Била је спремна за дијалог о позоришту, познавала је материју, и умела је да разговара под условом да сте читали. И то много читали. Нису сви предавачи на ФДУ били такви
Мирјана Миочиновић (1935-2025). Фото: РТС/Снимак екрана
Умрла је наша професорка Мирјана Миочиновић. Као и многи наши предавачи отишла је у турбулентним временима у којима људи мешају научни рад и политички активизам. На часовима Југословенског позоришта и драме научио сам много, о Крлежи и Аци Поповићу рецимо. Првог сам волео као писца сличног Стриндбергу, Ибсену и Брехту. И данас ценим његова дела, али сам старији. О другом нисам знао много. Учили смо о Камову, разговарали о тензијама у поимању српске модерне у Црњансковој драми ’Маска’. Волео бих да смо много више говорили рецимо – о Бори Станковићу. То није био случај. Избор дефинише особу.
— Šta da čitam (@knjigu_na_dlan) April 25, 2025
У исто време, свестан сам да и моји студенти нешто желе, али не добијају. Некада и не знамо колико смо добили, док не научимо. Сећам се да сам те године са факултета понео – од Клаића, Кајзерову ’Од јутра до поноћи’ и од Мирјане Миочиновић Стулијеву ’Кате Капуралицу’ , и да јој се није допало када сам јој на испиту рекао да волим како Стули ’гази по језику’. У исто време препричавала нам је и цитирала Камовљеве текстове у којима је писац радио управо то, говорио да би децу која му лармају под прозором потерао самокресом.
И данас, говорећи студентима о Жермен Дилак, наводим неке ствари које сам научио о Артоу на њеним часовима. Можда не много, али довољно да је се сетим. Била је спремна за дијалог о позоришту, познавала је материју, и умела је да разговара под условом да сте читали. И то много читали. Нису сви предавачи на ФДУ били такви. Неки педагози су били (и остали) дефинисани својим сувим, досадним и прагматичним политичким активизмом. И нису долазили спремни на часове.
Политички активизам Мирјане Миочиновић ми је био далеко мање занимљив, и често сам се питао читајући њене изјаве издалека да ли је могуће да присуствујемо истим, глобалним представама у којима се поцепана завеса изнова крпи и заклања важне догађаје пред нашим очима, па светове разумемо тако различито. Али то је то. Те ствари су сада у другим рукама. Памтимо оно што смо научили. Или оно што смо желели да научимо, и чему смо били склони.
Profesorka Mirjana Miočinović piše
dekanu Fakultetu dramskih umetnosti,
7. oktobra 1991. pic.twitter.com/85qa4t4RbA— Nebojša (@preslicavanje) April 26, 2025
Вечно сећање. Вероватно не би волела неку другу реч.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Бориса Трбића)
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар