Говорећи о француско-њемачком плану о Косову и Метохији, Антонић је рекао да је то у ствари ултиматум који је Србија добила, те поновио позив да се тај ултиматум одбије
Слободан Антонић (Фото: Прес центар УНС)
Социолог Слободан Антонић рекао је на панел-дискусији „Срби у вихору новог свијета“ да је у вријеме убрзаног мијењања геополитичке ситуације најважније да српски народ, пред којим су многа искушења, сачува мудрост, буде стрпљив и храбар, те да каже „не“ када је то потребно и да ништа не потписује што би га удаљило од повратка на Косово.
Дискусију је организовала „Просвјета“ уз подршку Представништва РС у Србији, а Антонић је у наставку рекао:
„И у БиХ овлаштења високог представника нису иста, и види се како се ситуација брзо мења. Најважније је да будемо довољно храбри и мудри у исто време“.
Он сматра да треба непрестано радити на мирној реинтеграцији Косова, али да се оставе и друге могућности, имајући у виду промјену међународне ситуације.
Говорећи о француско-њемачком плану о Косову и Метохији, Антонић је рекао да је то у ствари ултиматум који је Србија добила, те поновио позив да се тај ултиматум одбије.
Подсјећајући да доста политичке и академске елите у Србији говори да је Косово „терет за Србију“ и да би се прихватањем овог француско-њемачког плана тај терет смањио, Антонић је рекао да су терет за Србију у ствари те елите које тако говоре.
„Ми тај проблем /баш/ треба да оставимо нашој деци и она својој деци, док не буде решен“, рекао је Антонић, подсјетивши да су Јевреји стотинама година вјеровали у повратак и обнову државе Израел и тај задатак остављали својој дјеци.
Он је на скупу представио и једно истраживање о томе шта млади мисле о Косову и Метохији, према којем не више од 12 одсто младих сматра да је Косово изгубљено, док остали мисле да се вриједи за њега борити.
Према његовим ријечима, 24,3 одсто младих у Србији мисли да Србија треба да настави да ради на повлачењу признања Косова, а 23,2 одсто младих сматра да треба да употријеби и војна средства и врати Косово у одговарајућем тренутку.
„И у том смислу, тај терет треба оставити младима. Као што нас сад убеђују да ће нам бити боље без Косова, тако сутра могу да нас убеђују да ће нам бити боље без једног бубрега“, рекао је Антонић.
Он је подсјетио да када се некадашња Чехословачка Минхенским споразумом из 1938. године, уочи Другог свјетског рата, одрекла Судета, било је потребно само 5,5 мјесеци да им се распарча цијела земља.
„Па тако и ми, ако коначно предамо Косово, Северну Митровицу великоалбанским шовинистима и њиховим патронима, колико ће требати да они стигну у Ниш или, с друге стране, у Сремску Митровицу, пет година или месеци?“, рекао је Антонић, те оцијенио да ће се онда сљедећег дана након тога преговарати чији је Санџак/Рашка.
На скупу су, осим Антонића, говорили и сенатор Републике Српске социолог Милимир Мучибабић и историчар Александар Раковић.
Опрема: Стање ствари
(Све о Српској/Покрет за одбрану КиМ, 4. 2. 2023)
Categories: Вести над вестима
Терет за Србију нису само те елите које г. Антонић помиње. Према свему судећи, терет Србији представљају уопште сви ти кругови и појединци који себе убрајају у елиту. Мерило им је најчешће то што су професори на неком од факултета београдског и других универзитета у Србији. А где им је онда интелектуална снага да се у непосредној дебати са колегама који различито мисле опробају у мерењу аргумената? Па да јавност чује и види шта су све дилеме једних и других. Међутим, не. Ми присуствујемо укидању дебата неистомишљеника и успостављању затворених кругова који онда, сваки за себе, има своју панел-дискусију, своју публику тапшача, своје истомишљенике за саговорнике…
Ако случајно и дође до прилике да се наши различитомислећи елиташи сусретну на истом месту и у исто време на јавном месту где би могли да одмере снагу својих аргумената, тада сви говоре у глас и нико никог не слуша. У Србији одавно не постоји дијалог по било којој важној теми за овај народ и државу. Сви воде монологе и, још горе, свако различито мишљење доживљавају као јерес и жигошу као издају. А то се увелико преноси и на “обичан” народ.
То је посебно лоше када су у питању теме од животне важности за нашу оштећену и крњу државност. Окрњила нас је разобручена брутална сила оружане агресије и створила стање окупације дела наше државне територије. Фактичко стање. Неки наши малодушни сународници онда кажу “то је реалност”. Па да, али реалност се мења, није и не мора бити заувек дата. С друге стране, има оних који би да ту реалност мењају, али незнано када. Наравно, из Београда се јављају, па са те позиције кажу да је решење “замрзнут конфликт”. Они веле да треба бити “стрпљив” и да треба “издржати”. Да ли тако мисле и наши рођаци и сународници који живе на Космету? Тешко. Јер је управо њихова безбедност и њихових породица непосредно и свакодневно угрожена!! То видимо деценијама уназад! Питање је до када се ми из остатка Србије можемо позивати на њихово стрпљење, издржљивост и надање које свакако једном има краја. А, при крају је. Њихове вапаје мало ко истински чује. Или неко хитно решење (али које?), или дефинитивни обрачун, или пут под ноге, па бежи с Косова, јер ти тамо нема више живота под шиптарским зулумима.
За то време, наша практично целокупна тзв. елита углавном зна шта неће и шта не треба чинити. А о томе шта хоће и шта би требало урадити, конкретно, одговорно и са идејом која има изгледа на успех, о томе сасвим мало или ни мало не говоре. Тако је најудобније, јер за своје речи и евентуална дела не сносе никакву личну одговорност.
Сходно свему овоме, наше је друштво збуњено, дезоријентисано, много пута преварено (најчешће управо од те “елите”), српска сиротиња раја лута од немила до недрага све надајући се неком побољшању и за државу, али и за животе своје и својих породица. Та збуњеност огледа се и на политичким изборима. С једне стране велика већина је за очување наше јужне покрајине и борбу за њен повратак у уставно-правни поредак Србије. С друге стране највећа већина изашлих бирача на свим изборима, па и овим последњим, гласа за странке и лидере којима је циљ чланство Србије у ЕУ (што у власти, што у опозицији)! (???) А те се две ствари потпуно искључују!!! Општа шизофренија… Такво стање неће дати одговор на оно тврдоглаво и фамозно питање – шта да се ради? Нико нам на то питање не даје разговетан, разуман и у датој стварности употребљив одговор. А интелектуалаца, родољуба и елите колико хоћеш.