Ако је Палермо седамдесетих постао парадигма за сицилијанску мафију, Србија данас нуди сопствени модел. Код нас, процес није само у урбициду попут ноторног Београда на води, већ у систематском грађењу паралелне државе
Фото: Ђорђе Ђоковић
Много ко је српску власт назвао „мафијашком“, али мало ко је умео да објасни зашто. Ово је један покушај објашњења
У преосталом слободном делу српске јавности годинама се тврди да је Србија „мафијашка држава“. На сумње истраживачких новинара, политиколога и социолога надлежне институције не реагују, докази се најчешће одбацују и дискредитују као опозиционо деловање.
Иако овај епитет слушамо већ годинама, а прате га све бројнији материјални докази веза организованог криминала са државним врхом, изостаје објашњење шта у ствари јесте мафијашка држава.
Политиколози и социолози такође на телевизији или у новинским текстовима рабе појам „мафије“, али ће избегавати да га користе у стручним радовима и за то постоји низ оправданих разлога. Пре свега због спектра других термина који описују исти феномен као што су партократија, клијентелизам, заробљена држава или патримонијални капитализам.
Други разлог за, поново оправдано избегавање речи „мафија“ је чињеница да је испражњен од садржаја, багателан, па и тривијалан. Одавно ни планетарно термин не описује довољно, док истовремено може да се користи за готово било шта.
За то је можда крив Марио Пузо, можда Холивуд, а можда и море, али ауторка овог текста воли да га назове најбољим италијанским извозним производом. Баш као што не можете да наручите само пицу, или само еспресо, већ морате да објасните која пица и какав еспресо, тако, ни уз све више доказа није довољно рећи да је Србија мафијашка држава.
Јасно, ради се о спрези организованог криминала са властима, о доминацији неформалне над формалном моћи, али нам то не даје одговоре на питања каква је та веза и због чега уопште постоји, упркос отпору.
Шта је заправо мафија?
Традиционална италијанска мафија са Југа била је примећена и објашњена скоро цео век пре него што је за њу сазнао свет кроз књижевност, филмове и судске процесе. Италијански политиколог и политичар Гаетано Моска се тако још 1881. у познатом есеју питао „Шта је то мафија?“
Насупрот дотадашњем уверењу да је сицилијанска мафија тајно друштво, Моска износи тврдњу да се ради о систему посредовања у околностима слабе државе и корумпираних државних институција. Моска рецимо пише о сарадњи сицилијанских мафијаша са политичарима из Рима кроз сигурне гласове Сицилијанаца у замену за законска изузећа и толеранцију према криминалу.
Да су Москине тврдње биле на трагу истине доказују нам радови другог славног истраживача италијанске мафије Дијега Гамбете који говори о мафији као индустрији приватне заштите. Гамбета мафију не посматра као организовану криминалну групу која узурпира државу капиталом или насиљем, већ као актере који у условима слабе државе приватизују базичне државне функције.
Када ти актери, кроз историјску еволуцију феномена, потпуно узурпирају саме позиције формалне моћи, мафија постаје држава, односно патологија државности и анти-држава.
Није то само криминал
Ако је Вебер дефинисао државу као ентитет који успешно задржава монопол над силом, у овом контексту говоримо о ентитету који приватизује тај монопол. Када видимо да се безбедносни систем преплиће са криминалним структурама, не можемо да говоримо о криминалу, већ о разарању државности.
Мафиологија зато служи да нас подсети да држава није само зграда или униформа, већ поверење, а поверење у мафијашким државама постаје замењено рационалним страхом.
Живот у мафијашким државама, а под овим се дословно мисли на главу на раменима, тако зависи од степена лојалности мафијашима који контролишу или који јесу власт. Према неким подацима је тако стопа незапослености на Калабрији скоро 40 одсто, док ноторна Ндрангета контролише скоро 80 одсто светске трговине кокаином.
То је контраинутнивни диспаритет. Калабријска мафија обрће милијарде долара годишње, док грађани Калабрије готово да умиру од глади?
Калабријски бизниси су и даље често под ударом рекета, иако то одавно није главни извор мафијашких прихода. Попут отмица, рекетирање је реликт прошлости, чак нешто са чиме се и локална полиција обрачунава релативно једноставно, а свакако без страха.
Постоје, међутим и они који се не дирају барем у питању били најтежи злочини, а сви знамо који су и не морамо да поменемо имена. Проблеми донова су тако друштвени проблем. У игри су породице и завет ћутања је питање локалне културе.
Окретање главе
Моска и каже да се ради о менталитету. Нико није ништа видео, нико ништа не зна, нико не сарађује. Италијански Југ је такав од времена у којем о њему пише Моска до данас. Неповерење у државу, њене институције и систем је толики да од истих захтева дословно физичку жртву.
Многи су ту борбу за државу на Југу платили главом. То су околности у којима је 2014. Калабрију посетио Папа Фрања да им поручи да је мафија ђаволска. Иако се заклињу над свецима, многи мафијаши су и ктитори, а иницијације се неретко обављају на светим местима.
Односи зависности и испреплетаност мафије и друштва је толико дубока да их је готово немогуће прекинути. Тамо где влада хронично међусобно неповерење, где грађани не верују ни држави, а ни једни другима, отвара се простор за моћ мафије.
Простор за економску организацију тако је подељен на државне пројекте који пролазе кроз филтер мафијашких кланова и прослеђују се лојалнима, а тржиште је блокирано на начин да је сарадња са мафијом рационални избор пре него питање части, као што је то можда некад било.
Кривљење закона
Досадашња истраживања мафије упорно показују исту ствар. Мафија не функционише тако што крши закон, већ што га прилагођава себи. Током чувене епизоде која се назива и „Пљачка Палерма“ у једној ноћи је тако додељено на стотине грађевинских дозвола фирмама које су служиле за прање мафијашког новца.
Осим што су о томе снимани документарци, Палермо је заувек остао град чији су бројни споменици и зграде од културно-историјског значаја срушени. Мафија не влада чистим насиљем, оно је скупо и видљиво. Мафија влада предвидљивошћу.
Колико год да је Холивуд штете направио, важна је илустрација феномена она сцена у којој Дон Корлеоне пита очајника зашто је ишао у полицију пре него што се обратио њему за помоћ.
У мафијашком систему најважније је ко кога зна. Ради се о систему веза и познанстава, раније романтизованих као део културе, а који се сада претварају у једно од главних мафијашких начина деловања.
Мафија се храни друштвеним неповерењем. Неповерењем једних у друге и неповерењем свих нас у закон и институције државе. Само тако и тада мафија постаје замена за државу која једина може да нас запосли, излечи, обогати и да нам помогне. Једном када ове процесе престанемо да посматрамо као изоловане инциденте, или као „афере“, налазимо се на добром путу разумевања механизама мафијашких држава.
Цела Србија као Палермо
Ако је Палермо седамдесетих постао парадигма за сицилијанску мафију, Србија данас нуди сопствени модел. Код нас, процес није само у урбициду попут ноторног Београда на води, већ у систематском грађењу паралелне државе.
Више није реч о криминалцима који поткупљују функционере, о корупцији, већ о томе да су криминалне структуре и државни апарат фактички постали иста ствар. Када државне пројекте, инвестиције и одлуке у јавном интересу не одређује тржиште, већ списак лојалних, не постоји држава у модерном смислу те речи, већ приватно предузеће са државним овлашћењима. Доказа за то има безброј и познати су информисаном грађанину.
Људи без стажа могу да добију пензију, по свему судећи робијаши своје казне одрађују у полицијским униформама, а на крају имамо и мафијашке обрачуне које држава покушава да заташка. Обичним грађанима игра је одавно јасна. Корупција постаје егзистенцијални услов, а сарадња са локалним криминалцима нешто што доноси хлеб и плаћа рачуне.
Александар Вучић (Фото: 021.рс)
Оно што мафиологију чини неопходном није само проучавање кланова и актуелних афера, већ разумевање процеса нормализације патологије. У домаћем контексту то је тренутак кад корупција престаје да буде девијација и постаје правило.
Говорим о ситуацијама у којима грађани некако знају да лекарски преглед, лекови, упис у вртић или добијање посла подразумевају „везу“. То није корупција, већ питање опстанка.
Мафијашка држава тада не влада силом, већ условљавањем. Мафија претвара грађане у саучеснике јер поштење постаје егзистенцијални луксуз који грађани више себи не могу да приуште.
Медији у функцији пљачке
Управо због тога мафијашки системи рачунају на масовну збуњеност коју постижу медијском контролом и популарним спиновањем. Иако би овај феномен неки назвали и „спин диктаторима“, ради се о нечем много озбиљнијем. Мафијашке државе и њихови тзв. спин диктатори медијску манипулацију свесно користе и стављају је у функцију пљачке.
Злочин у ресторану са Мишелиновим звездицама је само последњи у низу. Након што је ова „афера“ доспела у јавност дошло је до читавог дана ћутања, али се систем брзо повратио и данас већ нико није сигуран у то шта се тамо заправо догодило.
Зато овај наговор на мафиологију није позив на пасивно посматрање зла и патологије државности, већ на аналитичку будност. Именовање ствари постаје чин отпора. Проучавати механизме мафијашке државе значи именовати феномене правим именом и отимати стварност.
У држави у која је постала супститут саме себе, од диплома до правде, истина остаје једина ствар коју мафијашка организација не може трајно да приватизује. Зато, ако треба проучавати ове механизме, проучавајмо их, а ако не треба, проучавајмо их још темељније јер је то једини начин да престанемо да будемо саучесници у сопственој неслободи.
Милена Марић је социолог
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар