Илија Пјешчић: Дневник повратника – Америка, њено и моје „ЈА“

И није битно колико си учио, из ког сталежа су ти родитељи, на који факултет идеш. Ти си предодређен… Не, они су предодређени да буду изузетни! Они ће бити милионери, успешни, лепи и срећни! Јер они су изузетни!

Фото: Pixabay

Разговор са Јужњаком

„Јер имам и Бог је на мојој страни.“

„Како то мислите?“

„Благословени смо јер нам је Бог дао, и онај ко има заслужује да има. А онај ко нема мора да се искупи, тешким и поштеним радом“, рекао ми је човек о којем сам тек касније сазнао да је из имућне породице која је генерацијама уназад велики земљопоседник.

Одакле богатство?

После Другог Светског рата у америчком друштву долази до невероватне акумулације богатства где је, по данас нама „омиљеном“ мерилом напретка друштва, 50% светског БДП-а концентрисан у једној јединој држави – САД. Иако се може рећи да из рата нико не изађе као победник, у овом случају можемо да се ослонимо на народну мудрост: „Кад се двоје свађају, трећи се весели.“

Са повратком милиона војника са ратишта било је неопходно створити социјалне системе за прихват и интеграцију тако бројног и ратом измученог људства. Држава је почела са разградњом војног арсенала, подстрецима за производну делатност као и безброј других радњи за подстицај економије. Али нажалост није дошло до разградње високо профитабилног војно индустријског комплекса, што ће се показати погубним за многе, и темељно утврдити њихову позицију империје.

Људи су били срећни (овде се говори о белцима јер је расизам и даље био јако доминантан у свим структурама државе и друштва), са мало рада и просечном платом могли су приуштити кућу, ауто и све што им срце пожели. Уживање у новостеченом богатству у потпуности је скрајнуло са дневног реда политику, и просечног грађанина није било брига „ко је газда“. У суштини и није било битно за кога гласате. Једини разлог за бригу били би позиви за регрутацију за бројне ратове у којима је САД „учествовала“ (читај: приредила). Те последње везе грађанина САД са спољном политиком своје државе прекинуте су, после рата у Вијетнаму, увођењем професионалне војске. Зачарани круг је био завршен, и сви у држави су могли „мирно да спавају“.

Извор: Economist

Генерације које су војевале ратове су одлазиле а нове нису знале или их није интересовала чињеница да је узрочник акумулације богатства био рат и пуки стицај околности. Своју величину и снагу почели се приписивати „америчкој изузетности“. Забрињавајуће је што ова идеолошка теза у неким обрисима личи на немачки идеологију „Надчовека“ или Ubermensch. Мада никад нисам наишао на текстове или материјал који ову тему формално обрађују као у неонацистичкој Немачкој где је ово била државна доктрина, постоји изобиље културних карактеристика које указују да је ово веровање свеприсутно у америчком друштву. У холивудским филмови ванземаљци увек слећу на тло САД, сви најбољи научници и тајни агенти су њихови, као и људи који свакодневно спасавају свет (мора да су били на одмору током ковид пандемије).

И није битно колико си учио, из ког сталежа су ти родитељи, на који факултет идеш, какво ти је здравље или здравље твојих ближњих. Ти си предодређен… Не, они су предодређени да буду изузетни! Они ће бити милионери, успешни, лепи и срећни! Јер они су изузетни!

Куда води велико „ЈА“?

Можда најекстремнији пример организоване лажи јесте кошарка у САД. Организација НЦАА подржава преко 1000 факултета и универзитета у којима има више од 19,000 тимова. Омладина која игра у овим тимовима се одриче прописног образовања и мења га за шесточасовне свакодневне тренинге и непрестана путовања, темпо који држе још од средње школе. Све им је олакшано, дају се скромне стипендије, посебна предавања са менторима, смањен обим градива, посебни тестови, а да не причамо о прогледавању кроз руку при оцењивању (рекао бих кроз прсте – али што је много, много је)… Све са циљем да што више напредују и допринесу тиму. Током драфта за НБА од неколико хиљада кандидата прође 60-ак. А за остале, како сад надокнадити 10 година пропуштеног школовања? Никако. Факултет ти одштампа диплому, потапше те по рамену и каже: „Срећно!“ Без школе и формалног образовања, армија младих људи се враћа у реалност свакодневнице и бори за себе и своју породицу.

И тако из године у годину, у наивном полету за својим идеалом, сурва се низ стрмине стварности безброј младих живота и напокон суочава са сопственом наивношћу. Тужни циклус који већ траје 30-ак година.

Ко се све за мене борио?

Нисмо ни ми далеко од ове болести, која се највише и најбрже шири код имућних људи. Изгледа да вирус опаке болести ЈА лежи у новцу или банковним рачунима. Те људе ћете лако спознати. То су они из чијих прича се да закључити да су они толико способни, да кад су се родили, сами су себи прекинули пупчану врпцу. Што их више слушате више ће личити на карикатуре из вицева о Чаку Норису. Све само да не одреше кесу, или да не дај Боже неком нешто дугују… Овде бих могао о туђим причама да пишем у бесвест, о себичности успеха и колективној кривици неуспеха, али ћу вас поштедети те патетичности… О туђим истинама не желим да причам, али и могу и хоћу да причам о својој. Ја сам још давно раскрстио са својим ЈА и знам колико је и одакле.

Кад у мени није било довољно ЈА, они су ме „терали“. Хвала им!

К‘о ме теро?

Терао ме је отац да будем позитиван, најбољи и да не одустајем, иако је остао без посла и постао политички неподобан у изгубљеном друштву.

„Терала“ ме је мајка да оздравим, иако смо живели само од њене плате за коју је радила дан и ноћ.

Терао ме је учитељ да учим, исти онај који је примао мизерну плату, рецитовао Јесењина на руском и евентуално нашао дно флаше.

Терали су ме другови, да се охрабрим и приђем девојци, иако смо све скупа имали за два точена пива.

Илија Пјешчић (Фото: Лична архива)

Терали су ме родитељи да студирам, иако и дан данас не знам како смо склапали крај са крајем.

Терао ме је професор да научим, исти онај који је скоро сваког дана путовао из другог града да предаје за мизерну плату.

Терала ме је комшиница да узмем двадесет евра јер сам студент, иако је код куће имала два незапослена унука.

Терали су ме баба и деда да завршавам школе и стичем дипломе, иако им се пред очима рушило све што су годинама градили.

Терао ме је брат да читам и да пазим шта причам, нешто што је учио на својим грешкама.

Прочитајте још



Categories: Да се ја питам

Tags: , , , , , ,

1 reply

  1. Одличан осврт, посебно ми се допао део о америчкој колеџ кошарци. Знам многе момке који су се вратили са тих колеџа без икаквог реалног знања.

Оставите коментар