У односу на центре моћи (САД, Кина, Русија, ЕУ) Турска заузима своју позицију у међународним односима, наступајући, по дефиницији професора Багџија, не као регионална сила, већ као „глобални играч“
Миша Ђурковић, амбасадор Хами Аксој и проф. др Хусеин Багџи (Фото: ИЕС)
У четвртак, 22. јуна 2023. године, са почетком у 12 часова у свечаној сали Института за европске студије, одржано је предавање „Спољна политика Турске након 2016. године“ проф. др Хусеина Багџија, директора Института за спољну политику у Анкари. Предавање је организовано од стране Института за европске студије и Амбасаде Републике Турске у Републици Србији, а у оквиру обележавања стогодишњице проглашења Републике Турске. Поред професора Багџија на трибини су говорили др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије и амбасадор Хами Аксој.
Професор Багџи је у свом уводном обраћању изразио захвалност на позиву да гостује у Београду, нагласивши важност српско–турских односа кроз историју, као односа два народа која су обликовала историју Балкана, а самим тим и Европе. Даље, професор Багџи је истакао да ће предавање концентрисати на питања перцепције, односно начина на који Турска перципира свет, као и начина на који остатак света перципира Турску, у тренутку интелектуалног и политичког хаоса. Хаос у међународним односима, професор Багџи објашњава непостојањем оригиналних и великих мислилаца у међународној политици и чињеницом да је након Хладног рата историја наставила да тече, одбацујући тако Фукујамину хипотезу о „крају историје“. Поред тога професор Багџи истиче и промену која је у последњих двадесет година настала у тзв. „духу времена“, те да је дошло до суштинске промене параметара који обликују савремену светску политику и деловање држава у међународном поретку. Неразумевање ових промена од стране светских лидера доводи до погрешних перцепција, интерпретација и одлука. На крају професор Багџи истиче разлике у перципирању европских интеграција од стране различитих држава, завршавајући тиме постављање теоријског оквира за своје излагање.
На основу овога Багџи поставља питање: „Где Турска лоцира себе у међународном поретку?“. Одговор на то питање треба тражити у односу Турске са четири главна центра моћи: Сједињене Државе, Кина, Русија и Европска унија. У односу на те центре моћи, Турска заузима своју позицију у међународним односима, наступајући, по дефиницији професора Багџија, не као регионална сила, већ као „глобални играч“. Професор Багџи даље разрађује тезу о „глобалном играчу“, која се темељи на мултилатералној спољној политици, додајући да ослањање на један центар моћи, нпр. Европску унију више није довољно. Поготово уколико се у виду имају објективни геополитички и геоекономски параметри који Турској омогућавају да спроводи стратегију „глобалног играча“.
Следеће питање које професор Багџи покреће јесте питање безбедности и економије Турске у промењеним геополитичким околностима. Постављајући хипотезу о прожимању безбедности и економије и њиховој неопходности за функционисање државе, Багџи наглашава да се за Турску отварају нове могућности на простору Кавказа и Централне Азије, али да се зато постоје и многи изазови на другим странама. Као велике изазове у овом смислу професор Багџи истиче поготово миграције и међудржавни тероризам, који долазе са простора Сирије. Задржавајући се на Сирији и простору Блиског Истока, професор Багџи одређује Турску као једног од кључних „глобалних играча“ на овом простору, закључујући да би нестабилна турска држава довела до још јачих потреса. Из тог разлога сматра да је стабилна турска држава, један од кључних циљева поменутих центара моћи. Управо из тог разлога у геополитичком, економском и безбедносном смислу Турска представља неодвојиви део свих „великих стратегија“ центара моћи, односно великих сила.
Ова улога Турске омогућава јој да буде и неизоставни део европске безбедоносне стратегије. Ту се професор Багџи задржава и на питању безбедности саме Европске Уније, за коју наводи да зависи од следећих држава, Сједињене Државе, Велика Британија, Русија и Турска. Професор Багџи закључује да ниједна од ових држава није чланица Европске Уније, те да та чињеница отвара многа проблематична безбедоносна питања, поготово у контексту Руско – украјинског рата. Управо несамосталност Европске Уније у безбедносном погледу представља, за професора Багџија, ограничавајући фактор у смислу потпуног ослањања на њу као центар моћи. Позиција Турске у том смислу најбоље се осликава кроз неувођење санкција Русији, али уз чланство у НАТО – у и учешће у процесу европских интеграција. Ипак, професор Багџи наводи да би тренутним чланством у Европској Унији Турска била у огромној мери ограничена као „глобални играч“, утицајем Француске и Немачке, поготово на, већ поменутом простору Кавказа и Централне Азије.
Професор Багџи затим се осврнуо на историју турске спољне политике делећи је у пет периода:
1. 1919 – 1923 период рата за независност;
2. 1923 – 1938 период Мустафе Кемала Ататурка који одликују мирољубива спољна политика, неопходна због социо-економских реформи на унутрашњем плану;
3. 1939 – 1945 период Другог светског рата у којем је Турска постигла велики успех одржавајући позицију „активне“ неутралности;
4. 1945 – 1990 период у којем је Турска учествовала у хладноратовској блоковској подели сврставајући се уз Сједињене Државе и Велику Британију, поготово у погледу регулисања безбедоносних питања на Блиском Истоку;
5. период који је наступио завршетком Хладног рата и стварањем новог међународног поретка. Управо пети период омогућио је Турској да преузме одговорност на међународном плану и пројектује себе као „глобалног играча“.
Професор Багџи посебно се осврнуо и на изазове турске државе настале у вези са низом догађаја који су покренути за време „Арапског пролећа“. Багџи сматра да је „Арапско пролеће“ створило нову безбедносну ситуацију на Блиском истоку, из које је Турска са једне стране изашла као губитник, али је са друге стране отворило врата за далеко веће стратешко присуство Турске у овом региону.
На крају Багџи се осврнуо и на тренутну спољну политику Турске, наводећи да она иде у правилном смеру, у погледу руско – украјинског рата, Централне Азије и Балкана. Са друге стране сматра да ће Сједињене Државе морати да преиспитају своју перцепцију Турске и њеног деловања на међународном плану, поготово услед турске позиције „глобалног играча“ и мултилатералних могућности које она отвара, пре свега у правцу Кине и Русије. Ипак, закључује да мултилатерална опција неће утицати на промену турске војне оријентације и могућих војних савеза са Кином и Русијом, те да ће у том смислу Турска остати оријентисана у правцу НАТО алијансе. На самом крају професор Багџи дао је и кратку прогнозу будуће организације међународног поретка, закључујући да ће његово обликовање зависити од односа Сједињених Држава и Кине, али такође оставља и могућност организовања нових међународних покрета заснованих на идеји „несврставања“, уз сигурно прекомпоновање система међународних институција.
мср Андрија Јовановић,
Институт за европске студије
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар