Илија Пјешчић: Дневник повратника – одакле си?

Причајући о својој земљи и народу, душманима и небројеним ратовима, прекинуо ме другар и упитао: „Како ви уопште и даље постојите?“

Илија Пјешчић (Фото: Лична архива)

Уместо да путујете светом, у Америци свет дође на Ваш праг и посети Вас. Из прве руке свакодневно у разговору добијате субјективне доживљаје појединаца из којих непрекидно извире жеља за признањем себе и друштва са којим се поистовећује. Прича се о лепотама, о уређењу друштва, посвећености породице појединцу… А затим у истом разговору, као да искочи неки осигурач, и за трен, разговор почиње да буде такмичење код кога је горе. Предност наравно имају земље трећег света и многољудне државе са гетима. Ми иако напаћени испаднемо после другог круга. Са инфраструктуром и нивоом корупције смо још и могли „да им парирамо“ али кад се помене здравствени систем и образовање аутоматски испадамо. Приче постају толико сулуде да испада да се појединe владе упорно труде, не само да потчине свој народ, него и да га истребе. Та неумереност у причама ми се испрва чинила неком детињастом потребом за величином, да човек буде највећи бар у нечему. И у већини случајева је време показало да то тако и јесте, али у неколицини је истина била језива.

Руку на срце, сви смо ту били из истих побуда: Система и друштвеног уређења чија је сенка спречавала да нас Сунце огреје. То заједничко огњиште, бити странац у даљини и бег из сенке сопственог друштва, окупљало нас је скоро сваке вечери. Временом, маске су полако слабиле, и мане друштва огледале су се све јаче у појединцу, док је интензитет којим се хвалила сопствена држава јачао. Што је неуређенија држава била, особа би се више трудила да нас о томе разувери. По мом памћењу, били смо доста гласни и упорни.

Али вечери нису пролазиле само у такмичењу ко је најгори, већ је колорит прича и културних разлика био је нестваран. Од гатара које проричу судбину младих девојака у Вијетнаму (1), преко племенског уређења у Нигерији (2), правног уређења у Либану (3), брачних обавеза жена у Јужној Кореји (4) преко регионалних и локалних обичаја женидбе у Индији (5).

Кратке приче уз логорску ватру

1. У одређеној години живота као што традиција налаже, које се сад не сећам, мајка је одвела две ћерке код познате гатаре. Гатара је рекла да ће млађа ћерка да се уда за моћног и богатог човека, док ће старија бити ружна и неће се удати. Ово је имало толико велики утицај на њену мајку да је она одустала од удаје своје старије ћерке и дозволила јој да студира где год јој срцу драго. Млађа ћерка је остала и удала се.

Фото: Викимедија

2. Тренутак у коме ми је колега из Нигерије рекао да је Јевреј ме је изненадио. Објаснио ми је да је једног дана поглавица његовог племена одлучио да му се не свиђа да буде Хришћанин и да је отишао да путује светом да нађе најбољу религију за своје племе. Када је био у Израелу, видевши њихову економску и војну моћ, одлучио је да он и његово читаво племе постану Јевреји.

3. У Либану при рођењу вам се одређује припадност верској заједници. Колико ми је објашњено, овај део закона остао је још из времена француских колонијалних власти. Тај детаљ је јако важан јер одређује законски оквир који ће вас пратити у даљем животу. Муслиманима се суди по шеријату, Друзима у склопу свог племенског уређења, Хришћанима њихов суд… Сваком своја правда. Ова чудна подела иде толико далеко да су седишта у парламенту већ прерасподељена разним верским заједницама, у оквиру којих се странке боре за гласове. По рођењу мог колегу су родитељи уписали као Хришћанина иако су они муслимани. Рекли су му да су то учинили да би му живот био лакши.

4. Приликом првог састанка момак и девојка доводе све своје ближе рођаке, посебно оне старије са собом. Затим се потенцијални супружници шетају док породице разговарају. Од мушкарца се очекује да има стан или кућу, одслужен трогодишњи (?) војни рок, сталан посао и добар приход. А од жене да је спремна да не само води рачуна о својој будућој породици него и о родитељима свог мужа у старости (ниво очекиване бриге је нестваран). И догодило се оно што се морало догодити – млади људи одустају од традиције и брака, напуштају своју земљу и траже себи нешто лепше и боље. Тако је и моја колегиница потражила живот ван своје државе.

5. Приликом удаје ћерке, дужни сте да младожењиној породици дате „даури“ или по српски мираз. Размере овог мираза су запањујуће. Ако сте инжењер и радите у Америци, људи су спремни да уз своју ћерку дају стотине хиљада долара и уђу у доживотно дужничко ропство зарад „безбедне“ будућности. Овај даури није једнократна исплата него може трајати годинама и условљен је расположењем младожењине породице. Не чуди жеља младих девојака из Индије да се удају ван оквира своје традиције, нешто што се често дешавало након окончања постдипломских студија и налажења посла. Ових тужних прича сам се наслушао и превише.

Причајући о својој земљи и народу, душманима и небројеним ратовима, прекинуо ме другар и упитао: „Како ви уопште и даље постојите?“ Некако сам увек подразумевао, бројност, да нас има… Нисам се пре тог тренутка никад ни упитао одакле смо сви ми?

Бранилац Београда у Првом светском рату (Фото: Викимедија)

Одакле нам бројност?

Деценијама па и вековима Срби су живели у тешко доступним и оскудним крајевима, све у нади да су довољно далеко од душманина. А њих, душмана, није мањкало. Некако су се као по договору смењивали и такмичили у окрутности својих освајачких подухвата (по мом мишљењу морбидно злато су однели Хрвати у двојцу са Немцима).

Са стварањем модерне српске државе бива доступан нови животни простор. Народ се временом сели са планина и неприступачних предела у питомије крајеве. А затим је низ догађаја узео свој данак. Ратови су селективно опустошили читава подручја, оно што покољ није искоренио то су „Олуја“ и „Бљесак“ одрадили у данашњој Хрватској, комунизам наглом индустријализацијом опустошио села, а скорији ратови и кризе отерали безброј гладних и несрећних тамо негде где им је боље. Деценијска ароганција владајућих класа није допринела демографској слици, штавише…

А шта то радимо?

Када погледам на шта нам личе градови без библиотека, читаона, позоришта, паркова и игралишта, све ме наводи на помисао да је о народу вођено онолико рачуна колико је било неопходно да се од нас има неке користи. Моју теорију поткрепљује увид у стање на селу. Човек сељак је суштински независтан. Поседује свој кров над главом, неку шумицу за огрев, справља добар део своје хране и тргује ван финансијког система простом робном разменом. Осим општих потрепштина, здравства и образовања нема већих прохтева од система. Са скромним приходом из радног односа може себи да приушти пристојан, али не и лак живот. Упркос високом степену независности и самоодрживости село је на издаху, инфраструктура оронула а у новинама брига о истом долази два до три месеца пред изборе.

Фото: Ваљевска посла

Прагматичан и надасве примитиван став наше администрације могао би се свести на једно питања. Што би Латини рекли Cui bono?, а наши превели на „А шта ја имам од тога?“ И како не могу да „се уграде“ и не могу да извуку личну корист, и не труде се. Не маре за „њих тамо“.

А навикли су да нас има и да нас троше. А сви подсвесно знамо колико нас има, и то тачно колико нас има! Има нас тачно мање него јуче, а сутра мање него данас…

Издан пресушује. Шта сад?

Прочитајте још



Categories: Да се ја питам

Tags: , , , , , ,

2 replies

  1. Тако то иде, на крају, све што нисмо урадили нашу децу пошаље у свет да траже срећу, а сво зло које су нам чинили буде за њихову децу .Ко шта ради, то му и остане .Нама празна кућа , њиховој деци родитељски грех.
    А ја мислим да живот мора да победи, да су отаџбина, слобода и породица довољни разлози да се и живот жртвује. Моји су мирно гинули, али нам се рађало . Данас се бежи од борбе , па нам се род по свету расуо. Птице без гнезда , цветови без корена , семе на ветру . Није то мала казна, каже ми срце.

    20
  2. G.Pjescicu, svaka cast.

    11

Оставите коментар