Песма о св. Јовану Владимиру владике Николаја Велимировића на македонском народном говору, написана током његове службе као епископа Охридског
Фреска св. Јована Владимира у београдској цркви која је њему посвећена (Фото: Митрополија црногорско-приморска)
Песма владике Николаја Велимировића на македонском народном говору, написана током његове службе као епископа Охридског. Још један од доказа да наш македонски говор никада није забрањиван од српских и југословенских власти, за разлику од бугарских окупатора који су се трудили да искорене све народне говоре и дијалекте у Македонији и југу Србије током свих окупација.
Свети владика Николај
Дарови Светог Јована Владимира
От кад’ одиш, млад делијо?
Весел одиш, весел пејеш!
Кој ти даде то веселие?
„Даде ми го свети Јован
„Свети Јован от Елбасан –
„И ти да си жив и весел!”
От кад’ одиш, богаташе?
Весел одиш с полни руци!
Кој ти даде полни руци?
„Даде ми ги свети Јован
„Свети Јован от Елбасан –
„И ти да си жив и богат!”
От кад’ одиш, стара бако?
Брго одиш като мома!
Кој ти така крепост даде?
„Даде ми е свети Јован
„Свети Јован от Елбасан –
„И ти да си жив и крепок!”
От кад одиш, аргат мори?
Кој ти зема мрак со чело?
Кој ти даде лицето светло
Ама светло като солнце?
„Мрак ми с чело светец зема
„И даде ми лицето светло
„Свети Јован от Елбасан –
„И ти да си жив и светел!”
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страна „Српство у Македонији”)
Categories: Гостинска соба
Ако ЛИ ово неје србски језик призренско-тимочког наречја, онда сам ја говорник македонског језика, бугарског, било ког, само не србског. Набију се у Београд и не копају, не ору… Исто као и враг…
Тачно – македонски народни говор од српских и југословѣнских власти нѣје никада забрањиван, али је жестоко потцѣњиван – као и сви други „нѣстандардни“ народни говори. Потцѣњени су у толикој мѣри, да у саврѣменој азбуци, заснованој на „народном“ језику, више нѣ располажемо ни словима којима бисмо те српске рѣчи записали, па их пишемо којекако, помажући се апострофима, с мањком или вишком слова – све супротно Вуковим начелима. А и „вуковске“ српске рѣчи су све нѣвидљивије у џунгли најневѣроватнијих и најкараконџуластијих, а сувишних туђица…
Владика је имао (и међу књижевницима и свештенством) рѣтку врлину да се трудио сваком се обраћати на његовом сопственом, али најчистијем могућем српском језику. Подједнако је цѣнио и послѣдњег убогог просјака и нѣког академика или краља. Зато су његове стихове – којима се у највећој мѣри обраћао простом народу, па су и писани били у маниру народне песме – учени људи грубо потцѣњивали онолико колико су величали његове богословско-философске трактате. Ништа нѣсу разумѣли, мученици. Читах једном „критику“ неког таквог „добронамѣрног“ типа, поводом Владикине књиге пѣсама „Духовна лира“: „ауктор“ је „поштованог владику“ кумио Богом да више нѣ пише пѣсме, јербо му нѣсу ни прићи осталом што пише, па се с њима само брука.
Наравно да критичар ниуколико нѣје поколебао светог Владику: са сељаком је до краја разговарао језиком сељака, са ученим – језиком ученога, док се Богу обраћао само на црквенословѣнском – што се такође да запазити кад се завири у његову рукописну заоставштину…
Узгред буди речено: „лирски субјект“ у датој пѣсми на почетку сваке строфе нѣ пита: „откад?“, него: „откуд?“ Менѣ је ипак најдража она верзија с албума „Подигнимо ступове“: https://youtu.be/4GnflAfw3a4?si=9e6Q-6H2VxCkJ0He
Можда зато што је то и прва њена углазбљена иначица коју сам чуо…