Број оних који подржавају ухапшену професорку универзитета је мали, и релативно предвидив. Ако сте се у протеклих осамдесет година питали „колико нас има“, то је то
Борис Трбић (Фото: Печат)
Све релације силе су нестабилне. Људи генерално не воле да чују да ће бити онако како одлучи једна особа или једна партија. Нарочито у једнопартијском систему, јер избора и нема. Због тога су неки људи онај циркус од партије који нам је владао пола века звали Кавезом сомуниста. Користећи бесмислену или донекле смислену комбинацију речи у којој бар једна говори у каквом се стању читав народ задесио. Сигурно да није пријатно када вам неко каже да ће бити онако како је одлучено на Осмом пленуму, 1987 године. Мени је то звучало бахато и идиотски. Моји родитељи су седницу као и већина грађана гледали до касно у ноћ. Богдан Тирнанић је у НИН-у написао: „Жено, пробуди ме кад се заврши Пленум.“
Данас се та врста једноумља огледа у лошем вишестраначју које траје четврт века и некакав лидер је увек у игри. „Чврста рука“ која се огледа у владавини која је чврста изнутра, слаба споља и препуна вриштећих контрадикција. И у опозицији сличних атрибута. И у аспирантима сличних атрибута. Онај са јаким погледом који је сменио „Осму седницу“, његов настрадали наследник кога је НИН поредио са Карађорђем, оно у синглету, па оно што није добро састављало реченице, па ово што не може да се слуша. Али су сви имали ауторитет победе на изборима. У реду: Биће како гласач каже.
Борис Трбић: Поглед из расејања на унутрашњи егзил Драгана Крстића
Једна лекција која је могла да буде научена од професорке универзитета која је јуче лишена слободе је можда искорак у другачијем и праведнијем смеру. Та особа се једне вечери појавила у групи од 27 универзитетских предавача који су на подгоричком тргу носили иконе као знак идентитета ког не желе да се одрекну. Деловали су веома тужно за сваког ко има трунку савести. Иконе су некада носили и неписмени, а ови образовани и писмени људи су одлучили да у анти-меритократској средини учине исто. Мени је то индикативно. Не „биће како владајућа странка и председник кажу“. Не „биће како пленум каже“. Већ биће како идентитет и бројеви који траже да буду поштовани – говоре. Убрзо затим кроз градове и села Црне Горе кренуо је политички најартикулисанији, најпоштенији и најдиректнији покрет против политичког страха и дискриминације изнедрен у нашем народу од краја Другог светског рата. Све се знало.
Црна Гора: Ухапшена бивша министарка просвјете, науке, културе и спорта Весна Братић
Иако нисам оданде био сам поносан што неке од тих људи познајем. Имали су наде. У Београду их апсолутно нико из образовних, интелектуалних и уметничких кругова није гласно и отворено, масовно и дуготрајно подржавао. Недељама или месецима. Као што рече Клајд у филму Бони и Клајд: I just don’t see any profit in it.
Тај покрет је трајао колико је било потребно да се ствари промене. Неки ће тврдити да су идеали тог покрета недуго затим били изневерени, да је дошло да подле и смишљене инфилтрације и изневеравања идеала покрета, чак и да је професорка лишена слободе несвесно била део владе која је изневерила очекивања. Али бојим се да доктора наука и стручњака за америчку књижевност не можете кривити за све. Ако неко познаје Харолда Пинтера и Дејвида Мемета не може да вас учи елементарним узусима људске интеракције. Нити елементарном моралу. То се учи код куће.
Није ми познато да неке етничке групе (не Херцеговци или Црногорци, рецимо Банаћани – утицајан је банатски лоби, кад би се играли лудила) трпе претње протеривањем – у Београду, иако су веома активни у политичким активностима и често се јављају са сугестијама о томе како да се мења неиздрживо стање. Професорка их је константно трпела. Син позиционираног Титоисте каже да му је неиздрживо, мада ме није питао због чега сам емигрирао пре 35 година. А знамо се. Нико им се као професорки лишеној слободе не уноси у лице. Нико их не обавештава где су рођени и одакле су „увезени“. Да треба да купе прње и оду. И не треба. Сви смо негде рођени и са неке коте били „увезени“. Да се тако нешто догађа, требало би их заштитити по сваку цену. Али делује да су они који су најактивнији међу њима већ заштићени због тога што су оријентисани на прави начин, упркос свом „неиздржу“. И пропоненти су историјског, културног, идентитетског, стварног „неиздржа“. То међутим није био случај са професорком универзитета која је била уверена да се етичка позиција не трампи за некакав статус, материјална добра или некретнине. Статус министарке (који је више личио на сталну опструкцију) трајао је кратко, статус подстанара је задржала. И направила једну грешку у целом процесу. Мешала се са људима који имају довољно зла и активне енергије да појединцу и генерацијама од 4 милиона бивших Југословена униште здравље и натерају их да размишљају о одласку.
Подршке оваквом ставу нема у власти, опозицији и међу аспирантима. Ћутање је речито. У протекле две године на мрежама сам видео толико претњи репресалијама да је то било чудно. Сада нема потребе за чуђењем. Број оних који подржавају професорку универзитета је мали, и релативно предвидив. Ако сте се у протеклих осамдесет година питали „колико нас има“, то је то.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Бориса Трбића)
Categories: Гостинска соба
То је нормално за народ или прецизније нараштај који је издао и везане предао непријатељу цео ратни војни/полицијски/политички врх. Народ коме најбољи синови труну по казаматима а он је деценијама по улицама рикао ЕУ нема алтернативу, као главни лајт мотив мање више свих партија…
Стари је песник раније записао песму Војводино стара, зар те није стид. Та песма данас дословно важи за остатак Србије.
Ма колико је аутор у праву у погледу ћутања тзв српске интелигенције поводом хапшења српске професорке у ЦГ, толико је необавештен о тзв Осмој седници. Узгред, замишљам како би у овом случају (или у случају нпр Македоније или БиХ или КиМ ) изгледала једна од имбецилнијих теза, објављена овде о ‘доминирању’ уместо територија и идентитета. Да ли би нпр Бугари, Албанци, Хрвати, Турци, Енглези, Немци и други мирно гледали како београдски пашалук испољава свој утицај и доминацију да би контролисао дотичне територије. И чиме би вршио утицај и због чега ако не због идентитета.
Осма седница је била закаснела преломна тачка која је означила прекид колонијалног положаја Србије у односу на остале федералне елементе, који су уставно формирани тако да су Срби прегласавани у свим јединицима. Срби чак ни у ‘ужој’ Србији нису били своји на свом јер су одлуке морали одобрити шиптарски сепаратисти и војвођански аутономаши. Српско руководство је за сваку одлуку (чак и за председнике општина) морало да добије дозволу од Словенаца и Хрвата док су Муслимани, Македонци и Монтенгрини били део непринципијелне коалиције.
Династија Стамболића, почев од Пере Коња, агента немачког Абвера, је распродавала српске интересе и територије, одржавајући српски колонијални статус и економско исцрпљивање Србије. Нова гарнитура је имала храброст да се супротстави непринципијелној коалицији свих република и покрајина, војске, као и глобалних фактора, и мало је требало да буду физички елиминисани.
Народ Србије се дигао као никада раније, осетивши значај тих промена. О исходу се може дискутовати. Одједном су сви до тада велики Југословени кренули да разбијajу Југославију и са собом однесу територије са српским народом које никада нису имали. Морала је прво да се разбије колонијална спрега по општинама, попуњеним претечама другосрбијанаца (који и данас пате за Стамболићима и такође помињу једноумље), затим враћање покрајина у састав Србије, па сукоб на федералном нивоу са бескрајним седницама ЦК.
У самој Србији је била велика промена, штампа је била најслободнија у послератном периоду, издаваштво није имало табу теме, позориште, црква и огромна већина интелектуалаца се активирала, па су чак и највећи антикомунисти поздравили промене, које су ипак морале почети изнутра.
Дакле, 8.седница се може интерпретирати из различитих углова, a чињеница је да су поражене снаге на крају завршиле у Демократској партији, оријентисале се на запад одакле су примали безалтернативне инструкције шта да раде. Зато већ деценијама имамо исти званичан вокабулар демократа и хрватско-муслиманских пропагандиста, да је Слоба био тиранин, да је Србија започела све ратове, да је у Сребреници био геноцид, да Европа нема алтернативу и да не треба подржавати Србе изван уже Србије.
Вероватно је млађахни аутор био премлад да лично прати 8.седницу већ је о њој читао у демократској штампи. Jедноумље јесте честа флоскула, што не значи да чак и у једној партији није било различитих мишљења, различитих фракција које су се жестоко бориле за превласт свог концепта.
’Млађахни аутор’ није био млад већ је завршавао факултет, додуше као један од три најмлађа уписника у његовој историји. Тај факултет је онда био у Хо Ши Миновој улици. Ако сте довољно ’стари’ знате када је име промењено. А можете и да Гуглујете аутора. Он се за разлику од коментатора (не Вас, јер ови коментари су фер и отворени) који га оптужују за ствари које не ради и измишљају глупости потписује својим именом. Да, Милошевићев преврат је био нека врста дисконтинуитета са аутоколонијалном политиком и зато су га и смењивали титоистички прелати на крају века, а данас њихова деца и унуци о том времену говоре са ужасом. Да, његов режим је био квалитетнији од Стамболићевог и медији су у његово доба су били далеко слободнији од свега пре и после. Али није то био дисконтинуитет пређашње пошасти, какистократског владања и бирократиазованог Титоизма. То нису били у стању да појме ни он ни његова супруга, а далеко мање Јовићи, Трифуновићи, Кертеси, и сви други чланови вођства СКЈ који никада нису имали довољно памети или морала, па чак ни више од Бертолучијевог ’Конформисте’, да би се развели од тог наслеђа. Најближи сарадници били су људи ancien regime. Лоши. Нико нам никада није говорио оно што је рецимо матурски рад ’млађахног аутора’ са шеснест година, у Земунској гимназији носио у наслову: Репертоарска политика београдских позоришта. Шта је Голубњача? Због чега о томе нисмо учили довољно? Да ли споменици у Јасеновцу и Сремској Митровици заиста јесу рефлексија карактера и природе геноцида над српским народом? Да ли је могуће да су у Србији основне школе добијале имена по Назору и Крклецу а не по Васићу и Црњанском? И због чега нам је 1970их била важнија мека моћ од стварне позиције нашег народа који је 1974 изгубио великог сликара, капелу и своја уставна права? Милошевић је са тим могао да раскине онда (са Уставом је покушавао, и за то му скидам капу). Али то се и данас, тридесет и шест година касније ваља како у парламенту, тако и по универзитету, тако и по протестима, филмовима, серијама и научним радовима које и даље подржава огромна титоистичка фаланга. Својом премреженошћу, примитивизмом и злом. Уколико ми не верујете прочитајте само неколико последњих одељака Златићевог текста који је објавило Стање ствари. Нека питања су још увек табу. Да је дошло до радикалног раскида са прошлошћу онда када је Милошевић за то имао прилику, можда би ствари биле јасније. Поздрав и хвала на отворености у разговору.
Тако говори прави бомбер. Не видим кардинална неслагања у опису тадашњег времена осим у неким детаљима. Мислим да је било наивно очекивати да се са доласком Милошевића догоди тренутни радикални разлаз са титоизмом. Велика је инерција још увек била у народу и то би довело до грађанског рата. Још увек је било много живих прималаца борачких пензија, војска је још увек била индоктринирана, остале републике су само чекале такву прилику да стану на страну титоиста у Србији.
Ево и данас на примеру ћација видимо како изгледа инерција у великом делу народа а томе можемо додати и ново-разоткривене ‘амортизере’. С друге стране никаква опозиција није постојала и само неко неозбиљан је могао мислити да је Драшковић са шљамом око себе, којима је једино било стало до голе власти, алтернатива. Посебна прича је страни фактор, који се одмах умешао тако да Слоба буквално није имао предаха од тренутка, када је рекао – нико не сме да ваc бије – па све док није убијен.
Нећу да га анализирам сада али само да поменем једну-две позитивне и негативне одлике. Био је веома елоквентан и фокусиран говорник (у томе му је само Ломпар могао бити раван) који је после дан-два непрекидног напорног заседања био у стању да после поноћи одржи изванредан говор. Био је концизан и конкретан без уобичајеног политичарског наклапања. Јесте да је имао пар буздована око себе али је имао и најбоље српске интелектуалце (нпр Михаило Марковић, Ратко Марковић, Смиља Аврамов, итд, итд). Тада су и САНУ и Удружење књижевника били веома другачији и нешто су значили. Имао је скоро све националне организације, чак и цркву на својој страни. Сваки аутобус у Србији је имао његову слику истакнуту на предњем стаклу.
Негативно је што је био добар тактичар, од данас до сутра, али није био визионар, није схватио каква се глобална игра у свету. Био је наивни легалиста на домаћем плану, мислио је да ће моћи да се оствари демократија у Југославији и да сваки глас исто важи. Веровао је у Уједињене нације. Имао је поверења у народ који га је, мора се рећи, ипак на крају издао.
Мислим да је тек по доласку у Хаг схватио неке ствари. Oдлично се борио, сам против целог светског поретка. Исход је могао лако да се наслути. Зато се не слажем да је нека друга алтернатива (Драшковић је био једина) без икаквог програма, могла нешто да уради. Вишепартијски систем је био заблуда која се тек разоткрила са доласком ДОСа на власт, када су за кратко време разградили државу и претворили Србију у банана републику. Ево, видимо и сада како изгледа вишепартизам у Србији, када немамо ни једну странку од интегритета која се бори за суверену Србију и која је имуна на спољашње утицаје.
Дакле, кључна ствар зашто нам се све ово издогађало у последњих 30-40 година је био недостатак визије и самосвести народа. Због тога је и др Онорије схватио да је потребан дугорочни путоказ који ће помоћи сваком политичком и културном субјекту и сваком грађанину да се у сваком трентуку снађе, да зна шта треба да ради и да следи пут који су им преци хиљадама година указивали. Тај путоказ је оличен у дефиницији српског идентитета и која нам само у једној реченици објашњава и нашу прошлост и садашњост и нашу будућност, па ћу га замолити да нам је још једном понови, како због наc самих тако и због нових генерација које надолазе.