Жељко Травица је у монтираном процесу оптужен да је мучио и стрељао ратне заробљенике код Винковаца. Хрватски полицајац Иван Бартолић је осетио моралну обавезу да објави да га је Травица спасао егзекуције

Фото: ИН4С

У данашње доба спљоштеног погледа на свет, сви међуљудски односи се посматрају из уско личне визуре, што доводи до поједностављивања, а самим тим и до грешака. Подручје у којем су грешке посебно изражене, је подручје политичког деловања.

У свом концепту политичког Карл Шмит као основу механизма политичког деловања ставља разликовање између пријатеља и непријатеља. Активности у којима се то распознавање врши су оне које је тичу послова државе, било у њеном односу са другим државама, било у односу између група које се боре за власт унутар државе, или пак у односу између националних група приликом стварања њихових држава. Како Шмит објашњава, ту се ради о односима на нивоу колектива, не о личним односима појединаца. У Антици су постојали посебни изрази за личног и националног/државног непријатеља: inimicus и hostis код Римљана, ἐχθρός и πολέμιος код Грка[1].

Механизам политичког деловања је дошао до изражаја за време распада СФРЈ. Хрватска нација је приликом стварања своје државе дошла у сукоб са српском нацијом, која је живела на делу територија на којима је хрватска држава требала бити створена, а која је ту покушала створити своју српску државу. Када дође до сукоба помешаних етничких скупина, линија разликовања личног од националног непријатеља се често мути, нарочито код политички заосталих народа као што су тада били Срби и Хрвати. Међутим, постојали су људи који су захваљујући својим личним квалитетима те линије били свесни.

Иван Бартолић је као хрватски полицајац приликом проласка поред српске барикаде рањен, када га је Жељко Травица спасио егзекуције. Иако је Бартолић био Травици национални непријатељ, није био лични и тиме је Травица био у обавези да га спаси нељудског чина[2]. Током ратног сукоба они су се борили свако на својој страни, остајући непријатељи на националном нивоу.

Некадашњи припадник Територијално одбране Мирковци Жељко Травица (Фото: David Jerkovic/PIXSELL)

Хрватска је после завршетка рата Србе наставила да посматра као непријатеље. Пошто су у новонасталим околностима ратна средства престала да се користе, она је у обрачуну са Србима почела да користи друге начине, где је можда најбитније средство оптужба за ратни злочин. У многобројним примерима употребе овог средства, истиче се управо случај Жељка Травице. Он је у монтираном процесу оптужен да је мучио и стрељао ратне заробљенике, у којем је један од сведока отишао толико далеко у измишљању да је тврдио да их је терао да једу људски мозак. Током суђења се не само открило да је невин, него се сазнало и име правог починиоца злочина[3], коме је допуштено да побегне[4]. Иван Бартолић је осетио моралну обавезу да изађе у јавност са информацијама о свом искуству са Жељком Травицом, када је био спреман да се појави на суду, који је то сведочење одбио.

Овде видимо два човека са развијеном политичком свешћу, који су свесни линије која раздваја личног и колективног непријатеља. У Бартолићевом случају, та свест је развијенија од државе којој припада, јер је она наставила да прогони Србе после завршетка рата, када би по природи ствари непријатељства требала да престану.

Посебно је занимљив случај сведока који су сведочили против Травице. Наиме, четворица сведока одбране су устврдила да је Травица и њима спасио живот[5]. Они су практично у истој ситуацији као и Бартолић, али су одабрали да поступе супротно од њега. Пошто немају развијену политичку свест попут Бартолића, ту је вероватно низак ниво квалитета личности узроковао да се у мутираном политичком деловању хрватске државе препозна прилика за материјалну корист.

Фото: veritas.org.rs

Шмитова теза о суштини политике делује једноставно и банално, и она би у неким другим временима стварно била таква. Међутим, атрофија квалитета људског материјала, и хипертрофија менталних конструкција које служе затрпавању очигледних животних закона, довеле су до тога да се морају истицати ствари које су некад биле јасне скоро свима. Постоје личности које атрофија није погодила, и кроз њихово деловање избијају древне људске врлине. Жељко Травица и Иван Бартолић су такви људи.

Њихов пример би могао да послужи као иницијатор развијања политичке свести код оних особа које поседују траг аутентичне личности у себи, али су им шопинг култура, подразумевана тупава површност савремене јавне сфере и академско „интелектуално“ брбљање навукли преко главе фолију која изобличава поглед на ствари и догађаје. Дух времена је такав да нема простора за превелики оптимизам по том питању.

[1] Concept of political, Carl Schmit, The University of Chicago press, Chicago, 1996, 28.

[2] Бартолић догађај описује овде: https://www.vecernji.hr/vijesti/zeljko-travica-strajka-gladu-u-zatvoru-obitelj-nezadovoljna-odnosom-suda-prema-njemu-1895384

[3] За сведочење које је открило убицу видети овде: https://www.nacional.hr/obrat-na-sudenju-svjedok-tvrdi-da-masakr-u-cericu-nije-pocinio-travica-kriv-mjestanin-mirkovaca/

[4] https://budica.info/nestao-prokazani-zlocinac-kajkic-grubic-je-pobjegao-u-srbiju-sustav-je-opet-zakazao/

[5] https://www.nacional.hr/obrat-na-sudenju-svjedok-tvrdi-da-masakr-u-cericu-nije-pocinio-travica-kriv-mjestanin-mirkovaca/

Погледајте још

Categories: Гостинска соба

Tags: Војислав Поповић, Жељко Травица, Иван Бартолић, Срби, Хрвати