Пропаст Империје, коју смо годинама предвиђали или чак прижељкивали, у ствари је почела кад за њу углавном нисмо били спремни и кад смо јој се најмање надали
Небојша Малић (Извор: РТ)
Мало је година које до те мере обележи један догађај као што је то са овом учинила руска „специјална војна операција“ у Украјини.
На Западу инсистирају да је то ничим изазвана „инвазија“, информисана погрешном проценом и мотивисана чистом злобом, да Русији никако не иде и да је само питање дана када ће украјинска држава да буде реинтегрисана у својим повијесним границама, Москва стављена под контролу НАТО миротвораца и натерана да плаћа ратну штету, а зли режим да доживи судбину Срба из деведесетих у неком новом Хагу, по сценарију који је – изгледа баш у ту сврху – својевремено на нама и испробан.
Стварност је, дабоме, кудикамо другачија. Рат (или „специјална операција“, како год) није холивудски филм нити видео игра, колико год се чинило другачије у ери мобилних телефона и друштвених мрежа. И сваки је помало другачији, без обзира колико подсећао на претходни. Нећу да улазим у детаље стратегије, тактике и дејстава на самом фронту, јер је то помало бесмислено. Само бих да напоменем да је Украјина само једно од ратишта, док се овај сукоб води буквално за судбину целог света и у њему учествује више од пола планете.
Не морате да ми верујете на реч. Довољно је да погледате око себе. У српским земљама, где сам боравио јесенас по први пут од 2019, све се још чини колико-толико нормално, дочим су Америка и ЕУропска унија у активном распаду система. Империја режи, кевће, лаје, али остатку света полако постаје јасно да више не може да гризе као некад. Кабул је ипак променио све.
Небојша Малић: Договор у Бриселу о регистарским таблицама – још један пораз или ипак победа?
Оно јесте да се кола ломе највише на несрећним становницима „404 земља није пронађена“, али такву су им судбину и наменили њихови западни „доброчинитељи“, још 2004. када су код њих извезли Жути Октобар пресвучен у наранџасто, а десет година касније и крвави Мајдан.
Отуд и упорно провоцирање фрустрираног Куртија, љубоморног на господаревог новог мезимца „Володимира“, па се упиње из петних жила да га овај примети и поново потапше по глави. Али бадава, тамо у моди више нису Тониблер, Биљкљинтон и Мадљен, већ се бандеровској деци дају „аутохтона“ имена типа Бајден, у знак захвалности и стокхолмског синдрома.
Пропаст Империје, коју смо годинама предвиђали или чак прижељкивали, у ствари је почела кад за њу углавном нисмо били спремни и кад смо јој се најмање надали. И многе ствари за које смо мислили да су поуздане и конкретне испоставиле су се као мехури од сапунице и куле од карата. Како и куда даље? Па ваљда знамо шта нам је чинити. А како, то је „до у Бога и у своје руке“.
Нека буде што бити не може
нека буде борба непрестана!
Срећна вам 2023. До победе!
Опрема: Стање ствари
Categories: Сиви соко
Оставите коментар