Кад би твоја рука од сребра / легла на моју душу, и ближњих ми, / светлост би ушла у свако срце
Фото: Фејсбук
Да ми је твоја рука Мајко Света,
Дамаскинова шака над челом,
могао бих своје муцање да претопим
у сребрн звон, у речи опомене,
не бих глас свој у зем закопавао.
Као трска бих, можда, био Небеснице,
и шушкетале би речи:
пастир је постао цар
а цар нам није пастир.
Посвуда расту свирале од зове,
и козје уши расту све више, све више,
а он не чује,
а он не види.
Кад би твоја рука од сребра
легла на моју душу, и ближњих ми,
светлост би ушла у свако срце.
Подари Пречиста
још данас: час је.
Из збирке „Балкански певач“, Београд, Просвета, 1995.
За Стање ствари приредила: Снежана Костић
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар