Историјска је чињеница да СПЦ има дубок и непрекидан канонски и духовни континуитет на простору данашње Црне Горе
Мило Ђукановић (Фото: Снимак екрана)
Мило Ђукановић: СПЦ параполитичка организација, Црна Гора треба да обнови своју аутокефалну цркву
Бивши председник Црне Горе Мило Ђукановић изјавио је данас да му многи замерају на оштрим оценама Српске православне цркве (СПЦ) као параполитичке организације, али да свака таква оцена има своје објашњење.
У интервјуу Телевизији Е поводом 20 година обнове црногорске независности, Ђукановић је поновио да СПЦ делује далеко изван канонске аутономије цркве и да је добила значајну политичку улогу од стране Србије.
„То што сам атеиста не значи да не поштујем верска права верника СПЦ, али немам право да ћутим када црква дубоко улази у сферу државног и друштвеног“, поручио је Ђукановић.
Он је навео да СПЦ арбитрира о праву Црне Горе на државност и национални идентитет, оспоравајући црногорски идентитет и представљајући Црну Гору као српску државу. Према његовим речима, таква улога СПЦ произилази из стратешких докумената Србије о дијаспори и Србима у региону.
Ђукановић је истакао да Црна Гора треба да обнови своју аутокефалну цркву, јер је она постојала пре него што је угашена 1918. године, и да о томе нема дилеме код релевантних православних адреса у свету.
Опрема: Стање ствари
Протојереј-ставрофор Мирољуб Срб. Ружић: Aнализа једног политичког интервјуа
Трећи део интервјуа Мила Ђукановића у коме говори о односу државе Црне Горе према Србској православној цркви и блаженопочившем митрополиту Амфилохију представља један од најзначајнијих политичких и идентитетских наступа у постјугословенском периоду Црне Горе. Посебно је важан сегмент од 52. минута, јер у том делу Ђукановић не говори само о религији, нити искључиво о историји цркве, већ о много ширем питању: о природи црногорске државности, о националном идентитету, о односу према Србији и о томе ко има право да дефинише духовни и политички простор Црне Горе.
Оно што је важно разумети јесте да Ђукановић током читавог тог разговора наступа као политичар који покушава да историјским аргументима легитимише један савремени политички пројекат. Тај пројекат није само независна Црна Гора, јер је независност већ била остварена 2006. године. Његов циљ је био нешто дубље: да се створи потпуно заокружен црногорски државни и национални идентитет, који би имао сопствени језик, сопствену историјску интерпретацију и сопствену црквену вертикалу. Управо због тога је питање Србске православне цркве постало толико важно у политичком животу Црне Горе.
У том делу интервјуа Ђукановић гради неколико повезаних теза. Прва је да је историјска Црна Гора имала сопствену црквену организацију која је функционисала независно. Друга је да је након 1918. године, односно након уједињења са Краљевином Србијом и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, та црквена самосталност укинута политичким путем. Трећа теза јесте да Србска православна црква у савременој Црној Гори није само верска институција, већ носилац једне шире националне и политичке идеје која је супротна концепту независне и засебне црногорске државности.
То је суштински оквир читавог његовог аргумента. Он не покушава да расправља о догматици, теологији или литургијским питањима. Његов приступ је политички и државнички. За њега је питање цркве пре свега питање суверенитета.
Протојереј Јован Пламенац: Злодух Демократске партије социјалиста опет се острвио на Румијску цркву
Посебно је значајан начин на који говори о блаженопочившем митрополиту Амфилохију Радовићу. Ђукановић је веома пажљив у том делу и говори о мит. Амфилохију као о човеку великог утицаја и снажне духовне харизме. Међутим, истовремено покушава да га представи као политичког актера који је, по његовом тумачењу, изашао из оквира чисто духовне мисије и постао активни учесник у обликовању политичких процеса у Црној Гори.
Тиме Ђукановић жели да постигне важан комуникацијски ефекат. Ако је СПЦ само верска институција, онда би сваки покушај државе да се супротстави њеном утицају могао изгледати као напад на верске слободе. Али ако се СПЦ представи као политички фактор, онда држава добија аргумент да има право да реагује у циљу заштите сопственог суверенитета. То је био кључни политички механизам власти у периоду доношења Закона о слободи вероисповести 2019. године.
Управо у том контексту треба разумети и тренутак када Ђукановић показује копију документа о присаједињењу, односно уједињењу црквених структура након 1918. године. Тај моменат је вероватно најважнији симболички тренутак трећег дела интервјуа. Бивши председник Црне Горе, Ђукановић, не користи патриотску реторику, не позива се на емоције, не инсистира на националном заносу, већ покушава да делује као неко ко се ослања на архивску грађу и историјске изворе. То је веома свестан политички потез.
Његова логика је релативно једноставна: ако постоји документ о уједињењу или присаједињењу, онда је пре тог чина морала постојати засебна институција која се уједињује. Другим речима, он покушава да покаже да Црногорска црква није настала као некаква савремена политичка конструкција, већ да има историјски континуитет који је прекинут након нестанка црногорске државе 1918. године.
То је уједно и најјачи део његовог аргумента, али и најконтроверзнији.
Проблем настаје онда када се политичка интерпретација историје суочи са канонским правом православне цркве. Наиме, у православном свету аутокефалност није искључиво политичко питање. Није довољно да нека држава има сопствену црквену организацију или висок степен црквене самосталности. За пуну аутокефалност неопходно је и формално признање унутар православног канонског поретка, најчешће кроз томос или признање других помесних цркава.
Ту долази до главног сукоба интерпретација.
Ђукановић и кругови блиски идеји обнове Црногорске православне цркве тврде да је Црна Гора фактички имала аутокефалну цркву, јер је вековима била независна држава са сопственом црквеном хијерархијом. По тој логици, уједињење после 1918. није било природно канонско обједињавање, већ политички чин који је уследио након нестанка црногорске државе.
С друге стране, Србска православна црква и већина њених историчара с правом наглашавају чињеницу да никада није постојао формални томос којим би Црногорска митрополија била призната као засебна аутокефална православна црква. По том тумачењу, црногорска митрополија јесте имала широку аутономију због историјских околности и слабљења Пећке патријаршије, али није била канонски одвојена од србског црквеног корпуса. Самим тим, уједињење 1920. године тумачи се као природно обједињавање србских православних епархија након стварања нове државе.
Због тога документ који Ђукановић показује има огромну политичку и симболичку вредност, али није довољан да сам по себи реши канонски спор. Он може да служи као историјски аргумент у прилог његовој тези о посебном црквеном идентитету Црне Горе, али не представља коначан доказ аутокефалности у православном смислу.
Мило Ђукановић: Обавеза председника да дигне глас против насилничке СПЦ
Још један важан аспект интервјуа јесте начин на који Ђукановић покушава да читав конфликт представи као наставак историјске борбе за црногорску државност. У његовој интерпретацији, питање цркве није изоловано верско питање, већ део много ширег процеса у коме Црна Гора покушава да дефинише сопствени идентитет након распада Југославије и раздвајања од Србије.
У том смислу, СПЦ се у његовом говору не појављује само као верска организација, већ као институција која чува идеју јединственог србског националног простора. Управо зато је спор постао толико дубок и емотиван. Није се радило само о храмовима, имовини или административном статусу цркве. Радило се о питању ком културном и историјском кругу припада Црна Гора.
Међутим, иако је Ђукановићев наступ био веома припремљен и политички артикулисан, он је имао и озбиљне слабости. Највећа је била потцењивање емоционалне и духовне везе великог дела народа са Србском православном црквом. Ђукановић је проблему углавном приступао рационално, као државник који покушава да консолидује институције и национални идентитет. Али за многе људе у Црној Гори СПЦ није била само институција, већ део породичне традиције, верског живота и личног осећаја припадности.
Због тога су литије 2019. и 2020. године добиле тако масован карактер. Оне нису биле само политички протест, већ и снажан емотивни и духовни покрет. Ту се показала и највећа слабост Ђукановићеве стратегије. Историјски документи и правни аргументи могу бити важни у политичком дискурсу, али у питањима религије и идентитета често нису довољни да надјачају дубоко укорењене симболе, традицију и колективно осећање припадности.
Када се све сабере, тај део интервјуа треба посматрати као много више од разговора о црквеној историји. То је заправо политички манифест једне епохе црногорске политике. Ђукановић у њему покушава да дефинише шта значи бити суверена Црна Гора и како треба разумети њен однос према Србији, србском идентитету и Србској православној цркви.
Документ који показује има снажну симболичку тежину јер служи као материјални доказ да је постојала посебна црквена структура у Црној Гори пре уједињења са Србском православном црквом. Али истовремено, читав спор показује колико су на Балкану историја, религија и политика дубоко испреплетени и колико је тешко раздвојити канонско питање од националног и државног идентитета.
Мило Ђукановић са васељенским патријархом: Дубоке везе између Мајке Цркве и црногорске државе
Зато је овај интервју важан не само као политички наступ Мила Ђукановића, већ као документ једног ширег историјског сукоба око тумачења прошлости и права да се дефинише будућност Црне Горе.
Истовремено, без обзира на политичке интерпретације и савремене идентитетске расправе, историјска чињеница је да Србска православна црква има дубок и непрекидан канонски и духовни континуитет на простору данашње Црне Горе. Митрополија црногорско-приморска вековима је била део ширег православног и србског црквеног наслеђа, а манастири као што су Цетињски манастир, Острог и Морача представљају не само верске објекте већ и носиоце историјског памћења, духовности и културног идентитета србског православног народа у Црној Гори. Управо због тог дугог континуитета СПЦ је код великог дела становништва доживљавана као традиционална и канонски призната црква, што је и објашњавало снажан отпор покушајима да се њена историјска улога релативизује или институционално потисне.
Поред тога, значајно је нагласити да је канонски легитимитет Србске православне цркве у Црној Гори кроз историју потврђиван и чињеницом да је њен статус био признат од осталих православних помесних цркава, што у православном свету има пресудну тежину. И у периодима када је Црна Гора функционисала као самостална држава, црквени живот није био изолован од ширег србског и православног контекста, већ је постојала снажна духовна, литургијска и историјска повезаност са традицијом Пећке патријаршије.
Мило Ђукановић: Сигурно нећемо потписати уговор о коме машта СПЦ
Управо због тога се идентитет православља у Црној Гори не може разумети ван историјског континуитета СветоСавске Србске православне цркве, која је кроз векове преживљавала османски период, ратове, укидања и политичке промене, остајући, упркос свим историјским искушењима, једина најстабилнија институција духовног живота србског православног народа на том простору. Тамо је, у древној Дукљи, у Рибници на Морачи – данашњој Подгорици, рођен родоначелник светородне србске династије Немањића, Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви, иако опоненти свега србског у Црној Гори покушавају да докажу да је Немања рођен у Спужу као дете избеглице, а да је крштен у области која се звала Рибница, а не у граду Рибници који наводно никада није постојао.
Уз све савремене покушаје ревизије и брисања србских историјских трагова на простору Црне Горе, Србска православна црква остаје јемац очувања историјског континуитета, духовног идентитета и предањског памћења србског православног народа. Као духовно-административна институција која је кроз векове опстала упркос бројним историјским искушењима, она својим континуитетом сведочи и гарантује трајност културно-историјског наслеђа, чиме онемогућава да се такви покушаји потпуног преобликовања историјске свести и потискивања утемељених чињеница у крајњем исходу и остваре.
о. Мирољуб Срб. Ружић
20/7. mај, л. Г. 2026.
Categories: Гостинска соба
Идеја је била да се аутопут Подгорица -Колашин и даље, Кинезима исплати конфискованом имовином СПЦ, коју би онда Србија откупила…И тако би добили пут на наш рачун, а тиме компромитовали наш однос са њима (британски план). Бог то није дозволио, литијама је пао и овај злотвор.
Једино ми је жао што га не интервјуишу из затвора где му је место.
@о. Мирољуб Срб. Ружић
Амин!
Ђукановић је настављач злодела комунистичких одрода и слепих испуњивача Дрезденског завета (сламање србске хегемоније наводно одговорне за утамничење јужнословенског пролетаријата). Вешт и превртљив локални играч се већ четири деценије одржава на власти испуњавајући политичку вољу страних господара. Остварио је све задатке упропастивши главни србски добитак, у државном смислу, из крвавог распада СФРЈ, то јест новоформирану СРЈ. Од СРЈ је данас остала ЦГ као члан антисрпског, антисловенског Нато савеза и Србија, без окупираног КиМ. ЦГ је чак међу првима признала нелегалну злочиначку творевину тзв Косову.
Некадашњи Црногорци ни пореза Турцима не шћаше давати па су ту слободу крваво бранили и плаћали јунаштвом и животима. Прође то време, неки од ових данашњих (углавном они из владајућих редова) се испоставише ништа људи, предадоше своје претке и погазише веру за интересе комунистичке преваре и сопственог земног добитка. Нарочиту суровост, чак бестијалност су црногорски комунисти показали током Другог Рата, и то према свом народу, чак и оквиру својих породица. Прогањала, утамничавали и убијали браћу и очеве, све болујући од идеолошког слепила и одсуства људскости.
Корен ове бескрупулозности се може трасирати до велике трагедије коју зовемо Похара Куча (било их две). Призор тог масакра над нејачи, само на основу описа М.Миљанова), који леди крв у жилама, по ђавоиманости извршитеља се може поредити само са усташким неких 80 година касније. Или пак са комунистичким. Намеће се помисао да је право чудо, то јест милост од Бога, да се ништа слично није десило од братовљеве руке од онда па до данас. Каинов ген је жив, али када ће се активирати је велика мистерија. Посленици типа нареченог политичара сеју зло семе каиновске мржње у главама нових генерација и питање је времена кад ће се убилачки ген пробудити.
За крај истинита анегдота из ЦГ од пре неких пет година. Мало место у Боки, море, цвеће, зеленило, мир и тишина потпуна да није цврчака и њиховог појања. Елем, идем каменитом стазом између локалних кућа, кад два детета (биће да су брат и сестра од неких десетак год.) нешто причају. Како пролазим чујем – а за кога ћеш ти да навијаш вечерас? – пита девојчица. (Одигравало се неко велико првенство у ватерполу, да ли светско, не знам). За Грчку. Каже дечко. А што? Мрзим Србију, одговори мали. Ја се умало не спотакох, не од камена, него од грома који удари из дечјих уста, то јест срца у које му је само родитељ могао такву мржњу усадити. Верујем да је таквих мало, много мање од, да кажем, људи који нису душевно оболели на овај начин. Али, остаје чињеница да има и њих, да их узгајају злочинци окорели у антисрбству и свакој другој покварености. Почевши од нареченог политичара који дозира антисрбски отров на државном нивоу.
Ма, Црногорци што су били некад то су и данас. Половину одма одпиши и баци у воду јер су окороли антисрби и усташе са шиптарски менталитетом, што једном рече Ћирјаковић, који ако ишта зна, зна да дефинише и одреди појмове.
Одмах да кажем Србима из Црне Горе свака част, њима је најтеже живети под овим одродима, али црногорство као зло није дошло са Ђукановићем, треба се сетити бомбашке афере и оптужби кнеза Николе према Србији још у оно време, и видети да се не разликују готово уопште од ових процеса данас.
Само црногорство је велики антисрпски пројекат који је прогутао многе Србе у том делу српске земље. Ако знамо да је Црна Гора простор од 4 нахије око Цетиња, питање је како се оно протегло до области старе Рашке око Андријевице и Берана или у Никшићу где су Херцеговци, да не говорим о Пљевљима која пре моста Ђурђевића Таре практично нису имали додир ни са ким до српског Полимља тј Пријепоља и Прибоја…
Но, историја је циклична ствар и увек се понавља, поновићу се опет да ће ту издајничку творевину неко да почисти као 1915 када су положили оружје и капитулирали као држава која се опет свела на шаку камења око Цетиња, па их је Србија ослободила о још им и Боку поклонила на којој и данас паразитирају. Тако су нас издали и 1999 када је црногорска полиција шпијунирала ВЈ, минтенегрини да су били мало јачи (а ми мало слабији) нападали би на касарне идентично као у Босни или Хрватској. Тако да ако опет дођемо у прилику да тај простор вадимо из ништавила, треба помоћи само онима који се од тог ђавољег пројекта одричу као на крштењу. И само до тамо где су спремни да безусловно буду Србија.
Бечоња
Ранко Р. Радовић
Све што заиштете – све ћемо вам дати,
И образ и пород, лавре и олтаре,
Ништа нам српско неће требовати;
Носите и ова гробља за доларе.
Ми вама душу, а ви нама паре.
Ви вашу врагу, а ми нашу вама;
И свеце ћемо трампит за доларе,
Бићемо европска земља Доларама.
Мултиетници и Дарвиногорци,
Дукљани, Лацмани – све само не Раси!
Ту нам је нација! а Ми њени оци,
У нас нема српства ни у трећој класи.
Ми раздали Крст, ви издали Христа;
Шта је распет Ловћен до друга Голгота?
Ето видите, и судба нам иста,
и од нас би Јуду спопала срамота.
Дан-ноћ се боримо да би вам дорасли,
И ако збацимо ово бреме стида,
Рећићемо сваком да сте нас ви спасли,
И да је код нас једини Бог издан.
Све то прокамени Властогорац Бечо –
У долар-олтару, с кога миле красте:
Посрами се демон пред којим је клечо,
И набоде га на рог који расте.
Од тада су Бечу избуљене очи,
На свакој је слици исколачен,
Увија шијом ко бик кад се кочи,
И на реч Србин – ко опарен скаче.
Зашто га, Господе, не ћушну ком другом.
Што га нама даде, што га умијеси?
Оцрни нам образ овим Руглом!
Куку нама Боже! – који јеси ….
Не долазе Браћа – никога да сврне,
И црно је златно при овоме данас.
Нема горопута преко Горе Црне!
Бачена је црна – анатема на нас.
Торонто, априла 2001