Ушушкана у младости и конформизму рекох Палестинцима: „Завидим вам јер имате узвишени циљ.“ Нисам ни слутила да ће и за велики део мог народа слобода престати да буде датост и преобразити се у узвишени циљ

Љиљана Чолић

Непосредно по завршетку студија, била сам хонорарно ангажована као државни преводилац, али наравно на најнижем нивоу. Требало је да будем на услузи групи младих палестинских занатлија почетника који су, као гости Већа савеза синдиката Југославије, имали додатну обуку у Фабрици пречистача и спојница „Крон“.

Са својим академским знањем арапског језика, излишно је и рећи да нисам имала благу представу како да им преведем већ сам назив фабрике, а још о неким стручним терминима, типа: струг, хоризонтална глодалица и слично – да и не говорим. Ипак, неким чудом, стално запослени и искусни колега, који је са мном провео првих пар сати у погону, закључио је да ја то могу.

Седела сам у канцеларији шефа хале, посматрала како се моји ‘питомци’ сналазе, обилазила их и прискакала по потреби. У првом тренутку шеф је изразио незадовољство јер ће због гостију опасти продуктивност. Његови радници ће губити време на обучавању и неће моћи да испуне норму. Но, већ после само пар дана почео је да се љути на потчињене, јер док млади Палестинци раде њихов посао, они се измотавају и пију кафу. Испоставило се да су гости, школовани у Совјетском Савезу, одлично изучили свој занат.

У то време причало се да у целом свету највећи проценат високообразованих и стручних кадрова има управо Палестина, упркос непостојања сопствених факултета и универзитета. Тај недостатак надомештале су пријатељске несврстане државе и земље Источног блока. Изузетно мотивисани млади Палестинци здушно су користили те могућности.

Израел и Палестина на мапама, некад и сад (Фото: Shutterstock/Блиц)

Што се ових ‘мојих’ тиче, све је било супер док једног дана нису дошли на праксу ученици тадашњег ШУП-а, тј. Школе ученика у привреди. Било је то мешовито одељење, што је створило прилику за углавном безазлено удварање и очијукање. Али, није увек баш тако, а немају баш сви ни смисла за шалу.

Елем, одједном наста комешање и туча. Шта се десило? Један Палестинац је ошамарио нашег ученика и сукоб је претио да ескалира. Када су супротстављене стране раздвојене, притрчах да сазнам шта се десило. Наравно да сам чула две различите верзије. Овај наш је тврдио да је нападнут из чиста мира, а овај ‘мој’ ми рече: „Лејла, морао сам да браним ону девојку. Овај момак јој је пришао и почео да је пипка. То је недопустиво, жена је стуб породице.“

Излишно је рећи на чијој сам страни од тог тренутка била.

Епилог је уследио у канцеларији генералног директора Радоње Ђурића, татиног колеге, ког сам од раније познавала као чика Радоњу. С обзиром на то да, по његовој оцени, као преводилац нисам баш испољила објективност, добих прекорно питање: „Зар си ти, Љиљо, на страни овог странца?“ „Ја сам на страни правде“, одговорих.

Хвала Богу, сем укора обојици, других мера није било.

Млада екипа била је смештена у хотелу Праг одакле смо их раним јутром одвозили у фабрику. Чим би се сместили, још онако буновни, почињали би да певају. Комбијем би одјекивала њихова, тадашња вероватно незванична химна „Asifa asifa“ (Олуја олуја). Лица би им се одмах озарила и стицао се утисак да би зачас и пешке стигли до одреднице. Ушушкана у својој удобној младости и конформизму, када смо се на крају сарадње растајали, рекох им: „Завидим вам јер имате узвишени циљ.“

Нисам тада ни слутила да ће и за велики део мог народа слобода престати да буде датост и преобразити се у узвишени циљ.

Дај Боже слободну домовину свим народима света.

Categories: Да се ја питам

Tags: Љиљана Чолић, Палестинци