Блажењејши, да нам долазите увек у Београд, али и да ми овде да долазимо, да служимо и у Србији и у Македонији, као што смо служили у Хрватској да служимо широм света, рекао патријарх Порфирије
Патријарх Порфирије прима орден од „архиепископа“ Стефана, Охрид, 5. јуна 2023. (Фото: СПЦ)
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служили су 5. jуна 2023. године, на Духовски понедељак, свету Литургију у древном храму Свете Софије у Охриду чиме је свечано обележена прва годишњица од када је у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду предстојатељ Српске Православне Цркве уручио Томос о аутокефалности поглавару Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије.
Саслуживали су високопреосвећена и преосвећена господа архијереји брегалнички Иларион, дебарско-кичевски Тимотеј, преспанско-пелагонијски Петар, кумановско-осоговски Григорије, полошко-кумановски Јоаким, нишки Арсеније, марчански Сава и топлички Петар. На крају свете Литургије Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уручио је Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију највише одликовање Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије, орден Светог Климента Охридског првог реда. Том приликом, патријарх Порфирије је беседио:
– Блажењејши Архиепископе, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, најпре да кажем да сам заиста ганут вашом љубављу и овим одличјем који сте ми доделили. Искрено благодарим Вама Блажењејши и Вашој Цркви. Наравно да сам испуњен радошћу Духа Светог што смо данас овде, у славном Охриду, сабрани у овом древном, предивном православном храму Свете Софије. Радујем се и због повода, а то је годину дана од када смо славили истинску и праву Педесетницу овде у Охриду и у Београду, а то значи славили рођендан Цркве Христове, и наравно поводом додељивања Томоса о аутокефалији вашој помесној аутокефалној Цркви у Македонији.
Епископ бачки Иринеј: СПЦ сачувала, а не „продала и предалаˮ своје немањићке светиње
Све што имамо, што јесмо, што мислимо, што говоримо, а нешто вреди од Бога је и у Богу је. Зато и тај дар да можемо у Духу Светом једни друге да видимо као браћу и као сестринство Цркве јесте дар Божји. Међутим, иако дар Божји увек долази, Бог увек дарује, неопходно је да и ми разумемо Његову вољу и послужимо да се Његова воља оствари. То важи за сваког од нас појединачно, али важи и за све нас као заједницу. Зато и данашњи повод за наше славље јесте догађај од пре годину дана у којем је наша смерност најскромније, као последњи слуга, учествовао. Заправо благодарећи вашој љубави, вашем смирењу, вашој молитви и вери тај дар је постао нешто што је реалност за све нас. Наравно, и сарадња браће архијереја и те како је важна. Важна је и вера, љубав и молитва сад већ назначеног митрополита Јована и епископа који су заједно са њим. Онда када су нам очи отворене и када имамо смирење у својој души, када имамо веру и обраћамо се Богу, Господ дејствује у нама, међу нама и око нас, а онда када се појави у нашем срцу гордост, себичност, ма колико да се трудимо, ма колико да смо даровити, ма колико да живимо у подвигу по правилу благодат Духа Светога не дејствује или у најмању руку дејство Духа Светога се у тој прилици не може видети.
Данас су Духови. То је рођендан Цркве – Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, што значи Цркве Христове, која је тело Христово, а Господ је глава томе телу. Не постоји више цркава, већ постоји само једна Света, Саборна и Апостолска Православна Црква. Наравно, постоје организације и администрације епископија и митрополија аутокефалних Цркава, али свака та аутокефална Црква, ослањајући се на Христа као главу, у нераскидивом је јединству са свим другим помесним Црквама. У исто време, свака аутокефална Црква, као и свака епископија, јесте пуна Црква, јер у свакој Цркви у којој се служи света Литургија присутан је цео, потпуни Христос. Отуда је Црква изнад сваких подела, изнад постављања било каквих граница. То не значи, наравно, да не постоје појединачни дарови и таленти, да не постоје дарови које носе одређени народи. Сваки народ има свој печат, али тек кад тај печат доживимо као дар Христов, а не као повод за супротстављање, за дистанцирање и, не дај Боже, за сукобе и свађе, тек када разумемо да је дар дат као могућност да прославимо Христа, да нас кроз наш дар други народи препознају као Христов народ и да умножавајући своје дарове ми препознамо дарове других народа као дарове Христове кроз које ти народи обогаћују нас. Дакле, ми обогаћујемо Христом друге и други Христом обогаћују нас. Тако заправо као Црква јесмо у различитости један организам и свако од нас јесте уд тог организма, део тог организма, и у исто време потпуни организам и потпуна Црква.
То се најбоље види на празник Духова који данас празнујемо. Дарови који носе народи нису раздвајали те народе међусобно онда када су они били обједињени Духом Светим. На дан Педесетнице апостоли су се сабрали на једном месту и три хиљаде људи је дошло из различитих народа. Они су говорили различите језике, имали су другачија предања, свако је имао неку своју особеност. Међутим, апостоли надахнути Духом Светим, испуњени Духом Светим, изишли су пред тај народ и говорили су на свом језику, на јеврејском језику. Иако су три хиљаде људи, који су били окупљени око њих, говорили другим језиком – дакле, нису разумевали јеврејски језик – ипак су разумели све што су им апостоли говорили, јер су апостоли сведочили Христа распетог и васкрслог, говорили су језиком Духа Светога, језиком љубави, језиком који спаја, језиком који различите дарове склапа у целину и чини једно јединство. Тај језик је језик Духа Светога. То је језик љубави. Када говоримо језик љубави и као народи једни између других, али и као људи појединачно, чак и ако онај коме се обраћамо не разуме наш језик, он разуме љубав и разуме оно што је важније од сваке речи, важније од сваког језика. У исто време, макар говорили исти и истоветан језик, а ако нема Духа Светога у нама, ако се не говори са љубављу и са смирењем, ми ћемо бити увек међусобно удаљени. То важи за појединце, од породице па надаље, важи за народе, важи за континенте, важи и за космос.
Блажењејши, хвала Вам на љубави, на дару, на могућности да служим у овом храму. Данас сам сазнао у току Литургије да је Патријарх српски последњи пут служио овде пре сто година. Ево, да не чекамо сваких сто година, него да нам долазите увек у Београд, у све светиње у нашој Цркви, у Србији и где год, али и да ми овде да долазимо, да служимо и у Србији и у Македонији, као што смо служили у Хрватској да служимо широм света, где год се наши народи налазе по промислу Божјем и, хвала Богу, заједно се моле Богу, а то значи да иако припадају другим народима припадају једној и јединственој Цркви Христовој и у том смислу припадају једном, што је најважније, народу Божјем. Нека благослови Господ све вас, браћо и сестре, све људе који живе овде у Македонији и да испуни Духом Светим. Предајем Вам, Блажењејши, један жезал да кад служите Литургију наша љубав буде са Вама, да руководите народ којег Вам је Бог подарио на много година и да га водите у Царство небеско.
Патријарх Порфирије и aрхиепископ Стефан осветили храм тзв. МПЦ у Загребу
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Тодор Проја. Тоше Проески.
СПЦ. ” смпцоа “. Свеблаги зове и милује по имену које је Он даривао…
Време ће показати, за оне које одмах не примећују, да никада у историји Срба није била већа издаја од ове данас.
СИНХРОНИЗОВАНА ИЗДАЈА ЈЕ НА РЕЛАЦИЈИ:
ВЛАСТ – ВИСОКО СВЕШТЕНСТВО – ЕМИНЕНТНИ НАУЧНИ РАДНИЦИ
Власт себе назива ДРЖАВОМ, ту србски сељак нема шта да тражи, јер она ради против њега.
Високо свештенство себе назива ЦРКВОМ, иако је одбацила србског сељака и Светосавског свештеника, који нису одбацили Христа, и који су опет неизоставни део Христове Цркве. НАРОД ЈЕ ИЗОПШТЕН ИЗ ЦРКВЕ. Данас чак ни Светосавски Свештеник нема теоријске или практичне шансе да на основу своје духовности и преданости Богу и народу напредује у црквеној хијерархији, јер су њу зацртали управо ови данашњи у Епископату. ОВДЕ СЕ НАПРЕДУЈЕ ПО ПОДОБНОСТИ.
Еминентни научни радници себе називају САНУ. Школовани србски сељак, може бити и најмлађи доктор на свом факултету, не може овде ући, јер је улаз само за ПОДОБНЕ, а не за оне који ће радити на корист Богу и србскоме народу.
Све ове горе наведене категорије, што је и Арчибалд Рајс написао, помно мотре да поштене снаге не прокрче себи пут.
Што се тиче високог свештенства у случају “МПЦ”, ово је врхунац лицемерја – на отворену издају тражити од народа да слепо узвикује АМИН.
Али има један глас дубоко у мени ГРЕШНИКУ који ми говори, не само да их не следим, већ и да им не верујем. Осим тога стоји у Јеванђељу да се лажи разоткривају ма от кога долазиле.
Христос воскресе!
Амин свјатушчији & блажењејши важњејејши. Ко ће кога ако не свој свога. Ја теби војводо, ти мени сердаре, а обојица знамо шта смо и какви смо. Вајдица и за једног и за другог. Сад могу да иду и један другоме у госте, ионако их нико други ни не зове. Броз Јосип звани Тито из гроба нам се смеје, што је посејао високо је порасло.
Za proslavu Sveti Sava u Kumanovo, poslali su Bokan da drzi besedu . To da se ponize Srbi jos vise.
Пристојност ми не дозвољава да ово коментаришем.
Православље у целини је у кризи а исти је случај и са православним црквама укључујући и Српску. Фанарски канцер је метастазирао али српски има своје специфичности. Последње што се могло очекивати у Српској православној цркви је била издаја верујућег народа од стране њених епископа. Издаја се већ десила у Старој Србији и још се бесрамно спинује као нешто за понос. Очекујемо да се то исто само у још горој форми понови и на Косову.
Изгледа да је пређена тачка када се могло рачунати на родољубље или барем на стид црквених епископа. Сви су огрезли у издају и само фокусирани на своје овоземаљске благодети мислећи да ће оне вечно потрајати. Kолико је било лицемерје многих који су потписивали петиције, светосавске декларације, шта ли већ не, у заштиту Косова а сада нема ни једног да дигне глас.
Можда све и има неку логику када ни сама црква не зна када су Срби примили хришћанство нити своју потоњу историју све до светог Саве. Негује се бесмислени култ Константина и Методија за које се не каже ни да ли су били Грци или ‘словенски’ просветитељи. Нико не зна ништа о Јустинијани Прими из које су се развиле солунска и охридска архиепископија а касније и Пећка патријаршија. Али зато новопечени аутокомунокефалци претендују на наслеђе Јустинијане Приме што логички у два потеза води до тога да је Српска православна црква настала од Македонске цркве.
О аутохтоној примогеној хришћанској цркви и њеном постојању нема ни помена. Како то да њени црквено-народни сабори и борба за независност од Цариграда и Рима никога не интересују и не припадају ни једној историји. Али, ево, већ имамо кандидата да присвоји и тај део српског историјског наслеђа и прогласи почетак kao своје историје много раније него што је та назови нација и настала. Реч је наравно о Хрватима који већ увелико пишу радове и обележавају српску историју као своју док у Српској православној цркви влада тотални мук.