У скорашњем погледу уважени новинар и коментатор зорно поручује да се заборави бивше тзв. Косово, јер истина је једна, тако је и никако друкчије на основу споразума од јаких 10 тачака

Илустрација: Драган Стојановић

Под европско окриље без такозваног Косова

Пензионисани новинар ваше куће има свој редовни поглед петком, осврт на актуелна политичка догађања код нас и око нас. И заслужио је тај простор због богатог новинарског искуства, познавања политичких превирања и увира, јасног и течног стила. Али по мом скромном мишљењу, а на основу неких његових погледа, налазим да неки пут склизне у одапето, наменско погледавање у намери да задрти народ ишчита рационално, корисно, можда и једино могуће гледање на оно што нас је снашло и што нас може снаћи у свеевропском рвању у џумбесању. Па да се закључи да је једини и спасоносни пут под окриље чврсто и у гнездашце топло, европско. Без… зна се чега такозваног.

У скорашњем погледу уважени новинар и коментатор зорно поручује да се заборави бивше тзв. Косово, јер истина је једна, тако је и никако друкчије на основу споразума од јаких 10 тачака. И противно ставу државног врха он нам отвара очи, открива шта се иза брда ваља и за Србију добитно ваља, дубоко је загребао испод жита да покаже ко се за све пита. И гле лахорног олакшања после отуривања тешког камена око врата, среће преиспољне што усрећена Србија добија новог добросуседа Косово. И што наша осокољена дипломатија може да се чврстим уларима веже за Запад. И олакшано ослободи вазалства, уважени колумниста не истиче чијег, али зна се, нема ту ничег такозваног.

Бошко Јакшић: Добијамо новог суседа – републику Косово, заборавите убудуће на тзв. Косово

И ето нама среће преголеме, бићемо неумерено слободни у жуђеној Европи. Слободни да уводимо санкције онима које нам топло препоруче, да се слободно усагласимо без оглашавања с упутама за наше добро из самога центра… Брисела. И моћи ћемо да се ослободимо досадне и опаке бабароге која нам над главом зунзара да ће нас у случају другоме снаћи санкције, бесомучни бег профитно и добитно усрећених западних инвеститора, босоного и голотрбо сиромаштво.

Што се тиче медицине, осведочени сам лаик, али ампутација се на телу, далеко било, врши ако је наречени део болестан и његовим уклањањем се спасава живот. А на Косову још има нашег здравог, отпорног народа, имуног на претње и шикане, столетних манастира, цркава ванвременске, божанске лепоте, у славу Бога и народа нашег, брижних и узнемирених душа и надгледа наших светлих краљева, светитеља. И ако би до ампутације колевке нашег постојања дошло, онда би то било ин виво, у складу с превазиђеним правилима мрачнога средњевековља.

Миодраг Србљак: Како се пензионисани новинар Бошко Јакшић потписао испод туђег текста

„Политику” редовно читам на своју ползу и примирење, и Погледе и Међу нама. Неки пут видим подвојеност између погледара с великим или подебљаним именом и презименом и испод њих међунамаца, обичнога, не много важног имена, али искрених и корисних запажања и ставова. И пристојних, аргументованих реакција и иступа на писанија погледара. Те ја, један од многих међунамаца усудих се да се цибнем. Да ли са разлогом?

Зоран Ристић,
професор

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 13. 3. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Јован Ристић, Бошко Јакшић, КиМ, тзв. Косово