„By far Kaymakchalan“ је документарни филм о љубави, како оној мушко-женској, тако и о љубави према свом народу, својим прецима, али и неким потпуно непознатим људима који се боре, пате и радују се
Из филма „Кајмакчалан“
Документарни филм „Кајмакчалан“ (By far Kaymakchalan, 2024) нас упознаје са оним о чему смо мало или најчешће нимало знали ни ми ни Аустралијанци – о великом броју аустралијских добровољаца који су на различите начине помагали српској војсци и становништву у току Првог светског рата. Бојан Пајић је у својој књизи „Наши заборављени добровољци“ (Our Forgotten Volunteers), према којој је снимљен овај филм, у режији Драгана Гавриловића и Бориса Трбића и према сценарију Бојана Пајића и Бориса Трбића, навео како их је било око 1500, углавном медицинског и санитетског особља, али и бораца, од којих је погинуло више од шездесет. Ми овде заправо уопште нисмо знали колико је овај рат био важан па и потресан за ову нама удаљену земљу, иако се није одвијао на њиховом тлу, али је однео изузетно много жртава међу Аустралијанцима који се борили у оквиру војних снага британске војске или као добровољци, укључујући не само оне ангажоване на борбеним, него и на хуманитарним задацима.
Али бројке и подаци, колико год били важни и неопходни, нису оно што овај филм чини изузетним, већ доживљај, емоција и смисао. Филм поред података и сведочења стручњака, доноси и снимке и фотографије са терена, али пре свега сведочења потомака аустралијских добровољаца, као и нешто записаних сведочанстава самих предака.
Позив на премијеру филма „Кајмакчалан“ (By far Kaymakchalan)
У данашњем времену цинизма и површности, најфасцинантније је колико је тим људима важно сећање на њихове претке, колико о њима емотивно и искрено говоре, са каквом пажњом и пијететом се односе према породичној, али и националној историји. Филм приказује живе, топле и интересантне људе, који говоре о нечему што им је важно, обрадовани тиме што уопште имају прилику да о томе говоре.
Филм је динамично и прецизно писан и режиран, са одличном фотографијом и не само ритмички и емотивно адекватном него и веома смисленом употребом музике, без празног хода и дигресија, у одличној равнотежи чињеница и емоција. Он се обраћа пре свега аустралијској и западњачкој публици (главни покровитељи филма уосталом јесу аустралијски државни фондови) и прављен је тако да могу да га прате и доживе и они који мало или ништа не знају о Србији и о улози наше земље у овом рату.
Наглашава се величина страдања нашег народа, на коју и ми често заборављамо, али и његово достојанство како у патњи и поразу, тако и у победи. Али и храброст, пожртвованост и отменост неких предака данашњих становника Аустралије, обдарених врлинама за које волимо да мислимо како су данас изгубљене, али нас овај филм уверава да ипак нису, макар због истинског поноса којим зраче они људи који у њему говоре о својим прецима.
Како се не би изгубио у фактографији, филм наглашава личне приче одређеног броја протагониста, нарочито никада браком крунисану љубавну причу између Аустралијанке која је дошла да нам помогне и српског официра. То све филм чини универзалним, али и конкретним на један дубоко људски начин, који не познаје ни временске ни просторне границе.
Из филма „Кајмакчалан“
„Кајмакчалан“ је у том смислу заправо филм о љубави, како оној мушко-женској, тако и о љубави према свом народу, својим прецима, али и неким потпуно непознатим људима који се боре, пате и радују се, једном речју – који живе. Овај филм све те животе уједињене у једном беспримерном историјском подвигу готово иконички извлачи и оприсутњује из магме временског ковитлаца и историјског заборава, тако да их доживљавамо као своје пријатеље, савременике, саборце. Саборце у једном свечовечанском делу љубави, изнад свих идеологија и пролазних историјских мена.
Categories: Гостинска соба
Vidite ove ljude autore filma,Boris Trbic,Dragan Gavrilovic i Bojan Pajic,svaka cast ljudima na ovakvom filmu koji siri istinu o herojskoj pobjedi i stradanju srpskog naroda.
Ko su ovi dobri ljudi ,zasto nikad nismo culi za njih,ko im je finansirao ovaj projekat pitam se?!
Mogao bi ovaj trojac jos ovakvih FANTASTICNIH filmova da napravi sigurno ali ko bi bio rad da finansira ovakve plemenite projekte pitam se kad je drzava gluha na ovakve filmove a kod Srba u otadzbini a i „abrod“je zmija u dzepu velika i opasno ujeda pa zato i ne finansiramo nista veliko,uglavnom su ti ljudi ,producenti,reziseri prepusteni sami sebi…
Hoce li autori ovog filma dobiti orden za Dan drzavnosti?
Mozda ali prije njih je na redu Mama i tata se igraju rata i „Sasvim prirodno“
Gledam semu i program na RTS-u i uhvati me bijes, ko placa ove gore navedene serijale od nasih para,zasto nema vise dokumentaraca kao ovaj o Kajmakcalanu?
Ko nama to servira mame i tate i ostale nebuloze,ko ima PRAVO da bira za nas za nase pare od pretplate? KO?!
Imate srpski kulturni centar u Parizu na perfektonoj lokaciji pored Ajfelovog tornja,pogledajte program tog kulturnog centra ,mislim da je nadmasio program u cuvenom hipi kvartu u San Francisku ili Svedskoj gdje nije bilo rata 700 godina.
Kao da nismo MNOGO stradalni narod bar u zadnjih 100 godina,gdje tu na programu ovaj film,RASPETO KOSOVO,JASENOVAC,JADOVNO,GARAVICE?!
Ko pravi i odobrava ovu hipi programsku semu pitam se valjda nisam jedini…
Mogao bi ovaj divni film da otputuje i do Pariza zar ne?!
Браћо, ја не могу више ни да уздахнем ни да одахнем пред остварењима филмске дивизије нити једне круне земаљске, па ни ове из комонвелта. А знају да направе и филм и песму, алал им и вера, а посебно невера.
Ех како су само направили онај филм четникс фајтинг герила. Ехееј, па ону разгледницу, кад Србина тројица нападају, немац аустријанац а бугарин дошао с леђа, прикрао се, сагнуо се. Тражите на ЈТ, јамес ласт, дрина марцх 1968. Који спој рокен рола и марша на дрину (паз кад су га сашили ’68, хм). Ал лепа обрада.
Али су исто тако дигли шиптаре, муслимане, хрвате у небо, кад смо им силовали жене а мушкарце држали у логорима.
Не сећате се да смо их тако уништавали у ђеносајду? Нема везе, има филмова колико хоћеш. Очевидаца, документараца, играних филмова, песми приредби, вести. Било је много тих остварења, па у хи фи, долби стерео сураунд, па измиксованих на најскупљим миксетама, па на компјутерским програмима најновије генерације.
Јели бре: исплатили нам се да се миримо са њима сад када су освојили вештачку интелигенцију? Мислим – сад ће бити таквих документараца и признања да се монтажа неће разликовати од истине. Милошевић ће у сузама плакати у хагу, признавати и оно за хуте ко и за босанце, молити за опроштај а судија ће му мутити у чаши шећер и лимунтус, и тапшати га по рамену кад се загрцне. Праљка ће анђели вознети на небо из суднице. Ко се сад с њима замери… хм.
Онда прошло 30 година, и сад је време да наштимују жице поново. Да на вагу која као да је заварена укриво, метну пар грама на српску страну, да нам мало олакшају да их заволимо. Нађу очевице – а њих има, пусте се сузе, изнесу успомене, и емоција крене. Не заборавите да паре нису проблем, али се сад другачије улажу. НВО одбацује непотребан кадар.
Ми Србљи, ко сирочад, само нека вештица избаци сису, ми полетимо „мама, мама“. Чуди ме да још нико није клекао под ону насликану блудницу „слобода на барикадама“ од француске револуције, да искамче кап млека.
Таман се привијемо и мислимо даће нам топли дом, она се матора фанфуља исцери на нас и наплати или пертле за војничке цокуле, или стреља 100 за једног, покатоличи, поислами, закомунистичи или подемократи нас. Ил оће да трампи литијум за вакцине.
Одгледајмо остварење, намакнимо шајкачу на очи и рецимо једно вишеслојно „хм, да“