Поставља се питање мотива српских великодостојника да раде на укидању сопствене црквене надлежности на исконској српској територији
Душан Илић (Фото: Лична архива)
Дефинитивно је дошло до измирења Српске православне цркве и „Македонске православне цркве“. Овај процес je крунисан служењем литургије помирења коју ће заједно предводити патријарх српски Порфирије и архиепископ македонски Стефан. Овај текст ће представљати покушај анализе искључиво рационалних аргумената који са једне стране, говоре у прилог помирења српске и македонске јерархије, а са друге, откривају и нешто другачију позадину тренутних догађаја, који се са правом могу назвати историјским.
Како је протеклих година доста говорено и писано о историји македонског црквеног питања, не бих превише времена трошио на овај аспект. Срби се позивају на канонски поредак, признат у целој православној Васељени, по коме на простору данашње Северне Македоније искључиву јурисдикцију има СПЦ. Са друге стране, македонска страна истиче везу са негдашњом Охридском црквом, која је по њиховом виђењу била македонска и која је старија од српске. Довољно је истаћи да позивање Македонаца на континуитет њихове „Цркве“ са средњовековном Охридском архиепископијом има основа као што би основа имало и позивање Римокатоличке цркве у Хрвата са Апостолском црквом Далмације. О било каквом помену македонског националног имена пре друге половине ХIХ века не може бити речи чак ни у најлибералнијим промакедонским научним круговима у свету. Стога је тражење некаквих Македонаца на простору Охридске јурисдикције до краја њеног постојања (1767) крајње неозбиљно.
Позабавимо се тренутним разлозима који су били пресудни да обе стране седну за сто и договоре превазилажење раскола. Такође, коме је у интересу овакав исход? Већ неколико дана слушамо веома озбиљне српске стручњаке како поздрављају акт помирења, сматрајући га, у неку руку, великом српском победом, односно поразом папистичких тежњи које Цариград несумњиво испољава протеклих година. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве огласио се саопштењем у коме са радошћу прихвата повратак Македонске православне цркве под окриље мајке Цркве, односно обнову статуса ове црквене области из 1959. године. Но, на самом почетку сам СА Сабор изражава наду да ће питање коначног статуса Македонске цркве бити решено у братољубивом духу свеправославног сагласја. Закључак који се изводи из овакве формулације би отприлике могао да гласи: македонска јерархија више није у расколу, Македонска црква се враћа под окриље СПЦ са већ признатим статусом аутономне цркве, но, то није њен коначни статус. У преводу на једноставнији језик, тренутни аутономни положај МПЦ је само привремено решење, док ће коначан статус највероватније подразумевати аутокефалију Македонске цркве. Овакав закључак се намеће из простог разлога што, у тренутним околностима, МПЦ има статус најшире могуће црквене аутономије. То јест, само је један корак дели до аутокефалности, коју без Српске цркве не може задобити. У истом саопштењу се такође каже: „дијалог о будућем и евентуално коначном статусу епархијâ у Северној Македонији није само могућ него је и целисходан, легитиман и реалан“. Тиме се још једном ставља до знања да је српска јерархија вољна да македонској јерархији додатно изађе у сусрет, сматрајући да су преговори о статусу једног од најважнијих делова своје јурисдикције не само пожељни, него и неопходни.
Ако се измакнемо на трен са канонског поља, ваља нагласити да је историјски договор између две јерархије постигнут готово 20 година након пропасти Нишког споразума, који је био сличне садржине, а из кога се македонска страна повукла на притисак своје државе и страних сила. Нишки споразум је пропао у време док Северна Македонија још увек није била чланица НАТО, у време када је Русија још увек била партнер Западу, односно у време када су званичне власти у Београду још увек биле оне исте које су 5. октобра срушиле Милошевића и Србију окренуле том истом Западу. Међутим, историјско помирење 2022. године, одиграло се у битно другачијим условима. Северна Македонија је и формално постала члан Северноатлантске алијансе, Запад је кренуо у отворени рат са Русијом преко украјинске територије, а на Србију се врше све већи притисци да се одрекне свог идентитета и веза са Истоком. У међувремену су званичници НАТО управо Српску цркву означили као главни реметилачки фактор на постјугословенском простору, а удар западних структура на најважнију институцију српскога народа врши се на свим фронтовима. То је нарочито било приметно у Црној Гори, са фамозним Законом о слободи вероисповести, због кога су организоване литије, затим у Хрватској где је било покушаја обнове Павелићеве „Хрватске православне цркве“, али и у Северној Македонији, где је канонска српска јерархија прогоњена као у турско и комунистичко доба. Довољно је поменути страдање канонског архиепископа Јована, који је више година нелегално тамновао у македонским казаматима. И сада се поставља питање, зашто би Запад који руководи или минира најважније процесе на Балкану, баш у овом тренутку допустио историјско измирење две братске црквене јерархије? Зашто је Западу баш сада стало да врати МПЦ под окриље Српске православне цркве? И зашто би Македонци управо у овом тренутку, када су се сврстали на страну Запада против православне Русије били од истог саветовани да се врате у канонско јединство са Србима, које тај исти Запад посматра већ два века као мале Русе на Балкану? Мислим да је одговор једноставан. Он се делимично налази у другом делу Саопштења од 16. маја. Наиме, каже се да: „Сабор нема намеру да после решавања статуса условљава нову сестринску Цркву ограничавајућим клаузулама у погледу опсега њене јурисдикције у матичној земљи и у дијаспори, уз препоруку истој да питање свог званичног назива реши у непосредном братском дијалогу са јелинофоним и осталим помесним Православним Црквама“. Поједностављено, СПЦ има намеру да након утврђивања коначног статуса, призна јурисдикцију МПЦ и над Македонцима у дијаспори, али и да питање њеног коначног назива препусти македонско-грчком дијалогу. Да СА Сабор СПЦ жели да види останак МПЦ у свом саставу он не би дозволио мешање треће стране у питање назива једне своје административне јединице. Но, чини се да овим Саопштењем СА Сабор СПЦ види МПЦ ка нову сестру Цркву, што се и наводи у самом Саопштењу, за разлику од Цариграда, великодушно јој признаје јурисдикцију над Македонцима у расејању, те јој оставља да, аналогно политичким договором из Преспе о имену државе, МПЦ на сличан начин реши питање свог имена са гркофоним помесним црквама.
Како се из непосредне анализе да видети, српска јерархија има намеру да братски помогне својим македонским колегама да на канонски начин легализују оно што је започео Савез комуниста Југославије 50-их година прошлог века, тиме поништавајући једно од најважнијих правних начела које је Валтазар Богишић изразио речима да „што се грбо роди, вријеме не исправи“. Конкретно, ради се о заокруживању македонског идентитета формирањем аутокефалне македонске цркве. У том контексту, желео бих да подсетим читаоце да македонски идентитет ни дан данас не признају у замишљеним основама ни бугарска, ни грчка страна. Конкретно, све што би могло са данашњег становишта бити окарактерисано као македонско у Бугарској и Грчкој је у потпуности искорењено. Па испада да једино српске политичке и црквене елите предано раде на формирању овог новог идентитета само на подручју које је Букурешким миром 1913. године враћено Краљевини Србији. Након признања македонског језика још у доба СФРЈ, признања северномакедонске државе 1991, дошло је на ред и српско признање МПЦ која је до овог трена била у расколу не само са Српском црквом, него и са целим православним светом.
Поставља се питање мотива српских великодостојника да раде на укидању сопствене црквене надлежности на исконској српској територији. Да подсетим, на подручју Северне Македоније налази се готово подједнак – ако не и већи – број српских православних светиња као на Косову и Метохији. На овом подручју налазе се и колевка српске писмености, духовности, као и старе српске престонице. Али што је такође важно, на овом простору и дан данас опстаје мала група Срба, која се није одрекла свог идентитета, али и не тако занемарљива група православних хришћана који су, трпећи вишедеценијске прогоне, остали у канонском јединству са Српском православном црквом. Овим чином поништено је и у заборав бачено мучеништво српских страдалника, који су толике године истрајавали због своје верности Христу и Светосавској цркви. Са друге стране, награђена је хетманштина, манипулација, морално-политичка подобност и служење македонске јерархије страним интересима. Да су македонске структуре искрено желеле да јачају Православље, па макар и изван српских канонских оквира, имали су за то барем три последње деценије од пада комунизма. Но, и дан данас на овом простору већина храмова није активна, односно у великом броју тамошњих светиња нема активног литургијског живота.
Наредно питање гласи: шта су српске црквене, али и интелектуалне и политичке елите желеле да постигну оваквим договором? Да ли ће македонски великодостојници сада постати браћа српском народу? Да ли ће престати са бруталним фалсификовањем тамошње црквене историје? Да ли ће престати преименовање српских светих краљева и мученика, ктитора тамошњих манастира, односно да ли ће српски светитељи наставити да сметају македонској браћи? За оне који нису посетили тамошње српске светиње, да кажем да македонска браћа већ годинама уклањају натписе на фрескама српских светитеља, мењајући им имена, а у историјским подсећањима има места за Византинце, па и за „мрске“ Турке и Бугаре, али не и за највеће ктиторе у земљи, Србе. Стога, да ли је интерес српских духовних и световних пастира да, на раскомаданом српском бићу, формирају нове идентитете или да чувају сопствено предање?
Објективно посматрано, ваља рећи ко је оваквим договором шта добио, а ко шта изгубио. Сваки договор представља једну врсту компромиса. У конкретном случају, македонска страна је жртвовала тренутно признање аутокефалности, враћајући се у састав СПЦ, како би на једини канонски дозвољен начин то исто добила у другом кораку. Српска страна је прихватила да помогне у процесу сопственог затирања на простору Старе Србије, односно пристала је да призна МПЦ редовним канонским путем, при том не добијајући ништа, учинивши веће уступке од оних на које би, у овом тренутку био спреман и сам Цариград, да је којим случајем македонско питање под његовом јурисдикцијом. Хеленски свет је добио још једну заокружену прозападну НАТО колонију, која ни у ком случају не може бити земља наклоњена нарастајућој Русији. Албански и бугарски фактор добили су дефинитивно укидање српског утицаја у Северној Македонији, јер више не постоји ниједна полуга притиска којим би Београд могао да утиче на понашање скопских елита. Запад је добио сужење простора Српске православне цркве, па самим тим и слабљење, за њих, главног реметилачког фактора на Балкану. Ватикан је практично добио одшкринута врата за свој прозелитизам на овом подручју без икаквих бојазни од реакција Српске цркве и њених великодостојника.
Јелена Тасић: И српске и македонске владике крију услове помирења
Многи ће овом тексту приговорити контрапитањем: а шта је алтернатива? Алтернатива је, господо хришћани, борба за Истину, као врхунску вредност Православља, колико год она била неугодна и политички некоректна и колико год се она не допадала нашој бившој и садашњој браћи. Алтернатива је, господо Срби, борба за српске националне интересе, а не робовање југотитоистичким традицијама. Нарочито, у новим, измењеним геополитичким околностима, када је ампутација једног дела српског духовног наслеђа потпуно безразложна. Алтернатива је, преосвештена господо црквени оци, исповедање вере и мученичко страдање, а не договарање са отимачима српских светиња. Не заборавите да је једини носилац Православља у Старој Србији народ Св. Ђорђа Кратовца, Св. Злате Мегленске, Св. Ђакона Авакума, свештеника Тасе Коневића и архиепископа Јована Вранишковског и неизбројаних других мученика, а не народ унијате Гоце Делчева, оснивача Друштва против Срба, Даме Груева и ратног злочинца Тодора Александрова.
За крај бих желео да поставим и једно лично питање нашим елитама. Чији ће од сад бити гробови наших предака који су крварили за ослобођење Старе Србије, односно ко ће се старати о њима? Браћа Македонци, који у својој Саборној цркви у Скопљу као главну светињу држе тело унијате Гоце Делчева? Не бих рекао. Да ли ће сада бити могуће одржати помен на гробу мог чукундеде Милана Илића, српског војника палог на Кајмакчалану, сахрањеног у селу Бач код Битоља или његовог рођака, Војводе Петка Илића Нагоричког, сахрањеног у Старом Нагоричану код Куманова? Да ли ће то радити братска македонска јерархија која је својим деловањем поништила све за шта су дотични положили своје животе? Одговор је кристално јасан: Неће! Шта ће бити са преосталим Србима, чуварима немањићких традиција? Они ће, попут Срба на Космету, остати неугодни сведок дубоко стратешки и суштински погрешних одлука српских елита. Оно претпрошлогодишње Не дамо светиње у Црној Гори, претворило се у Поклањамо светиње у Северној Македонији. Зато је порука овог текста српским елитама које, са динарских висина и панонских низина гледају на нас, своје јужне сународнике следећа: Мислите ли да сте брисањем једног од најважнијих делова сопственог духовног наслеђа успешно решили важан црквени и национални проблем? Нажалост, нисте. Ви мислите Црна Гора је далеко од Македоније, а Војводина још даље, али Македонија ће вам сутра закуцати на врата.
Душан Илић,
Институт за европске студије
Categories: Српско православно стање
Кад би један, само један свештеник ово истинито слово беседио на Светој Литурђији, ех, кад би…
” Учи ме, брате Душане, карај ме,
Како да земам ИСТИНА…”
ХРИСТОС АСКРСЕ!
„Ви мислите Црна Гора је далеко од Македоније, а Војводина још даље, али Македонија ће вам сутра закуцати на врата.”
Управо тако!
Томе можемо додати и читаво Православно расејање на које су фанариоти одавно пружили своју руку. Због фанариотских притисака Срби у расејању већ одавно осећају да су од СПЦ-е пуштени низ воду.
Браво Душане , ти видиш оно шта наследници комуниста и Богохулници раде ( на жалост има их много више од половине Срба ), а ја бих се надовезао да је једини разлог оваквог потеза припрема да се политички уради иста ствар са Косметом . Уосталом зар нам то речито не говори присуство ” вође ” на заједничком ручку . Још једних 5:0 за његово Величанство у игри против српског народа . Мислим на ону мањину која није комунистичка , они ионако нису Срби већ интернационала .
Svaka čast iskreno i istinito svedočenj
И шта ћемо сад?
Када се мери логиком, већина изнетог је тако. Када се мери вером,Бог зна.,, Нека вам буде по вери вашој.,, рече Господ слепима и прогледаше. 💞
Ko je to tamo rekao – zloguk? Tekst Dusana Ilica (za razliku od nekih prethodnih) celovito sagledava situaciju. Mozda zbog toga sto je sentimentalno vezan za taj proctor Stare Srbije gde mu I preci pocivaju. Slicne stvari sam napomenuo u svom komentaru odmah posle objave o Liturgiji pomirenja izrazivsi nadu da necu biti zloguk. Jos nije sve crno kako neki slute ali ne znaci da nece biti. Zloguk se moze definisati kao ukrstenost pesimiste sa baksuzom. Ima I onih koji su optimisti povodom svega ovog mada ne treba zaboraviti ni da su pesimisti takodje optimisti samo su dobro obavesteni. A to je vec jedan korak do zloguka.
Sta provejava iz ovog teksta I komentara? Ono sto sam pomenuo ranije – da ne poznajemo sopstvenu istoriju I to svaki put izadje na videlo u nekim prelomnim situacijama. A te situacije tek dolaze. Nasa autisticna inteligencija je zanemela pa cak I nezainteresovana. Verovatno se vec pozicioniraju za buduca dogadjanja I gledaju da se na vreme dobro ususkaju. Vole da piskaraju I objavljuju tekstice ali ne vole da ih iko ista pita ili ‘čelendzuje’. Pre par dana se nekako zagubio moj komentar ispod teksta uvazenog profesora verovatno sa namerom da se sacuva njegov lik I delo.
U njemu je pisalo da nismo zaboravili da se on napravio nevest I prevideo molbu/zahtev da javno stavi na sto pitanje istoricarima I mislecim ljudima da odgovore da li su se Srbi (ili tamo neki bajagi Sloveni sa trskom) doselili na Balkan u 7.v. sa nepoznate lokacije. To je sustinsko pitanje I kamen medjas srpske I svetske istorije koje bi zahtevalo pisanje nove, odfalsifikovane svetske istorije. Ne znam da li je u pitanju strah ili namera da se ne narusava sopstveni komfor, tek, taj professor je prokockao sansu da, kao neko u koga se imalo siroko javno povernje, ‘sitnim radom’ pomeri prvu dominu u nizu I unese svetlo u ovu zonu sumraka u kojoj smo trenutno. Da li se on ovim samoporekao I svrstao u redove srpske kukavicke inteligencije, ne znam, ali znam da nam je traziti novog zatočnika. Kada dobijemo odgovor na to pitanje (koje bi valjda podrazumevalo i doseljavanje ‘Makedonaca’) onda ce nam se I odgovor na ova ‘pomiriteljska’ I sva druga pitanja samo ‘kasti’.
Мисмите ли Ви дараги ми брачо и сестре у Христу и Србству,да је Свети Владика Николај Велимирович,писао Небеску Летургију као пророчко дело које це се остварити за Хиљаду година,или да це Последња времена и све што она доносе одиграти се исто за Хиљаду година.Не ,видите и сами да прориштво испуњава и Последња времена се одигравају ,данас у нашему поколењу.Није ми драго,али то је Стварност.
Сва ауторова запажања су тачна. Оно што не налазим у тексту је, шта сада?, осим позива на борбу за Истину. То наравно стоји, али како?
Ја сам прилично старији од аутора, који још није прешао тридесету. Не сећам се да сам икада прочитао неки конкретан предлог на тему, шта да се ради са Македонијом и Македонцима?
Ако смо изгубили Македонију, а не тврдим да јесмо неповратно, то је процес који траје ево већ више од века. Да се нисмо након Великог рата залуђивали Југославијом и правили државу са дојучерашњим злотворима, требали смо и морали смо да се озбиљно посветимо питању Старе Србије. Али нисмо.
И шта ћемо сада? Македонско питање деценијама запостављамо. По истраживањима, каква су да су, тамо се већина становништва сада сматра посебном нацијом. Било би и бесмислено и немогуће да их на силу посрбљавамо. Претпостављам да свеснији међу њима виде да су им Срби већи и искренији пријатељи и од Шиптара, и од Грка, и од Бугара, али бити мање зло није довољно.
Моје скромно мишљење је да овде нема брзих решења. Једино решење је да сви наши суседи, а потогову они који су отпали од српског корпуса, поново виде и почну да доживљавају Србију као светао пример на који се треба угледати, оазу слободе и просперитета. Онда би се гурали да уђу, уместо да их ми вучемо да не оду.
Свестан сам да ће ово бити веома тешко и неизвесно, али не видим другу опцију. Русија је деценијама била држава из које се бежало, а сада, након деценија мукотрпног рада на себи, постала је пример и углед многима, укључујући и свеснији део западне популације. Они на западу који нису залуђени пропагандом, а којих нема много, гледају у Русију и питају се, „зашто ово нема код нас и зашто ово не може код нас?“
Да искористим приземни пример: ако хоћеш да муваш неку женску а сав си смотан и мусав, џаба ти јурњава за њом, све ће више бежати од тебе. Али ако се потрудиш па временом постанеш најбоља верзија себе и атрактивнији од других, онда ће ти се женске саме набацивати.
Врсно сведочанство аутора о продужавању српске трагедије нестајања у времену…
Овде, само један детаљ, не и замерка:
“…Не заборавите да је једини носилац Православља у Старој Србији народ Св. Ђорђа Кратовца, Св. Злате Мегленске, Св. Ђакона Авакума, свештеника Тасе Коневића и архиепископа Јована Вранишковског и неизбројаних других мученика…”
Свети Ђакон Авакум, који херојски пострада за веру 1814-те у Београду (имао је 20 година), да ли има директне везе са Старом Србијом?
Рођен је испод Козаре, замонашен у тамошњем Ман. Моштаница, а кратки монашки век провео у манастиру Трнава (уз састрадалника Светог игумана Пајсија).
Али, ако Св. Ђакон Авакум и није у земној вези са простором који данас зовемо Македонија, јесте у непосредном неземаљском јединству са свима тамошњим, до краја оставши Христу Богу вернима.
Нама остаје питање — а где ћемо ми, “су чим ћемо изић’ пред Милоша”? И Ђакона Авакума.
Док има овако паметних младих људи, ипак није све пропало и неће
Ја сам са локалним свештеником и врхом Цркве раскрстио. Идем у цркву манастира Епархије рашко-призренске у егзилу. Кући и на гробљу, службу врши њихов игуман (у богослужењу се патријарх не помиње, већ владика). За мене, превршили су меру када су изопштили сада поч. владику Артемија. И не само да су га изопштили, већ су га предали световним властима, да га кривично гоне. Умро је неосуђен. Да је невин-знали су. Издали су брата свога, као што је Јуда Христа. Знали су га добро, посебно сада поч.Атанасије, Амфилохије, Иринеј, јер су заједно студирали. Врх живи од буџета, тј. од наших пара, зато ме ово са “МПЦ” не изненађује. Ниже свештенство ћути. Нека ћути, од мене динара добити неће, а верни народ нека им даје, да и даље ћутати могу.
@Стање ствари
Нема везе са овим чланком, али би могли да пренесете, тј. преведете “Заявление Совета Общероссийского Офицерского собрания”, https://m-kalashnikov.livejournal.com/4243623.html
Василије Трбић, у својим мемоарима, пише да су Илинденски устанак подигли Бугари, да није постојала јасно формирана свест о некаквој македонској нацији, и да би великим силама скренули пажњу на страдања у “бугарској” Македонији. Међутим, српски идентитет је био очуван у значајном делу популације. Тако смо имали низ српских четничких војвода, а један од њих чак није хтео да се изјасни као Бугарин и буде пуштен из затвора (султан је дао амнестију за Бугаре).У Старој Србији се водила крвава борба Срба, што против Турака, што против Бугара. У тој борби страдало је и на стотине свештеника, учитеља и др. виђенијих Срба.
@Револуционар,
и ја се дуго размишљам да раскрстим са својим „ шља*** ” . Да ли ми можете рећи која је Црква Епархије у егзилу , поштованог , сада са Господом , Владике Артемија – катакомбна – најближа Новом Саду Ово је већ превршило сваку меру . Ствари су невероватне , раније док су у црквама служили правоверни свештеници чије су проповеди биле злата вредне и једва сам чекао недељу да се окрепим речима , рецимо проте Душана Петровића којег је нажалост ова новотарска „олуја ” збрисала ; дакле тада је било мало народа у цркви , долазили су у главном стари људи и понеко младо чељаде , а сада како су завладали јеретици и екуменисти , новосадске цркве крцате и старим и младим сређене , имају подно грејање , около паркови , нове ограде …. а проповеди не можеш чути . Заврши се Литургија , подели наора и ћао ђаци , иде се на кафицу – мислим свештенство, а неки седе по баштама и освежавају се после напорног посла . Стварно ми је дозлогрдило ….Боже опрости ми на овим речима .
@Зоран
http://www.eparhija-prizren.org/
Бог је Бог, а људи и човеколики, нису нити могу бити.
Хвала Богу да православље није изузетно и не користи догму као оружје.
На крају, крајева, Бог успостави равнотежу.
Све горе речено пада у воду са цитаtом Архиепископа Јована:
“Најзначајни дан у мом животу.
Постигли смо канонско јединство у Христу.
Свака рана и свака мука, прогони све се исплатило.
Издржали смо све зарад јединства у Христу.
Највећу захвалност упућујем Патријарху српском-нашем Порфирију за ову побједу Цркве.”
Архиепископ охридски Јован
Текст је одличан.
Посебно зато што указује на српску споменичку баштину на територији данашње Северне Македоније и покушаје њеног отимања.
Зар не можемо онда за почетак да направимо најпре једну мапу Северне Македоније на којој ће бити уцртани сви српски манастири, српске тврђаве и спомен обележја из Балканских и Првог светског рата, без обзира на то у каквом се стању сада налазе? Такве мапе су се пре 15-ак година својевремено правиле за Косово и Метохију и делиле уз дневну штампу са циљем, да укажу на духовно благо српског народа. Зар је српског блага у Северној Македонији, тј.Јужној Србији мање? После би могли да се праве и каталози истог са кратким објашњењем за свако место. Шта чекају српски историчари? Једно је када се о томе прича, а друга је ситуација када се то картографски прикаже! Имамо ли списак српских знаменитих личности, са биографијама који су рођени на подручју данашње Северне Македоније? Шта чекамо?!!!
@Дејан од Пиве
Не пада! Ради се о томе да је ово што је владика Јован рекао у потпуном несагласју са Саопштењем и изјавама других владика.
Нижем свештенству је забрањено да се изјашњава било где и о било чему… „само нека ћуте, нека жмуре … нек плаћају Јухухуху..“. Верни народ да не помињем. Истина и само истина је једино и само у власништву оних владика који мисле исто као две-три сиве еминенције од којих бар једна не припада Цркви. И само се она сме јавно износити.