Зауставили су нас на бугарској граници, даље нам нису дали савезници. У војсци сам остао све до 10. фебруара 1920. године и осам дана путовао од Дебра до Чачка
У Албанији (Извор: Политика)
Чачак – Док нисам позван у војску, мислио сам да је иза моје Горње Горевнице крај света. Ретко сам одлазио у Чачак иако је близу, једва десетак километара од села. Али чудна је човекова судбина: ја који се нисам одвајао од куће и села запутићу се ускоро, против своје воље, на далеке путе и велика искушења и патње.
Богосаве Ћирковићу, говорим себи, чувај сваки динар, злу не требало. Од куће си понео 32 динара, то ти може трајати дуго. У Вучитрну је било зборно место: ту смо примили пушке и почела је обука. Али тек неколико дана, па смо кренули даље: Приштина, Призрен… Само идемо. Нико не говори куда, нико се не усуђује да пита; нама, регрутима, ништа није јасно. И, тако до Дрима. На мосту дуга колона војника. Артиљерци испрежу коње и отискују топове у реку. Боже, шта ја то гледам, шта се збива, да ли ми то сахрањујемо државу…
Иде се само, посустаје, гази, умире крај пута, хладно је, снегови, врлети. Обневидео сам од глади. Одавно нисам имао ни динара, чини ми се да сам трошио преко мере и да нисам чувао за ове црне дане. За парче хлеба продао сам у једном селу шаторско крило, у следећем сам дао ћебе за хлеб, па онда појас за тањир пројиног брашна.
У једном месту видео сам нешто крупно, румено на гранама. Рекоше нам: поморанџе и лимунови. Идемо за Валону. Ко не може даље, веле, нека изађе из строја, и ту се набра педесетак војника. Било је ту и млађих и трећепозиваца и нас регрута. Преноћили смо у једној џамији, сутрадан у манастиру где смо остали неколико дана. Опет смо негде ишли па смо се укрцали на италијански брод. После нас је преузео француски и опет смо пловили. Нигде обале, нигде краја мору. Изнемогао, болестан, сломљен, нисам могао да схватим шта се збива. Остали су ми само кожа и кости. Касније сам сазнао да су се неки војници с тог брода искрцали на Крф, а ми смо продужили за Видо. Добили смо неке картоне, сместили су нас у шаторе, то је била болница. После три недеље почео сам да се опорављам, па су ме преместили у други шатор.
Тада сам видео нешто што ћу до краја живота носити као страшну успомену: војници су сваког дана умирали, а ја сам гледао како их мртве бацају у једну барку и некуда плове. Та слика често се понављала и, кад год сам чуо да море запљускује, заклањао сам очи рукама да не гледам ту страшну слику. Они који су се извукли из загрљаја смрти, назвали су ово место Плава гробница.
Не знам колико сам већ био на Виду кад је допловио један француски брод и донео нам одећу. Стару смо скинули са себе и бацили у ватру, ломача је била огромна. У том пламену и вашке су сагореле, и онај смрад и трулеж људског меса. Укрцали су нас на брод. Сунце излази из воде, улази у воду. Не знам колико само путовали али рекоше нам да се град зове Бизерта. Тек кад сам се нашао на чврстом тлу, на врелом сунцу, пошто сам осетио мишиће и увидео да ми се враћа снага, рекао сам шапатом: збогом, Плава гробницо.
Читав месец смо се опорављали и добро хранили. Излазили смо у град и могло се рећи да нам је било лепо, почели смо да заборављамо муке кроз које смо прошли. Добро смо се опоравили и одатле кренули у Солун.
Већ сутрадан добили смо оружје и кад смо стигли, упутили су нас на фронт. Нашао сам се у Шумадијској дивизији и ту срео Сретена Чолића из Вранића, села до моје Горевнице. Причао сам му шта сам све преживео, али и он је био сведок и учесник у страдањима.
Био сам на Ветернику и ту доживео ватрено крштење. Ранише ме, али сам после двадесет дана излечен па се поново обрех на фронту. У међувремену, моја јединица се нашла на Кајмакчалану, били смо допуна Дринској дивизији.
Извор: Политика
Зауставили су нас на бугарској граници, даље нам нису дали савезници. У војсци сам остао све до 10. фебруара 1920. године и осам дана путовао од Дебра до Чачка. После четири и по године био сам у својој кући…
Гвозден Оташевић
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Велики рат – Свети српски рат. Шта се с нама касније десило? Зашто смо дозволили да нас поклопи некаква Југославија?
@Љиљана Чолић
Југословенство је упропастило Србство!
Регент Александар Карађорђевић (некрунисани краљ) одрекао се
Круне Краљевине Србије – Крштеног и миропомазаног имена Србија и
прихватио некрштено име Југославија?!
Ко са некрстом тикве сади о главу му се лупају, а то се десило његовим
убиством у Марсељу 1934, године од стране некрста!
Све нас је то снашло због страшног и злочиначког масакрирања српског краљевског пара Обреновића. Нису ни опело имали и сахрањени су као пси да им се ни гроб није знао.
Јасно је мени Драгане да је југословенство упропастило Српство, само како није упропастило хрватство, словенство, македонство, црногорство, штавише ово двоје последње је и изнедрило. Где су били Срби, то је моје реторичко питање.
@Љиљана Чолић
“Где су били Срби, то је моје реторичко питање.“
Срби су били иза својих “ПРЕДВОДНИКА“, политичких и црквених
губиника, као што је случај и данас, слепо им верујући и следујући
за њима!
Словенство и хрватсто је ушло у Југославију без државотворности
па југословенство није могло да их упропасти, већ им је помогло да
остваре државотворност кроз сецесију после распада СФРЈ, подржано
страним чиниоцима – црквеним и световним, непријатељима
Православља – СветоСавља.
Хрватство је остварило своју нацистику државотворност у НДХ
под покровитељством 4. рајха – фашиста/нациста, накратко, а после
распада СФРЈ и дефинитивно.
Македонско србство и црногорско србство су географске одреднице
србске државотворности, и зато су, преко србства, упорпашћени, слепо
следујући политичким и црквеним предводницима у југословенство –
“СВИ СРБИ У ЈЕДНОЈ ДРЖАВИ“ – ЈУГОСЛАВИЈИ, уместо Великој Србији,
под србском династијом Карађорђевића, никада крунисаним
парламентарним краљем Алксандром Првим “Уједијнитељем“ ЈУЖНИХ
СЛОВЕНА, а Разјединитељем СРБА – у Србији Црној Гори и Јужној Србији/
Македонији.
@Љиљана Чолић
Можда се одговор налази у питању: ко смо то ми? Где смо били ми пре 105 година и да ли имамо нешто заједничко са нашим прецима које тада нико није питао за то? Можда је боље питати се и то ко смо то ми данас, и како дозвољавамо ове далеко горе од Југославије катастрофе, а да притом немамо чак ни идеју националног програма и спаса.
@Нани
„Све нас је то снашло због страшног и злочиначког масакрирања
српског краљевског пара Обреновића“
Да није то и због невино проливене крви Ђрђа Петровића – Карађорђа,
од кума му Милоша Обреновића?
Сасвим могуће!
“Очеви су јели кисело, а синовима зуби трну!“
Тешка је кумова клетва!
Невино проливена крв вапије за осветом, и освета је извршена.
“Говори Господ: освета је моја!“
А освета је почела од Милана Обреновића, првог сина Милоша
Обреновића, који је млад умро.
Наставила се атентатом на другог му сина Михајла Обреновића и
окончала на Александру Обреновићу (са женом), сину Милана
Обреновића.
Да ли су и колико Карађорђевићи били умешани у то, не знам,
али сам чин доласка Петра Првог Карађорђевића на окрвављени
престо, невино проливене крви Александра Обреновића (са женом),
на тако зверски начин, потврђује Божију максиму – да невино проливена
крв вапије за осветом.
Освета није била извршена на њему, али је извршена на његовом сину –
регенту србском/некрунисаном краљу Југославије Александру Првом
Карађорђевићу, атентатом у Марсеју 1934.
Освета – КРВ ЗА КРВ – је и у случају убиства Зорана Ђинђића,
који продаде Хашком суду (ВРАЖИЈЕМ СУДУ!) на заклање Слободана
Милошевића.
19. века обележн убиством Крађорђа и Кнеза Михајла Обреновића.
20. обележен убиством Александра Обреновића и убиством Александра Карађорђевића.
Почетак 21. века обележен убиством Ђинђића и Слободана Милошевића.
Да ли је ту крај?
Brate Dragane,sjajna analiza