С годинама схватиш да трпљење добија смисао ако се прихвати да су сва искушења од или уз допуштење Оног који је створио и биџикл и бицикло и бициклу

(Извор)  

У основним школама није бивала реткост да један или више ученика, у време доколице, изађе пред таблу и отпева пар стихова. При избору песме ваљало је бити пажљив. Рецимо, у школи моје супруге је једна девојчица отпевала два-три стиха песме “Шибица”, што јој је на неко време наденуло незгодан надимак.

Другар из клупе и ја, први пут на предлог наставника, а касније на захтев другара из одељења, излазили бисмо да отпевамо стихове песме “Амстердам” од Рибље Чорбе. У тој песми је била једна благо вулгарна реч, те би се одељењем распршио ситан кикот, а на концу песме су били егзотични стихови на енглеском.

Но, Чорбина песме је на мене утицала тако да ми номинатив једнине гласи бицикло. Отуд’ ми у каснијем одрастању није полазило за руком да прихватим да је исправан облик бицикл.

Но, широм говорног подручја српског језика се користи пуно израза за, што би Руси рекли, велосипед. Негде, нпр. у Реснику као делу Београда, ћете за номинатив једнине чути облик бицикла (“Довези ми ту бициклу.”), у Требињу бицикло, у многим другим местима бицикл. Старији људи у Семберији су за бицикло имали израз “точак” (“Идем да појашем точак.”), а раније се у Сомбору и Славонији у номинативу једнине користио облик “бицикли”.[1]Некада су старији људи за генитив множине говорили “бициклова” (у Сомбору су пре 40-50 година били натписи “Забрањено паркирање бициклова!”), али је данас то опстало у Новом Саду као пежоративно или шаљиво означавање (нпр. реклама за сервис бициклова).

*

Увек ми је било фасцинантно како Врбашани седају на бицикл. Ако се човек налази са леве стране бицикла, онда се стави лева нога на леву педалу, руке се држе на управљачу и десном ногом се хвата залет. У време хватања довољно залета, тело остаје усправно а десна нога се испружи крај леве или се, пак, благо укрсте. На концу тог кратког залета, пребаци се, некако ноншалантно, десна нога преко шипке бицикла, седне на седиште и настави вожење. Тај поступак чину седања на бицикл даје неописив степен грациозности.

Фото: bicikl.bikegremlin.com

Но, макар теоријски, тај поступак има и практичну страну. Залетање бицикла уз стојање пре седања, омогућава брзу проверу издушености гума, док брзо “најахавање” на бицикл не.

*

Мој кум није имао прилику, као мали, да има сопствени бицикл. Током студија, патио је што “не зна да вози”, што ми је било несхватљиво, јер шта им ту да се зна. Када је као одрастао човек почео да вози, врло брзо је дошао до вишедневних вожњи бициклом, којом приликом је прелазио некад и стотине километара. Некад је, уз Божију помоћ и довољно труда и упорности, релативно кратак пут до остварења циља.

*

У многим школама широм САД постоји забрана трчања у дворишту и око школе. Грешна ми душа, не мислим да је то толико због безбедности деце колико због потенцијалних одштетних захтева ако се неко дете повреди услед пада.

Што се тиче бицикала, ту су америчке школе доста радиле на томе да поуче децу да носе кациге и опрему приликом вожње. Тако сам се једном затекао у школи где је о тој теми причала једна мајка којој је син погинуо на бициклу, а можда не би био тако трагичан исход, да је носио кацигу. Чинило ми се да, иако та Американка вероватно прича исту по ко зна који пут, то чини са доста туге. Као да током разговора проживљава свој бол и губитак вољеног сина.

*

Деда једне пријатељице је током Другог светског рата био у заробљеништву негде у Немачкој, тада Трећем рајху. Тамо је, стицајем животних околности, имао прилику да вози бицикл. Вратио се жив, наставио са својим животом у родној Ивањици, али у дубокој старости јавила му се опет жеља за вожњом бицикла. То је било тешко изводиво, због рељефа Ивањице и његове старости, тако да не знам да ли су му жељу испунили.

Ивањица (Фото: Гугл слике)

То ме подсећа на искуства старих лекара, који кажу да када неки пацијент у релативно тешком стању има неку специфичну жељу (нпр. да једе јагоде), а то је могуће и оправдано, некад је севап испунити му је. Можда му је последња на овом свету.

*

На инстаграм профилу Моја чарапица, коју води Српкиња која се са породицом преселила из Београда у Холандију, једном је објавила своје виђење о поласку у школу. Наиме, у тој западној земљи је уобичајено да када почне школска година, деца већ од малог узраста до и од школе иду бициклом. Ако их родитељи возе аутом, онда деца ризикују да им се друштво подсмева и да пропусте важан део социјализације. Како просечан српски родитељ, слава Богу релативно заштитнички настројен према својој деци, има проблем са тиме, онда је савет српским родитељима да ипак пошаљу дете у школу[2] бициклом и након тога себе вежу за радијатор.

Фото: Инстаграм

Друга Српкиња која се такође са породицом преселила из Србије у Холандију, по изнајмљивању стана на првом спрату стамбене зграде, већ исти дан је упознала комшију са приземља који јој је онако хладно саопштио да неће трпети трчање деце по стану изнад његовог.

Из тих прича сам научио две ствари. Срећна је земља где деца могу понекад да потрче и у стану где живе. А некад у животу човек мора и да се “веже за радијатор” да би нешто истрпео.

С годинама схватиш да, чак и када нема радијатора у близини, трпљење добија смисао ако се прихвати да су сва искушења од или уз допуштење Оног који је створио и биџикл и бицикло и бициклу.

[1] Овде би ваљало обележити и акцентовање, али се аутор извињава, јер није томе вичан.

[2] Један од честих разлога за повратак наших људи у матицу из расејања, а огроман проценат Срба у расејању о томе машта, јесте суочавање са вредностима које им уче децу у школи, односно суочавање са наличјем западних друштава.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јован Пјешчић, правопис, језик