Др Грбић је дефинисала три основа правца културног трансфера: директни трансфери са Запада и са Истока, као и индиректни трансфер са Запада уз посредовање Руског царства
Доц. др Драгана Грбић (Фото: Институт за европске студије)
У четвртак 2. јуна 2022. године, у свечаној сали Института за европске студије, доц. др Драгана Грбић одржала је предавање под називом Улога истакнутих просветитеља у културном трансферу између Европе и Србије. Предавање je организовано у оквиру пројекта Културни трансфер Европа – Србија од 19. до 21. века (CTES – Cultural transfer Europe – Serbia from the 19th till the 21st Century), а унутар програма ИДЕЈЕ. Доц. др Драгана Грбић је предавач на Институту за славистику Универзитета у Келну, а централно место у њеном истраживању заузима период просветитељства у интелектуалној историји српског и других словенских народа.
У свом предавању др Грбић пре свега се фокусирала на теоријске основе културног трансфера, постављајући га на релацију Европа–Србија и дефинишући три основа правца културног трансфера, директни трансфери са Запада и са Истока, као и индиректни трансфер са Запада уз посредовање Руског царства. Тиме др Грбић тежи да управо узајамност представи као есенцијални услов без којег нема ни културног трансфера.
Проф. др Слободан Г. Марковић и доц. др Драгана Грбић (Фото: Институт за европске студије)
Први део предавања др Грбић посветила је методолошким основама културног трансфера на примеру материјалног трансфера, уз објашњавање културно – историјског контекста неопходног за разумевање целокупног процеса. Наиме, овај део предавања др Грбић темељи на тези Волфганга Шмалеа да културни трансфер није искључиво само превођење идеја на апстрактном нивоу, већ то може бити и материјални културни трансфер, односно превођење објеката, као што су жива и нежива бића, биљке, животиње, али и сакрални објекти. Управо кроз поставку тог теоријског оквира др Грбић тежи да посматра културни трансфер почевши са Великом сеобом Срба. Mиграцију великог броја словенског православног становништва са територије Османског царства на територију Хабзбуршке монархије, др Грбић посматра кроз теоријски оквир материјалног културног трансфера, сагледавајући тај процес као превођење објеката и бића у нови географски и културни простор. Као кључна ствар, која је обележила трансфер једног културног идентитета у други, истакнут је пренос реликвија, односно моштију кнеза Лазара из манастира Раванице у Сент Андреју, затим у Будим и на крају на Фрушку Гору. Кроз пренос овог сакралног предмета илуструје се материјални културни трансфер, кроз који се материјални објекат представља као основа културног идентитета, односно окосница очувања старог идентитета у новој средини. Излагање тезе о материјалном културном трансферу затим се сели у 18. век, а као први пример дат је пренос књига истакнутих западноевропских просветитеља пре свега Волтера, Русоа, Дидроа, које су у овом периоду стизале на територију Војне крајине. Поред материјалног трансфера са Запада, др Грбић говори и о материјалном трансферу са Истока, током 30 – их година 18. века, у виду трансфера људи и предмета, односно учитеља и књига, у виду граматика, буквара и речника, које су биле неопходне за вршење културног трансфера. Пример овог трансфера поткрепљује се сведочењем Јована Рајића, сачуваном у његовом аутобиографском запису Точно изображеније катихизма. Као резултат тог културног трансфера са Истока доц. др Грбић наводи управо капитално дело Јована Рајића Историја разних словенских народов напаче Болгаров, Хорватов и Сербов, које је објављено 1794. године, а које је Јован Рајић писао на руском језику, сматрајући га за темељни језик свих Словена. Управо у духу тог културног трансфера настаје и рускословенски језик, као званични језик црквене и интелектуалне елите Карловачке митрополије. Као још једна последица овог трансфера настају и сеобе у Руско царство и стварање две колоније Нове Сербије и Славеносербије. Овај период сагледан је кроз мемоарска дела Симеона Пишчевића и његовог сина Александра, такође писана на руском језику, а као предмет ове сеобе наводе се људи, животиње и биљке, објекти из приватне сфере и војна опрема. Међутим, главна теза коју др Грбић овде износи јесте да је пре свега услед сличности у језику и вероисповести асимилација анулирала српски културни и национални идентитет, што им се у Хабзбуршкој монархији не би догодило услед снажног отпора према новој средини и гарантованих привилегија. Дела Симеона и Александра Пишчевића тек у 20. веку биће преведена са руског на српски језик, што на најбољи начин илуструје узајамност културног трансфера.
Присутни на предавању (Фото: Институт за европске студије)
У другом делу предавања др Грбић говорила је о процесу културног превођења, као апстрактном модел културног трансфера, који се пре свега односи на идеје. Тезу о културном превођењу др Грбић темељи на подацима из Српске библиографије 18. века наводећи да су преко 75% дела укључених у библиографију заправо преводи, док је остатак оригиналних дела у великој већини писан на основу принципа имитацио, односно „по узору на…“. У овом делу ипак се наводи да преводна књижевност није спецификум само српске књижевности, већ да је то саставни део европске књижевности 18. века и да је улога превођења у просветитељству била трострука. Наиме, прва улога превода јесте ослабити латински као званични језик, затим користити превод као метод идејног трансфера, односно као кључно средство за ширење просветитељства и на крају као средство за јачање народног језика. Као кључну тезу везану за превођење др Грбић износи идеју Питера Берка да је природа превода у 18. веку била таква да су се преводиоци могли сматрати коауторима, односно да је интервенција преводилаца на оригиналном тексту била таква да су стварали нови текст. На то се даље надовезује суштинска теза Берка везана за културно превођење, односно да је тај процес заправо интерпретација која происходи из реципијентске културе. Дакле оригинални текст није представљао неприкосновени ауторитет, те акценат није био на лингвистичкој и стилистичкој веродостојности, већ на трансферу идеја. Тај процес др Грбић објашњава кроз тезу Питера Берка о деконтекстуализацији и реконтекстуализацији као саставном делу процеса културног превођења. То би даље значило да се кроз процес превођења идеје, информације и праксе не усвајају, већ да се прилагођавају новом окружењу, односно да се локализују, чиме и бивају преведене. У крајњем исходишту културног превођења као дела културног трансфера јесте да се након рецепције таквог текста мења реципијентска култура. Кроз овај теоријски оквир др Грбић сагледава циљ културног превођења у српском просветитељству које је заправо било мотивисано жељом да књижевни садржаји који се читају код најразвијенијих европских народа постану интегрални део српске културе, али не само као преводи страних текстова него као књижевна дела која и тематски припадају домаћој средини.
У трећем и последњем делу излагања др Грбић тежила је да кроз две студије случаја прикаже рецепцију културног трансфера код српских просветитеља. Прва студија случаја приказује однос Доситеја Обрадовића и његовог ментора Јохана Августа Еберхарда, професора естетике и филозофије Универзитета у Халеу. Наиме, суштина тог односа огледа се кроз Еберхардов есеј О обележјима просвећености једне нације, објављен марта 1784. године, са чијом је садржином и Доситеј Обрадовић био упознат, а који је између осталог прокламовао идеју о неопходности напуштања латинског језика и преласка на немачки језик како би се просветитељски покрет раширио у немачком друштву. На основу тога др Грбић износи тезу да су управо те Еберхардове идеје утицале на Доситејеве идеје о народном језику, демократизацији знања и верској толеранцији, а које ће касније бити искоришћене, односно парафразиране, у Писму Харалампију, објављеном свега месец дана након поменутог есеја. На основу тога др Грбић формира тезу да је Доситеј Обрадовић суштински културно превео Еберхарда. Друга студија случаја тиче се Захарија Орфелина и превода уџбеника немачког физичара Адама Рихтера, који је Орфелин укључио у своје дело Вечни календар, периодичну публикацију, распрострањену међу народом. На основу анализе превода др Грбић закључује да Орфелин преузима форму, као и терминологију из Рихтеровог уџбеника приликом превођења али за разлику од Рихтера изоставља тезе о просвећеном времену и више наглашава улогу Бога, поготово у дефинисању одређених термина попут неба, комета или планета. На основу овога др Грбић закључује да Орфелин услед свести о распрострањености Вечног календара има свест о читалачкој публици, те тачно зна шта треба да укључи у научни текст како би он имао рецепцију. Другу студију случаја др Грбић завршава причом о Атанасију Стојковићу, просветитељу и физичару, који је у свом делу Физика са почетка 19. века, критиковао Орфелиново сујеверје, уводећи научнији приступ, чиме илуструје тезу о сазревању просветитељског хоризонта од религијског просветитељства до зрелог просветитељства која тражи утемељење у науци.
Фото: Институт за европске студије
Андрија Јовановић,
Институт за европске студије
Послушајте још
Доц. др Драгана Грбић и проф. др Слободан Г. Марковић: Културни трансфер (Радио Београд 2, 11.6.2022)
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар