Косово и Метохију можемо сачувати док год кандило идеала пламти у нашим душама. Тај пламен ће кад-тад породити власт достојну народних идеала
Мурал у Србињу, Република Српска (Извор: Фејсбук)
Одговор на ово питање није једнозначан. Одговор би могао бити и да и не. Ако посматрамо ствари са становишта идеализма о којем говори Достојевски, а који поткрепљују историјски примјери, одговор је да – без власти је могуће очувати Косово. Могуће је очувати га у срцу, у молитви, у преношењу идеала на потомство, и што не рећи – у популарној култури (музици, филму, на мајицама, качкетима; добар примјер је дјеловање наше популарне групе Београдски синдикат), рјечју – баштинити и чувати идеју у кругу свог дјеловања и у складу са својим могућностима. Никада не одустати од идеје да је Косово наша света земља без које ми више не бисмо били ми, већ неки други Срби, скројени по мјери окупатора и домаћих компрадорских елита.
Ако посматрамо ствари у овом кључу онда ће плод засијане идеје у нашим срцима бити власт која ће бити спремна да се одлучно и храбро бори за Косово и Метохију, без уступака, без трговине светињом и изношења највиших идеала на ЕУ(ропску) пијацу, а што данашња власт и све тзв. демократске власти усрдно чине.
Власт и идеја
Власт и идеја иду руку под руку. Ако власт постоји само ради власти онда је народна дужност да је развласти, јер просто речено не бори се за идеале због којих је и бирана да влада. А ако власт има идеју а она не живи у народу она ће, прије или касније, свакако пропасти. Сасушиће се као оно зрно из Јеванђеља које падне на каменито тле (Мат. 13:5-6). Дакле, дужност сваког појединца је да у свом срцу засије идеал, ако то већ није учинио, а ако јесте да га гаји, да се не обазире на спољашње пријетње, јер је идеја ствар духа и не може бити угушена спољашњом присилом. Стога је важно понављати да је велика снага у сваком од нас. Ако у нама буде горила буктиња идеје, по ријечима Достојевског, ма она изгледала слаба, непрактична, идеална и смијешна у очима властодржаца и њихових апологета, увијек ће се наћи неки човјек који ће приступити светој ствари, не плашећи се раскида са пређашњом политиком, мудрацима покоравања и апологетама аутократије.
Срећко Максимовић: Мени Косово не можете одузети – оно је мој Завјет, моја молитва
Карађорђево зрно
Као историјски примјер навешћу појаву Карађорђа у времену најгорег турског зулума и сјече кнезова. У том моменту, народ је обезглављен, све угледне људе Турци су посјекли. Изгледа да више нема наде. Очајни српски народ се налази у, наизглед, безизлазној ситуацији. А онда се појављује Карађорђе. Неко ће рећи да је то чудо, и, да, ја ћу се сложити са њим. То је чудо народног идеализма. Народ је вјековима пјевао о Косову и ослобођењу Косова, дјеца су расла уз јеку гусала које су гудиле, из дубине народне душе, о Марку Краљевићу, силном јунаку Обилићу и кнезу мученику Лазару. Дакле, Карађорђе није само дар с неба него и логична посљедица чувања народног идеала о слободи дубоко запретаног у саму суштину српског народног бића. Потпуно отворено да кажемо – мора се искати да би се нешто добило као што се каже у Јеванђељу („И ја вама кажем: иштите и даће вам се: тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се“, Лука 11:9-10). Наши преци су искали, тражили, и куцали и Бог је одговорио на њихове молитве. Но ни ту није био крај невољама. Када је угушен Први српски устанак (по Ранкеу: Српска револуција) Срби су подигли Други устанак. Идеја о повратку Косова у народу је живјела кроз све вијекове турске окупације. Косово је ослобођено за вријеме владавине Карађорђевог унука краља Петра I Карађорђевића, којег због тог подвига народ и памти као краља ослободиоца и осветника Косова. И овдје се можемо позвати на Јеванђелску слику о зрну („Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди“, Јован 12:24). У српском случају: Бог је посијао, народ је био плодна земља на којој је израстао величанствени плод идеала за крст часни и слободу златну сажет у вапају мајке Јевросиме свом сину Марку „боље ти је изгубити главу него своју огр´јешити душу”, Карађорђе је био зрно које је умрло и много рода родило.
Изнијели смо само један историјски примјер, а сличних можемо пронаћи гдје год да се осврнемо по пољу историје: Јевреји и повратак у Јерусалим, прогони Хришћана и узрастање Цркве, стварање Републике Српске, руски повратак Крима… сви ови примјери су побједа идеала над пуким прагматизмом и вулгарним материјализмом.
У закључку: Косово и Метохију можемо сачувати док год кандило идеала пламти у нашим душама. Тај пламен ће кад-тад породити власт достојну народних идеала.
Наслов текста је питање које је члан канала Љетописац поставио у коментарима
Опрема: Стање ствари
(Телеграм канал Љетописац, 22. 6. 2023)
Categories: Преносимо
Не само да можемо без власти да очувамо Космет, већ и морамо. Власт је свакако однарођена, ова и свака, најмање од Другог светског рата па наовамо. Скоро је био добар чланак на овом порталу о феномену државе против друштва.
Уколико без превеликог разглабања Срби презру непоштење и уз Божју помоћ крену да се рађају, наравно да ће за награду најмање имати сачуван Космет. Без државе је теже, али је са вером у Бога лакше.
Prvi uslov, da svaki Srbin sanja da se naseli u Dušanov carski grad Prizren, da svaki Srbin sanja da se preseli u prestonicu najvećeg od svih Nemanjića, Kralja Milutina – Prištinu, koja je pored Gazimeatana gde Miloš ubi Murata, dalje, da živi pored Pećke Patrijaršije i stalno odlazi u njenu portu i na Bogosluženja. Da se preseli u Đakovicu sa koje se vide srpski Termopili nad Termopilima – Paštrik sa Košarama.
Sve do tad je iluzorno. Jer na Kosovu sve i da ga sutra oslobodimo treba milion stanovnika. Posebno jer, iako surovo zvuči, Albanci su pokazali da ne žele da žive sa nama, u ovom trenutku rade na proterivanju (bednog) ostatka od ostatka Srba. A ni mi ne želimo da živimo sa njima jer niko nije lud da razmišlja da li će pri nekom novom sukobu da mu deca završe u nekoj kasapnici za rezervne organe. Tako da, biće oni ili mi. Ja bih voleo da to budemo mi a milion Srba za Kosovo je uslov pre svakog uslova.
@ Бојан
Биће управо тако како ви кажете – или ће милион осталих Срба на Косово, или ће остатак са њега. У Словенији, Македонији, Хрватској, и Црној гори смо видели другопоменути сценарио, Босна је била нешто између, јер је тамошњих Срба самих било милион.
Roditelji jeli kiselo grožđe – deci trnu zubi.
Skupo nas je koštalo to što smo u titoizmu “mogli da spavamo na klupi”
Da je milion Srba u tih 50 godina umesto u Beograd, Niš. Kragujevac, Novi Sad (ti gradovi usled toga nebi danas bili puno manj) išlo u kosovsko-metohijska gradove da se naseljavaju
i umesto što su u njih naseljavali imigranti iz Albanije – sada nebi razmišljali hoće li nam deca u novi rat, nebi bilo ni 1999 i mnogo čega drugog. Poslednji vapaj je bio glas profesora Mihajla Đurića sa BG pravnog, ali smo kao narod ćutali kao fukare kada su ga u zatvor sprovodili. Sve ima svoju cenu a takve stvari se kolektivno plaćaju
@ Бојан Приштина
@ Онај Милан
Тих милион Срба који недостају и које помињете, њима су кроз чедоморство ишчупани удови на живо и прободени срце и мозак.
Милион је још „оптимистична бројка“ – срачунајте број чедоморства које ураде годишње „Србкиње“ од Другог светског рата па наовамо.
КОЛИКО ЈЕ ЈАСЕНОВЦА КРОЗ ЧЕДОМОРСТВО УРАЂЕНО?
Сећам се чланака новинских, да су по овоме „Србкиње“ увек предњачиле у односу на припаднице женских популација свих других нација. Када сам био мали знале су жене да назову ово монструзно убиство каквим „чишћењем“.
„Ко има даће му се, а ко нема узеће му се и оно што има!“ – рече Господ.
Сходно томе, пошто Срби немају покајање за вишемилионски аутогеноцид Богом даних створења, тј. покајање за свој Јасеновац у сопственој мајчиној утроби, узеће им се и оно што имају, а то је усташки Јасеновац.
Ево видите да је одузимање већ увелико кренуло кроз ****** Јована Ћулибрка, квазиисторичара Дејана Ристића …
Јер не могу се убијати Богом дана створења кроз какво комунистичко „планирање породице“, а да се не исто не врати по Божијем допуштењу.