Одлуке о Рибникару се доносе на неким удаљеним местима, где је у првом плану нумерологија а не свакодневица преживеле деце и наставника

Жељка Бутуровић (Фото: K1/Снимак екрана)

Услови у којима раде преживели наставници и ђаци Рибникара су данас приметно лошији него крајем маја. Ђаци свих разреда су се вратили у Рибникар у великом броју. Али сада по први пут постоји реална шанса да, због лоших услова рада а не трагичног догађаја, дође до осипања ђака школе, нарочито ђака у првом разреду који у њу нису толико инвестирани.

Као што сада већ многи и знају, зграда Рибникара има два повезана крила, једно у којем су наставу имали нижи разреди (мала зграда) и друго, за наставу виших разреда (велика зграда). Оба ова крила су имала своје улазе. Само захваљујући овоме је и била могућа масовна евакуација старијих ђака кроз излаз мале зграде, чиме су минимизоване не само жртве већ и изложеност деце трауматском догађају (скоро нико од деце није видео крв и тела у ходнику).

Током лета се кренуло са реконструкцијом мале зграде са идејом да се, по њеном завршетку, ђаци привремено сместе у то крило док трају радови на великој згради. Међутим, током те реконструкције, нова министарка просвете Славица Ђукић Дејановић је донела одлуку да се у потпуности затвори приступ великој згради, скинута је табла за називом школе са тог улаза, знатно је редуковано школско двориште. Сада сва деца, од првог до осмог разреда, похађају наставу у делу зграде у којем су некад били само ђаци од првог до четвртог разреда. О некаквим радовима на великој згради нема ни говора. У њој ће једног дана бити смештен меморијал „попут споменика ђацима у Крагујевцу”, како каже министарка, подцртавајући „симболичку повезаност бројева 3. мај и V-3“.

ОШ „Владислав Рибникар“ у Београду (Фото: Д. Миловановић)

Услови у којима се сада налазе ђаци и наставници Рибникара, који ништа нису криви и и сами су жртве трагичног догађаја, су проблематични. За ђаке виших разреда је укинута кабинетска настава. Најмлађи ђаци деле тоалете са најстаријима. Током реконструкције, одређен број прозора је залепљен а прозори у неким учионицама имају решетке. Нема завеса, не раде клима уређаји – у учионицама је толико вруће да се настава повремено држи и на ходницима.

Нема сумње да је зграда сада мање безбедна него пре. Није јасно како би се у овим околностима обавила евакуација у случају, на пример, пожара. Велика гужва, мањак излаза, залепљени прозори и општа конфузија око новог распореда су све озбиљни фактори ризика.

Поред ових не тако малих проблема са простором, ђаци Рибникара су током лета лишени своје директорке, психолога, педагога. Директно и индиректно уклањање ових људи из Рибникара представља екстремно неправедно, садистичко иживљавање на неким од највећих жртава догађаја 3. маја. Али, то није крај. На овај начин су из школе одстрањени људи који су ђацима били апсолутно посвећени, знали их по имену и пратили њихов развој од првог тестирања; са њима делили многе лепе и један страшан догађај. Деца која су преко својих леђа све то прегурала су сада стављена у скучен, непрепознатљив простор и окружена људима које не познају. Све ово ствара осећај конфузије и нерегуларности, мањка подршке и неке врсте ванредног стања.

Ненад Живановић: Исход рада политичког, верског и интелектуалног врха – масакр детета над децом

Најзад, и над старом а сада и новом управом школе, се врши константна административна тортура. Од школе се захтева некаква верификација, под лупу се ставља папирологија стара 30 година, прети се укидањем одељења, врши се контрола као да се ради о банци ухваћеној у трговини оружјем а не основној школи. Једна наставница, која је брисала крв са подова, је замало кажњена јер се усудила да бесплатне уџбенике дели из једне од учионица у приземљу велике зграде. Наговештај овог административног насиља је већ дао и трагикомични извештај инспекције спроведен над овом школом.

Кме, кме, кме, деца убијена а вама тешко да се мало стиснете и предате елаборат за верификацију од 150 страна. Не – стискање и елаборати не би били проблем ако би то мртве вратило у живот или макар спречило да се сличан догађај понови. Али сваком нормалном је јасно да виктимизација преживелих наставника и деце ама баш ни на који начин неће спречити неког новог монструма да повуче обарач. Жалосно је колико често треба да се понови да ти људи и та деца нису ништа лоше урадили, и да се њиховим кажњавањем ништа не постиже.

Има и светлих тачака. Квалитет наставе и расположење међу децом су на добром нивоу. Дакле, оно што зависи од оних који своје време заправо проведе у школи – а то су наставници и ђаци – показује знаке виталности и опоравка. Али, они се у овој причи најмање питају. Одлуке о Рибникару се доносе на неким удаљеним местима, где је у првом плану нумерологија а не свакодневица преживеле деце и наставника. На крају, морам рећи да су неповољном развоју догађаја допринели и родитељи својим тврдоглавим инсистирањем на предвидљиво рискантној а сада евидентно неуспелој реконструкцији школе, и генерално, својим превеликим уплитањем у цео процес.

Нисам присталица популарне теорије да догађај у Рибникару показује неки фундаментални дефект српског друштва. То није тачно. Али, мислим да одговор на тај догађај говори нешто о капацитету друштва, његовој прилагодљивости и способности да решава неочекиване проблеме. И бојим се да се ту друштво и држава нису баш добро показали. Док су многе жртве догађаја показале велику резилијентности а неке и право херојство, одговором институција доминира ирационалност чији су главни резултати ревиктимизација деце и наставника и стварање услова да се слични догађај понови.

Први део наслова и опрема: Стање ствари

(Специјално васпитање, 17. 9. 2023)

Categories: Разномислије

Tags: Жељка Бутуровић, ОШ „Владислав Рибникар”, образовање, просвета