Сви и даље знамо име убице који мора потонути у најдубљи могући заборав, али тешко можемо набројати више од два или три имена деце којих треба да се сећамо заувек
Фото: ТВ БН
На другу годишњицу трагедије која је променила Србију и мене лично, треба рећи пар ствари.
Игром случаја, гроб мога оца налази се поред гробова двоје деце убијене у Рибникару.
Познато је да људи никада не треба да пореде тугу и губитак, али када видите те гробове схватите да ваших туге и губитка у ствари нема јер је непребол о коме ови гробови сведоче заиста несагледив.
Србија је пуна таквих гробова, на разним гробљима, и они сведоче о многим трагичним датумима у нашој историји. И сваки од тих гробова нам каже да смо ми сваког од тих датума остали на страни живих, и да то чак и ако је било случајно, треба да нас подстакне да једног дана када будемо лежали на таквим гробљима, наши споменици иоле заслуже да буду близу оваквих колоса.
Већини људи којих више нема међу нама споменици стоје да обележе њихов живот, и да подсећају на њих.
Споменици деце из Рибникара су много више од тога. Они не само да подсећају на њих, него нас треба да подсете ко смо ми, и каква обавеза нам је остављена када смо преживели тај дан, и када је неко платио скупу цену уместо нас да бисмо схватили како нешто мора да се мења.
Пуцњава у школи на Врачару: Ученик (13) убио осморо деце и чувара
Овде притом не мислим на дневну политику, већ на суштину опстанка наше заједнице који је још увек много шире питање и обухвата много више тема.
Једна од њих је и то да сви знамо име убице који мора потонути у најдубљи могући заборав, али да тешко можемо набројати више од два или три имена деце којих треба да се сећамо заувек.
Нека то буде први корак. Да убица нестане из наших мисли, и да се заувек сећамо деце која су убијена јер не може се будућност заједнице градити на болести изопаченог појединца већ на племенитој жртви из које треба да учимо.
Убијени у ОШ „Владислав Рибникар“ (Извор: BBC)
Зато ово сећање које је још увек веома живо, треба да нас подсети да оживимо сећања и на друге људе који су пали и чија нам је жртва временом постала мртво слово на папиру у неком уџбенику или неки споменик који се посети успут на досадном школском излету.
Када сва та сећања оживе, оживећемо и ми који смо остали иза њих.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Димитрија Војнова)
Categories: Гостинска соба
Да сећања на све убице Срба и Србкиња и Србске дечице никада не нестану из Србских сећања и да се заувек сећамо Срба и Србкиња и Србске дечице која су убијена.
Од 1389 године па до дана данашњег на просту 2025 годину.
Имена и Презимена убица Срба и Србкиња и Србске дечице никада не заборавити.
Следи седам трагичних случајева у Србији од 2000 године редоследом датума.
Децембар 2007 године.
Хотел Путник. Нови Сад.
3 погинула. 7 повређено.
Фебруар 2008 године.
Кафић Лаунџ. Нови Сад.
8 погинуло. 2 повређено.
Април 2012 године.
Дискотека Контраст. Нови Сад.
6 погинуло. 8 повређено.
Април 2022 године.
Рудник Соко. Сокобања.
8 погинуло. 18 повређено.
3 мај 2023 године.
Школа Рибникар. Београд.
10 погинуло. 6 повређено.
4 мај 2023 године.
Село Дубона. Младеновац.
9 погинуло. 12 повређено.
1 новембар 2024 године.
Железничка станица. Нови Сад.
16 погинуло. 3 повређено.
Свих седам трагичних случајева у Србији од 2000 године заслужују исту пажњу поштовање и сећање.
Сваки од њих у себи садржи три непролазна бола.
Први за све погинуле.
Други за све повређене.
Трећи за све породице ПРВИХ и ДРУГИХ.
Мајка Србија је пуна гробова.
Обележених.
И не обележених.
Србске земље су пуне гробова.
Обележених.
И не обележених.
Обележавани гробови Срба и Србкиња и Србске дечице су рађена у миру.
Не обележавани гробови Срба и Србкиња и Србске дечице су рађена у рату и у миру.
У рату гробове Срба и Србкиња и Србске дечице нису обележавали Србски ратни непријатељи.
У миру гробове Срба и Србкиња и Србске дечице нису обележавали Срби Србима.
Не обележити гроб или гробове Срба и Србкиња и Србске дечице је исто као да нису никада постојали.
Убијени су тако два пута.
Зато се никада Имена и Презимена убица Срба и Србкиња и Србске дечице не смеју заборавити.
Ни оних који су их убили ПРВИ пут а поготово оних који су их убили ДРУГИ пут.
Данас је 4 мај 2025 године.
Оживе ми сећање на исти дан пре 45 година.
На ТВ екранима тог дана спикер је изговорио следећу реченицу цитирам :
Умро је друг Тито.
На улици у комшилуку је неко изговорио тихо цитирам :
Црко је Маршал.
Његов гроб је обележен.
Гроб Чича чека 80 година да се обележи.
Да они Срби и Србкиње којима већ 80 година непребола немају обележени гроб Чиче где могу да запале свећу и положе букет Србских божура.
Сваки живи Србин и Србкиња има потребу да има појединачно или групно обележено место у Мајци Србији где може да се сећа непребола породичног или Србског народа.
Без обзира на датуме и време настанка НЕПРЕБОЛА.
Светосавски Србин, Милош у залету са својим витезовима на султанов чадор опкољен најбољим оклопима и сабљама које мала Азија има убија Амурата(пород змијин) .
Европски Србин са Врачара, духовног средишта титоистичких одрода потоњих Европејаца – узима пиштољ и кукавички изненада на препад убија махом девојчице(мале анђеле) .
Толика је разлика између косовске и европске Србије главног града са 356 цркава и главног града са 356 сплавова