Сасушену јелку, која на све стране просипа своје увеле, бодљикаве иглице, износе на ђубриште. Бадњак пркосно изгори, расипајући на све стране варнице. Последњом варницом хајдучки покуша да запали домаћинов ћилим
Високи Дечани (Извор: Фејсбук)
Радозналог страног путника, који се случајно затекне пред божићне празнике у Београду, свакако ће изненадити гомила храстових грана, које попут какве шуме прекривају београдске пијаце, одмах покрај витких новогодишњих јелки. Он сигурно не зна да се Срби од других хришћанских народа, разликују по томе што уместо јелки, на Бадње вече, у кућу уносе сноп сувог храстовог грања обмотаног при дну сламом. То је Бадњак, тешко преводива реч на друге језике.
Београђани, вероватно најтолерантнији народ на планети, и без неког посебног екуменског сабора, успели су да споје немогуће: јелке и бадњаке. Они, наиме, лакомислено славе све што се нађе на календару; и бивше и данашње државне и верске празнике. Тако ће јелка Нову годину дочекати у соби за дневни боравак (због деце, која не познају старе обичаје), а бадњак ће бити унесен у кухињу (због деде и бабе). Погледаће се, у пролазу, кроз одшкринута врата.
Извор: Калдрма.рс
Неприкосновене јелке, окићене скупоценим накитом, гледале су последњих пола века на бадњаке са висине, као на сељаке који доносе сир у град.
Бадњаци су ћутали и трпели – пет стотина година тајног улажења у српске куће под Турцима научило их је истрајности и стрпљењу. Последњих пола века били су са јелкама на „ви“.
Мада су потицали из истих шума, јелкама је код бадњака сметала извесна сељачка простота и наглашено православље.
После рата, за време диктатуре пролетеријата, само су најсмелији и најдрскији сељаци доносили бадњаке на београдске пијаце. Било их је тако мало да се готово нису ни примећивали од шуме јелки.
Извор: Калдрма.рс
Успут, притајена хајдучка природа бадњака никад није пристајала на кићење. Суви, гранати, мрки и чврсти, остајали су оно што су били.
С друге стране, јелке без обојених кугли, сребрних Хирланди, станиола, свилених бомбона, снега у спреју и осталих украса, само су обична стабла. Бадњаци су довољни сами себи.
Не зна се поуздано ко је старији – јелке или бадњаци, али јелке су кроз историју увек боље пролазиле и заузимале више положаје у друштву.
Јелке су одувек поткупљивале кога су стигле; испод њихових грана, наиме, одувек су се налазили умотани поклони за укућане и госте. Сироти бадњаци нису имали никоме ништа да поклоне, сем себе самих.
Јелка и бадњак се разликују и по томе како завршавају.
Фото: Снимак екрана
Сасушену јелку, која на све стране просипа своје увеле, бодљикаве иглице, износе из куће на ђубриште и за њом мету, због других станара.
Бадњак пркосно изгори, расипајући на све стране варнице, попут шумског ватромета. Последњом варницом хајдучки покуша да запали домаћинов ћилим.
Из књиге Моме Капора “Водич кроз српски менталитет“
Опрема: Стање ствари
Categories: Поново прочитати/погледати
Ma koja jelka koja katolikinja – samo treba pogledati taj kičeraj – šljašteća plastika, kitnjasti šareni plastični ukrasi, štrasovi u sto boja. Dedamrazovi, zeke, irvasi, gluposti, trista čuda – jedan opšti đuveč.
A Badnjak je gospodin, odmeren sveden jedinstven. Kako se po Badnjak odlazi, kako se pronalazi, pred njim stoji, čita molitva, kako se u kuću unosi dostojanstveno očekuje, svi stoje, pevaju, posipaju pšenicom. Na kraju i kad se loži i nestaje u varnicama i pucketanju prethodno se namaže medom.
I još jedna stvar, sa Badnjakom dolazi i Hrist a sa katolkinjom Deda Mraz, izmišljeni nalickani i napuderisani čikica bele brade koji je na trulom zapadu zamena za Hrista i centralna figura njihovog nazovi Božića.
Mi Srbi smo gledajući kroz to u velikoj meri postali idioti – da nismo ta jelka nebi ni ulazila u naše kuće. Nebi se poklonima više darivali za gregorijansku novu nego za svoj Božić…
Ali avaj, Nova godina je od kumunistočkih ustaša podmetnuta kao zamena za Božić a Prvi maj kao zamena za Vaskrs, neprosvećena svetina se i danas drži toga.
Ali srećom mnogo nas i dalje u srcu sano Božić oseća praznikom.
Само Бадњак – гранчица!
Као Србин православне исповести славим Христово рођење – Божић и Нову годину по
Јулијанском календару. Никакво славље не долази у обзир у време Божићног поста
(28.11. – 06.01.) осим облежавања два празника у том периоду: 04.12. Ваведења Пресвете
Богогродице и 19.12. Светог Николе, уз наравно искључиво посна јела. 31.12. о.г. су били
Оци – празник када очеви дарују своју децу која их ујутру симболично везују – и тај дан
се проводи продично уз јела припремана на уљу. Увече се најнормалније легне јер је
сутра обичан радни дан.
Јелкама и смрчама је место у природи да украшавају наше брдско планинске крајеве.
Требало би забранити сечу младих стабала ове две врсте.
Храстовима је такође место у природи са истом улогом да украшавају наше лугове,
забране и гајеве. Нипошто не сећи младице већ за бадњаке користити гранчице које
остају после планске сече у шумским газдинствима.
Христос се роди, браћо и сестре Срби!
Срећан нам Божић!
Капор, као и увијек, ненаметљиво слика живот. Без иједне ружне ријечи, поспремио је јелку. А Бадњак је, онако као успут, поставио на престо. Тамо гдје и припада. Мир Божији, Христос се роди!
A head full od dreams@
Има једна много гора, поразнија и скоројевићкија ствар од јелке: хрватска латиница уместо наше миленијумске азбуке.
@Azbuka
Slažem se u potpunosti. Ma da su latinica i jelka iz istog paketa.
Још кад би јелка била главни проблем! Колико других ствари је овај народ прихватио, супротно свему благочестивом? На који начин да измеримо лицемерство свакодневно? Или равнодушност? Можда би и то требало ставити у пригодне стихове…