Ко жели да води Србе – мора да буде алфа чопора. Мора да буде Ђоковић, Јокић или „звечански осветник”. Пробајте. Покажите зубе. И немојте се чудити када они који нам желе зло устукну

Мим са друштвених мрежа

Три вињете у протеклих месец дана илуструју стварни карактер Срба.

Прва: Када су, током мирних протеста у Звечану на северу Косова и Метохије, напали тзв. косовску полицију и НАТО, Срби нису бежали и кукали по медијима да су жртве. Уместо тога, слика „звечанског осветника” који бије окупаторе (једног од њихових батинаша) палицом већ је осванула на муралима.

Мурал у Србињу, Република Српска (Извор: Фејсбук)

Друга: Новак Ђоковић осваја свој 23. гранд слем у Паризу и враћа се на чело ранг-листе. Иако је по општеприхваћеним стандардима тиме постао најбољи тенисер свих времена, заједљиви западни новинари очас пронађоше изговоре како, ето, није баш сасвим тако. Али када су питали Новака да ли му смета добацивање публике (и злих медијских језика) он се само насмејао. „Не смета ми. Наставићу да побеђујем.”

Трећа: Никола Јокић доводи Денвер нагетсе до титуле НБА лиге и добија признање за најбољег играча. Успех сомборског горостаса је тим већи јер су га дуго критиковали што игра другачије него што су у Америци навикли. Сад се многи амерички играчи љубе по три пута и цупкају коло. Али те вечери је Јокићу главна била породица – кћерка и жена, која је као беба од седам месеци претекла 1995. од усташког прогона.

Шпанска Марка: Србија због Јокића и Ђоковића број један у свету спорта

Шта је заједничко у ове три слике? Снага. Част. Достојанство. Интегритет. Принципи. Нико од њих се не стиди себе. Нити је вољан да се себе одрекне како би се додворио другима – који их такве никада не би ни волели ни прихватили. Аутентични су, у свету пуном лажњака.

Зато нису Срби једини који воле Ђоковића и Јокића, већ имају навијаче широм света. Зато и батинаши НАТО-а поштују „звечанског осветника”, далеко више него кукавице које су били позвани да „заштите”.

Једно велико наравоученије из ове три слике је и да доследност и држање до својих принципа – без обзира на цену – воде до победе. Питајте Ђоковића. Њега су депортовали из Аустралије и забранили му улаз у САД, само зато што истински верује у слободу. Био је фаворит да освоји оба турнира. Само, да ли би 25 гранд слемова било вредно његове части? Као прави Србин – одлучио је да не би.

Новак Ђоковић: Нисам антиваксер, али ћу жртвовати трофеје ако ме буду терали да се вакцинишем

Ђоковићева чврстина принципа сушта је супротност једном броју људи који су изабрали компромисе. Неки мале, неки велике. Ови потоњи су постали „случајни Срби”, који би најрадије да су било шта друго. И они данас највише сикћу на Ђоковиће, Јокиће или Србе са Космета, јер их болно подсећају на оно што су одбацили. Њихов гласни али импотентни бес одраз је непребољене фрустрације људи који су се одрекли себе за шаку грантова.

Како се код нас каже, „кога нема, без њега се може”. Ако спознају своје грехе и покају се, такви ће једног дана моћи да се врате. Ми смо ипак великодушан и толерантан народ. Некад можда и превише.

Некада је било опште место да је основна карактеристика Србина отпор лажима и тирјанству. Ове три слике нас подсећају да је то и данас истина, ма колико се неки људи трудили да то забораве.

Једна од највећих лажи које су продали Србима после „жутог октобра” 2000. је да морају да постану нешто друго како би „живели као сав нормалан свет.” Само је подаништво пут до мира и просперитета, упорно су нам говорили, док је било каква одбрана сопствених интереса недопустива агресија. Ништа од тога није било истина, дабоме. Слабост и подилажење само су призивали понижења и злодела.

Небојша Малић: Шејтанова понуда

Многи који су последњих деценија хтели да предводе Србе су нажалост усвојили ментални оквир наших непријатеља. Неки из опортунизма, други из злобе. Неко време би их то одржавало на власти, али никада није доносило обећане резултате. Није ни могло. Не лажима се кућа не гради. Ко покушава, одговара оној чувеној дефиницији лудила.

Један од тих вањских погледа на Србе их злобно види као магарце, којима се управља помоћу „штапа и шаргарепе”. Други, добронамеран али једнако погрешан, сматра да је у питању стадо оваца којем је само потребан бољи пастир.

А требало би да је јасно, не само из три гореспоменуте слике већ и из целе наше историје – што усмене што писане (али не фалсификоване) – да Срби нису ни магарци ни овце. Ако смо било шта, онда смо вукови. Ко жели да води Србе – мора да буде алфа чопора. Мора да буде Ђоковић, Јокић или „звечански осветник”. Пробајте. Покажите зубе. И немојте се чудити када они који нам желе зло устукну.

Опрема: Стање ствари

(Нови стандард, 23. 6. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Небојша Малић, Никола Јокић, Новак Ђоковић, Срби, случајни Срби