Храм Светог Саве у Фочи треба да нас подсећа да је Свети Сава увек чинио да његов народ буде јединствен у Христу, рекао патријарх
Извор: Сајт СПЦ
Храм посвећен Светом Сави доказ да је опредељење свих који овде живе мир
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 26. новембра 2023. године, на празник Светог Јована Златоустог, светом архијерејском Литургијом у цркви Светог Саве у Фочи.
Торжествено литургијско сабрање започело је свечаним чином великог освећења Светосавског храма у Фочи којим је началствовао Његова Светост Патријарх г. Порфирије уз саслужење високопреосвећене и преосвећене господе архијереја: дабробосанског Хризостома, црногорско-приморског Јоаникија, жичког Јустина, диселдорфског и немачког Григорија, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, захумско-херцеговачког и приморског Димитрија, будимљанско-никшићког Методија, шабачког Јеротеја и јегарског Нектарија.
На крају свете Литургије, многобројном благочестивом народу Фоче и околине, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је очинску поуку, у којој је истакао да се велика благодат излила данас на Фочу, велики благослов се излио на Републику Српску, али и шире, јер су Срби православни осветили насред Фоче храм и то храм који је посвећен првом Aрхиепископу српском, светитељу Сави. Његова Светост је у поучној беседи објаснио да је данас Фоча добила своју душу, а да постављање храма посвећеног Светом Сави у центар града открива и показује правац и смернице живота људи који овде живе, што значи да Јеванђеље Христово уређује односе унутар једног народа, једне Цркве, али и односе са другима који су другачији.
Извор: Сајт СПЦ
Српски Првојерарх је тумачећи јеванђелску причу о Милостивом Самарјанину, у којој један припадник изабраног народа пита шта треба да чини да заслужи Царство Божје, нагласио да то питање свако од нас поставља, чак и ако нисмо увек најсвеснији да нам је суштинска и најважнија потреба заједница са Богом, да је важније од свега да нађемо смисао свога постојања, а смисао нашег постојања јесте управо име Христово – појаснио је Патријарх. Колико смо предани Христу, колико му верујемо, колико живимо заповести његове и ону најважнију заповест о љубави, то доказујемо својим животом и односом према ближњем, а да отвореног срца треба да разумемо да је сваки човек наш ближњи. Љубав према Богу доказује се спремношћу да волимо човека, да га разумемо, да праштамо и да тражимо опроштај. – Син Божји је дошао међу нас човекољубља ради.
Дакле, они који припадају истој вери, истој Цркви, истом народу, у овој библијској повести, нису помогли рањеноме. Али, један који припада другом народу – Самарјанима, а Самарјани су били за Јевреје народа погрешне вере, којима чак ни на весеља нису одлазили, помаже рањеном. Он му вида ране, узима га у наручје и носи у гостионицу. Он моли гостионичара да укаже сваку врсту помоћи рањеном и обећава да ће све трошкове око бриге Он касније измирити. Питао је Господ, испричавши ову причу, припадника изабраног народа и исправне вере: Ко је ближњи овоме човеку? Овај одговара: Онај који му је помогао. И Господ га саветује да и он чини тако. Патријарх је закључио да затварање у себе, у свој егоизам, у свој поглед на свет, може бити погубно и супротно Јеванђељу Христовом, те да смо позвани на човекољубље према сваком човеку, јер је сваки човек наш ближњи.
Извор: Сајт СПЦ
На крају, Његова Светост је нагласио да храм Светог Саве у Фочи треба да нас подсећа да је Свети Сава увек чинио да његов народ буде јединствен у Христу. То што је био јединствен, давало му је снагу да буде стваралачки настројен кроз векове, као што је био и сам Свети Сава, који је спајао и Исток и Запад, и Цариград и Рим. Патријарх је поздравио све окупљене, пожелевши да се увек сабирамо у овом светом храму и да испуњавамо Господњу заповест о љубави и човекољубљу, јер смо створени не за пролазност, већ за Царство Божје.
Због свесрдног доприноса изградњи Светосавског храма у Фочи г. Милорад Додик, председник Републике Српске, проглашен је за кума новоосвећеног храма.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Не желим ја недостојан било како да критукујем или узнемирим али бих волео да ме неко упозна са делом Светог Саве на спајању Рима и Цариграда? Порука делује некако превише савремено у духу „Томоса љубави“. Опростите ми на слободи.
Или јеси или ниси
Или јеси или ниси
Или уље или вода
Или дан или ноћ
Или истина или лаж
Или јеси или ниси
Или добро или зло
Или Исток или Запад
Или наш или њихов
Момчило
Опет г. Перић о братству и јединству . Као да нас полако „ кува “ за дочек „ једне Цркве и једног владара “ . Очигледно му је то задатак који са одушевљењем и радошћу испуњава . Братимљење Православних , паписта , јудејаца муслимана , евангелиста , хипика са Егзита , назови певачица са лаворима , падобранаца , оних који су се исписали из усташког народа ….. Такав конгломерат свет још није видео , али се на томе очигледно ради . То што г. Перић ради постало је већ одвратно , човек нема мере и не зна више где удара . Он својим понашањем самог себе „исписује из реда часни српских Патријараха “ . Господ нека ми опрости ако случајно није тако .
Недавно је постављено питање да ли је старозаветни Јахве исто што и новозаветни Господ. То питање је постављено у контексту актуелних догађаја у Гази пошто се они сматрају наставком библијских догађаја. Палестиници се матрају ‘Амалеком’, једним од седам народа за које је Јахве заповедио да буду уништени. Амалеком се може сматрати и било који други народ а данас би први следећи могли бити Иранци.
Зашто је све ово важно? Познато је да бивши изреалски премијер Бен-Гурион није био баш религиозан, никада није ишао у Синагогу, кажу да је јео свињетину. Ни Нетањахуа не сматрају превише религиозним али заједничко обојици је стриктно деловање у складу са јеврејском Библијом и испуњавање њених порука. Зато многи проналазе везу између библијских порука и модерне реалности. Једна од тих веза је такозвана Опција Самсон.
Самсонова опција је назив који су неки војни аналитичари и аутори дали израелској стратегији одвраћања масовне одмазде нуклеарним оружјем као „последњег уточишта“ против земље чија би војска извршила инвазију или уништила већи део Израела.
Самсон опција је доктрина да би Израел у ситуацији када би могао бити поражен покренуо масовни нуклеарни удар против свих нација које може да досегне, укључујући пријатељске или несврстане европске државе. Идеја је да ниједној нацији, пријатељу или непријатељу, не би требало дозволити да избегне нуклеарно уништење ако Израел буде уништен.
Име је референца на библијског израелског судију Самсона који је разбио стубове филистејског храма, срушио кров и убио себе и хиљаде Филистејаца који су га ухватили, вичући: „Пустите ме да умрем са Филистејцима!“ (Судије 16:30).
Филистинци су народ који је дошао са Балкана у 12. веку пре нове ере, у време када су ту живели само племена која су говорила српски.
Ових дана је на израелској телевизији приказана тзв Песма пријатељства 2023, коју певају деца Израела. У њој се каже да ће у Гази сви бити уништени. Ова песма је брзо обишла цео свет. У њоj се каже:
„Јесења ноћ пада изнад плаже Газе/Авиони бомбардују, уништавају, уништавају/Израелска војска прелази границу/Да уништи носиоце свастике“, певају деца.
„Идуће године тамо неће бити ништа/И ми ћемо се безбедно вратити својим кућама/У року од годину дана све ћемо уништити/А онда ћемо се вратити да оремо своје њиве.”
https://www.euronews.com/my-europe/2023/11/27/fact-check-did-israeli-children-really-sing-about-annihilating-everyone-in-gaza
Јуче смо на освећењу новог храма у Србињу чули од Патријарха још једну библијску повест о добром Самарићанину, о изабраном народу о исправној и погрешној вери и љубави према свом ближњем. Један делић те повести по тумачењу Јована Златоустог, који је такође поменут у другом тексту:
“…. Доведе га у гостионицу, т.ј. у свету Цркву и у почетку се сам бринуо о њему. И сутрадан полазећи, односно, након светог васкрсења, извади два динара те даде гостионичару. Ко је гостионичар и шта су „два динара“? Гостионичар је апостол Павле, који је постављен за главу Цркве међу незнабошцима. Назван је гостионичарем јер све прима и све води ка спасењу. Христос је након Свога васкрсења, извадио два динара, Стари и Нови Завет, даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега. Теби поверавам незнабожачки народ, изранављен најсуровијим разбојницима, брини се о њему, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. Шта је Павле додао поврх динара (Старог и Новог Завета)? Четрнаест посланица које је разаслао незнабошцима….”
Ова повест је овековечена у многим делима као и на платнима великих сликара Рембранта, Мороа а овде је њено, Ван Гогово виђење:
https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/7/76/Vincent_Willem_van_Gogh_022.jpg
Ипак, одговор на питање које никада није било актуелније, о хришћанству и Старом завету, Јахвеу и новозаветном Господу, још увек није дат.
@Онорије АЕ Илирије
„Ипак, одговор на питање које никада није било актуелније, о хришћанству и Старом завету, Јахвеу и новозаветном Господу,
још увек није дат.“
Христос: “Шта вреди човеку да сав свет задобије /ДОБИЈЕ
ОДГОВРЕ НА СВА ПИТАЊА), а души својој науди!“
Колико је, Вама лично, одговор на то питање – НА СПАСЕЊЕ
ДУШЕ?
Одговор сте сами дали цитирајући тумачење Св. Јована
Златоуста (ако га усвајате и верујете у то тумачење):
“…Христос је након Свога васкрсења, извадио два динара,
Стари и Нови Завет…“, што одговара Јавенђељу:
“Све је Мени предао Отац Мој и нико не зна Сина до Отац;
нити Оца ко зна до Син и ако Син хоће коме открити“
(Мт. 11, 27).
“Ја сам у Оцу и Отац је у Мени; Отац и Ја једно смо.“
Очигледно, код Св. Јована Златоуста та дилема не постоји,
а Вас – “МУЧИ“?!
Шта мислите, да ли је апостол Павле био у тој дилеми –
“о хришћанству и Старом завету, Јахвеу и новозаветном
Господу, ( који) још увек није дат.“?
Да је таква дилема постојала код апостола Павла, а он је био
један од ученијих (најученијих) теолога Старог Завета
(именом Савле пре просветлења у Павла), тешко да би он
могао да напише 14 посланица, а пре тога тај проблем не
“расчивија“.
Мени није познато да се неко од Отаца бавио овом темом,
а ако јесте (а Вама је познато) било би душекорисно да то
предочите.
Наравно, изузимам новокопоноване “оце“ – екуменисте,
реформисте, глобалисте, паписте…
Из Законоправила светог оца Саве
глава; о Францима и другим Латинима
„Папа римски и хришћани колико их је на западним странама… сви су са папом од пре много времена ван Саборне цркве, отуђили су се од јеванђељских, апостолских и отачких предања“
Ево како то свети Сава тумачи:
Када исповједају Светог Духа у Символу вјере, састављеном од јеванђелских ријечи: и у Духа Светога, Господа животворнога који од оца исходи, они додаше: и од Сина. Зло и наопако. Мислим да због сиромаштва њихова језика тако гријеше, па у вези исхођења Светог Духа од Оца и послања Светог Духа ка нама због Исуса Христа не разликују ни по чему исхођење и послање, узимајући као варварске незналице.
Умјесто на квасном хљебу, служе на бесквасном, и клеветају Светог апостола Петра и Свете Оце говорећи да су им они тако предали.
Посте суботом, и ако се деси да у суботу падне празник Христовог Рођења, или Богојављења, не разрешавају суботњи пост ради празника.
Не посте читав пост, него и у сами свети и Велики четвртак једу јаја, сир и млијеко. Својој дјеци у све недјеље Светог поста дозвољавају млијеко, сир и јаја да једу.
Ликове светитеља у својим црквама не сликају изузев Распећа, и то Распеће не сликају бојама него праве цијело, извајано од комада дрвета или камена, тј. исклесано.
Матер Господа нашег Исуса Христа не зову Богородицом, него само Света Марија.
У свети олтар улази свако ко хоће, па и за вријеме службе, било којег да су рода, или узраста, или чина. Чак и жене кад хоће сједе на епископском престолу у олтару. Толико знају разликовати свете и нечисте.
Удављено једу, и од звјери убијено, и цркотину, и крв, и медвјеђе месо, и видре, и жабе и још нечистије и поганије од тих.
Њихови свештеници крштавају само водом, и со стављају у уста ономе који се крсти. Пљују у лијеву руку а десном измјешају пљувачку и тиме помазују онога који се крсти. Крштене, када одрасту и падну у гријехе, помазују уљем за отпуштење гријехова, и сматрају да су двапут крштени.
Њихове умрле епископе за читавих осам дана остављају непогребене, и сви из те области, обукавши се, долазе и поју над њим јер им је такав обичај, и онда га погребавају. Руке умрлог не положе на прса крстообразно, као што ми чинимо, него их пруже низ тјело до бедара, а очи, уши, ноздрве и уста залијепе воском. Исто тако раде и са мирјанима.
Ако неко из монашког реда постане епископ, они му одобравају да једе месо без бојазни. Ако се неко од монаха и мало разболи, једе меса, а свињску маст једу сви, и они који су здрави.
Велики пост у њиховим земљама и код околних народа не пости се једнако. У леденој земљи пости се десет недјеља. Од осталих једни посте осам недјеља, други више, неки мање. Итали, тј. Римљани посте само шест недеља.“ (Законоправило, 2019: 276-278)
Глава 9. О епископима и о свештеним лицима што узимају благослов или просфору од јеретика или од Жидова, и моле се у црквама или манастирима јеретичким и незнабожачким, то јест поганским; или о онима који празнују суботу, или празнују са Жидовима, или приносе нешто у њихова зборишта или незнабожачке храмове; и о јеретицима званим ангеловци. Светих апостола правило 65, 70; сабора у Лаодикији правило 9, 29, 32, 35, 37, 38, 39; сабора Шестог васељенског у Константинграду, у Трулској палати правило 11.
Свети Сава је, ако је и спајао Исток и Запад, стајао у Истини. Љубав се не може испољити мимо Истине. Сам Христос за себе каже да је Он Истина. Тако дакле, праве љубави без Истине не може бити, као што ни Истине не може бити ван и без Љубави (Онога, који живот свој положи за све нас од постања света, па оних рођених данас и оних сутра). Највећу љубав према Латинима можемо испољити, само ако им отворено кажемо да стоје у заблуди, ван Истине. Подржавајући их у заблуди и говорећи им да су део Цркве, лаж им говоримо и одвајамо их од живог Христа.
@ Мока Славнић
Моје основно полазиште је била реална чињеница да Израел има најмање 200 (можда и 300) атомских бомби (због којих је Џеј Кенедијевски платио главом), да има доктрину да њима уништи свакога до кога може да добаци, пријатеље и непријатеље, ако буде пред поразом, да све ово стриктно базира на својој Библији, да људи који контролишу употребу тих бомби (укључујући и америчке) заиста имају намеру да то и учине и да у томе виде ‘спасење’ за све.
Моја дилема је само шта би могао да буде конкретан окидач или праг да до тога сутра дође. Ти си тражење одговора на то питање ставио у контекст ‘задобијања света, тј. добијања одговора на сва питања, што може да науди мојој души (!) и њеном спасењу’!
У том контексту сам сагледавао однос Старог и Новог завета, тј. старозаветног Јахвеа и новозаветног Господа. Колико је мени познато у Православљу то није објашњено. Референца на Јована Хризостома и његово тумачење Старог завета ништа не објашњава нити ме убеђује или обавезује. И ти и сви други овде подразумевају да је Стари завет део хришћанства али нико не помиње чињеницу да су то само његови делови а не цео СЗ и да то сачињава канон хришћанске цркве.
По мени је то доказ да старозаветни Јахве и новозаветни Господ нису исто, иако сви ви овде (мање или више тужни) тврдите супротно. Већ сам навео цитате из СЗ и Бакуњинову екстремну квалификацију старозаветног Јахвеа. Треба рећи мало познату ствар да је први хришћански канон Новог завета (много пре Јована Хризостома), који је укључивао и Павлове посланице, био за дисконтинуитет са Мојсијевим заветом.
Сматрано је да је бог Старог завета творац материјалног универзума, љубоморно племенско божанство Јевреја, чији закон представља легалистичку реципрочну правду (‘око-за-око’) и које кажњава човечанство за његове грехе патњом и смрћу. Насупрот томе, Бог кога је Исус исповедао је сасвим другачије биће, универзални Бог саосећања и љубави који гледа на човечанство са доброхотношћу и милосрђем.
Овај став је касније дефинисан као јерес када је победила супротна струја, иако је ова била веома близу да превлада у старом Риму, што би вероватно и сада било актуелно, па би и твој коментар био другачији. Један од ‘доказа’ да постоји разлика између Врховног Бога (из Новог завета) и старозаветног је у Књизи постанка где Бог тражи Адама по рајском врту. Пошто су божији атрибути – свезнање, свемогућност, свеприсутност и све-доброта, аргумент је да старозаветни Јахве, креатор материјалног света, није Бог из Новог завета.
Томе се још додаје његова суровост, уништавање целих народа укључујући и бебе у колевци, свих њихових животиња па чак и самог сећања на њих, оправдавање пљачке и поробљавања народа и пропозиција за ексклузивно обожавање која је скоро идентична Сатаниној упућена Христу. Неко овде ‘мудро’ рече – ‘како знаш да Јахве није предложио и народима које је наредио да се униште да га обожавају?’
Код нас скоро да нема промишљања оваквих ствари што потврђује и твоје питање. Ми не знамо ни много елементарније ствари. Због тога се овде и појавио псеудоним Онорије, у тренутку када није било ‘интереса’ за почетке хришћанства код Срба нити за прве дане стварања нове српске државе на темељима распалог Западног римског царства.
То име је обавило своју функцију јер су се многи запитали – ко је то био Онорије, док су други самостално истраживали тако да се знање ипак некако мукотрпно проширило, баш као у случају дисања на трску. Једног дана ће неко закључити да је тек мој следбеник, свети Сава, успео да врати позицију српске цркве каква је била у моје време. За то је било потребно скоро 600 година тешке борбе о којој потомци још увек мало знају. Можда ће ти потомци једног дана и мени Душану ставити светачки ореол. Ако се сете – сете.
Да. Aко ми се укаже прилика, објаснићу то опширније.
Наишао сам на кратак чланак ‘Хришћанство, још једна пропала западна институција’, од Пола Креjг Робертса чији се текстови повремено овде објављују (www.paulcraigroberts.org). Тема је делимично повезана са мојим питањем у претходном коментару. Он каже:
“Свака западна институција је пропала. Владе представљају моћне материјалне интересе, а не грађане. Универзитети и јавне школе су центри индоктринације против западне цивилизације и белаца. Медији су министарство пропаганде у име званичних наратива. Закон више није штит народа; то је оружје које они на власти користе против политичких противника, што значи да су демократија и слобода говора мртви.
А сада су се хришћани окренули од Христа и прихватили геноцид.”
У вези са тим се он позива на чланак Гардијана:
https://www.theguardian.com/world/2023/oct/30/us-evangelical-christians-israel-hamas-war \
@Онорије АЕ Илирије
„Један од ‘доказа’ да постоји разлика између Врховног Бога
(из Новог завета) и старозаветног је у Књизи постанка где
Бог тражи Адама по рајском врту. Пошто су божији атрибути
– свезнање, свемогућност, свеприсутност и све-доброта,
аргумент је да старозаветни Јахве, креатор материјалног
света, није Бог из Новог завета.“
Бог тражи Адама по рајском врту не зато што не зна где је,
већ зато што очекује (као сваки Родитељ/Створитељ), жели
да му се, на његов позив – “Адаме где си?“ – синовски
одазове, и потрчи му у сусрет.
То искуство смо сви имали као деца (а верујем и Ви), као
и одрасли у односу на нашу децу.
Како је детету и родитељу пуно срце кад дете чује родитељски
позив – “Где си , сине, кћери, дете моје?“, и ништа мање пуније
срце родитељу када чује одзив свог детета – “Овде сам, Тата,
Мама!“, и трчи у загрљај вољеном Родитељу.
Зашто се Адам скривао?
Скривао се као и свако друго дете које направи погрешку и
очекује укор због тога.
И то смо као деца и као одрасли у односу на нашу децу
искусили, зар не?
Наравно, ово под условом да је наше одрастање и одрастање
наше деце било у нормалном породичном окружењу и
нормалним животним околностима.
Немамо ми много шта да се спајамо са Римом. РКЦ је израз духа Германа, поготово оних романизованих. Стога је морала да се огреши о завештања Светих Отаца у неких 260 и више случајева (да се уподобила националном духу своје пастве). И не само да тврди да смо ми шизматици, јер је нисмо испратили у тих 260 огрешења, већ има за трајни циљ да нас трећину покрсти, трећину протера, а трећину побије. Притом се ухватила у коло са светском олигархијом која нам жели исто то, поготово у свом науму уништења Русије и православља.
Вук са овцом не спава.
@ Мока Славнић
Могуће је да је твоја верзија потпуно исправна. Уосталом зашто се Господ не би у људском обличју играо жмурке у врту са својом децом? У сваком случају, судећи барем по броју смешуљака, та верзија је читаоцима уверљивија од ПК Робертсове.
Мада, мислим да велика већина нема појма о хришћанским ционистима који чине највећу подршку Републиканској партији. Њихови ставови и ставови оних који се овде и другде представљају као ортодоксни православци би могли бити предмет још једне дискусије. Велика већина још увек није свесна да се води рат за уништење беле расе и то би се спровело њеним самоубиством.
Наравно, чим се помене реч ‘раса’, одмах су ту они правоверни који ће да скоче на ноге лагане и налепе одговарајуће етикете, слично ситуацијама из наше блиске историје, где знамо како су нпр прошли први петлови који су поменули да постоји исељавање Срба са Косова, добивши етикете националиста и рушитеља братства/јединства и социјалистичког самоуправљања.
Сада, ко помене нешто пре дисања на трску, такође бива оптужен за глорификацију ‘словенског паганизма’, што је већ по дефиницији оксиморон, јер је термин ‘словени’ у употреби од 7.века а тзв ‘словенска’ (тј српска) митологија је неколико хиљада година старија и утицала је, преко Аријеваца, на формирање ведске митологије.
Значи, довољна је само једна једина реченица која ће у себи садржавати дисање на трску, за коју ће се они најтужнији одмах прихватити а људска глупост ће то даље метастазирати. Тако, по нечијем плану остајемо без већег дела своје историје а у овом преосталом делу се отвара питање постојања геноцида у Јасеновцу или постојања српског гена. Све заједно је у функцији горе наведеног циља. Слично је и са црквеном историјом где званично не знамо ништа пре Константина и Методија. Ту је етикета – ‘богохуљење’.
Код нас се свети Павле узима као аксиом мада је целовита слика мало комплекснија. По сопcтвеним речима је и сам био прогонитељ хришћана све док није прогледао на путу за Дамаск. Ипак, сматрао се фарисејем (и отац му је био фарисеј) и тако се представљао чак и после конверзије. Постоји литература о његовим текстовима, која констатује да све што знамо о Христу и ономе што је он говорио, знамо из Павлових текстова, што је интересантан угао гледања који отвара нова питања.
„Филистинци су народ који је дошао са Балкана у 12. веку пре нове ере, у време када су ту живели само племена која су говорила српски.“
Е, ово ми је ново!