Да не постоји други разлог, осим тога што црквенословенско богослужење мрзе украјински нацисти, тај би био довољан
Илустрација: Архивска фотографија
Као млади теолог и свештеник, почесто под утицајем великих теолошких ауторитета који су се према црквенословенском језику односили са презиром, и сам са кроз вријеме усвајао једну наивну и општу представу о неподесности рускословенског (савременог црквенословенског) језика за богослужење Цркве. Заправо, иако сам почесто бранио потребу да задржимо црквенословенски у некој мјери у богослужењу наше српске Цркве, почесто сам имао утисак да би основно разумијевање текстова олакшало приступ нашем вјерном народу богослужењу и животу Цркве. У своју одбрану, морам да истакнем да ни изблиза нисам ни први ни једини који су тако размишљали. Већ од периода између два свјетска рата, читав један круг вриједних и горљивих посленика Богочовјека кретали су у правцу постепене србизације литургије и литургијског живота. Плод тих настојања био је превод литургије на српски језик из пера светог Аве Јустина Ћелијског, а и прије званичног издавања тог превода – капетан Александар Мирковић свједочи да је и величанствени Михаило Ћусић у јесен 1944. у Фочи служио литургију за припаднике ЈВуО на српском језику.
Па ипак кроз вријеме све више сам убијеђен да је не само неопходно сачувати црквенословенски језик у нашем богослужењу, већ га и додатно вратити, не супротстављајући га српском језику и не правећи од тога нову прилику за свађу и раздор, али не смијемо више ни понављати да је то „мртав“ језик или „вјештачки хибрид“ итд.
Најприје, да се дотакнемо парохијско-практичног аргумента – основна језичка разумљивост и даље уопште не значи да људи разумију оно што им се пјева или говори. Уосталом, читања из јеванђеља и сама проповјед и даље изван сваке сумње могу и морају да буду на српском језику (мада и ту треба радити на ревизији превода: зар је могуће да након толико историје српског језика и даље немамо ријеч за појам „Логос“ него смо некада могли да имамо своју ријеч и појам Слова а данас, наводно, ниједна српска ријеч не може да добаци до хеленског појма? Да не говори нешто то о извјесној плиткости језика који не може да преведе оно што је некада могао?). Али наш проблем није темељно језичке природе већ се промијенила суштина приступа хришћанству. Хоћемо одмах и све, а оно што тражи неки напор – аутоматски одбацујемо. Тражимо „хришћанство“ по мјери лакоће. А, као што ми рече давних дана један руски свештеник – црквенословенски језик је као икона на улазу у храм. Она је таман толико висока, колико да сагнемо главу прије него што цјеливамо Христа: морамо да учинимо мали напор, и онда нам се даје благодат. Ако нам је све у висини, подешено да се не трудимо, онда и не схватамо суштину. А није ни превисоко ни прениско, да не можемо да видимо и досегнемо. Тако и црквенословенски језик – мало напора, много благодати. Али проблем са савременим човјеком јесте што он не жели ни тај мали напор да да тамо гдје не види корист. Ако види корист – додаће и напор (колико људи учи енглески језик не да би читали Шекспира већ из других мотива?) Дакле, или ћемо и ми нешто да дамо да проникнемо у дубине вијекова или ћемо очекивати све на длану.
Такође, црквенословенски језик је и даље богослужбени језик читаве једне богослужбене традиције која нас обједињује. Када гледате како украјински нацисти заузимају православне храмове, треба да знате да је највећи симбол старог, вјековног, истинског, честитог, несаломивог Православља – црквенословенски језик и руска литургијска традиција коју, када сузавцем и пендрецима и оружјем заузму храм, расколници из тзв ПЦУ одмах замјењују украјинским језиком и хеленским црквеним инвентаром и литургијским иновацијама. Матија Бећковић је рекао за ћирилицу: сваки окупатор који нас је освајао, прво би забрањивао ћирилицу – да не постоји други разлог да пишемо њоме, тај би био довољан. Исто данас морамо рећи за црквенословенско богослужење. Да не постоји други разлог, осим тога што га украјински нацисти мрзе, тај би био довољан.
Словенски весник: Црквенословенски језик као нит која повезује словенске народе
Када одемо у Москву или Софију, када као српски свештеници и вјерници одемо у Свету Земљу, препознаћемо јединство у том језику, како у историји тј духовној вертикали, тако и у данашњици, духовној хоризонтали: то је језик на коме се разумијемо у Христу. Зато: уколико хоћемо пред свете претке, морамо да сачувамо црквенословенски. Јесте, ово је позив и да га учимо и да постане дио наше молитвене свакодневице, уколико већ није. Не треба одбацивати ни српски, не треба нам нови-стари фронт, него јединство без анимозитета, дубоко познавање и нашег књижевног српског и наше српске редакције старог језика и црквенословенског стандардног језика.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Телеграм канал о. Дарка Ђога, овде, овде)
Categories: Гостинска соба
Ваистину!
А, “Дух Истине који од (Бога) Оца исходи“, Србима пројављен кроз
Свето-Савље, речју/слвом – СРБском речју/словом – се проповеда и црквено-словенским (славен/ск/о-сербским) Литургијом сведочи.
Пошто из етичких разлога избегавам да стављам придеве, а било би их скоро панегиричких у ово време литерарне суше у башти православној, тек да рекнем да се почесто и изненадим јасноћом мисли и речи и правом избору тема оца Ђога. Прилогом: сјајно, оче Ђого!
Колико нам времена треба да се опасуљимо!!
Posto sam u ovim raspravama ucestvovao desetinama komentara tokom svih ovih godina sa pozicija sirih od jezikoslovski, beskonacno se ponavljajuci, opet cu ponoviti neke svoje teze!
Princip „pisi kao sto govoris“ je nesprovediv, jer se jezik (nauke, umetnosti filozofije) ne moze svesti na govorni. Jezik nije samo komuunikacija, zapravo u svom najvisem vidu koji traje kroz istoriju on je upravo umetnost, nauka, filozofija, pokusaj da se iskaze, dohvati istina. Medjutim, ovo i nije jezicki princip, vec fenomenoloski. Ova je svojevrsna fenomenoloska redukcija na svakodnevno iskustvo. To sam vise puta demonstrirao na primerima gde se domovina objasnjava kao domacinstvo, otadzbina kao ocevina, drzava kao drzavina koja se drzi u posedu… Nekome bi ovo moglo zazvuzaciti slicno teoloskim interpretacijama o domostroju, medjutim izvori tog shvatanja su stoicki i imaju svoje kosmoloske i metafizicki uslove, kao u radikalnu izmenu shvatanja politickog za grcku kulturu. Ovde se, medjutim, radi o necemu drugom, o svodjenju pojmova na svakodnevno iskustvo. Otuda privatni karakter vlasti u Srbiji. Duboko u nasoj vukovskoj kulturi vlast je privatnik, drzava posed, a mi stoka na njegovom posedu.
Princip „Jedno slovo – jedan glas“. Ovaj princip sledi iz prvog, iz dominacije govornog koje pismo svodi na puki crtez (pisma su zaista crtana, izmisljana za austru-ugarsku cirilicu). Iz ove perspektive ne samo da se ne moze razumeti smisao oblikotvornosti slova (koje je i broj), vec se ne moze objasniti kako je cirilica identitet, posto su slova samo zapisi glasova, svejedno ce biti kakvi su crtezi za te glasove (šljivovica и шљивовица imaju isto znacenje, zasto bi drugo imalu tezinu identitetskog?) Iz perspektive Vukove reforme ovo je neobjasnjivo. Posto slovo postaje samo crtez, Resavska prepisivacka skola, zlatni trenutak srpske kulture, postaje izraz negativne konotacije. Prepisivanje koje je cuvalo za sva vremena, odnosno vecnost u vremenu, biva zamenjena zapisivanjima koja cuvaju od vremena, za buducnost vec rascepljenu od proslosti, pa ne cuva vecnost u vremenu, buduci da je i samo vreme iscepano!
Posto je Slovo i broj, u pocetku sve bese sabrano u Bogu i bog bese sabranost (ovo vezuje ideje logosa kao uma (sabranosti, slovesnost), slova i broja, rec je ubedljivo najlosili izbor i uvek je podredjena zboru i zborenju!
Elem, pokazalo se da u Hantingtovoj viziji, pravoslani svet stoji najgore, trenutno ratuju dva najveca pravoslavna naroda Rusi i Ukrajinci. Doprinos Srba u tim sukobina je nemerljiv. Nahuskani od Austrijanac Srbi su se uvukli u rat koji predstavlja jednu od najvecih pobeda Zapada. Bugarska je prestala da bude deo srpske politike 150 godina, a tako je i danas, iako nas samo ona deli od Rusije i tog konacnog saveza koji nikako da se uspostavi. Srbija je preko jezicke reforme zauvek okrenuta na Zapad u kulturno i politicko unijacenje.
Najznacajniji momenat u istoriji Zapada je renesansa. Ono sto Nice kaze da volja ne moze – da ide iza sebe, upavo je uradila renesansa! Ona se okrenula sebi iza ledja da obnovi ono sto nije imala iza ledja – antiku. To je bilo moguce dijalektikom homogenizacije prostora i diskontinuiranja vremena. Naime jedino gde je renesansa bila moguca je bila Romeja, u njoj su grcka, rimska i hriscanska kultura postojale kontinuirano i isprepletano. U tom pogledu Romeja je bila heterotopija u prostoru koji je trabalo da konstituise Evropu. Da bi taj proces bio moguc, bila je neophodna homogenizacija prostora, dakle ukidanje Romejske heterotopije i diskontinuiranje kontinuiteta njene vremenitosti. Cak je ucinjen i magijski cin preimenovanja Romeje u Vizantiju, kako bi samo Zapad bio naslednik Rima, a onda se i povezao i sa starom Grckom i prosirio pojam Zapadne kulture na obale Male Azije! Posto renesansa nije mogla da nadje iza sebe nista, jer nije bilo niceg, ona je nasla samu sebe – Renesansu, kao trenutak samorefleksije Zapada, posle koje ce on u svemu: u proslosti, buducnosti, drugosti, stranosti …. videti samo sebe. Dakle, uslov ovog povratka iza sebe kao renesanse, a koji (povratak) nije mogao da racuna na anticko kruzno vreme, vec je bio cin volje da se ide iza sebe, a sto po Niceu volja ne moze, bilo je omoguceno procesom voljne prostorne homogenizacije i voljnog vremenskog diskontinuiranja. Nosioci ove volje su bili unistioci Konstantinopolja i privatni krugovi mecena, kradljivaca i trgovaca umetnickim delima koji su i stvorili Renesansu, ona je bila privatan projekat! Ovde zaticemo sve elemente hegelove dijalektike, ali to nije vise kretanje duha u svoju drugost, kao prirodu, koju Hegel poistovecuje sa prostorom i povratak sebi kao vremenu, vec homogenizacija Romeje kao heteronomije i povratak kao diskontinuitet heteroistorije Romeje.
Tako, kada Cirjakovic govori da mi ne mozemo da imamo zapadnu istoriju, vec svoju, on previdja da se zapadna istorija homogenizovala i univerzalizovala razaranjem Romeje, kao prostorne i vremenske heterotopije.
Веома је значајно да се коначно неко у мантији одважио да прозбори неку о важности црквенословенског језика. Искрене честитке оцу Дарку на одважности, данас у Украјини видимо колико сатанистима смета тај свети језик који је Божија творевина дарована нам преко светих равнопостолних Ћирила и Методија и њихових ученика. Лично већ дуже од деценије понављам у свакој прилици кад се говори о црквенословенском језику, да је прелазак у богослужењима на „вуковицу“ највећи пад у историји СПЦ и најстрашнија издаја Светоотачког Предања, тако важног у животу Цркве Христове…
Амин!
И шта ћемо сад? Шта нам је чињети!,
Хоћемо ли коначно браћо срби кренути дјецу поучавати црквено славјаском конкретно од вртића или од првог основне…
Дела, а не само лепе речи и пусте жеље!
Хвала уредништву и уреднику овога сајта те коментаторима на доприносу општем добру.
Толико, праштајте и помјаните.
Било би и корисно и лепо ако би неко од читалаца поделило са нама лаицима који уџбеници, сајтови и јутјуб канли могу да се користе за учење црквенословенског. Унапред захвалан, Илија.
@Илија П
Поштовани,
На мрежном слову “ Православна породица “ постоји добар избор…
П. С.
Увести при епархијама, за верни народ, училиште – то би радост била …
Од срца препоручујем књигу Татјане Миронове, у Русији се сматра најбољим уџбеником црквенословенског језика: https://rutracker.org/forum/viewtopic.php?t=5365939
@ Ранко
Хвала, али можда ипак да се крене (за нас са „најјефтинијим улазницама“) од Буквара на српском?
http://www.audioifotoarhiv.com/Da_li_ste_procitali/Bukvar_1916.pdf
Добро би било и неки фонт наћи, ако га нема ваљало би га сочинити.
А шта ћемо са православнима којима је матични језик неки други и чији су „свети преци“ говорили на неком другом језику? Шта са „светим прецима“ који су живели пре него што су Св. Кирил и Методије саставили црквенословенски да оцрквене пагане, да ли се и они рачунају? Или се рачунају само „свети преци“ који су били православни, иако нису користили црквенословенски?
Знате ли да Ватикан забрањује богослужење на другим језицима осим на латинском и да је то разлог зашто се на Западу униформно користи латиница? Иста она која је наметнута Србима. До појаве протестантизма било је кажњиво смрћу штампати Библију на другом језику осим на латинском. Грци су покушали нешто слично, да наметну грчки као једини „правоверни“ језик богослужења. Један од разлога српског народног расцрквењивања у 18-19 веку јесте и управљање фанариота српским епархијама, када се служило на грчком па Срби нису ништа разумели. Који постотак становништва уопште разуме црквенословенски? Је ли црквенословенски други грчки или латински? Срби данас ни ћирилицу не користе. Јесу ли онда и даље „небески народ“ и хоће ли „изаћи пред свете претке“ иако ни ћирилицу не користе, о црквенословенском да не говоримо?
Или да обрнемо, хоће ли верски недоучен народ видети „свете претке“ (и Бога успут) ако сачува црквенословенски а спасење душе занемари? Боље се брините о томе који постотак народа живи литургијски, упражњава свакодневно молитвено правило, пости и редовно се исповеда него што тренирате црквенословенско правоверје. Јер то је много важније. Да је црквенословенски услов спасења (виђења предака?) апостоли и светитељи би само на њему и писали. Дакле више рада на оцрквењивању народа, више парохијске едукације и директног рада са парохијанима, а мање писања о црквенословенском и „светим прецима“. Или је можда у питању подилажење балканско-паганском култу предака на мала врата у већ ионако опагањеном, расцрквењеном и верски недоученом народу.
Мали Мујица мудрује у складу са именом. Прво, не служе данас латини на савременом италијанском него на за многе неразумљивом латинском, не служе Грци на савременом грчком, него на старогрчком који не разумеју многи Грци. Не служе Грузини на савременом грузијском него на старогрузијском језику. Једино ми Срби остависмо црквенословенски иако много боље разумемо црквенословенски него Грци старогрчки или латини латински или Грузини старогрузијски. Наравно да је црквенословенски ушао у ранг латинског на коме се проповедала Истина Јеванђелска у Првом Риму и старогрчког на коме се проповедала Истина Јеванђелска у Другом Риму. Наравно да је црквенословенски Божијом Промишљу постао богослужбени језик Трећег Рима (који је тај језик добио преко нас јужних Словена), у коме се чува Православна Истина до краја овога света. Дакле, Свето Предање је наставак Јеванђеља и то мудровање новотараца попут овог писанија малог Мујице је прича за малу и наивну децу. Док се служио црквенословенски много већи постотак народа је живео литургијски. Наравно да су важне молитве, али Православље је вера која се разуме срцем а не само умом. Уочи Свете Петке био сам на бденију у једној нашој цркви где се певало на „вуковици“. Осећај када те дивне песме са црквенословенског чујете на вуковици, је удар на слушни парат сличан удару на слух када после дивне Бахове мелодије зачујете трештање хеви-металаца. Или ће нас мали Мујица уверити да се наша душа и срце може испунити том топлином када слушамо појање на вуковици као када слушамо на црквенословенском? На жалост не, ма колико талентовани били појци то умиљење не можете доживети на вуковици, просто, црквенословенски језик је од Бог дат нама Словенима преко Његових светитеља, да на њему славимо Бога. Због тога, мали Мујице, седи, један.
@Ранко Г.:
Тешко да ико ко аболира масовног убицу Стаљина, сматра да Сергијанство није јерес, види еротске асоцијације у Исусовој молитви и користи се ситним подметањима и вређањем саговорника (које ни не познаје) заслужује да буде озбиљно схваћен. Можда на Борби (за „веру“) или сличним петпарачким сајтовима, где је и публика таква.
Коментар нисам ни читао, осим прве и задње реченице по аутоматизму, где ми је привукло пажњу оно „седи, један“. Занимљив начин да се комуницира са саговорником, нема шта. На нивоу основне или средње школе. Види се да се није догурало даље од тога, а и култура опхођења ту озбиљно шкрипи. Потпуно очекивано и на вашем уобичајеном нивоу.
Нема потребе да састављате одговор јер се нећу настављати, просто нисте тога вредни. Поздрав.
«Књигу нисам читао, али је као националистичку најоштрије осуђујем!» – рече Титов крволок из Херцеговине Владо Шегрт.
«Коментар нисам ни читао, осим прве и задње реченице по аутоматизму,…» – рече Мали Мујица потпуно у стилу духовног наслеђа поменутог Шегрта.
И такав човек да придикује о «комуникацији са саговорником»? Наравно да не заслужује пажњу било какво појашњавање људима шегртовског духа, само желим да укажем на једну безочност. Када сам говорио о немогућности правилног превођења многих речи са црквенословенског на вуковицу, због сиромаштва «вуковице», указао сам да црквенословенске речи «Господе помилуј» имају значење на вуковици као «Господе, милостив ми буди» јер на вуковици помилуј ме има и друга значења. Само духовни следбеници поменутог Шегрта могу због те констатације да оптуже човека да види еротске асоцијације у Исусовој молитви…
Цитат: „Од срца препоручујем књигу Татјане Миронове, у Русији се сматра најбољим уџбеником црквенословенског језика: https://rutracker.org/forum/viewtopic.php?t=5365939“
Зашто аутор коментара препоручује књиге на руском, о руској рецензији црквенословенског? Јесмо ли ми Руси или Срби? Зна ли да се руска и србска рецензија црквенословенског разликују?
И зашто торент линк пиратског скена књиге а не веб адреса где се може поручити штампано издање? Јесмо ли баш толико јефтини? 🙂 Осим тога, коришћење торента за неке што живе ван Р. Србије може бити законски проблематично.
Напротив, уместо руских пиратских издања треба да промовишемо дела наших писаца која се могу лако купити и преко интернета поручити, или ако су ван штампе онда преко купујем-продајем и антикварних сајтова, чиме подржавамо домаће ауторе и културно трудбеништво наших људи. А ако нам је и толико жао да издвојимо за културну ствар, онда не треба ни да се бусамо у груди нити да убеђујемо друге о било чему.
А за тек радознале ту је линк Буквара из 1916. који је уредништво окачило.