Епископ бачки Иринеј: СПЦ сачувала, а не „продала и предалаˮ своје немањићке светиње

Они који су писали отворено писмо Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве и поручивали му на шта има, а на шта нема право, показали су само једно – да мало шта знају о природи и мисији Цркве

Епископ бачки Иринеј (Извор: СПЦ/Печат)

У традиционално опширном разговору за Божићно издање „Печата“ епископ бачки др Иринеј (Буловић) осврнуо се и на питање аутокефалности тзв. МПЦ. Преносимо тај део разговора, а цео интервју можете прочитати на сајту Епархије бачке.

Какви су односи с Македонском Православном Црквом – Охридском Архиепископијом, са архиепископом Стефаном на челу, којој је Српска Црква недавно признала аутокефалност? Како се остварују договори које су постигле две Цркве?

Односи  су, хвала Богу, не добри него братски. Суштински, егзистенцијално, духовно, ми смо били, јесмо и бићемо једна Црква. После васпостављања евхаристијског и канонског јединства са Мајком Црквом, у нашем случају са Српском Црквом (она је, напомињем, у времену пре Светога Саве била у саставу Охридске Архиепископије), а тиме и са васељенским Православљем, имамо следећу – површински необичну, али суштински једино могућу – ситуацију: формално, две Цркве су се међусобно удаљиле (јер је аутономна постала аутокефална), а садржајно, егзистенцијално, зближиле су се и ујединиле више него икада пре. Када су наша браћа у Северној Македонији схватила и прихватила да Српска Патријаршија не тера инат по питању аутокефалности коју су тако дуго и жарко прижељкивали, па ње ради и на стазу раскола ступили, али да им је услов свих услова на путу ка том циљу да га морају остварити искључиво на канонски исправан начин, вративши се у легитимни, од Српске Цркве дати им 1959. године статус најшире црквене аутономије у њеном оквиру. Чим су тако поступили, Српска Црква им је, без условљавања и одуговлачења, благословила не само повратак из раскола у јединство него и одавно жељену аутокефалију. Та наша браћа су се уверила да Српска Црква није против њих него за њих и да није против њихове аутокефалије (уосталом, ионако су вековима били самостална, мада не и формално аутокефална, Црква) уколико она доприноси успешнијем духовном и пастирско-сотириолошком деловању у народу и за народ. На крају крајева, црквеноправни статус неке Цркве нема утицаја на онтолошку чињеницу да све помесне Цркве сачињавају једну саборну Цркву.

Уклоњен иконостас у цркви Св. Тројице у Куманову, дар краљице Драге и краља Александра Обреновића

Иначе, разлика између аутокефалног и широко схваћеног аутономног статуса у самој ствари је минимална: у првом случају првојерарх или предстојатељ помиње на богослужењу све православне предстојатеље Цркава, а у другом само свог непосредно надлежног предстојатеља; исто тако, у првом случају избор предстојатеља не подразумева обавезну формалну потврду надлежног аутокефалног предстојатеља, а у другом подразумева, што се у пракси своди на исто јер потврда изостаје једино тада када би био изабран догматски или морално неприхватљив кандидат или кандидат иза којега стоје ванцрквени фактори, тојест силе овога света, политичке или неке друге. Укратко речено, аутокефалија не значи неки додатни суштински елеменат у бићу једне помесне Цркве, неко особито онтолошко својство, неку нову nota Ecclesiae,  него значи систем организовања и узајамности великих црквених области ради што ефективнијег остваривања примарног задатка Цркве, спасења људи или, другим речима, пуноће њиховог аутентичног  духовног живота, достојног човека као боголиког и богочежњивог бића.

Митрополит пирејски Серафим: Признање аутокефалије тзв. МПЦ – злочиначки, антиканонски и антијеванђелски акт!

Аутокефалија је, строго узевши, историјска категорија. Јавила се доста касно, после периода примене митрополитанског система у устројству Цркве, и развијала се постепено. У најранијој фази хришћанске историје, ваља нагласити, свака локална Црква са епископом на челу (данас је зовемо епископијом или епархијом) била је потпуно самостална (данас кажемо аутокефална), али увек и обавезно у јединству са свим осталим месним Црквама. Током векова, не заборавимо, неке аутокефалије су нестајале, а нове настајале. У свим тим менама и променама, међутим, основно устројство Цркве, подробно документовано већ на страницама Новог Завета, што ће рећи од самог настанка новозаветне Цркве, Цркве Христове, увек је остајало исто и неизмењиво: то је епископално устројство (неки га називају и епископоцентричним). Систем саборне повезаности и узајамног прожимања самосталних (аутокефалних) Цркава, већих или мањих, богословски или еклисиолошки кудикамо је аутентичнији од монархистичког или пирамидалног устројства, у којем нема међусобно равноправних патријараха и где, уместо саборности и првенства части, влада начело првенства власти, са папом на врху „пирамиде” и са свима осталима испод њега. У Православљу епископе бирају и постављају сабори, а у католицизму један човек. Даље, код нас први по рангу епископ значи први у сабору једнаких (primus inter pares), а не први in absoluto.

Протојереј Јован К. Диотис: Храбра несагласност пирејског митрополита Серафима о „Скопљанској цркви“

Поштења ради, треба истаћи да савремено римокатоличко богословље, изучавајући библијске и светоотачке изворе, а делимично и под утицајем православне теологије, све више открива целисходност и преимућства начела саборности у црквеним структурама, и то на свим нивоима, од парохије до папе и Римске курије. Код нас православних пак, на чудан ентропијски начин, учестала је терминологија и реторика која неодољиво подсећа на терминологију и реторику првог ватиканског концила (1870): те „ја имам посебна права”, те „ја имам привилегије”, те „ја имам специјална овлашћења”, и тако даље и томе слично. Оно што се, као плод таквог менталитета, – који се запатио негде више, негде мање, – дешава у савременом Православљу (трвења, надгорњавања, размирице, сукоби – све до раскола међу појединим помесним Црквама) не служи нам на част и ставља под знак питања нашу веродостојност пред инославним хришћанима,  који су толико очекивали од нас у домену сведочења о саборности, сведочења не само речју већ и делом. Што пре смиримо себе, што пре разапнемо себе свету и умремо за високоумље и гордољубље, за самопреузношење и аутоидолопоклонство, то пре ће Христос, Господ свега и суверени Господар историје, али и страдални Слуга Господњи и добровољни Слуга свих нас, Његове „мале браће”, поново узвисити нас до Себе и до Своје крсноваскрсне славе. И да закључим: систем саборног јединства сестринских аутокефалних Цркава је најбољи могући систем, али кад га у дело спроводе духовно незрели и недорасли људи, онда он, захваљујући њима, у пракси постаје најгори могући систем. Нека се свако од нас потруди да он не буде најгори него најбољи систем, што у ствари јесте!

Миодраг М. Петровић: Штетни томоси о аутокефалији

Докле се, после давања аутокефалности МПЦ од стране СПЦ, дошло с потпуним регулисањем канонског статуса црквене организације у Северној Македонији? Пошто су постојале извесне критике везане за недовољно разјашњен канонски темељ признања МПЦ, шта бисте Ви, као вишедеценијски учесник преговарачког процеса, могли о томе да кажете?

Статус Цркве у Северној Македонији је канонски потпуно и исправно регулисан. Испуњена су два главна услова: није прошла теза да Српска Православна Црква мора, једноставно, да призна пуч, односно самопроглашену аутокефалност (1967), а, са друге стране, она је на делу показала да јој приоритет представљају јединство Цркве и спасење душа и савести око два милиона верникâ, а не било какви парцијални интереси. „Извесне критике везане за недовољно разјашњен канонски темељ признања МПЦ”, које спомињете, немају основа ни у црквеном праву ни у еклисиологији уопште. Оне сведоче искључиво о ставовима и мишљењима једног броја наших интелектуалаца, већином добронамерних, али не и богословски компетентних, с тим што су добар део њих махом декларативни хришћани, а не хришћани-практиканти, при чему један део њих врло ретко и улази у храм, али ипак сматра да може да дели лекције Патријарху српском, па и Сабору у целини. Бићу колико отворен толико и брутално искрен: они који су писали отворено писмо Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве и поручивали му на шта има, а на шта нема право, показали су само једно – да мало шта знају о природи и мисији Цркве.

Владан Вукосављевић: Отворено писмо Светом Архијерејском Сабору Српске православне цркве

Примедба да је Српска Православна Црква „предала и продала” своје немањићке светиње на Југу представља, просто-напросто, подметачину: у Томосу о аутокефалији се јасно и гласно каже да Српска Православна Црква „уступа на коришћење” своје историјско наслеђе новој аутокефалној Цркви. Sapienti sat (паметноме доста)! Осим свега осталога, самозвани критичари превиђају чињеницу да Српска Православна Црква није имала доступа својим јужним епархијама од 1941. године па до недавно, најпре због бугарске окупације, а затим због Брозове „македонске” идеолошко-полицијске теорије и праксе. Данас и сви српски архијереји, почев од Његове Светости Патријарха, имају доступа свакој светињи у Северној Македонији – донемањићкој, немањићкој и постнемањићкој – и сви архијереји из Северне Македоније имају доступа свим српским светињама широм света. Мало ли је? Кад већ поменух јурисдикције, да ли је било нормалније и, пре свега, душекорисније да сама Српска Православна Црква, претходно обезбедивши повратак браће у канонски поредак и јединство после пуних педесет и пет година пребивања у расколу који нису сами створили него га наследили од својих претходника, на канонски начин реше једно болно питање из сопствене јурисдикцијске надлежности или да пасивно чека да га решава и по своме реши неки други црквени центар, а да ми о томе једног лепог јутра сазнамо из медијâ? У таквом случају би наши критичари, сасвим сигурно, тврдили да је наша Црква „предала” или „продала” не само нешто своје него и саму себе, у целости и без остатка.

Душан Илић: Не дамо светиње или их поклањамо (случај македонског црквеног питања)

У ствари, статус једне помесне Цркве јесте ствар свеправославног консензуса и прихватања, али се притом полази од Мајке Цркве, у конкретном случају од наше Цркве. То је канонска норма и историјска пракса. Њу препознајемо из историје свих новијих аутокефалних Цркава (Руске, Српске, Бугарске, Румунске, Пољске, Чешко-словачке, Албанске): свака је добила аутокефалију иницијативом своје Цркве Мајке, а то је Велика Христова Црква у Цариграду, чијој јурисдикцији су пре тога припадале, а следила је рецепција од стране осталих Православних Цркава. Тачно тако смо и ми поступили: иницијално смо дали аутокефалију, а затим обавестили све – по рангу или по диптисима, од Цариграда до Тиране и Прага, односно Прешова – на даљи поступак. Ово је и у складу са свеправославно усвојеним документом о начину стицања аутокефалије (изостали су, нажалост, испод њега потписи, из тривијалних разлога). Тренутна ситуација је оваква: практично све помесне Цркве су успоставиле литургијско и канонско општење са новоформираном Црквом, неке су је већ признале и као аутокефалну, неке то одлажу док се не постигне сагласност о њеном званичном имену, а Бугарска Црква је нашла соломонско решење признајући јој аутокефални статус и уопштено име „Црква у Северној Македонији” (дакле, ни „Македонска” ни „Охридска”). Наша Црква оставља питање имена отвореним и прихватиће свако име које буде плод општег договора и сагласја, а дотле прихвата име којим сестринска Црква сама себе именује, име „Македонска Православна Црква  – Охридска Архиепископија”.

Бугарска православна црква „делимично“ признала томос СПЦ о самосталности цркве у Северној Македонији

Надам се, драги пријатељу, да сам овим одговором макар донекле разјаснио канонску утемељеност приступа Српске Православне Цркве овом колико комплексном и сложеном толико и важном питању.

Милорад Вучелић

Скраћивање и опрема: Стање ствари

(Печат, 30. 12. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

29 replies

  1. Православна црква није имала приступ српским црквама у Северној Македонији „због Брозове „македонске” идеолошко-полицијске теорије и праксе.“ Па је сада то отклоњено? Тако што је та пракса уназад и унапред потврђена и постала „право коришћења“?!? Мучно је читати ово, свакој логици противно, „објашњење“.

    66
    7
  2. Грехота је да епископ СПЦ продаје и предаје рог за свећу верном Србљу, богоугодније је рог сачувати за себе или га уступити на коришћење онима који мисле да је рог свећа. Пламен и светлост такве свеће засигурно је канонски и догматски утемељен…

    50
    10
  3. Врти као киша око Крагуевца, само да не каже да је лично испунијо Брозов тестамент.

    55
    10
  4. Епископу бачком Г.Г. Иринеју Буловићу не верујем ни једну једину реч.
    „По делима њиховим познаћете их“
    (Мт. 7,16)





    61
    11
  5. Ма, шта рећи, све познато? Осим светске геополитичке ситуације, судбине света, судбине планете, идентитета аутора и вођа свих познатих и још непознатих светских завера и свега осталог што се замислити може, сасвим је јасно да коментатори знају и црквено право боље од епископа Иринеја, свакако и од патријарха, наравно теологију и све што се подразумева и, да им је, разумљиво, и судбина православне вере и Српске православне цркве важнија него њима!

    11
    55
  6. Ако је овај стари циник у својој старости пао тотално у прелести, има људи који нисмо пацијенти и који знамо шта је говоријо

    https://www.pecat.co.rs/2012/10/episkop-backi-dr-irinej-iterum-quo-vadis-laurentie/





    44
    12
  7. Није згорег подјсетити се како је говорио епископ Иринеј Буловић:

    „У сличном надахнућу, уз обележавање четвртвековне папинске службе, говорио је 25. септембра 2003. владика Иринеј (Буловић) у римокатоличкој цркви Узнесење Блажене Дјевице Марије на београдском Неимару. Владика је, поздрављајући јубилеј „мостоградитеља духовности, понтифекса“ поентирао хипотезом: „Ако…дође до поновног јединства хришћанске васељене, онда ће у њој … епископ града Рима свакако бити први епископ те васељене“. Како ова порука није здушно поздрављена од православних Срба, онда је владику Иринеја јавно узео у заштиту, својим Саопштењем од 1. октобра, председник Бискупске конференције СЦГ Станислав Хочевар, тумачећи шта је уствари мислио епископ СПЦ др Иринеј Буловић.“ Предраг Р. Драгић Кијук – Најезда нових варвара

    Браћо српска тешко ћемо се спасити са оваквим епископима који нас гурају у бездан!
    Овдје се поставља питање да ли се ради о прелесту или о антиправославној котерији?
    Прије ће бити ово друго, заиста познају се по дјелима својим.

    Порука за епископа Буловића: Пролиј топле сузе покајања пред општијем творцем милоснијем!

    Да завршим: О преблаги, тихи учитељу, слатка ли је света бистра вода с источника твога бесмртнога! Од твога су свјетлога погледа уплашене мраке ишчезнуле, од твога су хода свештенога богохулни срушени олтари; васкрсењем смрт си поразио, небо твојом хвалом одјекује, земља слави свога спаситеља!

    43
    4
  8. @Лука, хвала на подсећању.

    Нека ли бих само знао како „Иринеј“ на латинском да напишем саставио бих и ја један quo vadis. Овако …

    Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека.

    35
    4
  9. Кад је већ реч о свезналаштву, нећемо ситничарити помињући како један од коментатора оптужује владику Иринеја да је „испунијо“ Брозов завет, него не можемо а да се не запитамо шта је заправо сврха? Не допада вам се владика Иринеј, један од најуваженијих јерарха СПЦ, не допада вам се ни сам патријарх, а шта бисте заправо желели? Крсташки рат против сопствене цркве није баш забележен, а и застарело је средство? Да не спремате негде неког Мираша Дедеића, то је баш модерно? Имате искуство код бивших Срба и бивших припадника исте цркве, али хајде онда, као прави борци за веру кажите отворено, свима ће бити лакше, неће морати да лупају главу око тога како је могуће да један православни Србин тако пише о поглавару и једном од јерарха своје цркве?

    7
    61
  10. Prosle godine je o Makedonskoj prici pricao potpuno drugaciju pricu. Sta se desilo da je g.Karanusic promenio plocu? Koja vrste ucene je u pitanju?





    24
    1
  11. @Лимес

    „Не допада вам се владика Иринеј, један од најуваженијих јерарха СПЦ, не допада вам се ни сам патријарх, а шта бисте заправо желели?“

    Није ствар у томе да ли се некоме допада или не овај или онај архијереј. Оно што бисмо заправо желели је да имамо архијереје за које смо апсолутно 100% сигурни да раде у нашем, српском, интересу, а не у интересу световних власти, странаца, итд.

    То нажалост са многим аријирејима данас није случај. Многи од њих делују и делају као да им је прече да се допадну силама овога света него да служе Истини.

    Пре само 10 година је тај исти владика Иринеј био изричито против давања аутокефалије македонској цркви, и због таквог предлога оштро критиковао владику Лаврентија: http://www.nspm.rs/hronika/vladika-irinej-vladici-lavrentiju-zna-se-kako-se-u-pravoslavnoj-crkvi-stice-autokefalnost/stampa.html

    Сада је очито владика Иринеј променио мишљење у односу на сопствене ставове од пре деценије, али не сматра да треба да нас удостоји објашњења зашто је променио мишљење, него се претвара као да је увек било као што је сада.

    [Пре него што кажете, архијереји треба да раде у интересу спасења, а не у националном интересу, не слажем се. Они који неће да се баве политиком не треба да постају архијереји него треба да буду обични монаси, који могу да се не брину ни о чему осим о вечном спасењу своме и своје духовне деце. Они који пристану да буду архијереји не могу да избегну да се баве политиком и националним интересима на онај или овај начин.]

    47
    1
  12. @ Марк Еугеникос
    Многи од данашњих архијереја можда нису хтели да се баве политиком или да буду на месту на коме су али ми немамо довољно монаха. У данашње време поготово. Велика је разлика између политичара и архијереја. Политичари се сами гурају у политику и сматрам да имамо свако право да им замерамо много шта али неки од наших владика су ту јер нема других.
    Мало нас је. Зато и међу политичарима има много олоша. Тешко је наћи доброг. Добар човек у политику ретко иде…“политика је курва извинте ме што псујем“, како каже песник, а добри се са курварима не мешају.

    9
    9
  13. @ Марк Еугеникос
    Ма како да се означе ови ставови и оцене, (заправо пресуде) – допадање, одобравање или другачије, суштина се не мења. Остаје чињеница да се улази у нешто што се нити познаје, нити разуме довољно, потеже се тешка артиљерија, излива, као што је већ уобичајено, и бујица отровне мржње. Узгред, зар Вам се не чини да је то једна од најпогибељнијих појава у овом нашем друштву? Како Ви мислите да можете знати да „имамо архијереје за које смо апсолутно 100% сигурни да раде у нашем, српском, интересу, а не у интересу световних власти, странаца, итд.“, да ови то не раде, а неки други ће радити? Како знате да они раде у интересу ових које сте поменули? Ваш утисак, Ваше мишљење? Није баш познат случај неке цркве, било у историји, било у савременом свету, која не ради у интересу световне власти – ту световну власт изабрао народ, па ко онда и може и сме да процењује шта ко и у чијем интересу ради? Прилично је неумесно прозивати владику што је променио мишљење о нечему. Они који га преслишавају знају све то боље? Опет долазимо до оног – сви све знају, сви могу о свему да суде и пресуђују, о ономе што нити знају, нити могу знати. Уосталом, црква је одвојена од државе, па немате могућност да утичете на избор јереја Имате могућност да утичете на световну власт, поље је широко! Па онда покушајте да изаберете одговарајућу световну власт, пошто црквену не можете. Онда Вам неће бити крива црквена власт.

    3
    25
  14. Вечити Иринеј је први политичар међу Архијерејима . Да ли сте приметили да у свакој супи мора бити мирођија . Деценијама се он пита о свему у нашој цркви а ни политика му није страна . Е зато нам браћо црква овако стоји . Он је изнедрио оваквог г. Перића и уништиоца ваљевске епархије владику (који не зна да се прекрсти него млатара руком испред себе – лично сведочим ) Исихија . Видећете шта ће тамо направити ако му верни народ дозволи . Ми у Епархији Бачкој врло добро смо искусили (не)дела овог чувеног екуменисте који је расадник екумене у СПЦ . Господе опрости ми овакве речи у ове дане , али подлегао сам превеликом искушењу читајући овај ***** текст .

    33
    3
  15. Ево решења!!! – узвикнуо би пок. Зоран Радмиловић.
    Ево соломонског решења! Ево спасоносне формуле да одбранимо наше Косово!
    Како смо их само зезнули! Пазите, македонско, а наше!
    Живео нам ти, владико, и други старци седих брада што нас обрадовасте својом велеумном мудрошћу каквој равне нема у Васељени. Шта чекате, трчите код свог гуруа, код оног што се бори као лав, обавестите га шта му ваља чинити да се спасе српска имовина, српско наслеђе и српски народ на Косову: нека их преда све Шиптарима на коришћење! Грачаницу, Дечане, Патријаршију… – можда предати НАТО-у најпре, да се не досете Шиптари.
    А ми ћемо се придружити вашим обожаваоцима у блејању и мукању, славећи вас и Њега као најхрабрије, најпаметније и најмудрије спаситеље српскога рода.
    И свима ће бити лепо, и сви ћемо се радовати.





    35
  16. @Лимес

    „…потеже се тешка артиљерија, излива, као што је већ уобичајено, и бујица отровне мржње. Узгред, зар Вам се не чини да је то једна од најпогибељнијих појава у овом нашем друштву?“

    Мржња јесте погибељна појава у нашем друштву, али у ономе што сам ја написао нема ни трунке мржње. Разочарења има, али не верујем да треба да Вам објашњавам разлику између разочарења и мржње.

    „Како Ви мислите да можете знати да „имамо архијереје за које смо апсолутно 100% сигурни да раде у нашем, српском, интересу, а не у интересу световних власти, странаца, итд.“, да ови то не раде, а неки други ће радити?“

    Да ови не раде види се јасно као што се види када пада киша, а да ће неки други радити не можемо да будемо сигурни, али имали смо за живота већине коментатора на СтСт патријархе за које би, постављати питање да ли раде у народном интересу, било апсурдно непотребно. Видело се. Па ако смо имали донедавно, можемо опет.

    „Како знате да они раде у интересу ових које сте поменули?“

    Види се, ко хоће да види.

    „Није баш познат случај неке цркве, било у историји, било у савременом свету, која не ради у интересу световне власти…“

    Проучите мало боље историју.

    „Прилично је неумесно прозивати владику што је променио мишљење о нечему.“

    Ако тиме сам себи скаче у уста, не да није неумесно него је неопходно. Шта би било да је променио мишљење о догматима вере, а не о питању од црквено-народног интереса?

    „Уосталом, црква је одвојена од државе, па немате могућност да утичете на избор јереја. Имате могућност да утичете на световну власт, поље је широко! Па онда покушајте да изаберете одговарајућу световну власт, пошто црквену не можете. Онда Вам неће бити крива црквена власт.“

    У томе и јесте проблем. За световну власт знамо да су дрипци, али а) имају подршку страних сила и б) разумеју се у технологију власти за тупавији део становништва, па их није лако скинути. За то не бринем превише. Али проблем је са црквеном влашћу. Она ником не би требало да одговара осим Богу и народу, управо због тога што се не бира на општим изборима, а нисам нешто убеђен да им је довољно стало; као да им је више стало до угађања световној власти.

    О овоме сам већ писао пре неколико месеци поводом давања аутокефалије Македонцима, али хајде да поновим. Добар број архијереја делује као да никада нису били кул док су били млади, па сада мисле да ће постати кул опонашањем других. Зато сада имамо Инстаграм патријарха, и још му је профил на латиници, а не би ме чудило да имамо и Тик-Ток владике; не пратим па не знам. Као да им је више стало колико имају пратилаца и претплатника него верника; прате дух времена. Што само показује да су лузери, јер праве фаце апсолутно не занима шта други мисле, него раде оно што треба макар ишли свима уз длаку. Они који иду низ длаку се нису одрекли света, па ма какав постриг да су примили формално.

    Храбар умире једном, а кукавица умире сваки дан. Или што рече војвода Мишић, ко сме тај може. Наши архијереји (не сви, али они експонирани у јавности) не смеју па не могу.

    За крај, досадило ми је да Вам цртам ствари које би требало да буду јасне и очигледне чак и напреднијим и освешћеним средњошколцима. Убудуће ћу се трудити да не одговарам на Ваше коментаре јер не доприносите квалитету дискусије довољно за мој укус.





    30
    3
  17. @ И немојте, што сте знања тиче, нисмо равни, у много чему, а ни у томе што ја не мислим да знам све као Ви, поготову оно што једноставно не можете знати. Оно о мржњи није се односило на Вас, него ону поплаву у већини овдашњих коментара, било о којој теми да је реч! Ако нисте то приметили као главни и једини мотив, којем се најчешће не додају никаква, иоле разложна и логична објашњења и образложења, утолико горе! Већину вас, горљивих бранилаца православне цркве и вере не би било згорег упозорити да су обични смртници, јер себи често присвајају својства која као такви немају нити их могу имати, а није за њих здраво да умишљају такве ствари. А шта замишљате под „напреднијим и освешћеним средњошколцима“ који више знају од мене, немојте, није вас достојно! Па, уживајте! Било је и крајње време да чувам својe време и свој мир! Негативно делују сазнања о знању и образовању овог народа која се читају у овдашњим коментарима!





    4
    25
  18. ,,Нека буде воља Твоја.,, Господ открива Своју вољу онима који Га љубе.Слугама Својим.Божија воља по истим питањима у различита времена не мора бити иста.,, Благо ономе који не виде а верује,,.Владико Свети на многаја љета ,да служиш Богу и Роду Србскоме.ПС.Епископу Бачком верујем и када га окруже непомјаници,јачи је Онај што Га држи.

    5
    21
  19. Vukosavljević trgovao sa Miroslavljevim jevanđeljem, Rerihom, Lubardom. Što se sad javlja? Zglajznuo, pa da skrene pažnju i preporuči se. Jadno i bedno. SPC sigurno zna šta radi, a i ako greše, ne može im grešnik i bezbožnik suditi.

    9
    24
  20. Loš potez crkve, a „apel“ bivšeg političara-ćutologa V. Vukosavljevića još gori. Ne radi se tu o crkvi, nego o hijenama koje se bore za vlast. Ostavite crkvu narodu, svi do jednog, manipulatori i štetočine!





    9
    23
  21. Irnej je barem učena glava, ovaj ex ministarčić, ****** *****. Spao na FB sastave. Uozbiljite se….

    <a href="void(0)" title="Свиђа ми се" rel="nofollow ugc">
    <i></i>
    </a>

    <a href="void(0)" title="Не свиђа ми се" rel="nofollow ugc">
    <i></i>
    </a>

    6
    22
  22. Мука ми од Вукосављевића.

    7
    24
  23. @Главни даса
    Деца комуниста завршила посао својих очева комуниста.
    Тата УДБАш (пуковник) започео, а син – “Црни Генерал“ у
    СПЦ – довршио.

    „Где ја стадох — ти ћеш поћи!”
    „Што не могох — ти ћеш моћи!”
    „Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”
    „Што ја почех — ти продужи!”
    „Још смо дужни — ти одужи!”
    Где је отац стао, син је наставио и посао довршио.

    Нови аманет духовног оца Иринеја Буловића
    свом духовном сину Порфирију Перићу:
    Папу ми у Србију доведи и поново га у Београду у руку пољуби!

    19
    4
  24. Да ли је могуће да сад имамо и ‘црквене’ ботове попут оних државних у Куриру? Можда је само један ал’ зна знање и баш се потрудио да се прикаже са различитим сличицама.

    24
    4
  25. @Онорије АЕ Илирије

    Прилично је симптоматично да се испод текста који говори о еп. Иринеју, а где се уопште не помиње Вукосављевић већ се његово отворено писмо користе као илустрација и линк, појаве четири нова коментатора у размаку од три сата само зато да би напали Вукосављевића. Типично ботовско понашање. Очигледно је неким структурама Вукосављевић засметао довољно да својим ботовима дају задатак да га оцрне. Овим нити браним нити нападам Вукосављевића, само примећујем понашање.

    @Лимес

    „…а ни у томе што ја не мислим да знам све као Ви…“

    Бесмислица, има безброј ствари које ја не знам јер ме или не занимају, или ме не занимају довољно. О тим стварима не коментаришем.

    „А шта замишљате под „напреднијим и освешћеним средњошколцима“ који више знају од мене, немојте, није вас достојно!“

    Нисам рекао да више знају од Вас, него да више разумеју. Ја се трудим да се изражавам што је прецизније могуће. Човек не мора да зна јако пуно, у смислу количине чињеница, да би разумео суштину. Овде говоримо о црквеној јерархији која би требала да делује у народном интересу, што је освешћеним средњошколцима јасно а што многима у САНУ није јасно без обзира на њихово неспорно енциклопедијско знање.

    Ваш коментар о мржњи и ниској култури дијалога стоји, али ја нисам уредник СтСт. Када бих ја био власник/уредник неког угледног патриотског сајта, или не бих уопште омогућио коментарисање или бих пуштао само коментаре који доприносе теми, што би онда захтевало много више уредничког труда и имало као резултат много мање коментара.

    Зашто? Зато што већина људи нема шта паметно и корисно да каже о општим темама, о темама које су ван њиховог уског круга стручности, а небитно је да ли је то столарија, рад на шалтеру у пошти, хирургија, или било шта друго. А када се свако осећа позван да каже нешто зато што постоји платформа за то, онда добијете гомилу коментара на нивоу свиђа ми се/не свиђа ми се, као да је било кога брига да ли дотични више воли сладолед од ваниле или од чоколаде, што је отприлике ниво.

    Кад смо код Вас, Ви сте очигледно образовани и писмени, али нисам приметио да имате прпознатљив став по било ком питању нити да сте стручњак за нешто, барем на основу Ваших коментара. Нисам ништа научио од Вас, а има рецимо десетак коментатора чије коментаре увек читам и од којих сам научио пуно. Ваши коментари се често своде на постављање интелигентних питања са позиције „не таласај“ или „како се усуђујеш да дираш свете краве“. Ништа оригинално, ништа неконвенционално. Ако је то Вама довољно, нема проблема.

    27
    4
  26. Znate šta, ne spadam u botove i retko komentarišem. Ali Vukosavljević je bio ministar u vladi Ane Brnabić. Bio je vrlo poslušan pro-hrvatskoj nomenklaturi. Sada napada SPC. I inače, otkad nije na vlasti, mnogo je ozlojeđen. Smatram da mu nije mesto na ovom portalu.





    7
    14
  27. Почео сам ово читати…Наканио се након неколико дана… И након неколико реченица одустао.

    Прељевање из шупљег у празно. Може и обрнуто.

    Али има нас који ВЈЕРУЈЕМО да су ноћи бијеле, а млијеко црно. А да је латиница србско писмо.

    Неко је овдје луд. Дај Боже да сам ја.

    PS Прочитах чланак о Војводи Јовану Стојковићу Бабунском. Ако неком и није било јасно шта се на Југу дешавало, послије тог чланка би морало бити.

    А да ли је у питању Сјеверна Македонија, Западна Бугарска или Јужна Србија, зависи са које стране се гледа. Још само да Србе са Скопске Црне Горе прогласе Црногорцима. Да није жалосно, било би пресмјешно.

    36
    1
  28. @ Марк Еугеникос

    Заиста је постало губљење времена и читање и одговарање на овдашње коментаре, али, пошто сте Ви баш овако лично, па и самоуверено кренули да процењујете моје квалитете – знања, ставове, па чак и намере, ипак ћу морати да одговорим. Ви одговарате, и не слажете се унапред сa оним што сте сигурни да ћу ја да кажем, а нећу, нити ми пада на памет: [Пре него што кажете, архијереји треба да раде у интересу спасења, а не у националном интересу, не слажем се. Они који неће да се баве политиком не треба да постају архијереји него треба да буду обични монаси, који могу да се не брину ни о чему осим о вечном спасењу своме и своје духовне деце. Они који пристану да буду архијереји не могу да избегну да се баве политиком и националним интересима на онај или овај начин.] И онда Вам је неприхватљиво оно моје о свезналицама и пророцима!
    Даље, о средњошколцима. Баш ме занима како Ви мислите да је могуће да се разуме суштина нечега, а да се о томе не зна много? На основу чега то средњошколци постају „освешћени”, па им нешто постане јасно и без неког знања о тој ствари? Прикаже им се, или једноставније речено, бивају индоктринирани, с једне, друге или треће стране? А не мислите ваљда да индоктриниран човек има баш право, објективно мишљење о нечему, обично се сматра да нема. Дакле, колико је таква свест (освешћених средњошколаца) подобна и колико је помоћу ње могуће да се донесу закључци о томе делује ли јерархија у интересу народа, заиста не бих да коментаришем!
    Знате, сувише се овде олако, да не кажем необавезно и неодговорно угледни научници ниподаштавају, шта год да је у питању, као ово, нажалост, и Ви сада, а од Вас се то није очекивало, бар ја нисам. Какве везе чланови САНУ са свим овим што пишете имају?
    Што се мене тиче, немам намеру да неког поучавам, сматрам да је довољно да се укаже на нетачности и непрецизности, што обично одмах бива негативно оцењено? Па како бисте могли поучавати неког ко мисли да већ све зна и то најбоље! Нисте приметили да стварна знања и чињенице немају баш никакву улогу, и све се своди баш на допадање – не допада ми се када прочитам нешто што мислим да знам боље! Што се тиче мојих ставова, они су савршено јасни, па морам са жалошћу да приметим да не читате коментаре баш тако пажљиво као што кажете. Само нису агресивни и свезналачки – говорим о оном што знам.
    Из коментара се може доста тога научити, додуше очигледно не мислимо на исто! Много тога они показују о стању културе и образовања овдашње популације, ставовима и уверењима, што је драгоцено за, рецимо, социологију! О историји, језику и много чему другом, ово неће бити баш право место за учење, не само коментари, него и неки текстови о крупним питањима српске средњовековне историје којима су се бавиле генерације научника, а пише неко чија је струка сасвим нешто друго, то је пре за бригу и очајање, а не за учење!
    Оно о светим кравама и неталасању је смешно, испод Вашег нивоа размишљања и процене!

    :

    5
    16
  29. Иринеј Буловић је човек од поверења служби, и то деценијама. Никада патријарх, али онај који вуче конце у позадини.То је рацио његовог „духовног“ ангажмана.Зато немају упоришта било какве критике и оспоравања са верског, националног или историјског становишта.

    8
    1

Оставите коментар