Вита Которанин саградио је дечански еп пола вијека прије Косовске битке (1389), подигавши најраскошнију српску средњовјековну грађевину – споменик светске културне и умјетничке баштине
Јужни портал дечанске цркве: Христово крштење, рељеф у камену; испод, запис протомајстора фра Вите Которанина (Фото: Н. М.)
Вита Которанин, неимар Дечана
Kосовски Албанци већ дуго уче да је градитељ Високих Дечана био Куч, дакле поријеклом Албанац, из чега произлази да је црква грађена „византијско-илирским стилом“ дио албанске културне и историјске баштине. Логиком pars pro toto – дио за цјелину, што важи за Дечане да важи и за покрајину, која срећом није члан Унеска.
Има људи који воле да се ките туђим перјем, а има канда и оних који би убили за бокун идентитета.
Изузетак од правила анонимности јесте да се средњовјековни неимар уопште потпише на грађевини. Срећом па се то догодило 1335. г., када је изнад јужних врата цркве уклесао ћирилицом – да он, фра Вита, мали брат, протомајстор из Котора, града краљевог, сазида цркву краљу Стефану Дечанском, за 8 година.
Трагом овог податка Ристо Ковијанић (1895–1990) објавио је књигу (Нолит, Београд, 1962; Књижара Со / Магелан прес, Херцег Нови / Београд, 2016) у којој подиже цијели систем у вези с тим у каквим је само везама био Котор, главна лука средњовјековне државе, с нашим залеђем. Пазимо…
Током двјеста година владавине Немањића Котор је био најкултурнији град српске државе, која је у другој половини 13. и првој половини 14. в. била најмоћнија на Балкану. Ми смо данас њени недостојни насљедници, не због изгубљене величине већ због изгубљеног самопоштовања и запостављене културе.
Високе Дечане, задужбину Немањића, Стефана Дечанског и цара Душана, градио је протомајстор Вита Которанин, од 1328. до 1335. Ни из једног писаног документа не може се више ишчитати о обиму, карактеру и висини српске средњовековне културе – колико из „читања“ Високих Дечана.
Никола Маловић: Пижуо, медитерански архитектонски медаљон – у Високим Дечанима
Которска длијета исписала су диплому на Високим Дечанима. Манастир исклесан од камена прије скоро 700 година стоји и данас као саливен.
Дечански живопис одуховио је Витино дјело. По мноштву фресака, а има их преко 1.000, то је једна од најбогатијих цркава на свијету.
Ако је Грачаница лирска пјесма, Дечани су еп.
Вита Которанин саградио је дечански еп пола вијека прије Косовске битке (1389), подигавши најраскошнију српску средњовјековну грађевину – споменик светске културне и умјетничке баштине.
У доба Вите, Котор је имао апотеку, љекаре, нотаре. Имао је граматикалну школу (претечу данашње Гимназије), најстарију у региону, поред дубровачке и задарске. Београд ће је добити 500 година потом. Имао је знамениту сликарску школу; златарску; ковачку; чувену грађевинарску, која је утицала на развој рашке грађевинарске школе; Котор има дрводјелце, бродоградитеље, обућаре, крзнаре, кројаче, кожаре, кожухаре, клобучаре, ужаре, котларе, воскаре, млинаре, пекаре, рибаре…
Доба фра Вите је вријеме када култура Медитерана залази дубоко у континент, и када ширини Немањића, па ни краљу Стефану Урошу III Дечанском, не смета католичанство протомајстора, каменара, иконописаца, фрескописаца, трговаца, дипломата, протовестијара (министара финансија, у данашњем значењу те ријечи) – редом Бокеља, Срба.
Ако је тачно да су српске државничке амбиције по несрећи увијек биле подаље од мора, за разлику од других медитеранских земаља које је управо Медитеран уздигао и цивилизацијски прославио, зачуђује чињеница колико је Котор као краљев град, главна лука, и као расадник дипломатије, умјетности и занатства – управо значио најмоћнијој средњовјековној држави на Балкану.
Поводом Сретења: „Херцег Нови – конзулски град“, нова обална разгледница у јавној продаји
На Сретење, 15. фебруара 2024, на Дан државности Србије, тј. на дан када је у Орашцу 1804. подигнут Први српски устанак, херцегновска Књижара Со пустиће у оптицај нову разгледницу, чијих ће 30 примјерака бити нумерисано, што ће порадовати бројне филателисте.
На лијевој страни разгледнице насловљене „Херцег Нови – конзулски град“, види се Црква Св. Архангела Михаила из 1911. г., на десној је зграда Генералног конзулата Србије у Херцег Новом са заставом Србије, а између цркве, подигнуте тачно 100 година прије отварања Конзулата у Херцег Новом – види се нефотошопирано плаво небо без хемијских трагова.
Фото: Н. М.
Нова разгледница издата у Боки временом ће учврстити мост између Србије и Црне Горе, између осталог зато што су се у слику претвориле ријечи предсједника Црне Горе и Србије Филипа Вујановића и Бориса Тадића, када су 16. марта 2011. у Његошевој улици у Херцег Новом отварајући Конзулат искрено рекли што мисле. Тадић, „да ће Конзулат бити од користи грађанима Херцег Новог и читаве Боке, као и многим туристима из Србије“, а Вујановић да „отварање конзулата подстиче сарадњу у туризму“…
Не би се рекло да постоји мало туриста из Србије, или све бројнијих двојних држављана који не би пожељели да с мора пошаљу разгледницу с црвено-плаво-бијелом заставом. Херцег Нови је конзулски град, с Кућом нобеловца Ива Андрића, аутора књиге о конзулским временима у Травнику за вријеме отоманске власти. Да ли би данас туристи у Травнику куповали разгледнице с мотивима француског и аустријског дипломатског присуства, ја не знам, баш као што не знам да ли би неко у Београду куповао комад неба изнад Кнез Михаилове на коме се црвени застава Црне Горе, али знам да ће појава разгледнице „Херцег Нови – конзулски град“ ући у историју поштанске културе Боке Которске, Црне Горе и Србије.
Херцегновска Књижара Со поодавно баштини поштанску културу, не само од тренутка када је објавила пет разгледница старог Херцег Новог са управо оним мотивима које је први српски обални књижар и издавач Јово Секуловић (1879–1950) штампао прије 100 година него је објавила и једину црно-бијелу разгледницу у јавној продаји, а на којој се види Сат-кула, хералдички симбол града основаног због трговине сољу 1382. године.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Текст је врхунска мешавина истине и лепоте.
Ако су Дечани еп, онда је тај еп новозаветна Илијада (Град Брђана Тројански, опседнут и неосвојен /? – фуснота 1/ сада већ осму годину – осам векова).
А ако су србски Дечани опседнути брђански Илион, град Бога Ила (Онога Којем је Син на Крсту завапио: „Или, Или, лама савахтани?“), онда је тројански коњ (тачније: данајски коњ) у њему управо овај рељеф „малог брата“ Вите (тачније: Вида – оставшега без очињег вида, па у Вита извитопереног).
У њему је – ко је сачувао очи да види – у камену записан јеретички латински догмат о богоблагодатном и богоустановљеном некрштеном крштењу (аваптисто ваптисма, како су то звали Свети Оци/фуснота 2/). То јест, ово је, баш попут чамовог коња, идол – икона лажи, која свакога ко јој се поклања, ко јој даје своју веру, у поклоњењу спаја са прволиком, оцем лажи. У коначници, са смрћу, или робством (смрт мужевима – онима који /треба да/ имају духовну силу и знају, а робство женама и деци – нејачи, за чију су судбу мужеви као браничи и главе одговорни).
А ко су војници-крвници скривени у утроби идола?
То су духови лажи који онога ко (по)верује у светост идола чине духовно закланим.
Онај ко нема прву Свету Тајну, нема ни све потоње. Па нема ни Свеоружје Божје /фуснота 3/, и не може се „одупрети у зли дан, и одолевши свему, одржати се“ (Ефесцима 6:13).
И баш као што су се многи Тројанци дивили Коњу, и држали га свештеним, тако и многи савремени Тројанци (чада Тројице), научени и послушни својим Игуманима (лукавим Данајцима, види фусноту), тврдо верују у светост данајске иконе и да је она истинити принос Богу Истине.
Другим речима, тактика је иста: најпре ослепи велељепијем, благољепијем и (мнимом) благочастивошћу, а затим убиј (закољи, да Србин не постоји) и остатак пороби.
Трећим речима: нема ничег новог под сунцем. Осим Сунца Правде.
Фусноте:
1 Неки веле да је Град већ и освојен, јер је туђин постао Градоначелник и капије су широм отворене: https://borbazaistinu.rs/kad-bivsi-a-mozda-i-sadasnji-rimo-katolici-kroje-kapu-spc-i-na-kim/
2 Скептицима и латиноверцима, о томе шта је православно, Јед(и)но Крштење:
„Крштење је Света Тајна у којој се кроз троструко погружење у воду у име Оца и Сина и Светога Духа очишћава од свих грехова, умире за грех и грешни живот, и поновно рађа у духовни свети живот ради охристовљења и отројичења“ – Ава Јустин, Догматика.
„Једно Крштење имамо у Оца и Сина и Духа Светога, крштење трократним погружењем у воду“ – Владика Николај.
3 Оружје-свеоружје у древној терминологији подразумева оклоп (и кацигу, штит…) не „офанзивно“ оружје које данашње значење носи.
Poštujem i jako mi je simpatičan lokalpatriotizam Nikole Malovića ali ne bih se baš kladio da je u zlatnom srpskom srednjem veku Kotor bio najkulturniji naš grad, iako svakako jeste bio na vrhu liste.
Kotor jeste bio jedini grad u kojem su svi Nemanjići imali svoje rezidencijalne dvore izvan tkzv Stare Srbije. Usled toga je bio i jako uticajan i poznato je da je nekoliko ministara finansija na vrhu moći nemanjićke države dolazilo upravo i Kotora. Ali…
Sve to se ne može meriti sa Novim Brdom koje je opisano kao gard srebrni i uistinu zlatni. Grad koji je imao blizu 50 000 ljudi i zahvatao površinu između 10 i 15 kilometara u krugu. Jedini naš grad koji je imao zasebne kvartove i to njih 14.
Mi nažalost nemamo pisanih podataka iz tog perioda ali tu i tamo izroni po nešto na osnovu čega možemo da makar u nekom delu rekonstruišemo stvari.
Eto skoro je u Dubrovniku objavljen zapis o gostovanju pozorišta iz Prizrena u Dubrovniku u 14 veku. Naziv predstava i imena svih glumaca. A mi ovde pojma nemamo da smo u srednjem veku imali i pozorišta.
Dalje, u Novom Brdu je skoro iskopano Termalno kupatilo iz srpskog perioda što će reći da smo ih tada imali, što ujedno daje odgovor zašto Mađari parna kupatila zovu raškim kupatilima a ne kao mi turskim.
Na kraju imamo zapis da je Romejaki car iliti vizantijski boravio u poseti Srbiji i da ga je primio car Dušan ni više ni manje nego u Prištini. I sigurno da ga je primio u gradu koji bi onu državu imao predstaviti u lepom svetlu, i za to nije odabran ni Ser, ni Skoplje ni Prizren nego baš moja PR. Na žalost mi ni ne možemo da zamislimo kako su nam ti gradovi izgledali, unutar zidina sigurno slično kao stari Kotor ali zbog bogatstva mnogo lepše i raskošnije.
Na kraju Kotor nije imao zanimljivo zaleđe, jer je poznato da svi ti gradovi u Dalmaciji gotovo da nisu imali kopnenu putnu vezu. Prvi putevi su probijeni tek za vreme napoleonove okupacije. A zaleđe tih mediteranskih gradova je bilo slabo kultuvisano.
Sa druge strane središnja Srbija ili sadašnje Kosovo i Metohija bilo krcato radovima kao mestima urbanog življenja koji su međusobno jako blizu, na 50 km puta u ravnici svi međusobno udaljeni. Priština, Prizren, Novo Brdo, Skoplje, Svrčin, Vučitrn(samo treba pogledati kulu i most koji i danas postoje u Vučitrnu)Peć, Vranje, Zvečan, Grad Ras(današnji N Pazar).
Na severu nakon učvršćivanja vlasti Srbije za vreme Milutina imamo glavni i najbogatijj grad tog dela – Rudnik kod G Milanovca, zatim Golubac, Stalać i Poreč.
I u finalu iako već u opadanju imamo čudo srpskog graditeljstva – Smederevo. Grad sazidan za 4 godine na mestu gde je najbliži kamenolom na 50 km. Najveću ravničarsku tvrđavu evrope.
Никола Маловић: РАТ
Колико је то, благо нама, остало времена? Времена – за шта? Па, да вијек проживимо крштено?
Плашим се да је вријеме истекло.
Од чега да кренемо у доказивању тезе? Од књига присутних на српском тржишту са садржајем и програмом који сексуализују дјецу? Од чињенице да је наш парламент изгласао Закон о родној равноправности по коме аутор овог текста може високом свотом да буде кажњен ако напише да му је жена књижар, или главна и одговорна уредница Печата ако у импресуму не измијени податак да је главни и одговорни уредник? То што је Љиљана Богдановић својом вољом главни и одговорни уредник, а не уредница може, по слову Закона, ускоро да увриједи било ког за идеолошки и финансијски линч спремног LGBTitd. плаћеника. Примјена Закона за који је гласала већина посланика у српском парламенту може да завије у црно све медије, писане и електронске, и ауторе, ако само за ружичасто зуцну да је црно.
Швабовска нова нормалност почела је да показује своје право лице 2020, године под маскама, које су данас скинуте, фигуративно више него дословно. Експоненти Свјетске владе, Људи из Давоса, најављују нову, пандемију Х, смртоноснију од претходне, не зато што су пророци него зато што су чланови удруженог злочиначког подухвата, сви.
Гдје год око да погледа, види пропаст неких од стубова грађених стотинама година. Школство – у распаду, здравство – само за болеснике с парама, судство – отуђено од правде, политичке партије као секте, државници листом издајници, народ – племе које сном мртвим спава.
У што се претворио либерални капитализам чијему смо се привољели царству Петог октобра? У поредак који се без икаквог увијања зове сатанизам.
Када је на чело Сједињених Америчких Држава године 1981. дошао Роналд Реган, савременици су мислили да је амерички сан толико могућ да и глумац постане предсједник „најмоћније државе на свијету“. Мистер президент Бајден није глумио у филмовима, али нам сваког дана приказује поучни политички водвиљ из кога сазнајемо да су сви неубијени амерички предсједници били глумци који не говоре то што говоре, који својом вољом не помијерају ни руке ни ноге, него то чине puppeteers, изакулисни луткари, они који заиста повлаче конце својих марионета. Мисли ли ико више да је предсједник Макрон предсједник Француске? Или да је канцелар Шолц њемачки канцелар? Или да глумац Зеленски не игра улогу која ће га коштати живота? Само у сатанизму Јевреј може да буде нациста, не само у Украјини.
Паралелно са тамом постоји и свјетлост, па се тако многи сјете да у лондонском казамату Белмарш лежи новинарски Прометај Џулијан Асанж, у исто вријеме кадаамерички новинар Такер Карлсон у интервјуу свих времена разговара са Путином у Москви.
Да ли је Путин у емисији чија ће гледаност временом досећи укупан број православних и муслимана на планети Земљи било шта суштински објаснио Колективном западу?
Није, јер није исто, по Милораду Павићу, грчко не и јеврејско не. Није исто ортодоксно не и сатанистичко не. Колективни запад нема кључ за разумијевање Путина, јер овај проговара језиком старе, крштене нормалности, спрам које је швабовска нова нормалност увод у канцер, у одумирање човјечанства.
Зашто Колективни запад нема осјетила да чује глас здраваго разума?
Зато што је запосједнут врагом, од врха до дна. Да није тако, зашто би један од услова, при чему је то услов свих услова, био да нека у глобалним оквирима небитна географија као што је наша, српскоцрногорска, босанско-херцеговачка, па и македонска, буде безусловно увијена у дугине боје, еда би „брже“ ушла у „заједницу европских народа“?
Бефел илити наредба нове нормалности не гласи само да се уништи школство-здавство-судство него да се почне са сексуализацијом дјеце од вртића, да се генетски модификује сва храна, хемија убаци у воду, запрашује небо металима, бактеријама, гљивицама, вирусима и отровима, да цртани филмови и видео-игрице буду са сатанистичким садржајем, да се хетеросексуални парови нагоне на раскид и развод, али, о парадокса, и да се заваде гејеви, јер никаква заједница не смије да постоји, никаква социјална ћелија није угодна врагу, никакав нуклеус, чак ни лезбејски, већ је мио новоговор, полиаморна љубав, њу треба рекламирати, снимити прилоге и шири их, како дјевојка или жена живи са два мушкарца, или како два мушкарца живе са трима женама и неком животињом приде, или како се пред матичарем/ком споразумно два полиаморна пара вјенчавају са стољетним медитеранским бором на идиличној плажи с погледом на Свети Стефан, на основу члана Закона о брачним заједницама самосталне, суверене и међународно признате државе Црне Горе. Данас? Не, данас. Али колико сутра, да. Син ће моћи да се ожени мајком и ћерка ће моћи, правно, да се уда за оца. У поретку који се више не зове либерални капитализам него сатанизам све је могуће, и Јевреј нациста, и удаја за пса, и женидба са самим собом…
Пасус у коме смо сада могао би да стоји било гдје у овом тексту јер се приближавамо тренутку у коме се све историјске тачке као оне математичке праве линије пресијецају у једној тачки скоре нам будућности.
Рат који је захватио човјечанство није од врсте која ће се спонтано окончати. Свједоци смо наставка Новог великог рата започетог бомбардовањем Србије иконичне године MCMXCIX. Тај рат траје, нимало налик Првом, нимало налик Другом, вјероватно је кроз Трећи већ прошао, али јавност није сазнала због облика ратовања, па смо сви загазили у Нови.
Нови свјетски рат дефинише се сталним ширењем сукоба и паљењем нових ватри, у спором почетку од 1999. и напада на Савезну Републику Југославију (Србију и Црну Гору), преко Авганистана 2001, Ирака 2003, Либије и Сирије 2011, Украјине од 2014/2022, Газе 2023, и проче, како су стари текстови казивали за даље…
Обичан човјек, а ваља га замислити као упосленика и родитеља, почесто због трке да обдржи породицу, нема времена да аналитички примиче и одмиче геополитичку лупу не би ли докучио оно на што, налик мраву, и не може да утиче. Па, иако већина обичних људи није за рат, није за ширење сукоба, није да буде родитељ 1 или 2, није за увођење црног умјесто бијелог, дешава се супротно, пожар пријети да изађе из Украјине, да изађе из Газе, болест пријети да инфицира још већи број умова, да хришћане прогласи лудим, да легализује педофилију, да легализује некрофилију, да канибализам учини прихватљивим, да човјека неуролинковима споји на мрежу, да га храни инсектима, да га затвори у 15-минутне градове, или да буде тоже мрав у све већем броју приватних градова по свијету, да нам се одузме право на кретање аутима на бензински и дизел погон… чиме се више него ичим доказује да је вријеме онога чије се име не спомиње дошло, отуд журба, отуд спремне црвене јунице, отуд планови за изградњу храма у Јерусалиму, отуд планови за рушење Ал Аксе и Куполе на Стијени, отуд услови за рат свих против свих, отуд се одврћу вентили хаоса, не би ли се појавио наводни помиритељ, мешијах, не би ли се све збило по Писму, по Откривењу Јовановом.
На метафизичком нивоу исход је одавно познат, побиједиће Добро, но док се то не збуде, која је наша улога у боју који траје, а који ће се тек попримити облик на који, прије свих, одрођена Европа и не сања? Од нас се очекује да служимо Христу, дјелом. Мислима и добрим чиновима према ближњем. Ако се, по Дугину, опредијелимо за егоизам, издају, секуларизам, материјализам и глобализам – тиме и као појединци и као државе утиремо пут доласку ђаволове војске. Иако нас власт зато што је запосједнута (НАТО у српском Генералштабу!) не зове на мобилизацију, ми треба да будемо мобилисани самима собом, јер неће проћи много, опет ће бити људи из струке који ће препоручивати нове вакцине, лажни народни представници гласаће за нове неслободе, за нове отрове и за нове издаје, умјесто да чине контра, да подруку узму посрнулог Србина, и подигну га, да би востала и сва Сербија.
Србија је, будимо искрени, пред умирањем. Оде ли Косово, умрла је Србија, са свима Србима којекуде, не само у Црној Гори и Републици Српској. Почне ли да рудари Рио Тинто, умрла је Србија, од отрова. Не појави ли се нови Обилић, Лазар, Карађорђе или Милош, нестаћемо, јер нисмо успјели да се изборимо за опстанак. За опстанак као једини народ који је окалемљен Светосавском гранчицом, који никад није потписао унију са Римом, као једини народ који је у свим свјетским ратовима био на страни Христа, и као систематски убијани народ спрам кога се одрођени Запад односи као према гњидама не само са шајкачама него и са свим другим капама, док се све вријеме лицемјерно користи Теслом.
Ad finitum, да ли ћемо нестати као Хазари који су пред изумирање примили вјеру туђу, наш кôд кад и наше постојање зависи од Српске православне цркве.
Након распада српске националне опозиције, па одмах затим раскола у поткаст-покрету „Ми“, потом и сваким даном новог осјећаја да метафизичка центрифуга убрзава, српски патријарх, бивши члан РЕМ-а у зору ријалити-програма, епископ који је пољубио руку папи (?!), који ћутњом толерише опачине и отворени екуменизам многих епископа, једини је који може да подруку узме посрнулог Србина и позове га у Нови Косовски бој. Тај бој не мора да буде с пушком, него с иконом и литијским барјацима у рукама. Отаџбина на наше очи мре. Црква је једина у стању да народ поведе на устанак њој знаним начинима, иако је увијек била снисходљива према власти. Црква мора да има аршин чиме ће измјерити када је и од државе било доста. Иначе може да одумре заједно с народом, као западне јој вјерске посестриме. На кога од многих да се позовем, кога да извадим из мноштва крштених промислитеља? Нека то буде митрополит будимпештански Иларион, који је у интервјуу за The American Conservative рекао да благосиљање LGBT парова, одобрено Декларацијом Fiducia supplicans, онемогућава било какав разговор о уједињењу католика и православних хришћана. Митрополит Иларион није једини који мисли да Декларација представља крај разговора о уједињењу римокатолика и православаца, разједињених одступништвом Ватикана из 1054. године. Сјетимо се дана када је папа Франциско с двоје деце, јануара 2014, на почетку рата у Украјини, с ватиканског балкона пустио два бијела голуба мира. Првог је одмах, пред хиљадама људи с камерама, понад Трга Св. Марка напао галеб. Другог је голуба, коју секунду касније, убила врана.
Неопрезан би читалац рекао да папа више није битан. И донекле би био у праву. Већи је стварно непријатељ папин надређени, генијални но зли ум који планету води у духовну, потом у материјалну и физичку пропаст. На крају, шта нас брига за жртве пословице сам пао, сам се и убио. На нама је да, чиме знамо, ратујемо у Новом Косовском боју, ставом да са кодом и каноном нема компромиса. Никаквима какви јесмо, каква нам је снага? Све ставове и све жеље и сва надања можемо да окачимо мачку о реп само ако ли патријарх не каже да узмемо иконе у руке, то неоружје а оружје.
Јер
Можда баш на 25-годишњицу мартовског НАТО бомбардовања.
https://www.pecat.co.rs/2024/03/svetionik-rat-2/