Изгледа је за колективно сећање Срба дозвољен максимално Зејтинлик. Да ли и сећања на србске жртве морају бити опет жртвована на олтару некад комунизма, данас Нато власти и опозиције?

Јиндриховице (Извор: Лична архива)

Да ли сте чули да постоји једна скоро 100% србска „варош” у Чешкој, на крајњем западу, близу границе са Немачком, на неких 900км од Београда, 1500 од Подгорице, толико од Куманова, 1000 од Бања Луке? Не верујете? Верујте јер постоји на нашу срамоту и бруку…

Ово је прича којом покушавам, износећи је, да макар део свог дуга одужим знаним и незнаним прецима и помогнем неколико, потомцима и оним савременицима који желе да кроз магле и лавиринте данашњег (не)времена виде даље, дубље и јасније. Ово је мој скромни микро допринос.

Ако сте ту и даље, верујем да ће Вам бити на здравље и духовну корист, а ако сте отишли, нека сте јер слобода избора је божански дар.

Читање је одвећ постало превелик умни напор па људи који пишу, не би ли привукли „нечитаче”, „тешкочитаче” и „лајкаџије”, заборављајући да је битнији сој него број, спуштају се испод нивоа доброг укуса и повлађују истима. Тако, често лењом, размаженом и површном просечном човеку, заинтересованом (скоро ексклузивно) за „jetset” приче, црне хронике и разне видове „лаког” штива и оговарања, хоће да „подвале” и нешто озбиљније, слојевито и „досадно” па дотичног „упозоравају” и на почетку текста напишу да је за читање потребно толико и толико минута. Да дотичне не излажу већем стресу од планираног.

Ови на то не пристају. Не занима их. Не маре.

Зато не треба спуштати критеријуме па ко прати-прати јер нисмо трчали у ширину и дубину кроз живот да би се посипали по глави пепелом и писали тако да они који свакако неће, као прочитају. Ово је више за наше племе „читача” које је малено, стабилно и које има жељу за новим информацијама јер само сви људи заједно, знају све па дељењем информација постајемо богатији. Кренимо…

Најсрбскије место у Чешкој зове се Јиндриховице, налазе се на крајњем северозападу Чешке у близини чувених Карлових Вари. Србима од Токија до Милвокија, потпуно је непознато, матици такође. Једно је у низу светих места које не поштујемо и упорно се нечему (добром?) надамо не мењајући курс који трасира (само)уништење. Подземно је и једно је у низу таквих „вароши” које је за „потребе” Срба с почетка 20. века изградила Аустроугарска, познатија као црно-жута монархија, од Јадрана до Карпата. У овом месту, које је било једна од строго чуваних тајни Ћопославије (лажног раја комунизма) свој вечни мир нашло је готово 7400 Срба (да подсетим да костурница на Зејтинлику има нешто мање од 5000 Срба али са гробљем буде око 8000 душа).

Фото: Лична архива

Дошли су ту, не својом вољом, у доба кад је буке, муке и дима свуда било превише али су се ту примили. И као да им ни данас није доста тишине. Сврате да их обиђу ретки појединци и ретке екскурзије, док сигурно 98% људи и не зна за њих, за ову и овакву „дијаспору”. Школе о томе очито намерно не уче а за време Ћопославије (накарадне земље истог таквог владара) кажу да нико никад није обишао комплекс. Зашто? Ако парафразирам проф. др Мила Ломпара да је та земља унутра имала антисрбски а споља антируски карактер. То би било довољно.

Прегледајући неколико данашњих уџбеника за основну и средњу школу видео сам да се логори за Србе у Великом рату уопште не помињу а било их је од Бугарске скоро до Немачке. Нема помена ни о костурницама које чекају своје тиће у дебелом забораву. Изгледа је за колективно сећање Срба дозвољен максимално Зејтинлик. Да ли и сећања на србске жртве морају бити опет жртвована на олтару некад комунизма, данас Нато власти и опозиције? Ако је Зејтинлик постао познат и без школског система, многоструки „Зејтинлици” остају непрепознати и не постају део духовног живота данашњих Срба. Како имати иоле исправне ставове о себи и другима данас када немамо праве чињенице на основу којих би то било могуће? Јер да није на многим местима прекинута света нит умрлих, живих и нерођених зар би Медицинијада била организована у данашњој Хрватској на пушкомет од места где су пре мање од једног века убијани Срби и Јевреји?

Медицинијада на Пагу — весеље на месту геноцида над Србима

Из дигресије, у Јиндриховице поново…

На том месту направљен је логор по претходном плану који је био спреман и пре избијања Великог рата. Што се тиче бројева, кроз њега је за пар година прошло око 40 хиљада људи, а сем Срба, ко далеко најбројнијих, вечно уточиште ту је нашло и око хиљаду Италијана и пар стотина Руса (а њихова држава тога ради више је уложила у одржавање комплекса него ли Србија са вишеструко већим жртвама).

Овај логор је био карактеристичан по томе што није било егзекуција у правом смислу те речи али је био изузетно смртоносан. Наиме, Срби, сужњи, заробљени махом после Церске и Колубарске битке, изнуривани су тешким послом (каменолом, фабрика у Соколову итд) где су свакодневно до „посла” прелазили око 20 км у једном правцу а „храну” једва да су имали као и смештај и остале потрепштине. Умирало их је дневно по 40 а постојала је својеврсна робијашка литија где се у једним истим сандуцима носили умрли, а често су они који су данас носили сутрадан били ношени и изручивани у заједничку гробницу. Није било довољно ковчега. Постоји слика тога у спомен костурници.

Слике логора, које можете пронаћи у спомен костурници, данас су оне које су фингиране. Кад је инспекција Црвеног крста из Норвешке долазила да обиђе логор, стање и робијаши су максимално ушминкани па је и та слика која се има суштински неодговарајућа јаду и чемеру који се тамо збио иако се види да су људи у лошем стању.

Фото: Лична архива

Куриозитет оног времена је да је ћерка надвојводе Франца Фердинанда, Софија, такође била удата за племића из Јиндриховица, из породице Ностиц, хабзбуршке, и да је рат провела ту на имању недалеко од логора јер је хтела да „види патњу људи који су јој убили оца”.

Споменик између два рата

Када је 1926. године краљица Марија била у Карловим Варима, изразила је жељу да посети то гробље. Након пет година уз подршку краља Александра Карађорђевића и председника Чешке, Томаша Масарика, спомен костурница (на месту планираног резервоара за воду који су копали неки од оних којима ће кости вечно остати ту) отворена је и добила екстериторијални статус у процесу где је и србска страна начинила сличан гест пријатељској Чешкој те једно војничко гробље близу Лознице поклонила истој. Дакле, целих 13 година од велике и мученичке победе у том рату, требало је нашим суверенима да се сете оних на чијим костима су се испели у висине са којих се стрмоглављујемо више од сто година. Костурница на Кајмакчалану освештана је била 1935. године, дакле 17 година од победе. Толико и више требало је марионетским властима по преврату 05. 10. 2000. да направе ишта крштено у славу јунака са Кошара а и то закаснело, на неважном месту, чисто за поређење да наша култура незахвалности и непоштовања није од данас.

Кипариси који окружују костурницу донесени су са Хиландара и право је чудо да у тој оштрој клими и данас издржавају.

Данас, по информацијама које сам након послатог упита нашој амбасади у Чешкој добио, наша страна ради на томе да се тај екстериторијални статус костурнице призна Србији јер је остао на СР Југославији а бирократија је као и свуда спора и захтевна. То је важно да се успе да би било могуће, кажу да су средства одобрена, да се спомен костурница обнови и добије изглед какав заслужује. Видећемо временом да ли ће то остати или не, једно мртво слово на папиру. Надајмо се да неће…

Процес обнове треба да буде комплетан а то је да се исправи и натпис где пише да је, у духу оног времена, сахрањено 7400 Југословена. Страдали су искључиво Срби и у чешким архивама постоји попис са именима и местом одакле су били и то је нешто што треба да буде видљиво такође јер страдали су тачно одређени људи, због тога што су били то што су били и против чега и кога су били. Није ред да остану бројеви, треба да стоје њихова имена и генерације чак и ако не буде могућности да се „југословенска” табла скине или премести.

Фото: Лична архива

Није поштено да пише Југословени јер то значи да су Словенци, Хрвати, Муслимани (данашњи Бошњаци) а који су ратовали на страни Аустроугарске, често били припадници тзв. Шуцкора (Schutzkorps) који су хапсили, убијали и истребљивали србски живаљ с западне стране Дрине, али имали и запажену и документовану мрачну улогу и са ове, источне стране Дрине, убројани на неки начин у жртве. То не би била ревизија него оистињење прошлости. И наша је дужност по узору на Милоша Црњанског, повратак србског становишта у културу и свакодневницу, а никако лажни србски свет Вулина и осталих лажа и паралажа који патриотизам не сипају ко Палма у трактор него у џепове, виле а и све више и у стомаке и ноздрве.

Спомен костурница након Другог светског рата

Као што рекосмо, била је препуштена девастацији, а на оближњем гробљу, одакле су и похрањене кости мученика, правила се дивља депонија, а исто је чувао потомак неког од чувара логора у рату и то му је било као искупљење што се сазнало тек после смрти тог човека.

СФРЈ и њен вођа, оснивач Голог отока и масовни убица звани Тито, посебно у периоду од 1944-1946, радили су активно на затирању и гурању у заборав свих србских жртви где год су могли. Јиндриховице су једно од тих места. Тужно је што та агенда и даље углавном важи.

Спомен костурница од 90-тих до данас

Средином деведесетих прошлог века, била је обновљена некако у нашем стилу, више да се оперу паре него да се уради посао. И слободно се може рећи да је господин Дејан Ранђеловић из Зајечара, који већ више деценија живи и ради у Чешкој, нешто најлепше и најважније што се догодило овом комплексу. Његово гостовање предлажем да погледате на овом линку где ћете чути још пуно тога занимљивог.

То је изузетно скроман, драг и вредан човек, и родољуб на делу.

Случајношћу или вољом божјом, он је сакупљајући печурке пре пар деценија, наишао у шуми на споменик писан ћирилицом. Заинтересовао се. Осетио је призив и кренуо све више да се труди и ради на томе. Постао је „деда Ђорђе” (једног од) северних Зејтинлика. Он се с љубављу стара о овом комплексу и у вези је са нашом амбасадом у Чешкој која му помаже у некој мери. Хвала Богу да и даље имамо људи попут њега!

Данас костурница је уредна, иако времешна и спремна за обнављање и веће присуство у јавној свести Срба свих меридијана. У близини је гробље, одакле су кости вађене и преношене у костурницу (иако постоји још неки мањи број неексхумираних) које је сада уређено и у шуми, те постало омиљено излетиште Чеха овог краја а претило је некад (као код нас данас многи локалитети) да буде угушено у смећу. Дакле, позитивне промене су могуће уколико их желимо.

Недалеко од костурнице је и мало лепо језеро коме недостаје натпис који каже да је настало радом сужњева из логора који су одатле вадили камен јер није у реду да то не пише и да људи, без знања о томе, ту праве роштиљ, веселе се и уживају. Око 60 м је била дубина каменолома а сада језера.

Наше свето место обилазе ретке екскурзије и појединци, а за нашег боравка имали смо срећу да наиђе и Техничка школа са Врачара. Директорка рече да је тешко наговорила и децу и поједине колеге али мислим да су били више него задовољни тиме што су дошли и надамо се да ће све екскурзије које долазе у Праг имати и Јиндриховице ко обавезу тачку обиласка. Видело се то на њиховим лицима и верујем након пар деценија или раније, од целе те екскурзије, Прага, дискотека, мостова, највише ће памтити Јиндриховице.

Било је и непристојних појединаца који су пушили и пљували док је гдин Дејан причао али то је мањина била, већински су била добра деца. И ови „пљувачи” дуванџије нису то радили ексклузивно према овом месту, то је неко ко тако живи и понаша се свуда нажалост. Такви и иначе не знају где су па ни тамо.

Фото: Лична архива

Шта још нагласити за све који воле путовања диљем Европе?

Слични „градови” са слично „становника” и из истог времена постоје још и у: Маутхаузену (данашња Аустрија и 750 км од Београда), Нађ Међеру (данашња Словачка и 450 км од Београда), Араду (данашња Румунија и 218 км од Београда), Болдогасоњу (данашња Мађарска и 363 км), Добоју (данашња БиХ, Република Српска, 248 км)… Сви они углавном су заборављени и препуштени „млину који млеје”, што рече један чо’ек познат по хиљадама склекова и бежању у „здрав” разум и нажалост великом утицају на младе. Промените тренд путовања ради путовања (мада и то некад прија) и обиђите свете тачке, осмислите тако да буде и модерног и исконског. Или бар промените однос, нека једно буде смислено а три да се психички изместите из свакодневице и да Вас позадина види пут.

Наше екскурзије и грађанство много чешће, у хиљадама, годинама и деценијама радије одлазе у: Барселону (1988 км), Венецију (768 км), Атину (1094 км), Праг (898 км), Беч (609 км), Рим (1276 км), Истанбул (957 км)… А о опсесивним одласцима на разна мора, трошењу хиљада евра да и не говоримо.

У свему томе просечан човек у Србији, види нешто, док у вођењу рачуна о својим прецима, светим местима где почивају у хиљадама, не виде ништа значајно, огромна већина бар. Обавезе, посебно оне које захтевају континуитет, презире и гнуша их се. Радије прича како би требало али се сам тога не дохвата. Има пуно идеја шта други неко треба али то не примењује код себе. Углавном тако.

Много себе дајемо и улажемо у конзумеризам најгоре врсте. И оно у шта улажемо, то и добијамо за резултат. Децу учимо да је „прошлост тешка”, „да се опусте”, причају се бајке о црвеном пасошу и фармерицама из Трста итд, па начин на који живимо нам се и враћа ко бумеранг. И то говори пуно о нашој несвести, површности и бахатости. Чудо Божје су студенти који, ето, показују родољубље и жртву, кад се ретко ко надао, и свима нам дају домаћи задатак у том правцу, а на шта ће све изаћи, то зависи од свих нас али је несумњиво позитиван талас и искра нормалности са свим недостацима и опасностима масовног покрета…

Језеро на месту каменолома (Фото: Лична архива)

Све више мислим и питам се, да ли је наказни и издајнички Вучић-Брнабић режим узрок или је он последица свог нашег збирног (не)чињења у дугом року и отпадања од завета предака? Све ове издаје Крајине, Космета, распродаје имовине, депопулација, довођење друштва и народа у стање без идеала и правца, оправданост закључавања у короновераца… све то (и ко зна шта још), је морало да се догоди народу који већ скоро сто година живи без правог знања о себи и другима и који се лако одрекао себе и пригрлио туђе. Све то прошло је мање више без већих и трајнијих потреса.

Надстрешница је страшна трагедија и само је кап која је прелила чашу, а не нешто што је страшније од издаја и продаја најсветијег у нас, а у синергији државног и црквеног врха и уз прећутно пристајање већинског народа.

Онда, Господо драга, нешто крштено учините, свако у свом домену и сразмерно снагама али немојте да будете без реакције и да чекате да Вас неко води. Тема општих, народних и волонтерских послова који вапе за неким има милион.

Јер ко што питају, „а што конкретно по теби треба да се уради” или „шта би ти урадио”, тако треба и одговорити…а шта ти конкретно радиш и кога чекаш да те ослободи програмираних и задатих мисли?

Или ради нешто. Доста је приче.

Проклет нека је човек који наде полаже у другог човека!

П.С.

Предлажем надлежним министарствима, уколико тако нешто нема следеће руте које ће имати образовно просветитељску улогу кроз екскурзије, поред забаве (против које нисам) и путовања без родитеља. Екскурзије и места која се морају обићи треба да пропише Министарство просвете, а све друго ландарање без стила и мере треба да не буде организовано у школама, ево неких предлога:

1. Први средње… Бугарска, Софија, обилазак цркве Светог Краља Милутина где леже ове свете мошти једног од најзначајнијег владара средњовековне Србије, обилазак Рилског манастира и туристички центар Банско или уместо тога Несебар, Златни пјасци
2. Други средње… Трст, Италија, упознавање са наслеђем Срба у Трсту и обилазак цркве Св. Спиридона као и одлазак у Венецију
3. Трећи средње… Скопље са обиласком града и немањићких манастира у Скопској Црној Гори и са обавезним обиласком Спомен комплекса Зебрњак као и манастира Старо Нагоричане и спомен костурнице у цркве Св. Архангела Михаила где леже кости 3200 Срба који немају никакво обележје у и око цркве и може наћи и ући само ко инсистира.
4. Четврти средње… Праг, Братислава или Беч и обилазак логора у Јиндриховицама, Великом Међеру или Маутхаузену.

Јиндриховице (Извор: Лична архива)

Постоји још пуно комбинација где би се укључиле тачке од значаја ван граница данашње Србије, као што су: Сент Андреја, манастир Српски Ковин, Маутхаузен, Арад, манастири и стратишта у Хрватској и БиХ федерацији, Црној Гори или Албанији.

Суштински мало је вероватно да се системски нешто овако спроведе јер смо окупирани и духовно и физички али ако ништа, сам ће моћи, свако ко жели, да нешто од овог поменутог посети. Јер то какав однос имамо према баштини и људима који су животе дали да би ми уопште имали и баштину (коју крчмимо немилице ко лоши синови) и све лепо и ружно што живимо, то је мера по којој ће нас ко народ други видети и ценити.

Замислите шта би се рекло и ко би се са нама шалио да нам нуди да се упропастимо рудницима, да зна да реке људи стално обилазе своје пале. То значи да брину и за живе, да знају ко су и да неће продати грану на којој седе. И обрнуто, ко ће нас узети за озбиљно кад види на шта нам личе гробља, како су нам реке и долине пуне смећа а мисли пуне користољубља, зависти и приземних жеља које су и биле подлога да то смеће заврши у природи и шта су нам главне теме око којих се вртимо?

Све то можемо да променимо ако желимо, а да би умели то да пожелимо морамо прво да сазнамо ко смо, откуда и куда идемо. Тек тада схватићемо у ком смо стању. Можда Вам је малко јасније.

Многаја љета, догодине у Призрену, а већ од дана активно у односу на живот који живимо!

ИСПРАВКА: Претходна верзија је погрешно садржавала принцеза уместо краљица Марија (2. 6. 2025. у 7:41).

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ
(хвала Н. Варагићу)

• Станоје Стојковић: Српска гробља у Чешкој
• Станоје Стојковић: Заборављена српска војна гробља из Првог светског рата – Кајмакчалан

Categories: Гостинска соба

Tags: Јиндриховице, Александар Милутиновић, Зејтинлик