Било је занимљиво гледати извештај CNN-a са проевропског кијевског Мајдана. Док је председник Јанукович у Москви договарао повољан уговор чији један део „тежи“ 15 милијарди, опозициони лидер Јацењук је причао о „вредностима“. Веома занимљиво, парадигматично чак. И погодно за даљу анализу. Но, пре него се на анализу бацимо, погледајмо како се спинује и ко овде заправо игра на емоције.

Телевизија Б92 се одмах укључила у праћење догађаја у Украјини, тачније (што се те телевизије и многих других тиче) догађаја у Кијеву, односно на најевропскијем славном Мајдану. Ипак, новинарка те телевизије је сматрала за сходно да покаже како има и оних којима није до споразума са ЕУ. Што је уосталом у складу са узусима новинарске професије – приказати обе стране. Као паралелу свенародним протестима приказала је перформанс сахрањивања ковчега са „споразумом“ некакве свесловенске и свесаборне, а како они рекоше „националистичке“ организације, чије име нисам упамтио. Све у свему, невладина организација какве имамо и у Србији, са сличним смислом за хумор.

Чудно је да се даје перформанс невладине организације као паралела протестима парламентарне опозиције која захтева ванредне изборе и смену режима, односно представља се као алтернатива власти и ипак представља велики број грађана. Ред би био да су дали шта има рећи неки представник владајуће Партије Региона, да објасни зашто нису потписали за ЕУ. Но, пристрасност и тенденциозност је разумљива, ипак су на Б92 најзад нашли „отпораше“ каквих одавно нема у Србији. И ону фамозну „енергију“. Оно што је занимљиво је закључак новинарке како су разлози оних који су против ЕУ емотивне природе.

Нека је тако, да има људи који из емотивних разлога не желе „ближе везе“ са Европском Унијом… Па шта ако је тако? Имају ли они право на своје емоције?! Међутим, видећемо да пре на емоције иду они са друге стране. Текстови Едуарда Лимонова о таквим емоцијама јасно говоре. Прво, ту је класична шовинистичка русофобија код Тјагнибока, гарнирана богами антисемитизмом (током „наранџасте револуције“ лондонски Гардијан је објавио изјаву Тјагнибока како је 1941. Вермахт извршио инвазију на Украјину са милион Јевреја – заиста, без коментара). Поменути Јацењук је представник оних које Лимонов препознаје као либерални малограђански слој. Они виде у „Европи“ своје неостварене наде, а са презиром гледају на широке слојеве своје земље. У сагледавању света су остали негде у деведесетим годинама прошлога века. Као у Србији другосрбијанци који нису макли из фамозних деведесетих. Најзад, није ли чисти популизам да се бивши боксерски шампион укључује у политику, као Шварценегер у Калифорнији. А сваки популизам игра на емоције.

Вратимо се „вредностима“. Показаћемо да је реч „вредности“ као и она модерна поштапалица „значи“ – те речи не значе ништа! Те „вредности“ нису етички идеали, доследни модернисти су етику одбацили, њима је доста морал као списак нечега што се не сме. Оно што они називају „европске вредности“ се позива на универзализам, али они су одбацили Бога (у ширем смислу метафизику) као основу на којој се универзалне вредности граде. „Вредности“ нису ни идеолошке – они су прогласили крај идеологије. Верујем да би Јацењук, да су га питали да објасни реч „вредности“, могао да наведе само скуп фраза којима та европејска идеологија без идеологије барата.

Толико што се тиче „духовних вредности“ (ма шта иначе под тим сматрали). Постоје и оне материјалне. Из основа политичке економије знамо да било која ствар у коју је уложен неки рад има своју употребну вредност, иначе рад не би био ни уложен. Уложени рад се на тржишту (барем у теорији) вреднује и даје новац као једноставни еквивалент и мерило вредности. Српски речено: колико лове нуди Европска Унија, а колико алтернативе које (ипак!) постоје?!?

Насупрот узаврелим емоцијама са Мајдана, украјинска власт је приступила крајње рационално, уосталом не претерано проруски. Споразум о придруживаљу може – али да ЕУ надокнади губитке настале применом споразума. Каква јерес, каква дрскост! Јасно је да ЕУ те паре нема, или не жели да их да, а са друге стране Јанукович је показао завидну способност прибављајући неопходна средства прво у Кини, после у Русији. Занимљиво је видети како је то у земљи која не зависи само од економских веза са земљама ЕУ, него још више од таквих веза са Русијом. То можемо гледати као веома интересантан експеримент.

Дакле, видели смо да су „европске вредности“ у неком „вишем“ смислу дупло-голо, а ни у економском ствари боље не стоје. Да парафразирам нашег познатог проевропског политичара Палму, познатог и као Бетовен – Европа се не сипа у трактор. Те „вредности“ се не мажу на леба, како би рекао наш народ. Више ни у бајкама нема приче о милијардама из „преприступних фондова“ које ће нам потећи из европске земље дембелије. У недостатку шаргарепе, промотери „вредности“ су се вратили на штап – без „Европе“ ћемо банкротирати, а наша привреда ће изгубити уносне везе са европским земљама (да ли?!) ако се на све не пристане. Међутим, Украјина има још уносније економске везе с Русијом, посебно њен источни индустријски део, а поред ЕУ може свеједно банкротирати, јер је оданде упућена на ММФ. И шта онда?! Ништа, позивамо се на „вредности“.

Можда би ми неко замерио економизам, да занемарујем да и економија зависи од неких фундаменталних вредности (о којима смо прво причали), а да оне ипак у европским земљама постоје (што је ваљда очигледно) па се прикључивањем такве вредности лековито шире код нас неуких. Тако некако иде прича и домаћих „европејаца“. Па погледајмо на конкретним примерима земаља чланица ЕУ, које су то вредности. У Хрватској, најновијој чланици, уништавање табли са мањинским писмом и масовно скандирање фашистичког поздрава. У Естонији рушење споменика антифашистичке Црвене Армије и слављење есесоваца из те земље. Јесу ли то те европске вредности?!?

Неко би рекао да је боље у земљама „старе Европе“, а да новој треба дати времена. Је ли тако?! Из Француске протерују Роме, па рецимо зато што су Роми. Имали смо прилике да видимо како полиција сузбија антиглобалистичке и антикапиталистичке протесте у Италији. Односно, на „европејским“ медијима баш и нисмо имали прилике да видимо, ваљда зато што су они објективни. Да ли да помињем Енглеску, која се размишља да прва напусти брод који тоне? Ајде ипак – није ли не тако давно Лондон буквално горео, а прве су „плануле“ (овде већ у пренесеном значењу те речи) радње са обућом и технолошким гаџетима. Да опет парафразирам – мој си Лондон дошао да рушиш!

Истини за вољу, потписник ових редова ће признати да у земљама „старе Европе“ ипак постоји доследна борба против корупције, што им даје неку привлачност. Но, досадашња искуства нам указују да се ова вредност последња „извози“. Чини се да су „проевропски политичари“ у новопеченим чланицама, кандидатима за чланство и кандидатима за кандидате доследно коруптивни.

За крај, приметимо да је Јацењук у том прилогу показао како згодно размишља на енглеском, што не треба да нас чуди. Па смо добили симпатичну доскочицу која је повезала три велике победе, и онога ко је победио: Ukraine, Snowden, Syria, Russia – USSR! Изгледа да је ова 2013. заиста била берићетна година.

(Евроазија.инфо)

Categories: Преносимо