Сва слава за одлучујућу победу у Великом рату припала је Србима – највећим јунацима Солунског фронта и Великог рата

Извор: Алгоритам/Балканија

Кучков камен

О борбама за Кучков камен сведочи потпуковник Панта Драшкић, командант 1. батаљона 1. пешадијског пука Југословенске дивизије:

„Чим смо дошли, командант дивизије нам се обратио овим речима:

— Наша је дивизија заузела данас другу линију непријатељског утврђеног фронта на Козјаку. За сутра је наређено да Моравска дивизија нападом заузме трећу линију – Кучков камен. Ја сам решио да још ове ноћи ‚џандаришем‘ Кучков камен испред носа Мораваца. Изабрао сам тебе Драшкићу, као старог пешака (међутим у мом пуку од остала два команданта батаљона један је био исто тако стари пешак као ја, а други је био и старији од мене), да ти извршиш тај задатак. Зато те одређујем за команданта гонеће колоне ове дивизије, са задатком да још ноћас избијеш на Кучков камен и овладаш њиме. У колону улази, поред твог батаљона, још и батаљон II југословенског пука који се сад налази напред на предстражи. Јуришне чете I и II пука и дивизион брдске артиљерије ће ми стићи пред зору.

Кренуо сам одмах свој батаљон по друму који од Козјака води ка Кучковом камену. За време кретања пришао ми је командир резервни капетан Ивко Коларевић речима:

— Господине потпуковниче, нама је капетан Стојићевић, који је био са вама за време Балканског рата у 1. пуку, причао да ви безобзирно надирете у борби, па сам у име официра хтео да вас замолим да се сада, када је конац рата, не излажете ни ви, а и нас да причувате. Штета би била да после свега што смо преживели, сада заглавимо.

Одговорио сам му да ћу у границама могућности водити о томе рачуна и нисам рад да учиним ниједну узалудну жртву…

Прилазећи фронту долазили смо постепено у зону непријатељске пешадијске ватре. Митраљески рафали су се стално понављали у скоро правилним размацима, прошарани светлећим мецима који су правили кроз ноћ светле и изукрштане линије. Повремено би са обе стране полетела у вис светлећа ракетла.

Благодарећи светлећим мецима и севању митраљеза и пушака који су се могли видети, установио сам ширину непријатељског фронта. Пошто тај фронт није био шири од 200-300 метара, то сам решио да наткриљавањем натерам непријатеља на повлачење. С тим циљем сам развио две чете свога батаљона на крила. Чим је непријатељ ово осетио, ишчезао је са свога положаја. Пошто упућене патроле нису успеле да га стигну, то сам наредио покрет целог одреда.

Терен по ком смо се кретали била је једна испресецана коса чијим гребеном је водио друм. Падине те косе биле су већином пошумљене, што је било опасно за моје бокове. Пошто је била ноћ и земљиште непознато, то сам наступање вршио колоном, по друму, и испред себе сам као осигурање развио две Јуришне чете.

Први јуришни вод 1. батаљона 11. пука. Командир вода, активни потпоручник Божидар Нектаријевић (седи у првом реду десно). Одмах иза њега, са брковима и камом у руци, најхрабрији борац у воду, Деда Чаура

До два сата по поноћи била је месечина и видљивост је била добра. Али око два сата месец се изгубио и настала је густа помрчина, а осим хода војника и коња и клопарања опрежне спреме владала је потпуна тишина.

Одједном се кроз ноћ чула пиштаљка а затим се осула страховита брза паљба. Пошто смо се налазили на једној падини, то смо сви били захваћени том ватром. Око мене су падали мртви и рањени војници. Ови последњи су почели да вичу и моле за помоћ. Делови јуришних чета побегли су према нама, вичући у бекству:

— Ура!

Мислећи да су то Бугари, наредио сам да се митраљеска чета развије и отвори ватру. Налазећи се у теренском угибу, ми смо се повукли на гребен иза нас и ту заузели положај. Маса добровољаца захваћена паником побегла је, и око мене је било нешто мало пешака и митраљеска чета. Хаос је био потпун.

Доцније сам чуо да су наши са Козјака слушали и посматрали цео призор и да су мислили да смо већ заглавили. Шта се догодило? То вече су била стигла два немачка батаљона да појачају Бугаре и покушају да зауставе наш продор. Ти Немци су иза бугарског фронта заузели и укопали прихватни положај, на који су наишле наше Јуришне чете. Оне су управо у мраку нагазиле на немачке ровове, када је звизнула пиштаљка и осута паклена ватра.

Тешко је описати такву једну ситуацију у тамној ноћи, која је изненада из потпуне тишине претворена у заглушну и језовиту борбену хуку. Видећи панику у бекству добровољаца, машио сам се за револвер. Наредио сам ватру. Када сам командовао ватру, командир митраљеске чете ми је приметио:

— Да не побијемо наше?

На ову примедбу само сам слегао раменима – прво зато што у мраку нисам могао разликовати наше и непријатељске војнике, а друго што сам био огорчен на добровољце који су бежали као стока.

Срећом, у том моменту Немци бацише ракетлу којом осветлише сами себе. Видео сам њихове ровове и између мене и њих није било никога више. Наредио сам одмах да се траже и прикупљају војници, а оделењу за везу сам наредио да подиже телефонску везу са пуком.

Привучени ватром са положаја на коме сам био, војници су се почели враћати и прикупљати око мене. Погинуло је пет официра те сам морао одређивати и нове старешине. Многи војници су побегли далеко да се ни сутрадан нису вратили. Рекли су ми да се и једна брдска батерија, која је била на маршу, вратила натраг.

Коначно се све поново стишало. Они горе са Козјака су мислили да је мој одред цео заглавио. Заборавих рећи да је погинуо и капетан Ивко Коларевић. Ја сам одлучио да на заузетом положају дочекам зору, а да дотле прикупим војнике и уредим одред за даљи напад…

Пред зору сам упутио патроле, које су установиле да је непријатељ још на свом месту. Тада сам пред собом угледао циљ свог напада, Кучков камен. Био је то бедем много јачи од Козјака. Тек сад сам видео колико су били наивни они који су ме послали да са мојим малим одредом „џандаришем“ Кучков камен.

Чим је свануло предузео сам напад са прикупљеним снагама. У току напада искочиле су две чете Бугара без оружја и са рукама у вис потрчале к нама да се предају. За то време су остали Немци и Бугари напуштали положаје и по групицама ишчезавали у јаруге позади и са стране њиховог положаја.

Чувени Деда Чаура, један од најбољих јуришника 11. пука

Моји ‚јуначки‘ добровољци отворише ватру на оне две чете што су хтеле да нам се предаду. Сви моји напори да обуставим ватру нису успели. Кукавице су одједном постале борбене против ненаоружаних људи, који су својом одлуком да се предају престали бити и наши противници. Ти сироти Бугари попадаше по земљи, неки живи, неки рањени, а неки и мртви. Када сам одмах затим кренуо одред напред, заробили смо многе од њих. Од њих смо дознали да се пред нама налазило два батаљона Немаца и један пук Бугара! Они су нам рекли да су ти Немци стигли на положај трећег увече, дакле истовремено кад сам ја кренуо у гоњење.

Даље наше напредовање било је тучено врло јаком артиљеријском ватром, док нас није помагала наша артиљерија. Непријатељска артиљеријска ватра је постала нарочито јака кад смо стигли на последњу косу испред Кучковог камена, од ког нас је раздвајала само једна дубока јаруга.

Непријатељски ровови су се јасно видели у браздама по голој и стрмој падини Кучковог камена, мешајући се са серпентинама друма, који је уз тај нагиб водио ка гребену Кучковог камена.

Лево до мене видели су се Моравци како подилазе десном крилу Кучковог камена, с намером да то крило обухвате. То се догађало у времену кад сам и ја предузео да спуштам у јаругу свој одред, односно сада мој батаљон, пошто је стигао помоћник команданта мога пука, потпуковник Милан Радосављевић, и саопштио ми да иза нас наступа пук и да ја оперишем у саставу пука…“

У нападу на коту 1668 у ноћи између 3. и 4. септембра погинуо је водник Јуришне чете I југословенског пука, потпоручник Милан М. Витасовић. О томе се у извештају каже:

„Исто тако ваља нарочито истаћи јуначку смрт водника Јуришне чете 1. југословенског пука, резервног пешадијског потпоручника Милана М. Витасовића, који се у борби 3/4. септембра при нападу на коту 1668 показао као примеран и узорит официр, који је у најтежим, најкритичнијим тренуцима потпуно владао собом, разумео своју дужност и свој позив. Те ноћи као воднику извиђачког вода Јуришне чете поверен му је задатак да се креће правцем к. 1630 – к. 1668 на Кучков камен и да на том путу извиђа и обезбеди колону од противничког изненађења. Потпоручник Витасовић распоредио је свој вод и одмах га кренуо напред означеним правцем. Извидивши ћувик јужно од к. 1668 којој се примакао под заштитом мрака, на 150 корака, приметивши на к. 1668 непријатеља, потпоручник Витасовић је одмах развио вод за борбу и известио о том свога командира чете.

Када је непријатељ (делови бугарског 86. пука и немачког 13. јегарског батаљона), приметивши кретање наших делова, отворио у један мах јаку ватру из пушака и митраљеза, осветљавајући положај многим ракетама, неки су се војници усколебали и почели се повлачити назад. Потпоручник Витасовић схватајући свој позив, повратио је војнике, подигао код њих дух, соколио их позивом:

— Напред!

Одушевљавао их речима:

— Зар их се бојите? Та нису Бугари бољи од нас!

Командир Јуришне чете 11. пука „Карађорђе“ мајор Драгомир Сарић са три најхрабрија војника из сва три вода

Радећи овако успео је да своје одушевљење и осећаје пренесе и на своје војнике, прикупио их и са осталим деловима нашим који су дотле пристигли кренуо у напад на коту 1668. Са узвиком: ‚Напред јуришна чета!‘ повео је потпоручник Витасовић у напад свој вод који је упао у непријатељске ровове и отерао непријатеља. Пред самим рововима, водећи и храбрећи војнике, потпоручник Витасовић погођен је бомбом и прорешетан снопом непријатељског митраљеза.

Својим држањем и речима, осећањима и вољом, као и својом јуначком смрћу показао је пример храбрости и пожртвовања за националну ствар, за коју је и свој живот положио.“

У следећем извештају се похваљује још један официр Јуришне чете 1. југословенског пука:

„Водник Јуришне чете 1. југословенског пука, резервни пешадијски потпоручник Никола О. Жутић, у борби ноћу 3/4. септембра при нападу на к. 1668. показао се хладнокрван и присебан, као старешина који у најтежим тренуцима уме да влада собом, схвати своју дужност и одазове се свом позиву. Кад је добијен извештај да се непријатељ налази на к. 1668, потпоручник Жутић, у непосредној близини непријатеља, развио је врло брзо свој вод. Од изненадне и врло јаке непријатељске пушчане и митраљеске ватре војници су се усколебали, али потпоручник Жутић личном храброшћу и својим држањем, умешним вођењем и распоређивањем, скупио је војнике, уредио, охрабрио својим држањем и речима и повео у први борбени ред.

Када је непријатељ покушао да својим оделењима те ноћи обиђе наш десни бок и под заклоном шуме дође у нашу позадину, потпоручник Жутић је са својим водом ово спречио и вратио непријатељска оделења назад.

У нападу на непријатељски положај те ноћи потпоручник Жутић је успео да са својим водом уђе у непријатељске ровове, где је у међусобном гушању са непријатељским војницима лично учествовао. Том приликом је био у опасности да буде ухваћен, али се сам ишчупао из непријатељских руку и спасао се. Својом вољом и енергијом, храброшћу и умешношћу дао је леп пример одговарања својој дужности, одазивања свом позиву и разумевања идеје за коју је дошао да се бори.“

Призори из пробоја

У току пробоја Солунског фронта било је много занимљивих и потресних сцена.

Запис Огиста Албера, француског официра за везу:

„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је наједном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче:

— Ово је моја земља, ово је моја земља, упамти!

Потпуковник Драгутин Гавриловић (седи) са групом официра Шумадијске дивизије на Солунском фронту

Најзад, малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми:

— Хајде Француз напред!“

Војник Јуришне чете 22. пука Живота Пантић:

„Е, одатле нисмо имали битку до Кривовлака, Бугари одступају; што није одступило остало мртво.

Кад смо дошли у Кривовлак, воз, пун рањених Бугара, гори, само запомажу:

— Спасавај, братко!

У десет сати ноћи пређемо Вардар, поставимо заседу на друму што води у правцу Бугарске, зауставимо бугарску батерију, Бугари побегну. Кад се свануло, одемо тамо. Пољски топови, наши топови што нам заробили Бугари кад смо ми одступали. Уз топове нађемо ракије, сувог меса. Али посекли Бугари запрежнике па побегли, иако је зорт био, остали голи топови. А зорт је био и код нас кад смо запали у артиљеријску ватру: удари граната па целокупног војника изнесе у небеса. Ту нам је у пробоју било најтеже.

Имали смо још борби, на Царевом селу пет стотина Бугара заробимо. Бугаре смо разбили ватром изблиза. Имали смо тромблоне са тридесет граната. Узмем угао од четрдесет пет степени, сто осамдесет метара баца у даљину. Избацим једну гранату, она посред њих. Додај, само пуни! Они пуне, ја палим, оно само излећу Бугари …

Знаш шта војску још сатре? Пиће! Кад смо узели њине ровове, на сваких пет метара петачка стоји, бугарска ракија. Војски дај ракије, после је јеби како хоћеш! Ту их ми потучемо и заробимо им командира, ударио га метак у чело, рањен. Прислоне га рањеног уз дрво, и сви који су пролазили наши војници закуцали му неко нож, а неко бајонет, а он хвата рукама за она сечива.

— Немојте, реко’, бре војници, он је добио војнички што је следовало.

Прича из Великог рата: „Ја сам, мајко, Живојин“

А ево зашто су наши тако поступили: да се освете за бомбаше из наше прве чете. Шта су радили Бугари, питате, бомбашима из прве чете? Повезали, поклали, посекли уши, носеве, очи повадили и посекли им курчеве, па им метнули у уста… Командант дивизије кад је то видео, прошао је поред нас и казао:

— Војници, јунаци моји! Од данас улазимо у државу Бугара, крвног непријатеља. Има сваки да ради шта му срце жели!

Ми смо само викали:

— Живео!

Али не дадоше Савезници! Плакао сам кад су нас уставили, моји бомбаши су плакали.“

Српска војска решава рат

Након само три дана Српска војска је напредовала више од 50 километара у дубину непријатељског фронта и 40 у ширину. Војсци су полако нестајале последње резерве хране и муниције, а помоћ од стране савезничких војски није стизала. Тек четири дана након отпочињања офанзиве Енглези и Грци извршили су први већи напад на Бугаре, али су уз велике губитке одмах заустављени. Французи су својом потпуном неактивношћу знатно олакшавали тешку ситуацију Немцима и Бугарима, јер су ови узимали трупе са француског дела фронта и упућивали их против Срба који су одлучно напредовали. Судбина читаве офанзиве била је препуштена само Србима.

Главнокомандујући савезничке војске, генерал Франше д’ Епере рекао је да сада све зависи од Српске војске – ако она настави напредовање, може се очекивати коначан успех и тражио је од војводе Мишића да му саопшти српску одлуку. Ако Срби не желе да сами наставе офанзиву, он ће обуставити офанзиву и прећи у одбрану на целом фронту.

На историјском саветовању 6. септембра војводе Мишића и регента Александра, којем је присуствовао и пуковник Пешић, одлучено је да офанзиву треба наставити по сваку цену и продрети до Вардара и потпуно раздвојити 11. немачку армију од 1. и 2. бугарске, док им са севера не стигну јака немачка и аустроугарска појачања. Војсци је издато наређење: „Напред, у славу или смрт!“

Михаилo Маџаревић – ратник којем су се дивили српски краљеви

Борбе су се наставиле још већом жестином. Узалуд су били сви напори непријатеља да заустави Србе који су ослобађали Отаџбину. „Само да им не дозволимо да граде ровове преко Србије“, говорили су српски војници. Осмог септембра Српска војска избила је на Вардар и већ сутрадан немачки генерал Шолц донео је одлуку о општем повлачењу. Тако је само и искључиво Српска војска за седам дана офанзиве извршила стратешки пробој непријатељског фронта и потпуно одсекла 11. немачку армију од 1. и 2. бугарске.

Српска војска је пробојем Солунског фронта решила питање победника у Великом рату. Након пробоја, Срби су, скоро потпуно сами, наставили напредовање, излажући се великом ризику. Муњевитом српском победом из рата је избачена Бугарска са својом војском од 700.000 војника. Брзим српским напредовањем на север и преласком Дунава, Саве и Дрине, избачен је из рата још један непријатељ – Аустроугарска, која се распадала по националним шавовима.

Све то било је последица победе српског војника. „Савезници“, Французи и Енглези, дали су само материјалну помоћ тој победи, док је њихов војни удео готово ништаван. Та њихова борбена неактивност имала је пре свега политичку позадину: напад на Солунском фронту за њих је требало да буде само споредни, ради присиљавања Немачке да на Солунски фронт шаље појачања и тиме што више ослаби своју већ уздрману позицију на Западном фронту.

Енглези су од почетка рата тврдили да ће се његова судбина решити на Западном фронту, док су Французи у другој половини 1918. почели да верују да ће убрзо победити Немачку. Француски војни и политички врх је по сваку цену желео потпуну победу над Немачком, као реванш за велики пораз у рату 1871. године. Французи су хтели да заједно с Енглезима и Американцима победнички уђу у Берлин и Немачку баце на колена. Зато су по сваку цену желели да зауставе победнички поход Српске војске, обустављајући операције напредовања своје војске, али им то није пошло за руком.

Прота Драгомир Видић: Како умире српски ратник

Сва слава за одлучујућу победу у Великом рату припала је Србима – највећим јунацима Солунског фронта и Великог рата.

Запис на надгробном споменику

На гробљу у селу Горачићима записано је на споменику Милутина Раковића:

„Јунак на Солунском фронту

Милутин Раковић
Јес мртав али му дело живи.
Наредник ратник од 1912 – 1918. год.
Јунак на пробоју, Солунском фронту.
Борећи се против Бугара и Немаца
са својом јуришном четом пробијо фронт.
За ово дело одликован је
Карађорђевом звездом
и другим одликовањима.“

Извод из књиге: Александар Стевановић, Јунаци Солунског фронта, Алгоритам – Балканија, 2018.

Categories: Гостинска соба

Tags: Александар Стевановић, Велики рат, Солунски фронт, јунаци прошлог доба