Срећко Максимовић: Мени Косово не можете одузети – оно је мој Завјет, моја молитва

Најгоре од свега што сад можемо да чинимо јесте да се ишчуђавамо. Свима нам је све одувијек било јасно. Пузајућим самопорицањем одричемо се колијевке из које смо проходали и постали народ

Патриотска скаска, поплаве, и српски свијет

Годинама уназад садашња власт оличена у лику једног човјека – Александра Вучића – ради на укидању државности Републике Србије на територији Косова и Метохије.

Паралелно са овим тихим радом много се радило и на бучном бусању у патриотске груди. Никада нисмо имали такву поплаву патриотизма гдје се нарочито истакла скаска о српском свијету. Српски свијет је у идеологији актуелне власти свођење Србије на београдски пашалук, утапање Срба у Републици Српској у унитарну БиХ, претварање Срба у Црној Гори у Монтенегрине, поклањање Косова и Метохије у мираз будућој Великој Албанији; све за инвестиције и улазак Србије у обећану земљу Европску унију, јер све има алтернативу, укључујући и нашу колијевку, сем ЕУ.

Као и свака поплава и ова „патриотска” је на површину избацила много муља и прљавштине. Угледни „интелектуалци” су се од самопроглашених лавова критичке мисли претворили у послушне мишеве жељне парчића сира, који падају са стола сувереног господара. На сваки покушај иоле критичког става према потезима актуелне власти некадашњи лавови а сада умиљати мишеви су одмах узвраћали контранападом, упорним грицкањем: све и свакога су проглашавали за противнике државе само ако би одлучио да мало заталаса „патриотску” мочвару. Тако смо, миц по миц, дошли до државног уређења гдје суверено влада Краљ Сунце; свака његова одлука је увијек била у складу са државним и националним интересима а преиспитивање истих се најстроже кажњавало: медијском гиљотином, дискредитацијом сваке врсте, проглашавањем за државног непријатеља, корисним идиотом и сличним прикладним етикетама. Краљ Сунце није био у обавези да плебсу објашњава своје одлуке. Потписивао је тајне уговоре, подразумијева се, увијек у нашу корист. На сваком политичком попришту је односио велике и убједљиве побједе, никад тјесним резултатом већ увијек 5:0, 4:0…

Срећко Максимовић: Мисли преко Дрине са пјесмом или Предсједник на Косово стиже тачно и на вријеме

Потребно је само једно – да народ слуша Краља Сунце и његове дворске аналитичаре. Народ ко народ, неук – не слуша. Гдје би Краљу Сунцу и дворској свити био крај само да имају мало другачији и бољи народ?

Напредовање болести

Аутор ових редова је неколико пута што приватно, што јавно на друштвеним мрежама, проглашаван за шестоколонаша – корисног идиота – који не разумије висока геополитичка питања и стратегију. Увијек би ми објашњавали да предсједник трпи велике притиске и да све ради у нашем најбољем интересу. Главни аргумент је увијек био – па још није ништа потписао. Чему критика?

Оваква аргументација ме неодољиво асоцира на тешко здравствено стање неког човјека. Док јадни, болни, човјек полако умире „стручњаци” му говоре да је све у реду. Он запомаже, жали се, тражи лијекове, свјестан да болест полако напредује а не коси одједном. Но самоувјерени стручњаци га умирују и кажу да се не жали без разлога, јер, гле, и даље је жив; још нема његове смртовнице. Вријеме пролази, болесник све више и више осјећа промјене, види да му се ближи крај; што он више запомаже „стручњаци” га усрдније нападају да кука без разлога и да је све у најбољем реду. Кажу му да је њихова терапија нечињења најбоља за њега. А кад јадни човјек, потпуно исцрпљен, коначно падне на кревет, „стручњаци” слегну раменима и у потпуном сагласју устврде да се ништа није ни могло учинити: сад је касно да се било шта подузима. Кажу измученом пацијенту да прихвати реалност, да схвати да је болест опака, и, да му спаса нема. Приде додају да су за његово стање највише криви љекари коју су га претходно лијечили иако га они сами „лијече” већ преко десет година. Тако измучен човјек на крају помирен умире али ипак срећан јер зна да су „стручњаци” на челу са главним доктором учинили све што је било најбоље за њега. Тек сад на самрти разумије њихову стратегију – стратегију нечињења – одушевљен, умирен, прихвата реалност и спокојно скончава.

Немојте да се чудимо или да сам ја био бар мало бољи

Најгоре од свега што сад можемо да чинимо јесте да се ишчуђавамо. Свима нам је све одувијек било јасно. Пузајућим самопорицањем одричемо се колијевке из које смо проходали и постали народ.

Руски геније Достојевски је записао да смо сви криви за све. Колико год било горко ово сазнање – оно је тачно: сви смо криви за одузимање Косова и Метохије. Поново ријечима Достојевског да сам ја био бар мало бољи човјек и свијет би био боље мјесто.

Срећко Максимовић: О Карађорђу или Цијена слободе

Но у песимизму се не смије завршавати слово о Косову.

Срби имају најкраћу молитву на свијету која вриједи колико и читави молитвеници: Косово. Косово је свијета ријеч; света молитвена ријеч; српско Амин а у Амину не може бити песимизма јер је у њему садржано апсолутно прихватање Божје воље. „Нека буде воља твоја Оче”.

Ја, потомак Светог Саве и Лазара, чукунунук солунског добровољца Мојсија, син Мирослава палог борца за слободу Републике Српске, ћу се трудити да будем бољи човјек, а ако ја будем бар мало бољи можда ћемо заслужити и Косово.

Али да се зна: мени Косово не можете одузети. Оно је мој Завјет. Моја молитва.

„Ако треба чекаћемо и хиљаду Видовдана.”

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Срећка Максимовића)



Categories: Преносимо

Tags: ,

Оставите коментар