Отварању изложбе посвећеној 80. годишњици битке на Сутјесци присуствовали и некадашњи логораши Јасеновца Славко Милановић и Милинко Чекић
Са изложбе у Галерији РТС-а (Фото: РТС/Г. Јовић)
У присуству бораца-учесника легендарне битке на Сутјесци синоћ је у Галерији РТС у Београду отворена изложба посвећена јубиларној 80. годишњици највеће герилске битке Другог светског рата.
Велики број присутних званичника, јавних личности и посетилаца вишеминутним громогласним аплаузом поздравио је истинске хероје – припаднике Народно-ослободилачке војске Југославије – и то г. Анту Дадића, јединог још увек живог борца легендарне Прве пролетерске бригаде, г. Љубишу Антонијевића (Трећа крајишка), г. проф. др војноисторијских наука Младенка Цолића (Десета далматинска), г. Драгослава Димитријевића Белог (Двадесет прва српска), г. Михаила Мишу Мирковића, курира народног хероја Саве Ковачевића и непосредног сведока његове погибије на Сутјесци, рањаваног 4 пута, г. Ранка Мартиновића, учесника колоне и дете жене борца Миље Дрљевић (Трећа пролетерска санџачка), као и некадашње логораше Јасеновца г. Славка Милановића и г. Милинка Чекића.
На отварању су говорили г. проф. др Миливоје Павловић, председник Савета за ликовно стваралаштво РТС, генерал-мајор у пензији г. Видосав Ковачевић, председник СУБНОР Србије, г. Милош Живановић, виши стручни сарадник за културно-историјско наслеђе у Националном парку ,,Сутјеска“, и историчар г. проф. др Предраг Ј. Марковић, директор Institut za savremenu istoriju и један од аутора текста у каталогу изложбе.
Изложбу је реализовала Радио-телевизије Србије у сарадњи са Националним парком ,,Сутјеска“, СУБНОР Србије и Савски венац, Војним музејом, Музејом жртава геноцида, Музејом савремене уметности, Музејом Југославије и Галеријом Дома Војске Србије у Београду.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Музеја жртава геноцида)
Categories: Вести над вестима
Slava junacima!
У битци на Сутјесци страдало је око 7 500 партизана, више од трећине укупног броја бораца. Готово половину погинулих партизана на Сутјесци чине Далматинци. Споменици палим патизанима, поштовани су и неговани у Далмацији. Недавно сам видео споменик у селу Врбањ на Хвару. Изнад 45 имена палих Врбањана уклесана је црвена петокрака и грб СФРЈ.
Ово посебно истичем појединцима који на нашем сајту шире мржњу пишући : Сви Хрвати су били усташе
@Деда Ђоле
Кажете да је у „битци („т” је вишка”) на Сутјесци страдало 7500 партизана”. Историјска је чињеница да је ту погинуло и 56 Нијемаца. За ову пропорцију је најзаслужнији „највећи син наших народа и народности”. Носилац највишег војног звања. А Далматинци су за 50 година доживјели метаморфозу. Од највећих Југословена до најокорјелијих усташа. Част изузецима.
а још лакше кад си деда(ј), друг деда(ј).
@горепоменути
Питајте у Далматији од кад се тако зову а од кад их зову крватима. Хваране особито. Како волите овај извор, ево у најкраћем: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Dalmatinci
РЅ: Мржњу скупљам, и по кућама, цијена – ситница.
У овом контексту потсетили бисмо још једном на чланак Пере Попиводе, који је објављен под насловом „Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа“ у информбировским листовима „Под Заставом Интернационализма“ и „За социјалистичку Југославију“, које су издавали залуђени “српски” и извесни југословенски комунисти полит-емигранти у НР Румунији и Совјетском Савезу. Попиводин чланак је и данас од интереса за разобличавање Брозове издајничке и злогласне фашистичке улоге у току Другог светског рата. Чланак гласи…
Перо Попивода (генерал-мајор Југословенске Армије) ИЗДАЈНИЧКА ДЕЛАТНОСТ КЛИКЕ ТИТА-РАНКОВИЋА У ПЕРИОДУ НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА
Садашњи фашистички управљачи Југославије, а у првом реду њихов главешина Тито, већ много година се баве хвалисањем својих „заслуга“, које су тобоже они стекли за време народно-ослободилачке борбе у Југославији против фашистичких окупатора. Сада је познато да су многи људи из руководства такозване КПЈ већ одавно плаћени агенти империјалистичких обавештајних служби. Чињенице о подлој делатности клике Тита-Ранковића потврђују се и тиме, што су Тито и његови помоћници још у току рата били заклети непријатељи народно-ослободилачког покрета у Југославији.
Сада многе чињенице, које су раније биле познате југословенским партизанима, приморавају нас да поново размотримо догађаје из доба рата. Сада је јасно зашто је народно-ослободилачки покрет у Југославији од првих дана устанка против окупатора пролазио више пута кроз огромне потескоће, а партизанске јединице трпеле велике губитке, и то пре свега у људству. Партизански покрет је више пута преживљавао тешке кризе, а из последње кризе у 1944 години изашао је само захваљујући енергичном наступању Совјетске Армије на Балкану, захваљујући непосредној и одлучујућој помоћи нашој Народно-ослободилачкој Армији од стране братске Совјетске Армије.
Као члан КПЈ, активни учесник партизанског покрета и руководилац низа јединица народне армије од првог дана устанка до краја рата, налазећи се у разним крајевима Југославије, имао сам могућности да на сопственом искуству видим резултате тих злочиначких дела, које су Тито и његови саучесници, почињући од 1941 године, тајно систематски спроводили.
Сада, када је шпијунска Титова банда коначно раскринкана за своје злочине према народима Југославије и народима других земаља, неопходно је напоменути неке непобитне чињенице из периода рата.
Познато је да су југословенски партизани у периоду народног устанка у Црној Гори, који је букнуо у јулу 1941 год., успели за кратко време да очисте од окупатора готово читаву Црну Гору, изузев три града (Цетиња, Подгорице и Никшића), који су били блокирани партизанским јединицама. Услед тога биле су опкољене десетине хиљада војника и официра окупаторске војске.
Борба против окупатора вођена је успешно до краја лета 1941 године када су у Црну Гору стигли Милован Ђилас и Моша Пијаде у својству делегата ЦК КПЈ. Црногорском народу било је несхватљиво све то што се догодило по доласку тих делегата. Сада, пошто су постала позната подла дела тих окорелих шпијуна издајника разумљиво је за кога су и по чијим директивима у то време у Црној Гори радили ти „делегати“. У то време док је Моша Пијаде почео да организује масовна стрељања активних партизана и међусобно да завађа Црногорце, распирујући њихову стару племенску мржњу, Ђилас је захтевао да се прекине оружана борба против окупатора. Била је достављена директива и саопштење ЦК партије са потписом Ђиласа – где се говорило о револуцији која је тобоже букнула у Бугарској, као и о томе да су јединице Совјетске Армије већ ушле у Југославију. Народ је ликовао, но ускоро је схватио да су Ђиласова „саопштења“ унапред лажно смишљена. Услед тога наступила је деморализација народних маса и неповерење према комунистима.
Окупатори су убрзо отпочели офанзиву против партизана, која је свуда праћена уништавањем села и градова, масовним стрељањима и терањем људи у концентрационе логоре. „Делегати“ Ђилас и Пијаде издали су директиву, тражећи да дефинитивно ликвидирају партизански покрет, у којој су предлагали да се партизански одреди разделе на по 2-3 човека и да се те мале групе крију од окупатора. Због тога је окупаторима успело да похватају, баце у концентрационе логоре и униште неколико хиљада партизанских бораца. Поменута директива довела је до тога да народ није хтео да крије партизане и називао их је издајницима. Упркос „директиве“ један мањи део партизана-комуниста пробио се у Босну и сјединио се са српским и хрватским партизанима.
То су непобитне чињенице, које до танчина зна сваки Црногорац и Црногорка.
У марту 1943 године, током четврте офанзиве фашиста против Народно-ослободилачке Армије Југославије, Немци су изненадно и на велико чуђење бораца-партизана предложили нашој команди преговоре за примирје. Хитлеровци су добро знали да се партизани налазе у врло тешком положају и сложеној ситуацији. Партизанске јединице је везивало око пет хиљада рањеника, тифус је косио борце, Немци су затекли неспремне наше јединице. До последњег дана руководство није говорило о томе да непријатељ припрема офанзиву. Ради тога је било чудно да су Немци били иницијатори примирја. На преговоре с Немцима отишао је, у име ЦК и Врховног штаба, Титов слуга Велебит, који је после рата разобличен као енглески шпијун. Он се састао с немачком командом негде у долини реке Раме. Немци су били „великодушни“, предложили су примирје, које је Тито прихватио. Неке наше јединице су намерно прекршиле примирје и напале Немце, јер су борци почели да протествују против ма каквих преговора с непријатељем. „Тито намерава да превари Немце“, – тако је било званично објашњење које су саопштили партизанима.
Но, врло брзо после тога партизани су се убедили, да су њих, а не Немце, подло обманули Тито и његови помоћници. Као резултат преговора с Немцима, главнина партизанских снага (око 25.000 људи) била је опкољена у реонима базена реке Таре и Пиве. Титовци су у томе периоду хитно упутили начелника Врховног штаба друга Арсу Јовановића да руководи војним операцијама у Словенији, а друг Сретен Жујовић био је једини члан руководства, који се категорички супростављао Титовом оперативном плану. Жујовић је предложио свој план, који су одбацили Тито, Ђилас и Ранковић. После тога Жујовић се обратио борцима прве дивизије и још у току прве ноћи успео да без губитака изведе дивизију из непријатељског обруча. Другу Жујовићу је успело да осободи део партизана, нападајући непријатеља с леђа снагама двизије. Немци су стегли обруч око основне групе партизана у долини реке Сутјеске. Наступила је паника, Ђилас се сакрио, рањеници су масовно почели да врше самоубиства. Тито и Ранковић су изабрали најсвежије јединице и, спасавајући своју кожу, успели да се пробију кроз обруч.
До данашњег дана нико не зна како и куда се пробио Тито, то је остала тајна за нас партизане. Препуштени од стране руководства на милост и немилост судбине партизански команданти на челу својих јединица јуришали су на фашисте и готово сви изгинули. Немци су брзо разбили партизанске јединице и почели зверски да истребљују рањенике. На том месту (2-3 кв. км.) погинуло је више од десет хиљада бораца, од којих 4.500 рањених и више од педесет народних хероја. Тако су се завршили преговри Тита и Велебита с Немцима. То су чињенице од којих се Тито не може сакрити и за које он посебно мора да одговара пред народима Југославије.
Југословенски народи треба да знају, да је Сутјеска и све што се тамо догодило било резултат најсрамнијег и најподлијег издајства у периоду народно-ослободилчког рата, које је директно извршила банда Тита-Ранковића. Сутјеска је најтежа оптужба за данашње фасиштичко руководство Југославије на челу са Титом. О слави на Сутјесци може се говорити имајући у виду подвиге партизана, хероизам бораца, легендарност подвига Саве Ковачевића и других партизанских бораца и команданата.
У вези с тим потребно је напоменути и о везама Тита са енглеским генералом Маклином и Рандолфом Черчилом, који сада из Лондона хвале Тита, називајући га „милим и драгим другом“. Само једна чињеница из ове Титове везе са империјалистима разјасниће ту „љубав“ и „интимност“. Када је 1944 године, на Врховни штаб у Дрвару био извршен немачки десант из ваздуха у току битке, између осталих у немачке руке пао је и Стојан Прибићевић, пореклом Југословен, амерички поданик и члан америчке војне мисије. Тито је успео преко Рандолфа Черчила, да Немци и усташе кроз неколико дана поврате Врховном штабу Прибићевића, који је већ био одведен у Загреб. Познато је да за време десанта Тито није хтео да се пробија и хтео је да се преда Немцима. Сретен Жујовић и Арсо Јовановић под претњом оружја приморали су га да напусти пећину где је био Врховни штаб. Ово је нашироко познато међу партизанима и тиме се међу нама објашњавала мржња Тита према Жујовићу и Јовановићу.
1941 године у руке Гестапоа пао је Ранковић, који је био познат београдској полицији као један од чланова Политбироа ЦК КПЈ. У то време, док су Немци и недићевци стрељали и вешали све симпатизере компартије и народно-ослободилачког покрта, Ранковић је ускоро после хапшења премештен у болницу, а затим се под врло сумњивим околностима наједанпут нашао на слободи. За комунисте у то време била је исфабрикована званична титовска верзија, да су „ослобођење“ Ранковића остварили комунисти помоћу „организованог бегства“ из затворске болнице. Нема сумње да су пребацивање Ранковића у болницу стварно извели гестаповци на основу претходног споразума, да би замаскирали његово ослобођење.
Данашња злочиначка гестаповска активност Ранковића у Југославији убеђује све поштене људе у то, да његово „ослобођење“ из гестаповског затвора није било случајно. Генерал-мајор Миладин Јовановић, који је био „ослобођен“ заједно са Ранковићем, говорио је 1942 године, нама – неколицини другова из Прве пролетерске југословенске бригаде, да их нису силом ослободили него у договору с Немцима.
На тај начин су биле ослобођене из гестаповских руку Ђиласова жена Митра Митровић – Ђилас и Кидричева жена Мариета Кидрич. Прву су пратили Недићеви жандарми до ослобођене територије, а Кидричеву жену су довезли аутомобилом гестаповци и предали је директно ЦК-у Компартије Словеније.
Везе данашњег фашистичког руководства Југославије са немачко-италијанским фасиштичким окупаторима јасно се виде и по томе како се држао, радио и живео у току читавог рата члан ЦК Светозар Вукмановић-Темпо. Тај човек је живео легално у градовима, који су били под влашћу окупатора, лечио се у болницама и слободно се кретао по окупираној територији. До рата Вукмановић је био неколико пута у затвору и био је добро познат старој полицији, која је сва била у служби окупатора. Па ипак му то нимало није сметало да се неколико година налази на непријатељској територији. Те чињенице које су наведене и у низу књига званично издате од стране клике Тита-Ранковића, разобличавају Темпа и њему сличне као старе „пријатеље“ окупатора.
Ко је тај Вукмановић? О томе сведоче следеће чињенице. У почетку 1942 године, Вукмановић се налазио у Сарајеву као делегат ЦК и тамо је руководио партијском организацијом. Догодила се крупна провала, услед чега је потпуно био уништен партијски актив Сарајева (више од 150 комуниста), остао је жив једини Вукмановић! Још у том периоду партизани су са иронијом говорили: или је Вукмановић мађионичар, или има неке добре везе са непријатељем. Познато је, на пример, да је он без икаквих потешкоћа у почетку 1942 године отправио возом из Сарајева у Љубљану Кардеља и Ивана Мачека, садашњег заменика претседника владе Словеније. На путу су они навратили у Загреб (!) и тамо остали око два месеца, „кријући се“ у кући Влатка Велебита. Касније је Мачек причао партизанима како се на фалсификованим документима потписао својим правим презименом и да су то приметиле усташе, али је Велебиту ускоро „успело“ да их спасе!
Управо у то време, када су тако успешно „ослобађали“ Ранковића, жене Ђиласа и Кидрича, када се Вукмановић могао слободно да креће пред носем непријатеља и да се лечи у усташким болницама, по затворима су били уништени најбољи југословенски револуционари, комунисти-хероји – Огњен Прица, Божидар Аџија, Аугуст Цесарец, Отокар Кершовани и многи други. Титовско руководство није нашло начина да их ослободи, ма да су држани у затвору још од марта 1941 године. Треба напоменути да су неки од поменутих другова, као Прица били чланови ЦК КПЈ и отворени противници Тита и његове политике још пре рата. Из тога се види да су Тито и Ранковић заједно са фашистима уништавали најоданије и најпровереније партиске кадрове Југославије.
Чињенице говоре и о везама Титове клике са гестаповским агентима. О овоме сведочи, између осталог, веза ЦК КП Словеније у току читавог рата са италијанском Овром и Гестапом. Колико су тесно били повезани са окупаторима руководиоци ЦК Словеније – Кардељ и Кидрич, говоре свима познати подаци о „помоћи“ партизанима од стране начелника Гестапоа Словеначког приморја по надимку „Јожица“, који је имао резиденцију на Бледу. Он је успоставио везу са ЦК КП Словеније преко жене власника хотела на Бледу. Он је са својим аутомобилом пребацивао Кардељеве курире из Доленска у Горенско, Штајерску, Корушку, Приморску и обратно. Партизанима су говорили да је он тобоже обавештавао наше јединице о немачким намерама, ма да су југословенске јединице у том сектору трпеле страшне губитке. Један за другим била су уништена три партизанска штаба. У партизанским јединицама било је гестаповаца, од којих су неки били команданти батаљона. Кардељ је објаснио ту „помоћ“ од стране „Јожице“ тиме, што је он Пољак члан социјал-демократске партије који је изразио спремност да помаже партизанима.
Капитулацију Немачке „Јожица“ је дочекао мирно на Бледу, постављајући шта више захтеве, ослањајући се на везе које је он имао са Кидричем и Кардељем. Чим је он почео да проваљује везе које је имао са руководством, титовци су га, одмах после рата, хитно ликвидирали.
Познати титовски слуга Благоје Нешковић у току читавог рата налазио се у Београду и „илегално“ руководио партиском организацијом…
За време рата многи партијски руководиоци, међу њима и чланови ЦК, гинули су тајанствено. Може се са сигурношћу тврдити да за нашу партију нема више тајни о стварним узроцима смрти наших најбољих другова. О овоме најречитије говори случај с Лолом Рибаром. Непосредно пред летење Лоле Рибара авионом у иностранство, што је било познато само Титу, Кардељу, Ђиласу, Ранковићу и њиховим енглеским пријатељима из војне мисије, долетео је усташки авион и на земљи унистио авион којим је требао да лети Рибар и убио самог Рибара.
Још загонетније, одмах после ослобођења Београда, погинуо је члан Политбироа ЦК КПЈ Иван Милутиновић. ЦК је саопштио да се Милутиновић утопио, али како, под каквим околностима, куда је ишао и с киме, до данашњег дана остала је тајна за све, осим за клику Тита-Ранковића.
То су само неке чињенице које илуструју издајничку делатност фашистицке банде Тита-Ранковића у прошлости.
Саопштавајући о овим чињеницама, ја то чиним са пуном одговорношћу за њихову тачност пред својим народом и светском јавношћу. Нека знају народи Југославије о томе какве су намере и куда воде нашу земљу најцрњи непријатељи у историји народа Југославије – фашистичка банда Тита-Ранковића.
Из свега овога може се извести само један једини закључак, да је Титова клика стари класни непријатељ, империјалистичка агентура, која се дуго крила у радничком покету Југославији.
Југословенски комунисти и патриоти потпуно су свесни тога, да је њихов први и неодложни задатак обарање и кажњавање те злочиначке фашистичке банде која нам је нанела толико несреће и срамоте. Нема сумње да ће југословенски комунисти испунити овај задатак. Нека пријатељи Југославије у то не сумњају (Види: Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „Под заставом интрнационализма“, број 11, од 15. X. 1949, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Румунији; Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За социјалистичку Југославију“, број 13, 5.Х.1949, Орган југословенских комуниста полит-емигранта у Совјетском Савезу).
Jedini izdajnik koji se u tekstu pominje je taj Popivoda.
Половином осамдесетих година, у Штабу ОРА “Сутјеска” на Тјентишту, учесник те битке, Владо Шегрт, народни херој, причао је како је у то време била општа бежанија, а да је највећи број бораца погинуо (удавио) прелазећи реку Сутјеску, која је тада набујала највише у последњих 100 година.
Имаш право @Момчило кад кажеш да је за драму на Сутјесци најзаслужнији „највећи син наших народа и народности”. И баш због тога, тог “највећег сина”, тог Хрвата, не воле сви Хрвати јер је заслужан за смрт око 3 600 Хрвата на Сутјесци, за око 2 700 погинулих Хрвата у битци на Неретви и за убиство око 30 000 Хрвата (усташа) у Блајбургу и на Крижном путу.
Душан Буковић
За сведока истине о „клики Тито-Ранковић“ узимате писца чланка у информбировским листовима, иако и сами тврдите да су те листове „издавали залуђени српски“ емигранти комунисти! Дакле, и тај ваш сведок је залуђен, али ако пише у складу са вашим мишљењем, онда је свакако у праву, је л’ тако? А то што је дотични издао своју земљу и пребегао код совјета тј. код своје жене Рускиње и таста који је случајно био совјетски генерал, то ништа?
Флоскуле о „клики“ и о „фашистима“ уобичајене су у тадашњој совјетској пропаганди против сваког ко се не би повиновао Стаљиновим жељама и наређењима. И увек исте квалификације и етикетирања, не само за Броза и Ранковића, него за читав низ страних и домаћих политичара пре и после 2. св. рата.
Да видимо шта то пише истинољубиви Перо Попивода, ако је уопште он то писао.
Вели да су Тито и Ранковић „још у току рата“ били непријатељи НОП-а у Југославији. А-ха, занимљива опсервација. Али, пост фактум. Тај исти Перо Попивода је у току рата без поговора слушао и извршавао сва њихова наређења. Тако је догурао и до чина генерала. Наједном, после бежања за СССР, неки совјети су му отворили очи и показали му чији је борац био. Па што и њега не осудише онда, па да га примерно казне? Наравно да нису, јер им је тај руски зет, а југословенски држављанин као политичка пребеглица био корисно пропагандно оруђе у борби против непослушног Броза и његове „клике“. Поготово када тај њихов Перо Попивода све „поново разматра“ тј. ревидира. Сам себе пепелом посипа, па иде чак дотле да и сопствено учешће у борби против окупатора своје земље негира и омаловажава, јер је, ето, победа искључиво извојевана „захваљујући енергичном наступању Совјетске Армије на Балкану“?! Бедник је погазио заслуге свих југословенских родољуба, а његових некадашњих сабораца, који су часно гинули у врлетима Југославије против нацистичких и фашистичких зликоваца. На ту је енергију сопственог народа пљунуо и склонио је у ћошак историје како би истакао стране борце и своје нове рођаке чије је држављанство наравно експресно добио. Ако су дела Броза и „његових саучесника“ била „злочиначка“, како вели издајник и пребеглица Перо Попивода, па шта су онда његова лична дела који је све то време за тог Броза радио и ратовао?! Већ само у овој анализи његовог инструисаног писанија може се препознати какав је то лицемер и издајник своје земље и народа био.
Својеврсни политички и идеолошки аутогол аутора тог памфлетног текста види се и у делу где се помињу сурове методе комуниста у Црној Гори (иначе, у историографији познато као тзв. „лева скретања“). Због тих метода, вели, „наступила је деморализација народних маса и неповерење према комунистима“. Па какав је то комуниста Перо Попивода и какви су то комунисти његови налогодавци за овакво писаније када тврде да су југословенски комунисти били злочинци? Зашто их признаше за своје савезнике, зашто том агенту и злочинцу доделише највише совјетско одликовање тј. Орден Победе као мало коме у свету??? Ако је све то заиста тако, ко је у СССР-у за овакав промашај онда одговарао? Ево да вам кажем – нико! А зашто? Зато што им је тада то било корисно, као што им је касније постало лажљиво средство за осуду непослушника.
Тврдња о некаквој нацистичкој иницијативи за преговоре са партизанима 1943. потпуно је нетачна, лажна, срамна ревизија историје. Иницијатива је дошла од Врховног штаба НОВ и ПОЈ и то после разговора са заробљеним немачким мајором Штеркером који је послужио као курир до нацистичког штаба са све предлозима о размени заробљеника и привременом престанку непријатељстава. Доказ за ово је чињеница да су нацисти били ти који су прекинули ову „ратно-тактичку сарадњу“ личном наредбом Хитлера у којој стоји да „нема и не сме бити сарадње са бандитима“! Догађаји на Сутјесци нису последица тих преговора као што се у том памфлету инсинуира, него једноставно историјске чињенице да су прошла скоро два месеца од слома тих преговора и покретања нове оперативне офанзиве окупатора на своје непријатеље, као што су свуда у Европи радили.
Што се тиче тврдње да су „Немци и усташе“ вратили у партизане претходно заробљеног Стојана Прибићевића на интервенцију Рандолфа Черчила тј. сина њима омрзнутог Винстона, та тврдња не заслужује ни коментар. Она је просто гротескна. Исто тако и тврдња да су гестаповци и недићевци организовали ослобађање Ранковића из затворске болнице. У тој акцији је, иначе, погинуо један њихов стражар!
Надаље, овај памфлет показује колико једна пропаганда може наопако да изврне чињенице, па познати конспиративни рад партијских функционера у условима окупације претвара у сарадњу са окупатором. Затим, у опису погибије Лола Рибара тврди се да је организована од стране окупаторских сарадника, за шта је претходно био оптужен и Велебит. Потпуно се занемарује чињеница да је управо тај Велебит био уз Лолу у том тренутку, те је и сам могао да погине. (шрапнели бачене бомбе не бирају своје циљеве)
На крају је закључак и обећање да ће комунисти оборити Броза и његову „клику“. А шта се у стварности догодило? Стаљин је умро, а совјетски комунисти су оборили његов поредак. А онда, 1955. године, на челу са новим генсеком Партије, отишли у Београд и званично се извинили Брозу и „фашистичкој клики“ због грешака совјетске политике. Ово је и потвђено Београдском декларацијом која и дан-данас постоји и није ни повучена, ни демантована.
БРОЗОВА АУСТРОМАРКСИСТИЧКА НЕБЛАГОДАРНА ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ ВАТИКАНСКО- АНГЛО-АМЕРИЧКИ ПРОЈЕКАТ ОД САМОГ ПОЧЕТКА
Занимљиво је, да су након капитулације Италије у септембру 1943. године Британци и Американци решили да подигну и да подрже комунисте, буржоаске најамнике и да у Југославији устоличе свог агента од утицаја, великохрватског фирера-манијака Јосипа Броза, ватиканско-вашингтонско-лондонско-берлинског тројанског коња тзв. „Тита“, који данас труне у фаранској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају српски изроди и полтрони на срамоту јуначке Србије.
О Брозовој повезаности са Хитлеровим Абвером годинама пре нацистичке окупације Југославије позната је изјава чувеног немачког обавештајца Бернарда Емскотера на судском процесу у Хамбургу 1946. године, која дословно гласи:
„Тито је био наш агент. Зато је Одсек за Балкан Министарства спољних послова Трећег Рајха, убацио Тита преко Швајцарске у Југославију. Наши стручњаци сматрали су да се морају активирати све расположиве снаге против монархиста и српске династије, снаге на чијем се челу доцније појавио Михаиловић…“ (Види: The Chicago Tribune, 6. June, 1946; The New York Evening Sun, 12. June, 1946).
Према подацима које је изнео Фицрој Маклин, англоамериканци су им дали „преко 100,000 пушака, преко 50,000 пушкомитраљеза и аутомата, 1,380 минобацача, 324,000 мина за минобацаче, 636,000 граната, преко 97,500.000 оквира муниције за стрељачко оружје, 700 радиостаница, 175,000 униформи, 260,000 пари чизама…“ – “The following figures for supplies during 1944 give some idea of the scale on which the western Allies were now helping the partisans: – over 100,000 rifles; over 50,000 light machine guns and submachine guns; 1380 mortars; 324,000 mortar bombs; 636,000 grenades; over 97,500,000 rounds of smallarms ammunition; 700 wireless sets; 175,000 suits of battle-dress; 260,000 pairs of boots…” (Види: Fitzroy Maclean, Eastern approaches, Chicago, Ill., U.S.A., 1980, стр. 474).
Имајући на уму да је енглески историчар, члан Модлин Колеџа, професор Тејлор (А. Ј. P. Taylor) објавио књигу под насловом “Други светски рат” (The Second World War, an illustrated History) у којој дословно стоји: „До краја 1944. године сав могући материјал дотуран је само Титу. Подизање Тита је чисто британска авантура и данашња Југославија је британска творевина…“ (Види: A. J. P. Taylor, The Second World War, an illustrated History, London, 1975, стр. 178).
Према подацима Николса Ранкина, Британци и Американци су почели у октобру 1943. године отворено да подижу и помажу Брозове аустромарксисте-комунисте, буржоаске најамнике и да их снадевају оружјем и опремом у значајној мери:
“Over a diner at Bary on 16 October 1943, Colin Gubbins ordered one of his officers, Donald Hamilton – Hill from the Cameron regiment, to go to Sicily the next day, talk to the British and the Americans and get all the enemy arms he could across the Adriatic to Yugoslavia by Christmas.
With OSS help, Hamilton-Hill obtained fifty US trucks. By pulling strings, twisting arms and working flat out for two and half months, his team managed to catalogue, inspect, service, pack and transport by sea and road some 7,000 tons of captured German and Italian equipment for the Yugoslav partisans, including several heavy field artillery pieces, 40,000 rifles, 2,500 light automatics, 1,000 heavy automatics, 20 million rounds of ammunition, hundreds of thousands of hand grenades, 400 tons of Italian service uniforms and 250 tons of mule feed. Thus Britain helped Tito to power in Yugoslavia…” (Види: Nicholas Rankin, Ian Fleming’s commandos – The story of 300 assault unit in WWII, London, Great Britain, 2011, стр. 217).
Такође, ради историјске истине ваља рећи, да су двојица истакнутих масона Рузвелт и Черчил били непријатељи Краља Петра II и Михаиловићевих монархиста. Све остало су дневне политичке манипулације.
„Комунизам је докрајчио српство какво је вековима стварано, неговано и поштовано“ – Проф. Душан Батаковић.
To Zeko!
@Деда Ђоле
Поштовани Деда, Сремски фронт сте заборавили. Не рекосте колико је „Хрвата“ под свјом командом ту мајсторски одвео у смрт. Или то можда и нису били Хрвати, већ Србска омладина.
Да се вратимо на Сутјеску. Тих 3600 од укупно 7500, које је одвео у смрт и нису се баш тада сматрали Хрватима, већ Далматинцима изразито пројугословенске оријентације. Хрватима су постали тек касније усљед Titovog melting pot-a. Занимљиво је да се, чак и данас, на Новом Зеланду много њих пишу као Далматинци, а не Хрвати. Јер су давно емигрирали и тиме избјегли каснију усташку и комунистичку пропаганду.
Но да се вратимо да однос од 7500 партизана према 56 Нијемаца погинулих у бици на Сутјесци. Математика каже да је то 140:1. То чак ни Зеленски није успио поновити. Он се креће између 9:1 до 10:1. Генијално! Заиста је био генијалан вођа. Зли геније је успио ставити под својју команду и одвести у смрт стотине хиљада (претежно) Срба. Али и Далматинаца и других патриота. Да не наводим Србе који су страдали од његове клике, како у рату тако и послије. Које је прогласио „четницима“ и „инфорбировцина“.
Луцифер је поносан на свог сина.
@ Зека
Троцкизам, ништа комунизам.
Трицкизам је црвени хитлеризам.
Троцкиста великохрватски је Јозеф Броз.
Троцкиста великоукрајински је Никита Хрушчов.
Оба су верни поданици Франца Јозефа.
Оба су одани (з)верници Ватикана.
Оба су сарадници и црвени двојници Адолфа Хитлера.
Године 1953. у Москви је убијен џелат Леона Троцког и Адолфа Хитлера Јосиф Стаљин и затим трајно наметнута је диктатура великоукрајинских троцкиста у Совјетији 1953-1991.
Године 1955. у Јозефштату (бивши Београд) великоукрајински црвени поглавник Никита Хрушчов је урадио поклоњење великохрватском црвеном поглавнику Јозефу Брозу.
У Кварнеру Ћелаво острво и Морлачки канал Италијани зову острво Калва [isola Calva] и канал Морлакије [canale della Morlacca] док усташе кажу Голи оток и Велебитски канал.
Година 1915-1918. на Ћелавом острву Франц Јозеф је држао заробљенички логор Калва где је убио и бацио стотине ратних заробљеника Руса у Морлачки канал.
Година 1949-1956. на Ћелавом острву његов фелдвебел Јозеф Броз, који је добровољно ратовао против Краљевине Србије и Руског Царства 1914-1915, је држао концентрациони логор Голи где је убио и бацио хиљаде проруских заточеника Срба у Морлачки канал.
Година 1948-1956. у Југославији титоистички сербоцидни терор против Информбироа је јасно показао да титоизам спрема трајно уништење Југославије и коначно истребљење Срба чим светске околности дозволе, на пример, после пада антинацистичког зида у Берлину (бивши Брљин) 1989.
@ Душан Буковић, 23. септембра 2023. • 11:00
ПЕРО ПОПИВОДА – сарадник Броза у колаборацији; БЕГ РАНКОВИЋА и убиство Милана Недића
Изузетно је важан цитат Пере Попиводе о Брозу и колаборацији, мада је ово сведочење селективно: изостављена улога самог П. Попиводе у сарадњи са италијанским окупатором. Изузетна информисаност Попиводе о догађањима у Словенији, колаборацији титоваца са Гестапоом и италијанским фашистима је јасна: он је распоређен у Словенију као човек за “посебне задатке” и послан са упутствима директно од самог Броза, дошавши 2. децембра 1942. (остао је ту до октобра 1944). Одмах је постављен за главног преговарача са италијанским окупатором (очито је имао веће ингеренције за то од било којег словеначког комунисте). Већ 15 дана касније, 17. децембра 1942, П. Попивода је склопио споразум о ненападању са Италијанима за читаво подручје италијанске “Љубљанске покрајине”, чиме је омогућена партизанска “слободна територија” у Белој Крајини, где је затим успостављена титоистичка страховлада са многим убиствима некомуниста
( https://www.zaveza.si/partizani-in-kolaboracija-v-sloveniji/ ). Попивода наравно не збори о договорима са фашистима, који су у Словенији били склопљени одмах по слому фашизма (25. јула 1943), а пре саме капитулације Италије (8. септембра 1943). Не збори како су, после капитулације Италије, партизани пратили две ФАШИСТИЧКЕ ДИВИЗИЈЕ (не регуларне италијанске војске!) да се мирно повуку до Трста. Не спомиње ко је договорио да тих дана, после капитулације, италијански артиљерци у Грчарицама код Кочевља разбију забарикадирани главни одред словеначких четника (“плава гарда”), које су нападали партизани, да би затим био извршен покољ око 300 заробљених (слично и са “белогардистима” у дворцу Турјак код Љубљане). Ипак, хвала крвнику свог народа Перу Попиводу, да је барем један део Брозових злочина и издаје разобличио (добро их је познавао, јер је и сам наређења директно од Броза добијао).
Наводи о сарадњи Ранковића са Гестапоом су вероватно нетачни. О бекству Ранковића из затворске болнице сам слушао два иста усмена сведочења, од људи који се међусобно нису познавали. Негде 1981. или 1982. ми је о томе говорио пок. Вељко Прибић, економиста из Загреба (брат историчарке Бранке Прибић), који је ратне године провео као избеглица у Београду (он је причао и о чувеној партизанској “кољачици К… са Космаја”, о чијим злочинима се ратних година говорило у Београду). По сведочењу В. Прибића, у Београду се тада говорило да је Милан Недић, чувши за припреме за бег Ранковића, рекао: “Нека буде један Србин у животу више!”; из тог разлога, Недић није смео да буде изведен на суђење и Александар Ранковић га је у затвору лично убио из пиштоља. Овај навод В. Прибића покушао сам да проверим и питао сам о томе 1. маја 1986. у Степановићевом Петра Чанка (отац лекара др. Чанка из Новог Сада), што имам снимљено. П. Чанак је до рата био полицајац у Новом Саду, избегавши априлски покољ при уласку Хортијеваца (наводи да је тада у Новом Саду убијено око 200 људи). У рату је био стациониран као Недићев обавештајни официр у Смедереву (покривао је терен од Ниша до Београда), али је илегално радио за Дражу Михаиловића, док није откривен и мучен. П. Чанак је потврдио да је, и по његовим сазнањима Ранковић лично убио М. Недића; за Дражу Михаиловића је тврдио да је убијен на Ади Циганлији, да је поливен бензином и запаљен викао “Доле крвави комунизам”, а да је то са раздаљине осматрало неколико равногорских обавештајаца.
Svaka čast gospodine Milovančev, dozvolićete da Vam stavim i odgovarajući pečat na to pisanije:
https://ibb.co/mqPn50B
I nikako ne skrećite sa nacionalne linije pri kolaboracionizmu, kako je čiča zapovedio:
https://ibb.co/4MTgzz8
Sve nas koji Vas zafrkavaju možete prijaviti na sledeću adresu:
https://ibb.co/W3RZC0b
На овом месту потсетили бисмо читаоце овог цењеног портала на књигу професора Новице Војиновића, коју је објавио под насловом „Комунизам против православља“, где између осталог стоји:
„Договор Броза са њемачким фашистима на Неретви март 1943. године.
Опкољен и сабијен у Долини Неретве код Јабланице Броз ја са својом војском тражио преговоре са Нијемцима који су то прихватили. У споразуму који су тада закључили у име Броза његови сарадници Ђилас, Коча Поповић и Владимир Велебит, имају двије важне тачке од којих прва гласи да партизани сматрају да су четници, а не Нијемци њихови главни непријатељи, и друга да ће партизани заједно са Нијемцима напасти Енглезе и четнике ако се они искрцају на Јадранску обалу. Таква обећања окупатору, каже један енглески мајор – историчар, Дража никада није дао окупаторима. Па ипак се само Дража стално оптужује за колаборацију са окупаторима а Броза нико не оптужује…
Осим споразума са Нијемцима, Броз је направио још један антисрпски акт – одлуку по којем се наређује да се заробљени четници стријељају на лицу мјеста. Дакле, Броз све заробљенике пушта на слободу или нуди да пређу у партизане само се заробљени српски четници стрељају на лицу мјеста…“ (Види: Проф. Др Новица Војиновић, Комунизам против православља – Књига о комунистичком геноциду над православним народом 1919-1999. Године, Подгорица, 1999, стр. 206-207).
Што се пак тиче Броза, ватиканско-вашингтонско-лондонско-берлинског тројанског коња тзв. „Тито“ и његовог одласка из Павелићевог Загреба у Београд 1941. године са задатком, да покрене устанак, грађански рат међу Србима и тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију у Србији, која је била само као нагли прелаз у перманентну пролетерску по плану Анте Павелића, енглеског интелиџенс сервиса, немачке обавештајне службе, Коминтерне и Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, једно сведочанство је оставио енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, где између осталог, стоји:
„Када је била образована Павелићева ‘Независна Држава Хрватска’, у којој је под бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности ‘НДХ’, Дидо Кватерник и рекао му:
‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).
Далматинци су се пријавили у партизане 1943.године, по налогу Ватикана – јер се видело која страна побеђује. Највећи део их је умро од тифуса. А за катастрофу на Сутјесци кеиви су наши генерали – бравари и кројачи по занимању, што су успели да главнину својих снага, све са пољском болницом и хиљадама тифусара, увале у обруч.
Списку погинулих доприноси ликвидација хиљада тифусара, коју су немилосрдно извршили Немци из војвођанске “Принц Еуген дивизије”.
Мислим да је 30.000 убијених на Блајбургу тешко претеривање – на крају крајева: ту су кости, па пребројте. А међу убијенима приличан број чине српске снаге и цивили, који су се повлачили пред савезницима.
Душан Буковић
Ви манипулишете историјским чињеницама. То чините стандардном методом селекције података, без увида у целину догађаја. Посебан специјалитет су вам цитати аутора који су у свему по вољи вашем личном идеолошком гледању на прошлост, што је у супротности са било којим непристрасним приступом истраживању времена о којем је реч у тексту. С обзиром да увек помињете догађаје и личности који су у вези са широким хоризонтом историје, па се адекватан увид у то време не може дати на малом простору, а тако преко колена надробљеним подацима који су претходно пробрани по идеолошкој наклоности, покушаћу што сажетије да демантујем ваше наведене неистине. Наравно, кроз утврђене историјске чињенице које показују сву сложеност једног прохујалог и крвавог времена, а које ви лажно манихејски приказујете искључиво кроз црно-белу призму. Такав начин је типично западњачки, посебно американски данас, па подела на “добре и лоше момке” постоји и у тим западњачким изворима које цитирате.
Ви априори верујете Новици Војиновићу, ваљда правном историчару и оснивачу Секције за бесједништво, ако је то тај? Мало је или нимало познат у српској историографији, поготово није стручњак за 2. св. рат и шире. Његова довијања су слична, цитира одабране тврдње Енглеза. Тако и тврдњу некаквог “енглеског мајора, историчара” (без имена) који вели како “Дража никада није дао окупаторима (Немцима) ТАКВА обећања”! Каква? Да ће сарађивати са њима и да су комунисти за њега главни непријатељи? Наравно да је дао таква обећања. И то много раније. И много више, јер је од тог окупатора чак тражио оружје и муницију.
То се догодило на његовом договореном састанку са представницима немачке команде који се одиграо 11. новембра 1941. године у кафани у Дивцима код Ваљева. Покушао је да склопи примирје са Немцима, да обезбеди њихову тајну подршку против партизана. Сматрао је да ће тиме прекинути зулум окупатора над српским народом. Крајње глупо и наивно, а надасве антиборбено и недостојно устаника.
Са немачке стране главни преговарачи били су потпуковник Рудолф Когард, војни управни саветник др Георг Кисел, капетан Јозеф Матл, СС оберштурмфирер (СС потпуковник) Винике и штандартенфирер (СС пуковник) Матерн. Кисел је, иначе, био гестаповац, посебно одабран од стране Карла Крауса, шефа Гестапоа у Београду који је под својом контролом држао тзв. Специјалну полицију, квислиншки орган Недићеве владе. Присутни са четничке стране: пуковник Драгољуб Михаиловић, мајор Александар Мишић, обојица у униформи и пуковник Бранислав Пантић и капетан Ненад Митровић, обојица у цивилу. На састанак и договор са Немцима отишли су без знања Вилијама Била Хадсона, британског официра за везу у њиховом штабу.
Постоји записник педантних Немаца са тог састанка који је сачуван и данас је валидан историјски документ као прворазредни историјски извор. Све податке са тог састанка заинтересовани могу погледати овде: https://znaci.org/00001/4_14_1_244.htm
Укратко, пуковник Михаиловић изјавио је пред поменутим нацистима: “Није моја намера да ратујем против окупатора” и тражио је од њих оружје и муницију за борбу “против комуниста”. Доживео је огромно понижење, јер је од Немаца одбијен речима да ће “1) Немачки Вермахт сам у најкраћем времену окончати са комунизмом и да
2) главни командант не може имати поверења према Вама као савезнику”!!!
Толико о томе да “Дража никада није давао обећања окупатору”.
У наставку својих манипулација, опет сте наклоњени “истини” Енглеза, па указујете поверење Стефану Клисолду, бившем заступнику енглеских интереса у Краљевини Југославији. А он вели како је, ни мање ни више, него Дидо Кватерник од Павелића тражио да им Тито буде оруђе у борби против Срба! При томе цитира њихов дијалог, као да им је свећу држао у том тренутку. Тако писана књига можда може да буде неки отужни ратни роман, белетристика, али историјски извор не може бити никако. Бар за озбиљне историчаре, што ви свакако нисте. Година издања те књиге, 1949, такође показује историјски контекст у коме је писана. Већ у јеку Хладног рата, а написана пре Резолуције Информбироа, Броз је кроз Тршћанску кризу од јучерашњег савезника Енглезима постао непријатељ. Атлијева влада разликовала се од Черчила у свом односу према Брозу.
Шта ли би тек дотични Енглез писао о Дражи да је то у том времену било корисно? Вероватно исто све најгоре. Ако ћемо британским посленицима придавати своје поверење, онда би требало показати и другу врсту сведочанстава, јер тек заједно дају целину. Енглези су још у току рата примили к знању ставове и мишљења генерала Михаиловића које је он наивно и неопрезно изговарао пред њиховом војном мисијом. Тако у црногорском селу Липово, 28. фебруара 1943. г, обраћа се својим официрима, о чему пуковник Бејли шаље извештај ратној влади у Лондону. Најупечатљивије су за њих биле следеће речи Михаиловића: “… да су сада Срби потпуно без пријатеља… да Британци врше притисак да се настави са операцијама (против окупатора) без намере да помогну… да Британци мењају српску крв у замену за тривијалне испоруке муниције… да му није више потребан контак са западним демократијама… да су његови непријатељи усташе, партизани, Хрвати и муслимани и кад су они у питању он би се радије окренуо Немцима и Италијанима”!
Овај извештај је одјекнуо као бомба у британској влади. Одмах је упутила ноту протеста избегличкој југословенској влади која је уживала њихово гостопримство. Када је ту ноту примила, југословенска влада је исто била у шоку. Био је то почетак краја сарадње између Михаиловића и Британаца.
По римском богу Јанусу приказују се два лица историје. То је лик са два лица која су у једној глави окренута на супротне стране. Фигуративно, ради се вишезначној и сложеној прошлости која се не може једнострано тумачити. Ту прошлост истражују људи из историчарске струке који располажу научним методама да се бар приближе истини, али без страсти и пристрасности. Неки кажу да историју пишу победници. То је вероватно тачно, али, у новије време, сведоци смо једне европске, па и светске појаве – да историју пишу губитници. Видимо како то изгледа.
Поштовани @Зеко
Поздрављам оба твоја коментара.
Није лако говорити са људима који манипулишу чињеницама, са људима који намерно лажу. Ти љиди шире мржњу према другом и другачијем и припремају будуће сукобе и ратове.
Живимо на Балкану где смо сви измешани, где смо сви други и другачији. Нема нам будућности без толеранције и међусобног поштовања.
Мислим да СПЦ, владика Ћулибрк, Дејан Ристић, Драго Пилсел и други, многобројни, желе и граде нашу мирну будућност и суживот. Захваљујем им, поздрављам их !
Премда мржњу и даље скупљам, па и по кућама, коментари ће ми остати непоздрављени. Не бринем се, међутим, ни за своју крволочно-ратнохушкачку делатност јер чак и уколико забраздим у крволочност према нејачи, женама и старцима има ко ће ме исписати из ниједног народа с тим што, како време иде, може бити мало теже одредити ком ниједнитету припадам. Можда ће се и онда појавити народноослободилачка војска ниједног (највећег герилског?) народа која ће најмрачније губилиште у познатој историји прескочити а не заобићи, јер је тако лакше заташкати ниједнитет.
То вам заправо и говори @горепоменути детектор ширилаца мржње и припремача будућих ратова када нехотице изговара дефиницију ниједнитета: “где смо сви измешани, где смо сви други и другачији” и где “нема будућности без толеранције и међусобног поштовања” иако смо све време у сопственој, узурпираној кући. Поступак као на слици се подразумева https://youtu.be/hGMGby945Vg
Ниједнитет је овде прилично стара и веома озбиљна технологија, такорећи индустријска грана. Јединица мере озбиљно варира: од броја закланих у минути, преко Дијаниног тефтера, сапуна (беби сапуна?) и очију у чинији до, рецимо, виталних органа припремљених за трансплантацију.
Ако мислите да “томос о аутокефалности” и учествовање у становитој Комисији за процену blaženosti не припада овој индустрији ниједнитета, заиста озбиљно грешите. Очи су вам затворене. Ја ни целивање руке као меру нисам мислио да овде убројим али док сам ово писао казало се само: https://stanjestvari.com/2023/10/02/episkop-andrej-poljubio-papi-ruku/ .