Дуго ће бити потребно да се бар окренемо према путу повратка нашим православним, породичним и друштвеним вредностима. Тешко ће бити, али тај напор морамо да учинимо

Проф. др Ненад Живановић (Извор: Лична архива)

И сада се, као, чудимо?!

Усред ове велике и превелике трагедије, када један дечак, на почетку свог животног пута, убија своје другове и другарице, такође, на почетку њихових животних путева, ево неколико речи о нама и нашој стварности.

Када смо почетком овога века похрлили ка „бољој будућности“ очекујући обећане милијарде, прихватали смо западне вредности, а нарочито владавину права и политичку коректност, које су нам тихо донеле транзицију, реч која је вешто сакрила сурову пљачку и деструкцију српског народа. Паралелно са транзицијом, односно пљачком, кренула је и „Болоња“, која је имала најмање три задатка: промену свести код младих људи, урушавање образовног система до најнижих граница и, под формом права ученика и студената – потпуну анархију.

Као и код транзиције, односно пљачке српског народа, „Болоња“ је силовито кренула. Министар образовања и његове младе даме, по којима је ова нова „реформа“ образовног система добила име – пепси реформа, растрчали су се по Србији говорећи о узвишености и екселенцији новог образовног система, о проходности и мобилности ученика, студената и професора, о значају нових „курикулума“, исходима, светлој будућности која је ту, одмах иза рушења постојећег ружног, застарелог и бескорисног образовног система.

Апел да вратимо васпитну улогу школе

Директори школа и декани факултета, добивши директиве, прослеђивали су их наниже, професорима. А директиве су налагале: проходност, мали ниво оптерећења и демократију, односно анархију која се звала (и још увек се зове) слобода.

Наравно,

• проходност је подразумевала, од основне школе па до факултета, напредовање без учења, односно без знања. И тако до титуле доктора наука;
• ниво оптерећења је подразумевао максимално дозвољен број страница (у уџбенику) по једном часу предавања. Да се деца и студенти не преоптерете, јер треба да живе, радују се животу, а превелико оптерећење током учења их онемогућава у томе. Зато се Андрић, Црњански или Петар Кочић, на пример, предају и читају по скраћеном поступку, сажето, рационално, у складу са убрзаним временом;
• слобода је подразумевала онај први део из поруке апостола Павла Коринћанима: све ми је дозвољено, и то без одговорности, не само према другоме већ и према себи, без које слобода постаје анархија. Болоња је увела такву „слободу“ као највишу вредност образовног система.

И млади људи су је са радошћу прихватили: не уче, не оптерећују се (односно, не оптерећују их) и слободни су и ослобођени сваке одговорности.

Позив Министарству просвете: Вратите тестове без понуђених одговора/заокруживања на „Малој матури“

Подсетимо се, за ову прилику довољна, два не тако давна случаја из наших школа:

Први случај: професорка једне школе, бранећи школски дневник (својину школе, државе), али и своје достојанство, на примљени ударац (?) који јој је задао њен ученик покушавајући да јој отме дневник, узвратила је шамаром. И гле слободе и правде, у име ресорног министарства и државе – ученик је опоменут а професорка је добила отказ! Да, добила је отказ јер је бранила интегритет школе и државе, али и своје достојанство.

Други случај: професорки у једној другој школи извлаче столицу, насилно, за време часа. Она пада на под, срећом не повређује кичму и не постаје телесни инвалид, али ћути, не реагује. Ђаци се смеју. Она и даље ћути, не реагује – боји се отказа. Тројка ђачких извршилаца радова, као и у првом случају, „каче“ видео снимак свог „уратка“. Школа, по одобрењу Министарства, некако опомиње ученике, један мења школу, а наставница ћути јер, ако проговори, угрозиће своју егзистенцију. Отказ је сурова реалност.

Оба случаја, наведена по сећању и тешким осећајем неправде државе према својим службеницима, професорима, мали су узорак онога што се дешава у нашим школама.

Jasna Janković: Vraćeni u školu đaci koji su izmakli stolicu nastavnici u Trsteniku

А ово последње, које је кулминирало убиствима, која су плод, изгледа, добре припреме – у сваком погледу, за сада усмерава рефлекторе јавности на родитеље. Притом заборављамо да је ово резултат, односно, новоусвојеним говором речено – исход наше „борбе“ да не скренемо са пута, не оног Титовог, већ овог нашег безалтернативног. Ходајући пут Европе (као да смо нека земља у Африци), стално се заклињемо да је то наш пут којим ћемо доћи до цивилизацијских вредности западног света, који доноси благостање, новац без рада који ћемо добити као милостињу, и зато је тај наш пут без алтернативе.

Пошто нам је све ово наша борба дала, сада, суочени са суровом истином стања у нашем друштву, запитајмо се ко је крив и где грешимо. Наравно, много је криваца, а међу њима је и потписник овога текста.

Ипак, мерећи кривицу, морамо да укажемо на оне најодговорније, са надом и вером да ће се у њима пробудити љубав и почети очима да виде а ушима чују. А то су сами врхови: политички, верски, интелектуални.

Породични сабор: Зашто Србија плаче на празник свог великог сина, светог владике Николаја?

Председник државе, влада и скупштина Републике Србије треба најзад да се сете да и путеви поплочани добрим намерама могу да одведу до пакла, и да не усвајају увезене законе који не одговарају нашем културном идентитету, односно почну са укидањем закона који су катастрофални за човека и његов родни идентитет, образовање, културу. Такође, применом вокабулара у влади, Народној скупштини буду пример неког другог културног обрасца. Тиме ће лакше укинуту скарадности које могу да се виде и чују на телевизији, свих боја.

Патријарх Српске православне цркве, Синод и Свети архијерејски сабор не треба да се скривају иза једногласности и страха да се човеку каже да је човек, а волу да је во. Ако је наша црква издржала много тежа и гора времена, турски зулум, окупације, унијаћења и при томе и по цену живота била уз свој српски народ, кога је Свети Сава крстио и у поносан и радан народ створио, и сада може. Српском народу је потребна његова православна вера, као ослонац, сећање и радост живота. Сви погледи и мисли верног народа су упрте у нашу Цркву, од Његове светости патријарха српског па до њиховог пароха који им у кућу улази. То не треба заборавити.

Интелектуални врх, оличен у председнику Српске академије наука и уметности и свим академицима, уклапајући се у токове и директиве западне цивилизације и њених вредности, својим техницизмом запоставио је истраживања и проучавања вредности које су добре за српски народ и његов светосавски културни идентитет. Српска академија наука, као највиша интелектуална установа, препустила је свој народ другима. Да ли то чини случајно или намерно, то је питање, али је чињеница да се повлачи и повлађује политичким и свакаквим другим одлукама и законима који су очигледно штетни по српски народ.

Када све ово знамо, да ли можемо да кажемо да је за овај злочин крива породица? Или су то можда, пре свега, крива ова три најважнија сегмента нашег друштва? Иако је политички врх, као доминантно водећи – са највећом одговорношћу, ни остала два не заостају много за њим. Јер, исход њиховог рада, у најцрњим сликама, приказан је данас, овим масакром детета – над децом.

Дуго ће бити потребно да се бар окренемо према путу повратка нашим православним, породичним и друштвеним вредностима. Тешко ће бити, али тај напор морамо да учинимо.

Ненад Живановић је био редовни професор Факултета спорта и физичког васпитања у Нишу, на предметима Теорија и Историја физичке културе, као и философија физичке културе. Утемељивач нове теорије –Теоантропоцентризма

Categories: Судбина као политика

Tags: Врачар, Ненад Живановић, масовно убиство, основна школа Владислав Рибникар, православље, пуцњава