Сингидунум, раскрсница путева. Св. цар Константин и цар Ликиније. Страдање Св. Ермила и Стратоника. Поштовање њиховог култа на Западу и на Истоку

Извор: Православље

Писац житија Светог деспота Стефана Лазаревића, Константин Филозоф, у своме делу каже: „И још једна од 36 река знаменитих у васељени је звана Сава, која је овде као неки зид, са обе стране; она се сједињује на најлепшем месту, где Фисон на три ушћа улази, и има два острва, где се сазда Бели Град (Београд), као што ће о томе напред бити говора.“

Да ли је Дунав рајска река Фисон која истиче из Едема „а која протиче свом земљом евилском“ – тешко је рећи, али да је то река која вековима омеђава како време тако и простор је сигурно. Она представља место узлажења ка Царству Небеском два света мученика старог Сингидунума, Св. ђакона Ермила и војника Стратоника, али и одступања од Цара Славе римског цара Ликинија, који је у једном тренутку закорачио ка Господу, али га је човекова пала природа одвела у другом правцу.

Од средине првог века Илирик представља територију која је додељивана римским промагистратима на управу. Сингидунум је као војни логор настао на географском раскршћу и имао је изузетан стратешки значај. На граници римских провинција Доња Панонија и Горња Мезија, представљао је важно место укрштања сувоземних и речних путева. Војна посада овог римског Каструма износила је између пет и шест хиљада људи, и логор су у највећем броју чинили ислужени војници, трговци и занатлије. Тадашњи Сингидунум се простирао на 24 хектара, и главна капија града била је на завршетку данашње Кнез Михајлове улице, вероватно великих размера, широка око 30 метара и висока око 20 метара.

Иако писаних и других материјалних трагова нема о организованој Цркви у Сингидунуму, каснији догађаји, страдање сингидунумских клирика у Сирмијуму 304. године, а нешто касније и Св. ђакона Ермила и Стратоника страдалих између 314. и 315. године, говоре да је и тада, веома рано, постојао добро организовани и развијени црквени живот. Један од разлога за то је било и присуство великог броја војника, међу којима су били сигурно и они који су водили порекло са Блиског истока, који су са собом понели оно што је и тада и сада било најдрагоценије – своју веру у васкрслог Христа.

Најпознатији материјални доказ тог ранохришћанског периода у Сингидунуму, археолошки артефакт који носи назив Јонин саркофаг, пронађен је 1885. године на Дорћолу. Сматра се да потиче из друге половине 3. века. Овај споменик раног хришћанства у Београду говори да је тада, и међу богатијим слојевима становништва као и међу мајсторима, било хришћана који су били спремни да без обзира на велике опасности израде овакав један споменик. На њему је исклесан Добар Пастир и прича о св. пророку Јони.

Изглед текста у штампаном издању Православља

Почетком 4. века, после силних крвавих прогона хришћана у време великих нестабилности у власти Римске империје, 11. новембра 308. године, за новог августа изабран је Гај Валерије Лицинијан Лициније (308–324), пријатељ августа Галерија из детињства. Њих двојица највероватније воде порекло из источне Србије. Поред Галерија, Максимина Даје и Константина, Ликиније постаје западни август и успоставља своју престоницу у Сирмијуму. У Карловачком родослову из 15. века стоји о њему: „Ликиније јако пријем власт тшче се вставити јелинство, в њем же и мучи светих Теодор и дшчер своју великомученицу Ирину. Прежде сего мучи светих мученик Јермила и Стратоника, јешче си в Дагони близ Истра и иних многих.“ Таквог га је историја запамтила.

Само неколико година касније, 310. године, Галерије, који је носио титулу источног августа, изненада тешко оболева. О самом Галерију и његовој болести пише чувени хроничар, професор реторике Лактанције, у своме делу О смрти прогонитеља (De mortibus persecutorum). Ранијем гонитељу хришћана ране се отварају по телу. Видевши своју болест као Божију казну, сам Галерије непосредно пре своје смрти, 30. априла 311. године, доноси Едикт о верској толеранцији у своје име и име својих савладара, којим се обуставља прогон хришћана. Слично своме претходнику, цару Ироду Антипи, умире убрзо у тешким мукама прекривен црвима.

Миланским едиктом, из фебруара 313. године, Галеријев едикт добија пуну снагу. До тада он се није једнако примењивао. Цар Константин и цар Ликиније овим документом обустављају прогон хришћана и стављају ван снаге све забране које су се односиле на хришћане: „Одлучили смо да дозволимо и хришћанима и свим другима слободу избора и да следују вери коју би они желели.“

Дворски хроничар Лактанције описао је једно наводно сновиђење цара Ликинија, које се десило исте године пред битку за превласт против цара супарника Максимина Даје. Ликинију се у сну јавио анђео Господњи, говорећи му да он и његова војска стану на молитву. Чинило му се да онај који га је пробудио стоји поред њега и упућује га како да се моли. Док се он молио Спаситељу, његов супарник Максимин Даја заветовао се врховном богу Јупитеру да ће погубити све хришћане и уништити их до темеља. Слично цару Константину, који је имао виђење Христовог монограма пре битке против Максенција, у којој је и сам учествовао, цар Ликиније са много мање војске побеђује противника. Можда је ово био још један знак милости Божије двојици још некрштених царева да прихвате веру истиниту. Један је касније прихвата и постаје хришћанин и светитељ, цар Константин, а други, Ликиније, заувек остаје међу царевима прогонитељима хришћана. У том периоду почиње и страдање београдских мученика Св. ђакона Ермила и војника Стратоника. Постоји неколико верзија житија првомученика београдских Св. ђакона Ермила и војника Стратоника, а најстарија је из 6. века. Краћу верзију житија налазимо у Минологији Василија Македонца и Симеона Метафраста. Житије у Минологији Михаила IV Памфлагонијца даје опширну верзију страдања мученика.

Житије почиње обавештавањем цара Ликинија о човеку Ермилу, који је ђакон и који је већ одавно хришћанин. Претпоставка је да је особа која је издала Ермила и сама била хришћанин. У историји Цркве постоји посебан назив за такве особе, prоditores, издајници, који су проказивали своје хришћанске другове и предавали све те књиге да би се спалиле. Ликиније је одмах захтевао од Св. Ермила да принесе жртву идолима што је одлучно одбио. Кажњен је бијењем бакарним прутевима по образима, након чега Ликиније наређује да га спроведу до тамнице на три дана. Свети Ермил, као сабрат и суграђанин светих београдских мученика из 304. пострадалих у Сиримијуму и Цибали, Св. Ермогена, Фортуната, Доната, Венуста, Монтана и Максиме, које је вероватно познавао, и надахнут њиховим страдањем, спремно је дочекао страдања на које је мирно кренуо. У тамници му се јавља анђео Господњи, који га храбри да издржи све оно што следи.

Мучење се наставља после три дана када светитеља са шест штапова почињу да бију. Св. Ермил не престаје са молитвом и током страдања. Тада се зачуо глас са неба: „Ермиле, заиста, заиста ти кажем да ћеш кроз три дана победити безбожног тиранина и примићеш венац.“ Уплашени од ових речи које су чули, цар и мучитељи одступише од светога и вратише га у тамницу на чување војнику по имену Стратоник. Чувар, видевши страдање светог ђакона, пожеле да и он постане Христов војник.

Следећег дана, Ликиније наређује да Св. Ермила бију по стомаку штаповима под називом орлова канџа, који је на врху имао оштре углове који су се забијали у тело. Ране тако беху велике да се и утроба светог ђакона пројављивала кроз њих. Војници, видевши да Св. Стратоник са сузама посматра мучење Св. Ермила, пријављују светог војника цару који одмах и од њега захтева да принесе жртву идолима. Св. Стратоник одбија. Ликиније, пун гнева, наређује да га бију штаповима. Током мучења, Св. Стратоник се обраћа Св. Ермилу да се помоли Господу за њега, да његово срце остане чврсто и не подлегне тиранину.

Током ноћи, у затвору, током њихове заједничке молитве, јави им се Цар Славе и одговори на молитве светих: „Трку свршисте, веру сачувасте, дакле, припашће вам венац части (2. Тим. 4, 7–8), који ћете примити сутра када будете победили тиранина.“ Трећег дана страдања, и поред узалудних претњи Ликинија, Свети остају чврсти у исповедању Васкрслог Христа. Непосредно пред само погубљење, Св. Ермил се обратио молитвом ка Господу: „Господ је мој помоћник и моја светлост“, и истог тренутка се зачу глас са неба: „Не плаши се, ја сам с тобом, не очајавај јер сам ја Господ и Бог твој“ (Ис. 41, 10). Ликиније, поново уплашен од гласа са небеса, шаље сингидунумске мученике на погубљење.

Свете мученике спроводе низ бедем сингидунумске тврђаве, највероватније поред данашње Цркве Св. Петке на Калемегдану и у близини Небојшине куле, затварају их у дрвени сандук и бацају у Дунав. После три дана, на осамнаест стадија од Сингидунума, у близини места где се налазило војно утврђење Mons Aureus (Златно брдо), а на око 4 километра од данашње Гроцке, вода избацује тела светих мученика. Приметивши тела светитеља, хришћани односе њихова тела и сахрањују их. Ликиније, поред свих Господњих призива и упозорења, остаде веран оцу лажи и велики крвник хришћана, погубљен од стране свога бившег саборца и савладара Св. цара Константина 325. године у Солуну, а два света мученика беху однети реком Фисон, Дунавом, до Царства Небеског.

Драган Петровић: Мартиријум Светих мученика ђакона Ермила и војника Стратоника

Разлози неприхватања хришћанства од стране Ликинија могу бити вишеструки. На првом месту је можда његово директно учествовање у крвавом прогону хришћана у време Галерија, и његово унутрашње непризнавање овог греха. На другом месту, његов крвави обрачун са свим супарницима и члановима њихових фамилија, а на трећем месту политички сукоб са царем Константином иза кога се, највероватније, крије утицај већ раширене Аријеве јереси. Епископ града Никомидије, Ликинијеве престонице, Јевсевије био је аријанац. Тај притисак се нарочито појачао после битке код Цибале из 314. године против дојучерашњег савезника, бранитеља хришћана цара Константина, када из дворске службе протерује све хришћане, док су остали били принуђени да приносе жртве идолима. Доноси већи број закона о ограничавању слободе хришћана и ограничава слободно исповедање њихове вере.

Култ светих мученика Св. Ермила и Стратоника заживео је одмах после њиховог страдања. Имена светитеља су грчког порекла, али њихово поштовање је било познато и на Истоку и на Западу. Њихов спомен имамо и у познатом књижевном делу из 17. века Acta Sanctorum. На Светој Гори у манастиру Ставроникити, постоји фреска Св. Ермила и Стратоника где су представљени као мученици са крстом у рукама као знаком страдања. У руској традицији постоји „Ермилдан“ као народни празник. Могуће је да су Руси после покрштавања у 10. веку, добили део светих моштију које су биле разлог појаве овог народног празника, или се можда то десило много раније, пре саме христијанизације Русије, у време непосредно после страдања светих мученика. У Србији постоје докази да се култ њиховог поштовања никада није гасио без обзира што су мошти светитеља током векова биле премештене због сигурности, највероватније на исток. О томе нам говоре фреске из наших најпознатијих манастира. У манастиру Пећке патријаршије, светитељи су на фресци приказани у тренутку њиховог страдања у реци Дунав. У манастиру Дечани, приказане су до појаса њихове фигуре на једном од лукова у унутрашњости цркве. Позната је и фреска целе фигуре Светог Ермила у манастиру Хопово и његова фреска у манастиру Манасији. Житија која су настала током векова утицала су и на настанак служби светитељима. Службе Св. Ермилу и Стратонику налазе се у минејима заједно са службом попразништва празника Богојављења. Редиговање текста на црквенословенском језику извршили су монаси манастира Оптина пустиња, а канон им је написао химнограф Јосиф. Већ 1700 година Св. београдски мученици ђакон Ермил и војник Стратоник стражаре над Београдом, који је један од параклиса заветног храма Св. Саве посветио њима. На 30 километара од Београда, у селу Брестовик, налази се њихов мартиријум, који је откривен почетком 20. века, и који још чека да постане место ходочашћа и поклоњења светим мученицима који својим страдањем поставише неразрушиви духовни темељ овога града. Дан њиховог прослављања je 26. односно 13. јануара, и 14. односно 1. јуна.

Опрема: Стање ствари

(Православље, 15. 4. 2017)

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Драган Петрoвић, Св. Ермил и Стратоник, Црква, мученици београдски