Узимам фрулу и нудим је страначким активистима чије су руке пуне флајера а уста пуна фраза. Изненаде се кад их замолим да ми на фрули одсвирају нешто. Кажем, лакше ћу политички преломити, док ми буду свирали
Хамлетовска фрула, вербална инсталација (Фото: Н. М.)
OK, знамо и сами: све смо слабије гимназијски и струковно образовани, тако да би на усмено потраживање каква је веза између Хамлета и фруле ријетко ко имао прави одговор.
Зато, укуцајмо Хамлет и фрула – или боље – прво прочитајмо причу што слиједи…
Имаће томе неколико, пожелио сам да купим фрулу. Хтио сам да то буде баш дрвена, јефтина, етно-свираљка, да се њоме могу да огласим кад за то дође вријеме.
И нађем је. Код оних мештара што продају разне дрвене ствари, од троножаца преко оклагија и варјача, до клупа и комода.
Фрулу држим на радном столу, у шољи са приказом Битке код Лепанта, заједно са нешто оловака разних мекоћа, хемијских оловака, плавих, црних и црвених, маказа, и нешто других руци потребних трица.
У простор ми пропорционално чешће ако је до каквих избора остало мало, хоће да наврати секташки какав политички активист, да врбује. Мрежом крупног ока он има домаћи задатак да лови. Од уловљених имена и презимена, потом и гласова, зависи за колико ће се степеника успети на страначкој скали.
Пазимо…
Дан данас траје 18 сати, не 24; све се убрзало. Голи издајници и политикуни само што не лете. Ко ти позајми не враћа; ко ти слаже једном није слагао него тек почео да лаже; и вара; и краде; од говеђег хормона раста дјевојчице од девет година имају сисе; со је све слађа, уље и вино су рјеђи, а љубав пресушује и код попова.
Ако врбовник види да је човјек слободан, кружи и плете док не заметне разговор. Отвара уста пуна обећања, програма и реформи. Током разговора у коме се правим луд, активист гради, свечано отвара, помаже, покреће… али и историјски пати, и извињава се ту и тамо, не у своје име него у име лидера, оца-ујединитеља, а можда и демократског свеца.
И сад? Није паметно одбити бланко понуду да отвориш властити политички профил, да се сутра нађеш на листи, да будеш виђен, да те странка истакне, да будеш, не без разлога, директор, управник, предсједник, јебеммумиша, чак и први до лидера. Понуда је то од које гризеш песницу, од части.
Узимам фрулу из Шоље од Лепанта, јер ми је она наставно средство, и нудим је махом уљудним и лијепо одјевеним страначким активистима чије су руке пуне флајера и уста пуна фраза, али ум без идеологије.
Изненаде се кад их замолим да ми на фрули одсвирају нешто. Било шта. Кажем, лакше ћу политички преломити, док ми буду свирали…
А они, гле: не знају.
На најпростијем инструменту не могу да извију звук.
Па ми буде драго, јер све у мени поскакује од задовољства. Сцена је преписана из Шекспира: На једном мјесту Хамлет нуди фрулу режимским битангама Розенкранцу и Гилденстерну, наводним пријатељима, који имају налог да га спроведу у смрт.
Свирајте ми, каже им Хамлет.
Али ми не знамо, кнеже!
А тако, кажем, као и Хамлет: „Хтели бисте да учините да одјекнем од најнижег тона до врха своје скале. А ево овог малог инструмента у коме је диван склад и обиље тонова, па га ви ипак не можете натерати да проговори! До сто ђавола, мислите ли ви да се на мени може лакше свирати него на једној фрули?“
Немојмо се заваравати. Не бити ни у једној странци опасније је неголи бити у било којој странци. Како? Тако што чином иницијације, потписом, човјек без обзира на пол, постаје чланом политичке секте. Сви који припадају странкама свим су партијама мили, јер су на политичком тржишту, знају који феромон да очекују када се у Скупштини оњуше страга, поткупиви су, зависни, послушни као керови или пак опасни као дресирани пси, све вријеме гладни власти јер она значи моћ, значи жене, значи стандард, значи бити неко у очима нишчих и подређених, значи бити несрећан када једног дођу млађи, љепши и паметнији, а заправо издајничкији и послушнији – на које онда прелази моћ, јер су таква правила игре.
Не бити пак члан демократске секте каква је Статутом свака политичка партија значи с једне стране бити прокажен, јер је зато што је осиромашено – цијело становништво учлањено, а са друге стране, нестраначки се ум шета градом с метом на челу. Да му је глава означена сви знају, само не човјек који је одлучио да између два зла не бира мање (а што гласањем чини већина), венго да утопијски чека моменат када ће имати прилике да између зла и добра заокружи добро, ампутирајући тиме зло!
Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)
Пошто се то неће догодити, јер демократија не даје стварну шансу гласачкој пучини, посебно не у земљи која је колонија демократског типа, излазак на изборе гдје се гласа између два зла је губљење времена, кад и опасно замијерање свим политичким сектама, колико год да их има.
Уочи парламентарних избора у Црној Гори, 11. јуна 2023, што не казати да све партије живе од странчарења, од заваде, јер само ми ваљамо, а други не, ми смо добри јер имамо план како да донесемо мир и напредак. Ми ћемо запослити тебе ако нас подржиш, а њега нећемо, иако је стручнији, јер је нестраначан, није нам приступио, није нам показао лојалност, није потписао, па би по нас могао да буде отрован, ми тако не радимо, јер смо странка, озбиљна, а озбиљна странка је војска, и има свога команданта, и кад овај каже да нам ваља ући у постизборну коалицију са сектом на коју смо лајали прије избора, лизаћемо се с њом послије избора, јер се тако ради у демократији, без обзира што нема смисла, без обзира што тако није етично, без обзира што странке уопште не би требало да постоје, јер вјековима показују дозу малигне превртљивости, себичности и неспособности, а данас не само склоност ка издаји и велеиздаји – него су отворено издајничке и велеиздајничке.
Ко би, мајци, могао да у Црној Гори данас прође Његошево решето? Ко би у Србији данас могао да прође Карађорђево?
Нека ме нико ко не зна да свира на хамлетовској фрули не пита који би то, по мом препаметном мишљењу, поредак био бољи од постојећег? Ја то не знам. Ја не знам да свирам на оној јефтиној фрули коју нудим страначким врбовницима. Но за разлику од политичких секташа, никог не наговарам да уђе ни у Бокељску партију, ни у Црногорску партију, ни у Српску партију, ни у Европску партију, ни у Свјетску партију.
Пустимо Христа у наша срца, а партијски синови нека – као и до сада – само раде свој посао.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Ja priznajem.
Ne znam da sviram na Srpsku frulu.
Ja priznajem.
Ne znam da sviram na Srpsku dvojnicu frulu.
Ja imam Srpsku frulu u kući.
Odavno.
Drvenu.
Ja znam da su kada sam ja bio mlad ili još bolje mlađi svaki čuvar Srpskih ovaca znao i umeo da svira u Srpsku frulu.
A oni najbolji ili najumešniji u Srpsku dvojnicu frulu.
Ja priznajem.
Kada sam ja bio mlad ili još bolje mlađi mene nisu NAUČILI oni koji su TREBALI da sviram u Srpsku frulu.
Ja priznajem.
I kada sam bio mlad ili još bolje mlađi ZVUKOVI i MELODIJE koje su IZLAZILE iz Srpske frule a posebno iz Srpske dvojnice frule onih koji su znali da to RADE su me UVEK NEPOGREŠIVO dirale u moj tada MALI Srpski grudni koš.
Ja priznajem.
I dan danas kada više nisam tako mlad ili još bolje mlađi ZVUK i MELODIJA koja izlazi iz Srpskih frula me UVEK NEPOGREŠIVO dira u moje MALO Srpsko srce.
Ja priznajem.
Tada sam NEM.
Ja priznajem.
Tada se sav savcat pretvorim u UVO.
Ja priznajem.
Tada mi najbolje KUCA moje MALO Srpsko srce u mom MALOM Srpskom grudnom košu.
Ja priznajem.
Volim NEPOGREŠIVO Srpsku frulu.
Ja priznajem.
Volim DVOSTRUKO NEPOGREŠIVO Srpsku dvojnicu frulu.
Ja priznajem.
Volim one koji ZNAJU da sviraju u Srpsku frulu.
Ja priznajem.
Volim da VOLIM Srpsku frulu.
Ja priznajem.
Volim da mi moje Srpsko srce ima najbolji ritam OTKUCAJA.
Ja priznajem.
TADA mi je moje MALO Srpsko srce na svom
MESTU.
U Srpskoj fruli koju PRIZNAJEM ne znam da sviram ali znam da SLUŠAM.
UVEK.
Dok me moje MALE Srpske uši budu
SLUŠALE.
И наша дијаспора осећа да су ово преломна времена. Добио сам вест из такорећи Сафиног комшилука (можда је и сама била тамо) где је гостовало српско позориште Пилипенда из Сиднеја са монодрамом Ја, Милутин. Представа је рађена по познатој, можда помало и заборављеној књизи Данка Поповића, Књига о Милутину. Утисак гледалаца је да је било на моменте потресно и где је укратко представљена историја српског народа прве половине прошлог века.
Кроз затворску причу шумадијског сељака Милутина гледаоци су се током 2 сата подсетили најтежих треутака српске историје -ослободилачких ратова против Турака и Бугара, Првог светског рата, Церске битке, злочина Брозове вражије дивизије у Мачви, повлачења преко Албаније, умирање на обали мора у Албанији па на Виду, плава гробница, пробој преко Кајмакчалана, непријатељско искуство будућих крајева нове Југославије, израбљивање српског сељака између два рата, обарање тројног пакта, мобилизација и пораз, долазак избеглица преко Дрине и Саве са описом страхота и геноцида, погибија сина на сремском фронту, братоубилачки рат, послератни партизански терор, реквизиција и на крају његово стрељање као кулака/домаћина. Милутина је маестрално представио Далматинац са правим шумадијским изговором.
Каква је ситуација у Београду? Изгледа да нису у моди представе са историјским темама и патриотским набојем у тренутку када смо на ивици опстанка. Пре ћемо видети миграцију Парова са Пинка на даске које живот значе. Спољни диригенти раде у доброј синхронизацији са домаћим извођачима.
Ево једне фотографије коју сам добио са завршетка представе са глумцем/режисером Сергејем Кожулом и пратећим оркестром који је такође имао важне помоћне улоге.
https://i.imgur.com/7u8mUh1.jpg
Неда Николић – најбоља српска фрулашица:
Onorie, da bila sam videti Ja Milutin. Sve sto ste napisali je tako.Velicanstveno. Sergej, recima je tesko opisati ali u srcu ostaje svima, koji smo videli nikad zaboravljeno. Pozoriste Pilipenda, to samo moze Srbin osnovati I to uspesno, sada u post covid sve se zatvara ovde na sve strane. Kakva je to volja,znanje, sposobnost uspeti naci sale, uloziti za nas Srbe.. Nikola ,kao I uvek sa pisanjem probudi ono najlepse kod citalaca.
Изгледа да је овдашња вест о премијери представе Ја, Милутин, у Сафином предграђу, која је можда делимично реакција на тренутно стање српске нације у целини, била примећена па стиже још једна вест са исте географске ширине. Срби у дијаспори покушавају да промоцијом своје културе одбране свој идентитет. Једна од области где смо дефинитивно светски шампиони је фолклор. Срби имају неколико десетина, можда чак и стотину различитих фоклорних игара, обичаја, народних ношњи, док много веће нације имају обично само једну или можда две.
Пристигла вест каже да се у тренутку најављене издаје Косова и Метохије која је у току, неколико српских фолклорних група делегирало своје најбоље играче у заједничку групу која је неколико месеци вежбала народне игре и фолклор са Косова и Метохије. На смотри српског фолклора, та фолклорна репрезенатиција је изазвала одушевљење својим наступом чиме је допринела неоходном подсећању да је Косово срце Србије, поготово најмлађим генерацијама.
На слици је група играча која је извела народне игре са КиМа:
https://i.imgur.com/y28CLLq.jpg
https://srpskiglas.com.au/ekskluzivni-intervju-sa-sergejom-kozulom-i-dariom-moconjom-glavnim-akterima-pozorisne-predstave-ja-milutin-milutin-je-simbol-naseg-stradanja/ Intervju sa Sergej, vredi procitati