Дилетанти који нам „воде“ образовање повлаче потезе и предузимају мере који су контрапродуктивни! Јер се са ентропијом/хаосом у систему излази на крај супротним мерама – поједностављивањем свега

1.

Да се уздржимо од ширих прича/теорија о системима, те о ентропији система, а особито о ентропији друштвених система.

Издвојмо оно што је најочигледније/најпрактичније у вези са уочавањем/схватањем ентропије образовног нам система…

2.

Поједностављено (али не и најпрецизније), ради бољег разумевања/праћења речено – ентропија значи појаву хаоса, хаотичних дешавања у систему и неку врсту настојања система да се хаос појачава.

А притом, што је врло битно, актери у систему се гурају у такорећи експоненцијално све већа исцрпљивања.

3.

Да такође не залазимо у компликованости питања зашто долази до ентропије, шта је „стартује“, опет – издвојмо моменат који је у вези са образовањем нам најважнији или један од најважнијих: када дође до значајних/значајнијих/већих промена у средини/контексту/окружењу у којем се систем налази.

Мирослав Првуловић: Импровизације с васпитном улогом школе

Те промене у извесном смислу врше притисак на систем, присиљавају га да се „ресетује“, да се преструктуира или прекомпонује у складу са логиком спољашњих дешавања/промена, тако да може да опстане уз промењене услове у којима је.

4.

Можда генерални „окидач“ за ентропију нашег, али и не само нашег, образовања је – ера компјутеризације, да кажемо – која је видљивије ступила на сцену последње две-три деценије.

Одвајкадашња образовна парадигма (које се ми у нашем систему још увек држимо као пијан плота) се темељи на неколико „светих“ постулата:

– знање је синоним за суму/шуму измеморисаних информација, дефиниција, класификација, итд,

– императив доброг образовања је накљукати ученике што већом сумом/шумом знања/информација, итд,

– знање се преноси/стиче у процесу у којем наставник, носилац/преносилац знања излаже/приказује знање, а ученик после „реверзибилно“-папагајски понавља изложено-приказано, да би се тиме утврдила усвојеност знања.

Миша Ђурковић: Може ли држава без образовања? (I део)

Да не набрајамо друге моменте те одвајкадашње образовне парадигме. (Појам образовне парадигме, опет поједностављено: модел, образац, резони о образовању.)

5.

У овом случају и педагошки лаик може да сабере 2 + 2 који воде ентропији система:

а) на једној страни имате еру компјутеризације, непрегледне могућности са „складиштењем“ знања/информација и њихову лаку, у новије време све лакшу и лакшу – доступност;

б) на другој страни имате схватање знања и процеса преношења/стицања знања који се генерално поистовећују са меморисањем што већих количина информација, а у цивилизацијском окружењу у којем су умови свих нас, дакле и ученика, пребукирани свакаквим информацијама.

Миша Ђурковић: Урушавање основног образовања

У вези са тим – још деведесетих година прошлог века… морам да поновим – још деведесетих година прошлог века УНЕСКО је радио једно шире истраживање, а управо везано за раскорак који је већ објашњен, чији закључци су изнети у једном шпанском часопису, под речитим насловом: „Нови сензибилитет ученика тражи новог наставника“, или, да преведемо на проблем система: нови сензибилитет ученика тражи нови образовни систем.

6.

Дакле, ентропија образовног система није нешто само по себи лоше, чак је добра јер „натерава“ на промене и усклађивања са променама које се дешавају ван система, како у друштву, тако, још више и судбоносније, у цивилизацији.

У чему је прави проблем?! Бар када је наш образовни систем у питању (ово су шира питања, гледајмо ми хаос у свом дворишту).

Проблем је управним структурама државе, односно у људима који „воде“ образовање и „брину“ о њему. Проблем је у њиховом конзервативизму, у очитој антиразвојној оријентисаности, у деловању у складу са одвајкадашњом образовном парадигмом.

Više od trećine učenika ne razume pročitani tekst: Na sve strane „vukovci“, a rezultati pokazuju da naši đaci ne napreduju

Зато нам по шавовима пуца (образовни) систем, зато „пуцају“ наставници, али зато нам, што је најважније и најжалосније – „пуцају“ и ученици.

7.

Образовни дилетанти који нам „воде“ образовање и „брину“ о њему (Министарство просвете, ЗУОВ – Завод за конзервацију и уназађивање образовања, ЗВКОВ – Завод за вредновање и продавање магле, познат у народу и као Завод за трла-баба-лан, те Национални антипросветни савет) показују се/доказују као тоталне/узорне незнајше гледе два главна момента:

а) несхватања хроничног ванредног стања, тј. да нам је образовни систем захватила ентропија,

б) несхватања/непознавања начина суочавања са ентропијом, начина на које се треба борити против хаоса у систему.

8.

Стога они, образовни дилетанти који нам „воде“ образовање и „брину“ о њему, повлаче потезе и предузимају мере који су – контрапродуктивни! Који, дакле, ентропију/хаос система само појачавају, а актере у систему (првенствено ученике и наставнике) само све више непродуктивно исцрпљују.

Прикажимо то сулудо-контрапродуктивно деловање само на једном, речитом а сугестивном системском парадоксу: умножавање и усложњавање регулативе, системских „правила игре“, усложњавање свих процедура, настојање да се хаос савлада правилничким регулисањем све ситнијих и ситнијих аспеката наставне праксе, тј. дешавања у школама.

Данас: Основци без елементарног знања или Шта је показала анализа последње мале матуре?

Сулудо-контрапродуктивно деловање: јер се са ентропијом/хаосом у систему излази на крај, између осталог, управо супротним мерама – поједностављивањем свега, свих процедура и деловања, окретањем ка суштинским, функционалним моментима, малтене радикалним растерећивањем свих актера у систему.

9.

Уочимо у овом речитом а сугестивном системском парадоксу само један речити а сугестивни пример који је више него јасан и схватљив и сваком педагошком лаику.

У старом правилнику о оцењивању ученика имали смо 13 (тринаест!) једноставних и практично лако применљивих критеријума за оцењивање ученика.

И – то је то! Цела процедура оцењивања се сводила на давање оцена по тим критеријумима.

Позив Министарству просвете: Вратите тестове без понуђених одговора/заокруживања на „Малој матури“

У новом, сада важећем правилнику о оцењивању ученика имамо: 44 (четрдесет четири!) критеријума, плус 15-ак критеријума које треба да дефинишу стручна већа за себе.

И – то није све! Наставници су дужни да уз давање бројчаних (тзв. сумативних) оцена пишу „есеје“, тзв. формативне или описне оцене (чак и ово нису истоветни/синонимни појмови). Наставници им не виде ни сврху, ни практичне ефекте, али морају да их пишу.

10.

Услов да се критеријуми оцењивања ученика уопште примењују је – да се знају напамет.

Јер не може наставник да држи правилник у рукама док испитује ученике и да претура по правилнику – које одговарање је за коју оцену.

А критеријуми су тако замршени и академски-помпезно дефинисани да их је немогуће научити напамет, и нема наставника у Србији који тих 60-ак критеријума зна напамет.

Сви у систему се правимо да примењујемо те критеријуме, а многи их нису ни прочитали, далеко од тога да их било ко зна напамет.

Извор: Параграф.рс

А хаос са оцењивањем све већи (управо у складу са објашњеним закономерностима: усложњавањем регулативе и процедура хаос се само појачава, а актери све више исцрпљују). Један од речитих, а сугестивних показатеља/доказа: „вуковаца“ све више и више, а резултати на завршним испитима… ако не баш све слабији, а оно свакако сасвим у раскораку са бројем „вуковаца“.

11.

И на крају, уместо закључка, само два цитата, на основу којих и сваки образовни лаик може да закључи о каквим језиво-сулудим системски-образовним моментима се ради…

Стари Правилник о оцењивању ученика у средњој школи:

„Члан 5

Оцену одличан (5) добија ученик:

1) који је у целини усвојио основна, проширена и продубљена знања, умења и вештине, а према програму предмета;

2) чија су знања, умења и вештине на нивоу разумевања и самосталне примене у сродним и новим околностима, (…);

3) који је овладао предвиђеним психомоторним умењима и вештинама у руковању средствима и техникама рада на нивоу самосталне и стваралачке примене у различитим околностима.“

Нови Правилник о оцењивању ученика у средњем образовању и васпитању:

„Члан 6

Оцену одличан (5) добија ученик који је у стању да:

1) примењује знања, укључујући и методолошка, у сложеним и непознатим ситуацијама; самостално и на креативан начин објашњава и критички разматра сложене садржинске целине и информације; процењује вредност теорија, идеја и ставова;

2) бира, повезује и вреднује различите врсте и изворе података;

3) формулише претпоставке, проверава их и аргументује решења, ставове и одлуке;

4) решава проблеме који имају и више решења, вреднује и образлаже решења и примењене поступке;

5) изражава се на различите начине (усмено, писано, графички, практично, ликовно и др.), укључујући и коришћење информационих технологија и прилагођава комуникацију и начин презентације различитим контекстима;

6) влада моторичким вештинама које захтевају сложеније склопове покрета, брзину и висок степен координације; влада моторичким вештинама тако што комбинује, реорганизује склопове покрета и прилагођава их специфичним захтевима и ситуацијама тако да дела ефикасно;

7) самостално извршава сложене радне задатке поштујући стандардизовану процедуру, захтеве безбедности и очувања околине, показује иницијативу и прилагођава извођење, начин рада и средства новим ситуацијама;

8) доприноси групном раду продукцијом идеја, иницира и организује поделу улога и задатака; уважава мишљења других чланова групе и помаже им у реализацији њихових задатака, посебно у ситуацији „застоја“ у групном раду; фокусиран је на заједнички циљ групног рада и преузима одговорност за реализацију продуката у задатом временском оквиру;

9) утврђује приоритете и ризике и на основу тога планира и организује краткорочне и дугорочне активности и одређује потребно време и ресурсе;

10) континуирано показује заинтересованост и одговорност према сопственом процесу учења, уважава препоруке за напредовање и реализује их.“

Categories: Да се ја питам

Tags: Мирослав Првуловић, карусел, образовање, просвета