Професионални неотитоистички борци (и боркиње) против српског национализма и даље сматрају да ће му „сломити кичму“ тек када Србија буде на овај или онај начин „лишена Косова“ и „ретроградног косовског мита“
Графит на Дорћолу у Београду, мај 2021.
„Нека се већ једном прихвати тај обавезујући споразум!“, „Косово је ионако изгубљено, да не изгубимо и ЕУ!“, Ма, да коначно признамо и да нас оставе на миру!“, „Да потпишемо, па да се већ једном одморимо од Косова!“, „Ако не пристанемо на косовску независност, опет ће нам Запад увести санкције!“, „Срби са Косова су скупо продали своја имања, а сада траже да га ми бранимо!“, „Због Косова смо се завадили са читавим светом!“, „Доста ми је тог Косова!“
Све чешће се на јавној сцени Србије чују ове и сличне реченице. Папагајски их понављају, истина малобројни, али смишљено медијски промовисани (назови)интелектуалци, ето, за судбину нације и будућност наше деце забринути академици предвођени не једним председником САНУ. Следе их намножени и умрежени представници фондација и једночланих „истраживачких центара“ и „института“, аналитичари опште праксе, разни „стипендисти-спавачи“, утицајни ТВ водитељи и амбициозне водитељке, тобоже случајним избором интервјуисани и анкетирани грађани…
За том пропагандном претходницом, користећи сличну, мада невешто прикривену реторику, наступају треће, друге, а све чешће и прве поставе српских политичара. Томе је служила и скандалозна скупштинска представа с почетка фебруара. Кукавичлук, дефетизам и издајство маскирају се наводном мудрошћу, куповином времена и залагањем за компромис ради мира и стабилности.
Обично се такве изјаве темпирају када се циклично генерише заоштрена ситуација у виду шиканирања и оружаних напада на Србе, узурпације њихове имовине, претњи према СПЦ, блокирања тзв. административне линије (да се не лажемо: фактичке границе), инцидентног преузимања још једне надлежности Србије од стране сепаратистичких власти… Гле случајности, то се поклопи са ултимативним захтевима Запада за интензивирањем „дијалога Београда и Приштине“ и притисака да се „нормализују односи“ и „потпише обавезујући споразум“ који подразумева „међусобно признање“. У халапљивим српским „медијским сваштоједима“ – екраноидима – тако се индукује колективна стрепња, нервоза и нестрпљење. Има ту неког система и координације, зар не?
Прогласити предметом руске геополитичке трговине
А, сада се ту појавила и украјинска криза. На делу јесу геополитички „спојени судови“, али и то је радо дочекано за креирање „замора Косовом“. Хитро се приступило прављењу вештачких поређења и паралела. Парадигматичан је био обрачун са анатемисаним руским председником и његовим питањем Западу о двоструким аршинима у вези с Кримом (Луганском, Доњецком…), с једне стране, и случајем Косова и Метохије, с друге стране. Уследио је додатни импулс за „преумљење“ српских маса. Прегаоци на том послу донекле су променили тактику.
Од покушаја да Србима умиле ЕУ, НАТО и САД, преоријентисали су се на оцрњивање Русије. Па је кренуо „наратив“ да није Запад, већ су Руси, наводно, растурили СФРЈ, наоружавали Хрватску, претили „равнањем“ Србије 1999, да урушавају Дејтонски споразум, својим „малигним утицајем“ дестабилизују Балкан, њихови обавештајци шпартају Србијом, ту је већ и Вагнер… И, наравно, Русима одговара „замрзнути конфликт“ на Косову и Метохији како би то жариште држали активним и тако „пренапрегнули“ Запад, тј. ослабили његов притисак у украјинској арени.
Александар Вучић: Живели бисмо десетоструко боље да смо увели санкције Русији
На тај начиn настоје да унесу „црв сумње“ и окрње прилично монолитно проруско опредељење Срба. И да, имплантирајући сопствену русофобију, окриве Русе што Срби „не живе као сав нормалан свет“ јер је став Москве препрека чланству „независног Косова“ у УН. Следећи логичан корак је захтев за увођење „макар малих, симболичних санкција Русији“ или „неким њеним лидерима“, што би Запад Србији „урачунао у добра дела“ и дао аусвајс за останак на курсу евроатлантских интеграција.
При томе, имају још безброј додатних (псеудо)аргумената. Најчешће потенцирају да Русија није „деведесетих“ спречила увођење санкција, да није Србији помогла приликом агресије НАТО-а, да је Јељцин учествовао у плановима за обарање власти у Београду, да је Черномирдин „терцирао“ Ахтисарију, да је Русија у бесцење купила српске енергетске ресурсе и фирме… Такође, сигурни су и систематски убеђују српске „конзументе информација“ да ће Русија „издати“ јер ће се на некој мировној конференцији нагодити са Западом: Крим за Косово. Није искључено, будући да великим силама такви маневри нису страни, али одакле наши душебрижници то поуздано знају?
Уклонити стожер српског национализма
Ти професионални неотитоистички борци (и боркиње) против српског национализма – кога виде на сваком кораку – и даље сматрају да ће му „сломити кичму“ тек када Србија буде на овај или онај начин „лишена Косова“ и тог „ретроградног косовског мита“. Стога, треба Србима најпре „огадити Косово“ и натерати их да га „поунутрашње“ као терет са којим не могу у „светлу будућност“ и „благостање“ ЕУ.
По њима, сваки Србин требало би да Косово сматра „кривцем“ за све своје недаће – немаштину, болест, неспоразум са комшијом, шефовско малтретирање, лош успех деце у школи, високу рату кредита… Као што су раније по истом принципу сугерисали „кривицу“ Републике Српске Крајине, Републике Српске и Црне Горе, а убудуће можда Војводине, Рашке области, Бујановца, Прешева… Све баласт до баласта.
И тако редом. Па, зар су територија и границе важни? Све док Србија не остане само Београд са околином. Добро де, може да задржи још Крагујевац, Шабац и Ваљево. Али, никако Краљево, Крушевац и Смедерево јер исувише симболички асоцирају на славну српску средњовековну историју и утичу на очување српског идентитета. А „ми треба да гледамо напред, а не назад“, како Србима добронамерно препоручују све бројнији „пријатељи“ (поред којих непријатељи нису ни потребни). Јер, напред, у ЕУ „не може се са Светим Савом“.
Тек када јужна граница Србије буде на Западној Морави, а код Сталаћа тромеђа Мале Србије, Велике Бугарске и Велике Албаније – то ће бити „деконтаминирана“, „безопасна“, „пожељна“ Србијица, сведена на „праву меру“, по укусу домаћих и страних србофоба, подобна да затвори сва садашња и нека нова поглавља „на европском путу“.
Јалов посао
Ђавоља работа, помислили би неки! „Ђаво не оре и не копа, него ради ђаволска посла“ – то је познато. Таквим исходом била би коначно задовољна и групација екстремним ужесрбијанством задојених самопроглашених староседелаца, тих „јединих правих Срба“, који, међутим, не знају да су се и њихови недавни преци доселили метанастазичким миграцијама.
И њима се, такође, „згадило Косово“. Одрицањем од Косова и Метохије неће им више сметати Срби-Косовци, који су „дошли са гомилом пара“ и захваљујући међусобним везама баш њима, наводно, узели добре послове, шефовска и директорска места, тржишта девиза, наркотика, половних аутомобила… Као што су им то раније тобоже узели Срби-Крајишници, -Босанци, -Црногорци…
Међутим, све више и непосредније се показује да је то „рачун без крчмара“. „Косовски мит“, „Косовски завет“ и „Косовска вертикала“ не само да не бледе, већ за огромну већину Срба постају свеобухватни „Косовски смисао“ и „Косовска вредност“ – нарочито младима. Супротно томе, очигледно бледе „европске вредности“. На ужасавање ударника на радној акцији преумљења Срба.
Део наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Ima jedan broj ljudi koji su dobro prodali svoju imovinu. To su uglavnom ljudi iz sela oko Prištine tj Gračanice. Nas raseljene 1999 svi mešaju sa njima, iako smo mibraseljeni imali samo po jedan stan, kao i svuda u ex YU, a i ti stanovi su bili uzurpirani pa su prodavani po principu daj šta daš samo da se u c. Srb skinemo sa kirije.Pa je paradoks da ljudi odavde kažu „ovi što su dobro prodali su izdajice a oni što su ostali dole njima svaka čast“ Kad su ti koji ostali dole nakon 1999 uglavnom jedini koji su dobro prošli u tom smislu . Pa su tako oko Gračanice imali sreću da su oni bili u posedu svoje imovine pa su lakše i mogli da jenunovče jer su to sve njive koju su postale građevinske parcele koje su u suštini na par kilometara od velikog grada. Takva zemlja je svuda skupa, a mi smo dole svi imali u proseku od 5 do 10 hektara zemlje. Od 30 do 50% ljudi sa centralnog Kosova je dobro prodalo imovinu. Ako se pogleda ukupan broj nas sa Kosova to je procenat od 5-10%. ljudi koji su nakon 24 god. dobro prošli u tom smislu. Oni su upadljivi ali sa druge strane par desetina hiljada zahteva za povraćaj imovine i dan danas, to niko ne vidi.
2
Da ne bude da ružim svoje, jer su i moji poreklom baš iz te ravnice pored Prištine, nekoliko činjenica se mora znati. To su sve starosedelačka sela, pravi Kosovci. Oni su tu zemlju mogli da prodaju još za vreme Tita, ili devedesetih kada su Albanci-gastarbajteri finansijski bili u zenitu a kod nas bila inflacija i plate od 10 maraka. Ali tada bukvalno niko ništa nije prodavao. Dalje, nakon 1999, prvo selo uz samu Prištinu je Čaglavica, njima su od starta nuđeni milioni bukvalno, ali sve do 2004 skoro pa da ništa nije prodato, šta su sve izdržali samo oni znaju. Ali onda je došao 17 mart, pogrom, horde su kidisale, pola sela spaljeno, jedva su se glave izvukle. Tada je narod video da država nije došla da ih zaštiti, da se vojska nije pokrenula. I tada je prodaja krenula. Još jedna stvar, kad god bi prodaja imanja zastala istog trenutka bi krenuli pritisci, prebijanja, krađe, presretanje dece i sl. Takođe treba znati da Nemačka država od starta finansira albance da kupuju srpsku imovinu. Prijavi da su ti u ratu tobože srušili kuću, i oni ti daju bespovratni kredit na početku a sada jako povoljni samo ako kupuješ srpsku imovinu. Na kraju, sever Kosova se držao muški, ništa nije prodato, šta više Srbi su čak kupovali albansku imovinu. Ali sada posle svih odluka iz Beograda, kako se priča prodaja srpskih stanova je počela ili samo što nije počela.
За Васкрс јуначке Сбије!
Устани, Лазаре, сунце те зове !
И крсна слава, твој Свети Сава !
Свето Косово нам је судбина
и биће српско док је Србина!
Сретнимо се на Сретење!
Читам на интернету („Борба за истину“, „Наука и култура“) да је српска елита највећа опасност по ћирилицу. Па се наводи да је коловођа у рушењу ћирилице проф.др Мило Ломпар који је у свој књизи „Дух сампорицања“ написао да је ћирилица доминантно српско писмо (са оних 1,5% ћириличких натписа у некој улици у Новом Саду, што је „научно“ избројао председник Матице српске проф.др Драган Станић),а да је латиница гранично српско писмо.Па нисам знао да граница са Хрватском пролази кроз Нови Сад!Он никад нигде није рекао да ли је ћирилица угрожена и да ли треба нешто чинити.Али је зато предложио у истој књизи да се питање писма изнесе на политичко тржиште,па које писмо победи! И још,пишући програм за ДВЕРИ написао је да треба чувати ћирилицу,а већ у следећеој речиници каже да требамо чувати старе занате!
А онда елита следи свог воћу па проф.др Милош Ковић оде у Бања Луку пред студенте Факултета поилитичких наука,уопште не спомене ћирилицу,али зато рекне да не требамо одбацити латиницу.Потом рече и оно најстрашније: да су три ослонца српске нације :вера,језик и памћење!Дакле, уместо ћирилице памћење!!!
Те штеточинске радње пролазе у јавности готово непримећене, па се више и не чудим што Бојан са Косова пише хрватском латиницом на родољубивом сајту.Да сам ја власник истог,на њему би се писала само ћирилица.
Милош Ковић пљује на Бранковиће, српску династију и носиоце највећих титула за време Немањића. Људе који су последњи бранили српску државу. То је тај јаднички „национализам“. По истој тој причи Милош Обилић на превару убија Мурата. Само лразна прича. Милош Ковић је у једнoj емисији рекао да Срби треба да славе победу партизана на Сутјесци, само он зна о каквој то победи прича.