Драги сви,
„Стање ствари“ престаје са радом крајем јануара 2024.
Надамо се да ће остати база текстова.
Хвала свима што су били свих ових година уз нас!
И даље важи – како радили тако нам свима Бог помогао!
ВАЖНА НАПОМЕНА: Не шаљите, молим вас, никакве прилоге више, ни новчане ни текстове!
Categories: Вести над вестима
Kakvo je ovo novo zlo ?????
Od kada sam poceo da komentarisem na „Stanju stvari“, objavljivani su mu svi komentari, ma koje duzine i neopreznosti bili, a to sto se mozda nisu uklapali u orjentaciju sajta, cinilo je „Stanje stvari“ jos vecim u mojom ocima! Glani cilj mojih komentara je bio da pokazu nesto razlicito, iskreno verujuci da time sajt dobija na raznovrsnosti i polemicnosti, kao i da pokazem da ne treba imati straha, pa majku mu, ovde smo svi anonimni, u polemici sa „prof dr.“ autoritetima (ja taj strah nisam imao ni u OS, ni u gimnaziji (a, joj, muke za profesorice istorije u OS i gimnaziji da mi objasne ko su ovi nasi „Makedonci“, optuzba protiv profesora fizike da podrzava genocid opravdavajuci upotrebu atomske bombe, svadja da grcki atomisti nisu tamo neke budale, i za divno cudo, ti profesori su me voleli) ni na faksu (tu sam, vec, primetio da nije uputno osporavati profesora i poceo da shvatam gde se deformise nase obrazovanje), pa sam tako nastavio i na ovom sajtu.
Sam sajt mi je vracao time, sto bih u krizama inspiracije, inspiraciju nalazio u nekom od tekstova na sajtu, a onda nakucani komentar prepisivao.
Druga stvar, ogromna razocaranost u stanje u Srbiji, a ja se politikom „bavim“ od kada sam naucio da citam, jer moja baba, zena oficira VI licke, od koje sam prvi put cuo da cetnici nisu izdajnici i da Kraljevina nije bila zaostala, navukao rusofiliju, ljubav prema knjigama, vojsci i oruzju, citala je dvoje dnevnih novina „Politiku“ i „Novosti“ (ponekad i trece, ako neko uhvati jutarnje izdanje „Politike ekspres“), sve nedeljnike „NiN“, „8“, „Intervju“ (secam se jednog u kojem Aca Petrovic prica da ne razume zasto njega i Drazena ne vole u Beogradu, kada su i oni Srbi), „Duga“…dovela je (razocaranost) do toga da ne pratim jutjub, vec samo vesti na **** i „Stanje stvari“. Tako mi je ovaj sajt postao odusak za nemoc i to ne samo spram realnosti, vec npr. u zadnjih dva meseca i licnih zdravstvenih problema, pa mi je sajt dolazio kao neka terapija!
Ako sajt prestane da radi, to je kraj moje veze sa politikom o kojoj sam tupio od detinjstva!
Стање ствари је сајт који сам најчешће читала, и увек са радошћу. Чак и кад су теме биле тешке и мучне. Посебно су били квалитетни коментари, понекад бољи од самих текстова.
Много ми је жао што је дошло до овог. Али, крај је увек и почетак.
Још једна тужна вијест у мору тужних вијести у посљедње вријеме. Иако нисам лично упознао ни једног од аутора, ни коментатора, осјећао сам их као чланове породице. Осјећао сам, први пут у животу да припадам једној групи, а са којом нисам крвно везан. Сада се породица разилази, а свима нама једино преостаје да наставимо сами. Да уложимо додатне напоре да не скренемо са једино исправног пута.
Много је доказа да су ово посљедња времена. Непомјаник није пред вратима, већ је одавно ушао у нашу кућу. И вршља. Многи укућани су му се приклонили, као и многи оци наше Цркве, која постаје „црква“.
Све у свему: „Спаса нам нема, али нећемо пропасти.“ Или: „Нека буде што бити не може.“ „Како радили, тако нам Бог помогао.“
Засучимо рукаве и преузмимо одговорност.
Дакле, догорѣло до ноката… Штета, заиста штета…
Али, питање је колико у општој глувилу, галами, равнодушности… покушаји дѣловања попут вашег (и нашег) уопште више имају смисла…
Хвала вам за уложени вишегодишњи труд. И себѣ и вама желим да изнађемо дѣлотворније начине за отпор и опстанак.
Лоша вест.
Поштовани Александре затечена сам овом непријатном вешћу. Видело се са коликом пажњом и одговорношћу објављујете сопствене прилоге, опремате и визуелне обогаћујете наше. Надам се да је до гашења сајта дошло зато што Вам се отварају боље могућности. Ви то својим интелектом, културом писмености и здравим хришћанским и националним ставом свакако заслужујете. Надам се да остајемо делатници на истом путу.
Туга неизмерна! 🙁
Стање Ствари је било стециште мудрости и здравог разума код Срба – права духовна ризница.
Једном речју, оличење правог србског домаћина по јеванђељу.
ХВАЛА НА СВЕМУ!
Држ’се народе мој и уздај се у Бога јединога!
Христос се роди!
Најврсније, најблагородније СРБСКО САБОРИШТЕ на безжичној мрежи што се око мира земаљског оплете и премрежи, моје духовно узрастање и срастање – ТВОЈА вера и ваљаност, добротељ, благост и разумевање, одвећ су за Србље несрећно и несрећне Србске земље… Чистио си срдце, пунотио ум, ТИ, @стање ствари. Како год, моја је радост што сам био ТУ…
Била је част бити сарадник Стања Ствари, светионика српства! Нажалост силе зла су изгледа биле јаче. Али, све ће то Бог уредити. Хвала Александре!
Поштоване колеге и пријатељи са сајта Стање ствари хвала Вам од срца на сарадњи, труду и одличним текстовима. Жао нам је што престајете са радом јер сте у овом свету мрака била једна сјајна православна, српска сијалица. Свако добро од Господа. Надам се да је ово само искушење и да ћете ускоро наставити са радом. Уредништво сајта Срби на окуп!
Да ли је ово део рубрике С*ања ствари или заиста престајете са радом? Не могу да верујем да је дошло до овога… размислите још једном јер имате значајну базу читалаца, а оно што је још важније – радите сјајан посао. Срдачан поздрав из Републике Српске, у нади да ћете се предомислити.
Не поверовавши шта види сопственим очима Комитет без заседања проглашава Ванредно С*ање ствари и, како у своје тако и у име свих заинтересованих и следбеника (да не речем целог стада) Стања ствари, диже свој глас и доноси следећу једногласну
Одлуку:
Уколико се ишта може учинити да би се наставило са радом нека се Уредништво Стања ствари обрати овде свима (општа мобилизација стада) или било коме од нас појединачно (делимична мобилизација), јер једино кад смо опкољени можемо да нападамо у свим правцима!
Наше адресе су вам познате а ко је непостојећу адресу постављао сада му је потоњи час да то промени.
Одлуком о крају рада доведени су у питање мека моћ и голи опстанак самог Комитета. Комитет стога изражава наду да му ова прва истински пастирска одлука неће уједно бити и последња икада, већ да ће у Историји остати позната као (једногласна) Крстовданска резолуција после које је борба за Слободу и Истину постала још шежћа и љућа!
Како радили тако нам Бог помогао!
О Крстовдану 2024. године
Комитет за преусмеравање стада
Одлична вест јер сад ћемо бити натерани да лицем у лице кажемо једно другом какво је стање ствари, онако како то и треба да буде.
Само америкачинама и германима треба нет да говоре јер се много мрзе међусобно па једино преко мреже могу да се поднесу. Ми Срби нисмо из те приче, јел тако?
„Нека буде што бити не може.”
Љуби брат!
Разумем да престајете са радом и то поштујем али морам да признам да је објава мало опскурна. Уреднике овог сајта сам посматрао као драге људе на племенитом задатку. Желео бих да знам барем да се растајамо у добром здрављу ако други разлози не могу бити наведени.
У сваком случају хвала вам пуно за сав ваш труд и све изванредне текстове које сте годинама делили са нама. Свако добро вам желим!
Крај рада Стања Ствари!?
Каква вест бомба! Просто да не поверујем да се гаси и овај жижак светла у помрчини колонијалне пропаганде и антисрпског олајавања.
Какав год да је разлог најављеног прекида (надајући се да није здравствени), ово је ударац у плексус малобројној, рекао бих, истински и безинтересно патриотској групи(ци) не сасвим покорених и ментално неколонизованих.
Уместо наставка ламентирања, придружујем се (као други глас) једногласној одлуци @Комитетa за преусмеравање стада — да се Стања ствари обрати овде свима (општа мобилизација стада) или било коме од нас појединачно (делимична мобилизација), е да се покуша у овај зао час нешто учинити да до прекида рада СтСт не дође.
Дакле, поштовани Уредниче, господине Лазићу, јавите се.
Одлази најбољи сајт који ми је био извор информација дуже вријеме. У мору ложи, медијског мрака, спинованих вијести ово је била страница која је била светионик медијском мору Србије. Баш ми је жао.
Песма “ Пала магла на Србију целу“ је моја прва реакција на вест да Стање ствари престаје са радом. (https://www.youtube.com/watch?v=fA4GI8d-Hng9)
Праћење објављеног на Стању ствари, за мене је као присуство на трибини угледне Задужбине, са темама битним за опстанак Србије, а обрађене са великом националном одговорношћу, које нема у институцијама основаним и плаћеним да то раде.
Хвала је мала реч, која није довољна да искаже захвалност за
значај представљеног на Стању ствари, a оног што сам ja
видела.
Жао ми је, да нисам узвратила новчаном помоћи у својим могућностима, јер ваш високи професионализам, како садржајно тако и технички, то сигурно заслужује.
Једина нада је у речима– како радили тако нам свима Бог помогао!
P. S. Извините ако сам 2 пута послала
Ово није крај- само сеоба, а сеоба је крст који Срби непрестано носе, до неког новог почетка.
Врло штура и смушена објава?!
Као да није, г. Лазићу, Вашег ума дело?
Два пута ми је у прошлости било дато од Бога да будем Спаситељ Стања!
Овог пута ми ништа није „јављено“!?
Све помишљам да је нека захебанција у питању, али ме језа подилази због слутње да је ипак Стање на умору!?
Србство губи битке на свим пољима!
Такво је зло време дошло!
Нека нам је драги Бог у помоћи да поразе претворимо у победе!
Амин!
Бог се јави!
Заиста, Бог се јави. Да би нам се у овој празничној ноћи отвориле очи а вид постао довољно видовит да спознамо не само шта се заиста догодило већ и зарад чега(?) и шта је исход свега (?) Није потребно посебно наглашавати да су молитве и наде свих потписника коментара усмерене у истом (П)правцу и са истим хтењем. На свему веома захвални потписани и непотписани читаоци и сарадници портала Стање ствари. Срећан празник!
Тужна вест. Хвала вам за слободу речи и мисли коју сте нам пружили.
Хвала „Стању ствари“ и Александру Лазићу на свему. Била ми jе част!
До неког новог сусрета,
У пролазу,
Joван Илиjин
Бог се јави! Вероватно једино место у интернет простору Србије где је било могуће чути различита, аргументована мишљења. И у текстовима и у коментарима. Сваки дан сам нешто ново учио. Надам се да ће остати архива. Али, ако је ово једино место на коме се људи сличног система вредности могу окупити онда нешто није како треба. Онда смо слаби, неорганизивани, безидајни, лењи. Први ја. Оваквих места треба да буде бар на десетине, са истим или сличним садржајем и начином уређивања. Стање Ствари треба да буде идеја, инспрација. Очекујем ускоро нешто слично, боље. Хвала Стању Ствари.
„Молимо паметне и поштене да чувају здравље и не губе наду. За сваки случај. Ако нам нико други не помогне”
Душко Радовић
Хвала Вам од срца, господине Лазићу
Христос се јави, драги сви! Питам се све време….Зашто? Никако да схватим…. Прво што бих ујутру отварала на интернету је био сајт Стања ствари. Остала сам без текста на ову вест.
Хвала за све лепе вести и коментаре које сам овде имала прилике да прочитам. У нади да ће једног дана бити боље…свима нама.
@Мирослав Анђелковић
„Врло штура и смушена објава?!
Као да није, г. Лазићу, Вашег ума дело?
Два пута ми је у прошлости било дато од Бога да будем
Спаситељ Стања!
Овог пута ми ништа није “јављено”!?“
Изврешн препад на Стање ствари, а после неочекивног
препада се не може не бити “штур“ и “смушен“, и без
могућности да се икоме ишта дојави, јави или наговести.
Ако је доведен у питање останак базе текстова,
(“Надамо се да ће остати база текстова.“), јасно је да
је на Стање ствари насрнуо непријатељ Бога и Човека.
Али, ништа не бива без Божијег допуштења и проимисли
а време ће показати ко је тај непријатељ и како ће
проћи.
“За непријатеље своје моли се Богу!
Непријатеља Божијих се гнушај,
а непријатеље Отачаства – сатири!“ – Св. Филарет Московаски
Мислим да је “Мисија“ Стања Ствари била судбоносна – мал`те (подсвесно?) самоубилачка… Цитирам је: „Мисија Стања ствари јесте да пружи платформу за уравнотежено сучељавање различитих гледишта о националним политичким, друштвеним, економским, верским и културним српским питањима, без екстремизма, шовинизма и дисквалификација, са циљем очувања српске традиције али и без затварања врата природном развоју друштва….“.
Ма, ко је то још видео!
Српско водеће друштво, посебно његова управљачка “елита“ није више могла имати стомака да трпи и гута постојање једног таквог медија.
Зато је и изнуђен крај овог јединственог, непоновљивог, драгоценог српског сајта… Нека почива у миру, и да – ако буде воља Господња, нека нова времена и друштвена клима можда буду повољнији за ницање неугушене, клице коју је “Стање Ствари“ посејало.
СС је српски портал, а Србадију тамане од Децембра 1-ог. осамнесте.
Кад сам набасо на Ваш сајт нисам могао веровати КВАЛИТЕТУ, текстова и ТОЛЕРАНЦИЈИ администрације.
Већина аутора ће бити доступна, вако,нако, док им не истенке рок трајања.
Хвала
Стање ствари сваки дан на менију и никад доста. И одличних текстова и добрих коментара. И онда крај. У овом судбоносном тренутку, додуше за Србију је сваки тренутак судбоносан.
Надам се да није здравствени проблем а све остало можемо да решимо. Придружујем се „Комитету“. Ту смо да помогнемо како год можемо.
Проблеме на сто, па да засучемо рукаве.
Са вером у Бога и још једно чудо: васкрсење Стања ствари.
Драги Александре, надам се да је ово само кратко стајање на пролазној станици.
Стање ствари је светионик истине у овој дезинформисаној и поприлично деморалисаној Србији.
Јасно је да је злотворима зато сметало. Питам се само, да ли слепци виде куда води то једноумље, гушење сваког гласа истине: да једнога дана може доћи до слома и затим до неконтролисаног гнева масе?
Зар су толико тупави? Па, зликовац Броз је био оличење интелигенције за њих!
Бог се јави! Тек данас прочитах ову за мене заиста тужну вест. Јавио сам се брату Александру и у личном писму, желим да као и већина сталних читалаца СС изразим и на овај начин пред читаоцима, захвалност брату Александру на дугогодишњем труду. У ионако скученом и са свих страна нападаном православно-патриотском медијском простору остаће једна велика рупа. Од Бога здравље брату Александру, извињење ако сам некога повредио можда понекад и преоштрим коментарима…
Стање се одјави, али Бог Се јави!
Браћо и сестре, тешко јест, али не дајмо се – није србски очајавати!
Ово је оно што је проречено:
„Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити брата братом ословити,
Нит слободно мислит ни писати…“
Што се не шће у лажи свезати,
Нити Образ у фејсбук предати,
Ни Ријеч топит у тике-токове
И мејнстрима глибаве потоке,
(Нит на туитер ка врапци цвркутат,
соко кликће а ћуци ћукају!)
То се збјежа у ове странице,
Да кликћемо и ријеч чувамо,
Дивно име и србску слободу!
Сад остасмо без поља бојнога,
И без Куле тврде и крваве,
Рашћера нас душман на буљуке,
Оста нама Стање без главарах…
Ал стегнимо срца у прсима!
На муци се познају јунаци!
Нове нужде рађу нове силе!
Нада нема право ни у кога
До у Бога и у своје руке!
Није нама Стање погинуло,
Док је наске и наших мишицах!
Ево мога предлога (колико генијалног у својој једноставности, толико неодбацивог у својој безалтернативности – уколико желимо да нам Стање Ствари остане).
1 Да откупимио банкротирали домен од досадашњих власника (за 100 евра).
2 Да изаберемо мене за новог Директора, Домаћина и Епископа Стања Ствари.
3 Да оформимо савет од 4 уредника и администратора портала, међу најревноснијим коментаторима који су достојни и спремни да се прихвате одговорне дужности (можемо их изабрати гласањем, ако има више кандидата).
4 Да уреднике делегирамо код господина брата Александра Лазића – да их обучи административним функцијама и техничким финесама модерације сајта; то може да се заврши за један дан, али мислим да је поштено да платимо брату 2 добре мајсторске дневнице за то (200 евра). Бар један од четворице морао би да влада основним техникама џиу-џицуа или аикидоа (ако требадне да се мало заврну занемоћале руке – у случају да досадашњи Администратор не буде вољан да откључа све опције, преда све шифре, и да доступ свим базама и архивама – за добро његово, тј. његове Задужбине, наравно).
5 Настављамо где смо стали.
6 Да би се избегло финансијско оптерећење портала, само Директор ће бити плаћена функција (уредници, администратори, модератори и ајти подршка су почасне функције – њихова Част и Труд не треба да се унижавају прљавим папирићима колонијалне НБС /Ненародне банке Србије/, нити виртуелним дигиталним сребрњацима из Сатаниног СЕФ-а /Светског економског форума/ – земљано је замалена сребро, Част и Образ живе довијека!).
Пошто је Стање Ствари Задужбина (г. Ал. Лазића), којом нас је све задужио, дужни смо да је продужимо!
Где он стаде, ја продужи! Што је дужан, ти одужи!
ПС
Оценама можете да гласате за овај Предлог:
Уколико буде бар 3 плуса Предлог ће се сматрати једногласно усвојен (јер речено је: где су 2 или 3 у име Истине, ту је и Истина међу њима – а кад је Истина с нама, то је Једногласје уистину!).
Они који пожеле да гласају против, нека двапут размисле пре него што кликну на намћора (показујући тако на аутентично лице своје душе): кад ми, једномислени Народ, преузмемо администрацију сајта имаћемо њихове ајпи адресе, па ће им – као идејним непријатељима идеалног Стања Ствари – бити блокиран приступ Порталу (до Покајања)!
Rado ste bili citan portal u dijaspori. Hvala vam .
Опозовите одлуку одмах. Не долази у обзир прекид рада. Рад овог портала је непроцењив и од националног значаја. Изађите поново са предлогом одрживог финансирања овог портала и шта очекујете од верних читалаца.
@ Мирко к
„Спуштавасмо се ми на то уже редовног финансирања“… Што би се рекло, сачувајте те паре за друге ствари 🙂
Имао сам неких 15 година.Школски програм твБг.Сцена из филма Фаренхајт 451.Снег као данас.Људи ходају не примећујући околину.Понављају реченице из књига.Јер је битно.Ето,то ми је пало на памет.
It doesn't matter what you do, he said, so long as you change something from the way it was before you touched it into something that's like you after you take your hands away. The difference between the man who just cuts lawns and a real gardener is in the touching, he said. The lawn-cutter might just as well not have been there at all; the gardener will be there a lifetime.”“We cannot tell the precise moment when friendship is formed. As in filling a vessel drop by drop, there is at last a drop which makes it run over; so in a series of kindnesses there is at last one which makes the heart run over.”
“Everyone must leave something behind when he dies, my grandfather said. A child or a book or a painting or a house or a wall built or a pair of shoes made. Or a garden planted. Something your hand touched some way so your soul has somewhere to go when you die, and when people look at that tree or that flower you planted, you're there.
Није збогом.
До виђења.И читања.И писања.
Хвала.
Многи редовни коментатори се огласише, уз свесрдну подршку Стању Ствари и тугом због најављеног принудног гашења. Ја им се придружујем… али, неки од редовних ми некако недостају… ево, на пример @Деда Ђоле. Надам се да није због поодмаклих година посустао, или не дај Боже преминуо? Или да није, можда, задовољан?
Што се тиче @ Евсевија и његовог плана да се онима који се не би придружили његовом плану преузимања сајта одузме право учешћа у коментарисању, са дубоком жалошћу и огорчењем констаујем да таквима као @Евсевије, ни после низагодина до свести и срца није продрла основна идеја Мисије Стања Ствари… што се таквих погледа тиче, џаба смо кречили.
Васкрса не бива без смрти.
Шта друго написати?
Васкрсавање је оно наше свакодневно малте не, у унутрашњим круговима, циклусима, нашим. Васкрсење је једно.
Тако да ипак: Васкрсавања не бива без (наших малих) смрти.
Биће опет нови круг, и са нама и без нас.
Жао ми је. Волео бих да је ово само привремено.
Брате Александре, као и свима, и мени је жао што се ово родољубиво интелектуално гласило (скоро па „глас вапијућег у србској пустињи“) гаси. Вероватно је нешто баш крупно, јер да није, ти би наставио са радом.
Хвала ти за труд и време које си уложио у ово медијско прегнуће, а од Бога сваки благослов и добри дар.
Док цуре последња зрнца из пешчаног сата, ево још једног носталгичног записа у песку.
Данас Црква Православна слави помен преподобног Теодосија Великог, Киновијарха.
Теодосије, родом Кападокијац (ко разуме схвата), мало старији друг и колега другог великог Кападокијца, Саве Освештаног (ко разуме схвата), саградио је монументални општежитељни манастир у Палестини, у пустињи близу Витлејема на месту на коме му се угљен у кадионици запалио од Духа Светог. У манастиру је живело до 700 монаха, а у њему су била и два велика конака за поклонике (један за оне вишег ранга, други за нишче) – и није било дана да у манастиру не буде стотину гостију, а на велике празнике биле су хиљаде, и нарочито у честа времена глади (ко разуме схвата – свих 20 светогорских манастира богато спонзорисаних од ЕУ данас у време изобиља не може, и не жели, да угости толико). Манастир су звали: Град Светих у пустињи.
Остала је, о томе, записана мала анегдота. Сава Освештани, као архимандрит суседног (идиоритмичног) манастира у коме није било тако идилично (па је због тога морао да се често сели и гради нове и нове лавре), каже своме колеги Теодосију: „Господине Аво, лако је теби – ти си игуман деци. А ја сам игуман игуманима – сваки од мојих је аутокефалан, и игуман је своје келије“.
У манастиру је било разних народа, из разних провинција Царства, па је Теодосије саградио 4 цркве. У главној, саборној (католикону), служило се на грчком. У другој служило се на, како житије каже, језику Беса (ко разуме схвата). У трећој служило се на јерменском (а Јерменима су се придруживали и Персијанци и Арапи). У четвртој, била је служба за демонизоване и епитимизоване (ко разуме схвата – и схвата зашто данас „нема демонизованих“, и још мање епитимизованих). Недељом и на празнике, литургија оглашених служила се истовремено у свакој од цркава, а затим би сви из друге и треће цркве прелазили у католикон на литургију верних, и тамо се сви причешћивали.
О томе можемо прочитати у оригиналном житију Теодосијевом, састављеном његовим учеником Теодором, епископом Петре (словенски превод у Великим Чати Минејима Митрополита Макарија).
О томе не можемо прочитати у Житијима Светих Аве Јустина, нити у Прологу Владике Николаја (где пише да је између главне грчке и треће јерменске цркве, друга била „грузинска“ тј „иверска“). А не можемо, јер су они житије преводили са нових грчких „оригинала“ (редакције последњих векова) – у којима је реч „Беси“ избрисана и замењена речју „Грузини“ (ко разуме схвата).
У класичним римокатоличким Житијима састављеним Албаном Батлером (18. век, на основу још старијих, „боландиста“ етц), поред аутентичног описа ситуације стоји и објашњење ко су били Беси: „Беси, који су обухватали северне народе даље од Тракије и који су говорили словенским језиком“.
Премотамо ли век-подруг уназад, и швенкујемо на територију Илирика, наћи ћемо Никиту Ремезијанског где епископује у дијецези која се простирала од Ниша до Куманова (почев од 366. године, тј. пре 2. Васељенског сабора). И где оснива манастире у пиротској и понишавској области, међу Трибалима и међу Бесима (за Бесе историја вели да су се налазили на територији данашњег Шоплука, отприлике) – век пре него што су основани општежитељни манастири у Светој Земљи.
И ако зачитамо Никитино житије (Сабрана дела, издање манастира Дивљан), видећемо да је он „био Словен“ (како тврди Архиепископ Филарет Черњиговски у својим Житијима јужних Словена, а потврђују Ава Јустин и Владика Николај), да је проповедао својим домороцима на њиховом (и свом) матерњем језику (иако је писао на перфектном латинском), и чак да је „превео Библију за потребе своје пастве“ (податак посредно доказан житијем Теодосија – у другом храму манастира Јеванђеље се читало на језику Беса – али који ипак остаје формално материјално недоказан; али остаје и претпоставка да је corpus delicti могао бити уништен од оних господара Цркве који су 5 векова касније анатемисали „ђаволски словенски језик“; или/и од оних који 15 векова касније у Име Оца и Сина и Светога Духа траљаво али ефикасно бришу траг Беса и њиховог богослужја у Палестини у 5. веку, и законом забрањују употребу „словенског језика“ чак и у приватној комуникацији, репресијом оперативно подржаном мрежом жбира који под прозорима прислушкују којим се језиком у кући говори).
А како је Никита практично био савременик Константина Великог (рођен отприлике у време Константинове смрти), и његов земљак (један Нишлија, други Пироћанац), може се закључити да су обојица имали исти матерњи језик – „бесно-словенски“ (како су, видимо, сагласни и црквени Грци и црквени Римљани).
Ако саберемо 2+2+2 (ко жели и уме), можемо појмити следећу занимљивост црквене историје, којој нас нису учили у школи, а ни на веронауци у Цркви:
Трибали/Беси/Илири/Словени имали су своје манастире у Србији бар век пре него што су основани први славни општежитељни манастири у Светој Земљи.
Када су основани први општежитељни манастири у Светој Земљи, добар део монаха тамо чинили су Беси/Илири/Словени, и имали су своју цркву и своју службу на свом, бесно-словенском језику – Милошћу Христовом, и премудрошћу великог Теодосија Великог, Киновијарха.
Памтећи Славу Отаца, и призивајући њихов благослов, веома благодарни и помало бесни потомак.
Велика штета! Врло ме је растужила ова вест… Хвала вам на стварном новинарству!
Дако се неко одважи да бар оформи групу на неком од месинџера (вибер, телеграм, …)