Резултати пописа оголили су политичке процесе и статистичку науку као слушкињу колонијалне политике, али и однос званичног Београда према српском питању у Северној Македонији
Душан Илић (Фото: Лична архива)
Република Северна Македонија организовала је по први пут попис становништва од последње промене имена државе. Иначе, попис који је обављен у септембру 2021. године био је први након 19 година. Резултати, који су недавно објављени, нису оголили само политичке процесе у овој држави већ и статистичку науку као слушкињу колонијалне политике, али и однос званичног Београда према српском питању у Северној Македонији.
Почећемо од статистике. Као прво, ваља се осврнути на официјелне резултате протеклог пописа. Може се рећи да они прате већ добро утабану стазу штеловања резултата која је у овој земљи установљена још од њеног формирања 1944. године. О статистичким махинацијама приликом пописа у комунистичко доба, агресивном смањивању броја Срба, убрајању Торбеша и Цинцара, доброг дела Рома и дела Турака у Македонце итд., подробно је у нашој науци писао Лазо М. Костић, највећи српски и југословенски статистичар ХХ века. Стога је слична пракса настављена и након осамостаљивања ове територије, која је – ако ћемо се доследно држати међународног права – на основу Букурешког мира из 1913. године била део Краљевине Србије, чији је правни наследник (преко три Југославије) данашња Република Србија. Но, за разлику од прошлих времена, када је било важно показати да ово није српска земља, то јест када је било важно обесмислити међуратне пописе, данашња статистика болује још од једне озбиљне болести. Реч је о измишљању непостојеће популације, односно о бруталном увећавању фактичког, тј. резидентног становништва. Конкретно, медији су само неколико дана пре завршетка протеклог пописа објавили да је у овој држави пописано свега 1.395.000 присутног становништва и 195.477 људи у дијаспори. Да би, након вишемесечног дорађивања података, дошли до бројке од чак 1.836.713 резидената и 260.606 нерезидената. По томе испада да су током читавог септембра тамошњи пописивачи забележили једва 1,4 милиона људи, да би у надокнади времена „пронашли“ још 440.000 душа. Ако се има у виду да су процене тамошњих статистичара ишле до броја од 1,6 милиона као демографског максимума Северне Македоније у овом тренутку и ако имамо у виду да је број регистрованих бирача око 1,8 милиона (што укључује целокупну дијаспору, али и велики број Албанаца са Космета), јасно је да се званични резултати не могу узети као озбиљни и релевантни.
Ово није једина држава у Европи која демографску катаклизму прикрива статистичким махинацијама. Нажалост, готово у свим земљама тзв. Региона примећује се исти тренд. Поред овог, основног проблема, неизоставан је био и проблем етничког, језичког и верског састава. Вишедеценијско идентитетско насиље резултирало је и званичним смањењем броја Срба, које између два пописа износи невероватних 33,6%. Наиме, за протеклих 20 година број наших сународника се смањио са 35.939 на 23.847 лица. Тако испада да у земљи где поред, Косова, има највише српских православних светиња, где су старе српске престонице, Скопље, Охрид и Прилеп – има три пута више Турака и два пута више Рома него Срба. Ово је резултат, са једне стране, вишедеценијске агресивне антисрпске политике, које се комунистичко, а касније ни НАТО Скопље није одрекло, али и неактивне, или боље рећи неспособне политике Београда, да заштити сопствени народ на шта га обавезује и Устав из 2006. године (чл. 13).
Мирослав Здравковић: Нестајање Срба у С. Македонији (резултати пописа 2021)
Поред пада броја Срба, забележен је и пад свих других народа на овом подручју. Тиме је, барем делимично демистификована теза о константном порасту броја Албанаца на Балкану, чиме нас плаше не само албански, него много више „српски“ политичари. Приметан је пад броја Македонаца са 66% на 58%, али је потпуно невероватан податак да је готово две трећине македонске дијаспоре албанског порекла, имајући у виду велико исељавање не само Албанаца, него, пре свега, Македонаца и Турака, али и однос снага у самој земљи. Како је могуће да је Македонаца у Северној Македонији више од два пута више него Албанаца, а у дијаспори број Албанаца два пута већи од Македонаца? Такође, како је могуће да ова држава практично има више бирача него присутног становништва? Али, то није све. Последњи попис је показао да се у овој земљи један део православаца изјаснио као хришћани, што је пракса готово незабележена у упоредној пракси. Због тога је, по први пут у историји, број православних житеља ове државе спао на испод 50% (тачније 46,14%), тако да, ако верујемо статистици, Северна Македонија више није већински православна земља! Бизарностима нема краја. Наиме, број говорника српског језика је упола мањи од броја Срба (0,61%), па је испало да у Северној Македонији има више говорника тзв. босанског језика (0,85%), што је и логично, имајући у виду да се БиХ, а не Србија, граничи са овом државом. Или мислите да су статистичари бежали са часова географије или се ради о безобзирном вређању интелигенције нас обичних посматрача.
Но, и поред овако трагикомичних података, многима је промакла једна, за нас, веома важна тенденција. По први пут у не тако дугој историји ове државе, број неизјашњених повећао се драстично, са једва пола процента, на скоро 8%. То је, имајући у виду вишедеценијску праксу да се ко год може упише у Македонце, веома индикативан резултат. Заправо, он показује да у овој земљи живи немали проценат „криптосрба“, који би да – постоји бивша држава – вероватно оптирали за југословенство, а у садашњим приликама им је једноставније да својим „погрешним“ опредељењем не угрожавају егзистенцију своје породице. Међу ових 8% сигурно спада и један број Срба муслимана, односно Торбеша, који су насилно пописивани од прилике до прилике, час као Македонци, час као Турци, час као Албанци. Овај тренд ће се свакако наставити, за шта нам је најбољи пример суседна Бугарска, у којој званично нема Срба, али у којој се број неизјашњених рапидно повећава и то науштрб Бугара. То је показатељ да на просторима Старе Србије има потенцијала за поновни повратак тамошње популације својим коренима, али ће то умногоме зависити од политике службеног Београда.
(Извор)
Наиме, вишедеценијска попустљивост званичне Србије према Македонији, која је ишла на штету тамошњих Срба и српског наслеђа, резултирала је тиме да Македонци Србију виде као свог највећег пријатеља. Но, са друге стране, тај исти пријатељ је признао тзв. Косово, прогони СПЦ, присваја српске цркве, манастире и културно благо, фалсификује историју, гласа готово увек против Србије у међународним организацијама, а напослетку има проблем и са „превеликим“ бројем Срба, односно има потребу да исти смањи најдрастичније, са опасних 1,77% на примерених 1,30%. Са друге стране, Македонци не перципирају Бугарску ни приближно позитивно. Шта више, на њу гледају врло непријатељски, али то није представљало препреку да се у сред Битоља оформи бугарско удружење Ванчо Михајлов, названо по бугарашком терористичком вођи међуратног ВМРО, што је изнова прошло без икакве званичне реакције Београда. Иначе, овај злотвор није остао упамћен само као један од организатора атентата на Краља Александра у Марсеју, него и као човек који је лично, по налогу Хитлера, први покушао да успостави Независну државу Македонију 8. септембра 1944. године. И гле чуда, Македонија је случајно, баш на тај дан 1991. године постала независна.
Бугари културни центар у Битољу назвали по фашисти Ванчу Михајлову
Недавно окончани попис становништва у Северној Македонији морао би под хитно да упали аларм и у Београду и у Скопљу. Он је показао да је македонски концепт закорачио на пут без повратка, при чему је демографија најбоља потврда тога процеса. Али о томе нека брину северномакедонске власти, које су одабрале да буду НАТО територија. Са друге стране, овај попис је показао дубоко погрешан вишедеценијски приступ српских власти према македонском питању. Уместо магловитих југоносталгичних заблуда о братству и јединству са разним балканским „народима“, српска елита и званични Београд би морали да се искључиво посвете српским интересима, те да у складу са тим, поведу одлучну акцију, пре свега културну, а затим и политичку, демографску, економску и црквену, на територијама Старе Србије, разбијајући илузије да ће константним повлађивањем факторима који не желе да буду део српског народа, постићи било какав повољан резултат за оно мало чувара српских корена који тамо још увек живе.
Душан Илић,
Институт за европске студије
Categories: Српске земље
2002 год. радио сам на попису становништва код нас . Био сам инструктор над 10 пописивача а потом и радио 6-7 месеци на шифровању података . Видео сам свашта , поготово у срединама где живи мало Срба , тако да из прве руке могу да кажем да свако ко верује у тачност крајњих података живи у великој заблуди. Не каже се џабе да је статистика “ тачан збир нетачних података „. Није то само код нас , у свету се попис становништва скоро свугде користи у политичке сврхе и по потреби се надувава или смањује број одређене популације. Недавно сам читао и неки чланак о Кинезима да су они увек надувавали број становника јер су на тај начин желели унапред да спрече освајаче од својих намера , но то је рекла – казала , мада ми се чини да има чврстих основа да се поверује у то . Ако се у неким или боље да кажем у некој држави води анационална политика ( имам једну на уму ) будите сигурни да ће се на попису појавити значајан „мањак “ већинског становништва иако миграција не познаје националност . Чланак госп. Илића је потпуно коректан , на жалост .
Број неизјашњених није 8%, већ је на нивоу статистичке грешке (свега 450 резидентних + 102 нерезидентних). 7.2% се односи на „лица за које су узети подаци из административних извора“ а ту није постојала могућност изјашњавања о националној припадности (претпоставка је да је међу њима већина „Македонаца“ и због тога вероватно ни они неће признати попис). Никад раније није било такве категорије у попису.
У вези повећања неизјашњених у Бугарској се можда ради о истој ствари, али може да буде и доказ о убијању националног идентитета код православног и словенског становништва када се уђе у ЕУ. У Чешкој има преко 2.5 милиона људи који се нису национално изјаснили, у Румунији преко милион, у Словачкој 300-400.000 а у свим тим државама је раније било мало неизјашњених. Балтичке државе и Мађарска немају повећање неизјашњених. Ово може да буде тема за неки чланак ако се потврди да се у православним и словенским земљама заиста ради о неизјашњеном становништву.
За енормно повећање „клот хришћана“ узрок може да буде само екуменизам, који изгледа и званична Русија подржава или се барем још увек не супротставља.
Велики проблем (за остатке остатака) Срба у Македонији је што кад познате личности из авнојевске Србије оду тамо у посету после говоре јавно како су их Македонци дочекали као род најрођенији (то је малтене као да се хвале како су их Босанци/Бошњаци дочекали као најрођеније у Источној Херцеговини или Црногорци у Боки!). Ту се ради о обмани јер обично посете само Скопље, где се чак и комунистичка власт жалила да се јавно много чује српски језик и више чита српска него „македонска“ штампа (о чему пише поменути Лазо Костић), што очигледно указује да нису смели да се изјасне као Срби, што су до јуче били. „Наши“ мејнстрим медији по инерцији и даље извештавају о „братском македонском народу“, али и Спутњик уноси забуну како су Албанци једини проблем тамо а никада не критикују дискриминаторски однос македонске власти према Србима. А ево са чиме се Срби суочавају:
– држава је утицала на поништење споразума са СПЦ и послала на вишегодишњу робију архиепископа који га је потписао
– држава углавном кочи/не плаћа израду уџбеника из буџета а не дозвољава да им Србија бесплатно достави своје
– држава бира учитеље и наставнике српског језика и често изаберу етничке Македонце који не говоре добро језик
– држава је крајем 90их укинула једину телевизију на српском језику и не издаје дозволу за поново покретање
– држава не дозвољава повраћај власништва ни обнову већине српских културних споменика, виле Карађорђевића, итд.
– држава на попису све који се презивају на -ски а изјасне се као Срби у компјутеру уписује као Македонце а то раде и код многих на -ић.
Ипак, оно што даје наду је намера лидера Срба у Македонији да у току године буде одржан попис за Србе, електронски и теренски, где би добили валидан сертификат. На тај начин би се видело и да ли је раније било подметнутих „Жељка Комшића“, што у македонском случају значи – они који се презивају на –ић и представљају као представници Срба у администрацији а врдају да се попишу као Срби. Видећемо да ли ће Србија подржати ову идеју. А за даље побољшање положаја потребно је убедити Русију и Кину да притисну Македонију да поштује уставом загарантована права конститутивног српског народа.