Горан М. Јанићијевић: „Српски национализам“ и деконструкција појма национализма

Бројни су примери на којима је грађен мит о српском национализму, углавном заснивани на субјективним осећањима угрожености и незадовољству властитим позицијама

Горан М. Јанићијевић (Извор: bibliotekazajecar.rs)

У једној неочекиваној (ко)егзистенцији политичке интернационализације, оличене у интеграцији држава западног света са тенденцијама селективног укључивања источних држава и национализма, особито израженог код десничарских група и покрета претежно млађе популације, данас, српско питање опет представља „камен спотицања“. Свакако да и код нас има примера националистичког „дивљања“ попут недавног дернечења прибојских муповаца, који дају за право активним индикаторима „српског национализма и шовинизма“, међутим, нико озбиљан не сматра да се иза тог инцидента налази озбиљан и суштински национализам, пре свега на основу чињенице да се у наведеном перформансу не препознаје ни једна тековина овог народа. Политички дискурс и хуманистичка сфера науке утркују се у доказивању сопственог не-национализма, што, обично укључује теже дисквалификације сопствене нације и њене историје. Из тог разлога „главна битка“ се одвија на катедри за историју Филозофског факултета, где је таква подела на један популистички начин постала „легитимна“ и показатељ нечије „научности“. Штавише, већ из првих наших редова уочава се да је позитивни аспект појма национализма тешко одржив што представља последицу main stream поделе на позитивне интернационалисте и негативне националисте. Кроз такав клише „доброг и лошег полицајца“, у покушају повратка на изворно и суштинско значење, не само да је извесно вртети се као кроз circulus vitiosus  већ је тешко доказати да се у прошлости о томе промишљало на другачији начин.

Процес тематизације баштине према националном принципу одвијао се у Европи од друге половине XVIII столећа. Премда су истраживачи делали независно једни од других, циљеви су им били исти – утврђивање мисаоних постулата народних творевина те њихова симболизација као темељ даљег културног развоја. Пример „Гримових бајки“ указује на то у којој је мери ова кодификована народна баштина постала општепозната и општеприхваћена. „Pa čak je i ta zbirka braće Grimm bila prije dovršetak nego početak: bila je ona kruna ranijeg razvoja. U Engleskoj je Percy već 1765. godine objavio spomenike drevne engleske poezije, u Njemačkoj se 1778. godine pojavila zbirka narodnih pjesama koju je priredio Herder, u Rusiji je Danilov 1804. godine sakupio stare pjesme, u Srbiji je isto učinio Karadžić 1814. godine. Sve su te zbirke sadržavale riznicu građe za tematološka istraživanja.“[1] Нехајност према сопственој баштини у ширим друштвеним круговима од друге половине XX столећа, премда су школски програми у доброј мери обухватали такве садржаје, спада у домен наших лакомислености, са којима, што се пре суочимо пре ћемо се са њима изборити. Нека се свако од нас сети када је последњи пут прочитао нешто из те огромне оставштине (за будућност?), којој се дивио Гете и за коју се сматра да представља једини позни ехо хеленских епова. Непосредно искуство аутора овог чланка заснива се на илустровању збирке Уранила Ковка дјевојка/Si levò di Buonʹora la faniciulla у издању СКД Просвјета из Ријеке са преводима епских народних песама на италијански језик, које је обавио Ђакомо Скоти. Публикацију је пратио и један CD, са интерпретацијама песама, које на италијанском језику звуче „нестварно“. Време неокласицизам и романтизма у уметности поклапало се са коначном борбом европских народа за ослобођење и право на сопствени идентитет. На јужнословенским просторима каснило се са овим процесима, будући да је тек након дугих ослободилачких буна и ратова дошло до коначног распада двеју великих царевина – Аустроугарске и Отоманске. Посегло се за историјским ликовима и догађајима те Ђура Јакшић слика цара Душана, кнеза Лазара, Краљевића Марка и Бановић Страхињу. У таквом миљеу, након минхенских студија сликарства историју сопственог народа овековечио је Паја Јовановић док ју је Иван Мештровић „уграђивао“ у темеље Југословенства. Но, и у његовом опусу доминирају похвале новој-старој нацији кроз персонификације народа и крајева Југославије, један апстраховани пантеон мешовите митологије, заснован на тековинама епске поезије. Када се томе дода и композиција „Играли се коњи врани“ Томе Росандића испред зграде парламента, заокружује се повест националне тематике, која је постулирала уметнички развој до Другог светског рата.

‘Играли се коњи врани’ Томе Росандића (Фото: Стање ствари)

Упркос чињеници да наведени примери превазилазе оквире једног (српског) народа могу се посматрати као експоненти извесног национализма, но, да ли је то за било кога (било) увредљиво(?). Није, све док је национализам повезан са креативним и научним потенцијалима сȃмог народа и не спада у домен политичких манипулација. „Народни национализам“, да се тако каже, идеалистичког је карактера док је политички прагматичког. Таква изнијансираност сȃмог појма није довољно јасна управо услед бројних ратова и револуција у чијој је позадини решавано национално питање.

Када је о балканским просторима реч, упркос чињеници да су поједини народи идентификовани на основу интеграције са Србијом у заједничку државу, управо је Србија виђена и схватана као „камен спотицања“ њихове самосталности. У том смислу, веома је индикативна одбрана Антона Корошца на оптужбе због словеначког уједињења са Србијом („да се продао Србији“), коју је у чланку „Коме је требала Југославија 1918“ објавио Никола Милованчев (овде). „Властиту републику дакле нисмо могли да прогласимо. Морали смо или да се наслонимо на Србију, која је члан Антанте и има у њој велики углед, или да трпимо, да ради Антанта са нама као са својим непријатељима.“ У својим одговорима на питање словеначког уједињења са Србијом, Председник Словеначке народне странке веома је студиозно сагледао околности и догађаје, што је добро уочљиво већ на основу извода, који је издвојио Никола Милованчев. Поред тога што је предочио и другу могућност – присаједињење територија са српским становништвом Краљевини Србији, Корошец у „Стражи“ указује на кључну чињеницу:„Срби су били ти који су имали реч и морамо казати да су нас примили као несрећну браћу, иако су могли да нас приме као издајнике југословенског народа, јер смо се борили са Аустријом против Србије.“ Корошецово објашњење не обухвата тему национализма јер се  то у Словенији 1919. није могло са пијететом помињати, већ, управо реферише на политичке и прагматичке чиниоце. Ипак, часопис „Straža“ данас представља релевантни писани извор из времена наведених догађаја и да су закључци и резултати истраживања адекватне науке озбиљније узимани у обзир, не бисмо, данас, из разних држава, насталих из процеса распадања СФРЈ,  „морали“ да слушамо тезе о њиховој наводној „анектираности“ те да их је Србија „на силу“ уводила у Краљевину СХС.

Историјски извор представља и спомен плоча, постављена на једном молу сплитске риве 1922. са следећим текстом:

Neka se znade da je na 20.11. 1918. za regencije Aleksandra Karađorđeva hrabra vojska kralja Srbije Petra I pod vođstvom majora Stojana Trnokopovića na ovaj pristan pobedonosno stupila. Pozdravljena, zagrljena blagoslovljena od celokupnog naroda i građanstva Splita.

Наслов чланка Лидије Гњидић Крнић „Danas često vrijeđaju Srbe, a znate li da je u Splitu sa oduševljenjem otkrivena spomen ploča hrabrim srpskim osloboditeljima?“, (овде) формулисан је на основу садржаја текста из Телеграфа, који је делом доследно пренесен а потом је констатовано да није познато из којих новина потиче фотографија на исечку. „Na fotografiji je vidljivo mnoštvo ljudi koji prisustvuju svečanosti, te latiničnim pismom i ekavicom uklesan tekst.“ Сасвим сам сигуран да се оригинални лист може пронаћи у архивима а да приказани исечак потиче из нечије приватне оставштине, али, на фотографији се јасно види да је текст исписан ијекавицом. На челу II батаљона XIII пешадијског пука Тимочке дивизије, која је уз салве дочекана у Сплиту налазио се Стојан Трнокоповић, чије је име такође било уклесано на плочи, о којој се, кроз даљи ток текста, сазнаје да није сачувана. Позивајући се на исказе историчара уметности Душка Кечемата и театролога Анатолија Кудрјавцева о томе да је војска двадесет дана након последњих борби ушла у већ ослобођени град, ауторка посредно отвара питање стварног разлога присуства српске војске у Сплиту новембра 1918. Питање је дакле контекста али и даље за историчаре. Како аутор овог чланка не би био схваћен као „националистички прорагатор“, читаоци се позивају да се о томе обавесте на основу рада „Далмација у међуратном раздобљу 1918-1941.“ (Zagreb, Leykam International, 2018) др Александра Јакира, професора на одсеку за историју Филозофског факултета у Сплиту.  Моја досадашња сазнања о томе била су да се након ослобођења није могла успоставити цивилна стабилност у Сплиту не само због незадовољних домицилних аустрофила већ и због италијанских јединица, које су увелико марширале далматинском обалом у правцу Сплита. Један други, марш победничке војске, свакако је био више декларативан и демонстративан чин него војна операција али са јасном поруком и задовољавајућим исходом. Осим за оне, који су жалили за Аустријом. Професор др Јакир, отприлике, потврђује такве околности: „Далмација је ушла у југословенску државу емоционално огорчена на Аустро-угарску, уплашена италијанском опасношћу. У очима многих Аустро-угарска није показала да може да реши национално питање на задовољство својих словенских народа, а ни развојне проблеме у својој периферној покрајини Далмацији. Свест о властитом периферном положају, прво међу образованим слојевима, подстакла је и у Далмацији идеје о националној еманципацији. Страх од италијанских територијалних претензија био је реалан, што показује италијанска окупација далматинских подручја након завршетка рата.“ (овде)

Извор: Спутњик

Бројни су примери на којима је грађен мит о српском национализму, углавном заснивани на субјективним осећањима угрожености и некаквом незадовољству властитим позицијама кроз историју. Као најновији „Парнас“ или „бастион“ српског национализма узима се Република Српска и то као „главни кривац“ и инхибиција „будућег блиставог“ просперитета БиХ, коју, „од извора два путића“ воде према западним и источним интеграцијама. По могућству, обема истовремено. Но, то је посебна прича као и њихово али и наше одражавање у објективитету свега што се догодило у Сребреници. У интересу оба народа јесте прецизирање броја жртава крвавог сукоба као и сећање на њих. Када смо ми као народ у питању, помало смо нехајни и према сопственим жртвама на шта указује случај Милице Димитријевић из Скелана, која још увек чека истрагу поводом убиства синова Славише (14) и Радисава (12) од стране бораца Насера Орића 1993. (овде) „Када сам у Зворнику давала изјаву питали су ме, да ли бих хтела, ако дође до суђења Насеру Орићу у Београду или у Хагу, да сведочим. Рекла сам да пристајем. Али, од тада ме више нико никада није звао. Чула сам после да су неки људи ишли да сведоче. Неки од њих нису чак ни имали везе са ратним догађајима. Не знам зашто је то рађено, али ни Орић ни његови борци за ово што се нама десило нису кажњени.“ Сећање ове несрећне мајке не представља покушај да се начини равнотежа са жртвама Сребренице већ да се укаже на један шире распрострањени немар према жртвама. За превазилажење тог проблема неопходне су хладне главе, одсуство политике и свест о томе да ратовање припада прошлости, којом се, према традицији, бави историјска наука. Ипак, она је перманентно „гушена“ упливом политике, те је на примеру Јасеновца уочљиво да што више страна истражује број жртава то смо даљи од коначне цифре. Докле год је тако, питање quo vadis? остаје актуелно и без конкретнијег одговора. Последњи пут прочитах га у ауторском тексту Драгослава Пакића „Quo vadis, Сулејмане, у авиону изнад Београда?“ (Стање ствари, од 13. јануара 2022) у коме је најпре описан догађај у којем је Сулејман Имамовић у авиону на лету за Тузлу, који је морао принудно да слети на сурчински аеродром, поводом тога показао насилно понашање и неку врсту нервног растројства, а потом је постављено и питање: „quo vadis, Сулејмане Имамовићу, у авиону изнад Београда и у небеској Србији са устима пуним псовке српске мајке и претњом да ћеш срушити и авион и Србију, убити сопствену жену, заједно са двоје деце и направити невиђени белај? Колико ли их има таквих спремних да сваки час устану тек да опсују српску мајку па да се онда одмах врате у жртве у које се читав просвећени и антисрпски свет куне помињући мајку рођену не хајући за завештање мајке Јевросиме која поручи: „Сине Марко, једини у мајке, не била ти моја храна клета, немој сине говорити криво…“. Пре него што је мисао заокружио евокацијом материнске заклетве Мрњавчевића Пакић се, лапидарно, дотакао теме Сулејмана Имамовића као жртве, свакако реферишући на твит, који смо могли прочитати ових дана. Испод издвојене изјаве: „Да, драга. Сахрањен под редним бројем 6789“ налази се детаљнија информација: „Дански држављанин Сулејман Имамовић (58), који је данас направио инцидент у авиону за Тузлу који је принудно слетео на београдски аеродром (псујући мајку српску), по свој прилици јесте бивши при…“ Уз фотографију је приложен део списка са именима, именима оца и датумима рођења страдалих а на самом дну исечка написано је: „Убили га у Сребреници, а сад прави с**** у авионима“. До сада нисам наишао на демант, али јасно је у којој нам је мери неопходна истина да бисмо могли нормално живети и свакако па и национално оздравити.

Драгослав Пакић: Кво вадис, Сулејмане, у авиону изнад Београда?!

Да ли је то могуће у раздобљу у којем и светске асоцијације и институције прибегавају мимикрији правих циљева а појединачне државе и народи постоје још увек као сервиси „дубоке творевине“, која као црна рупа у свемиру тек треба да их „прогута“? Деструкција појма национализма, из такве перспективе, не представља тако актуелни проблем, каквим је представљен на почетку нашег излагања. Ипак, постоји нешто што човека нагони да „исправља криве Дрине“ и укаже на неке појаве, макар и узалуд, али погледавши се у огледало са речима: „Драг ми је Платон али ми је дража истина“:


[1] J. Białostocki, Povijest umjetnosti i humanističke znanosti, Zagreb 1986, 104.



Categories: Аз и буки

Tags: , , , , , ,

4 replies

  1. Душан Буковић: БРОЗОВ ВЕЛИКОХРВАТСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ КАО ПОСЛЕДЊА ФАЗА НАЦИОНАЛ СОЦИЈАЛИЗМА У НЕБЛАГОДАРНОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

    О револуционарном и реакционарном совјетском и „југословенском“ национал-комунизму писао је и мађарски публициста, проф. Емил Ленгјел (Emil Lengyel) у књизи коју је објавио под насловом “Nationalism – The Last Stage of Communism” – “Национализам – последња фаза комунизма”, где између осталог, стоји:

    „Лењин је рекао да је империјализам последња фаза капитализма. То може постати један од фактора последње фазе комунизма… У овом случају, тзв. комунизам је још једна манифестација преувеличаног типа национализма… Национал – комунизам је од интернационализма, брзо направио заокрет ка национализму…“ (Види: Emil Lengyel, NATIONALISM – The Last Stage of Communism. New York, 1969, p. 224, 360).

    У овом контексту, имајући на уму, да су у Краљевини Југославији туђински и „српски“ комунисти-атеисти, интернационалисти-глобалисти као авангарда бољшевика, совјетских експерименталиста-интернационалиста са осталим државним непријатељима заоштравали несугласице између појединих покрајина, стварали од њих раздоре, изазивали мржњу једних према другим, да би их довели до најоштријих сукоба. Потрзали су „нерешено“ национално питање и право на самоопределење и отцепљење несрбских нација и националних мањина. На чуму је крајем судбоносног и трагичног ХХ столећа пала несрећна и неблагодарна државна творевина Југославија, када су то право остварили уз помоћ тзв. „међународне заједнице“ несрбски народи и националне мањине на штету нашег обесправљеног потлаченог, осакаћеног и окупираног несрећног србског народа.

    Такође, имајући у виду туђинске и интернационалне дискусије фабијанско- бундистичких и бољшевичких буржоаских лакеја на VI Конгресу Коминтерне о националном питању у Југославији да су и извесни „српски“ комунисти били истог мишљења. Генерални секретар Коминтерне, типографски радник Георги Димитров у свом говору на VI конгресу Коминтерне, дословно је рекао:

    „На Балкану се не може мислити ни на какав озбиљнији комунистички рад, док се Југославија не разбије…“

    Следећи говорник је био Димитриј Захаровић Мануилски, који је Југославију гледао као вештачку творевину, коју као такву треба срушити. Мануилски је рекао: „За положај целе Европе карактеристично је да је после рата настао читав низ малих империјалистичких држава са много туђих подјармљених народа: Чешка, Пољска, Румунија, Југославија итд. Национални сукоби и мржња играју и играће важну улогу у социјалним борбама тих земаља. Савршено нелењинистички би било кад не бисмо искористили те конфликте. Наш задатак није у томе да ублажујемо националне супротности, да бисмо на тај начин створили повољне услове за ‘чисто’ класне борбе. Напротив, ми морамо такав положај, заоштрен тако оштрим супротностима, да искористимо за циљеве пролетерске револуције…“

    Трећи говорник у вези са националним питањем у Југославији на VI конгресу Коминтерне био је Николај Алексејевић Скрипник, он је рекао: „Треба разбити тај балкански чвор који је већ једном био довео до Светског рата. Потребно је да се радници и сељаци увере да је комунистичка партија прави представник њихових тежњи за уништењем националног угњетавања од стране велико-српске буржоазије“ (Види: Борба по ставу Комунистичке интернационале по спору КПЈ, 1925; Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената, „Американски Србобран“, 27. фебруар 1976, Pittsburgh, Pa., U.S.A.; Сима Марковић, Трагизам малих народа, Београд, 1985).

    Цитирамо даље, и Стаљин и Коминтерна стали су на становиште да се национално питање не може решити пре него што се у Југославији не оствари совјетска бољшевичка револуција. Стаљин је у свом делу „Питање лењинизма“ , руско издање, које је и дан данас важи као основно „јевањђеље комунистичких теоретичара“ подгоричко-титоградских и београдско-јосипградских бечко-берлинских марксиста баљезгара, последњег бастиона експерименталног комунизма и бољшевизма у Европи, заузео дефинитиван став према националном питању у Југославији: „Сада је реч да се садашње границе Југославије створене ратом и насиљем узимају за полазну тачку и законску основу за решење националног питања у Југославији“ (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија и национално питање…, „Американски Србобран“, 23. фебруар 1976).

    Стаљин је истакао и циљ бољшевичке комунистичке-интернационалистичке борбе: „Тежиште интернационалистичког васпитања радника у угњетачким земљама мора неминовно бити у проповедању и одбрани права угњетених земаља на отцепљење. Без тога нема интернационализма. Наше је право и дужност да третирамо сваког социјалисту угњетачке нације који не води такву пропаганду као империјалисту и као ниткова…“ (Види: Стаљин Ј, Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).

    Данас најбоље знамо у којој мери су биле судбоносна одлука IV конгреса Комунистичке Партије Југославије, који је одржан 6 новембра 1928 у Зоненланду код Дрездена у Немачкој у вези националног питања у Југославији, која гласи: “Најпотпуније помагање свих акција маса које воде ка образовању независне Хрватске… Будући да масе народа теже ка отцепљењу добила је парола народа самоопредељења у последње време нарочито актуелан значај и конкретизованије т. ј. привођење у дело ове пароле, ЗНАЧИ НАЈПОТПУНИЈЕ ПОМАГАНЈЕ СВИХ АКЦИЈА МАСА КОЈЕ ВОДЕ КА ОБРАЗОВАНЈУ НЕЗАВИСНЕ ХРВАТСКЕ. ЗА НЕЗАВИСНОСТ ХРВАТСКЕ БОРИ СЕ НАША ПАРТИЈА БЕЗ СВАКОГ УСЛОВА И РЕЗЕРВЕ…” (Види: Рад.П.Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање, “Американски Србобран” од 12 марта 1976, Pittsburgh, Pa., U.S.A.; Гордана Влајчић, Југословенска револуција и национално питање 1919-1927, Загреб, 1987; Сима Марковић, Трагизам малих народа, Београд, 1985; Моша Пијаде, Историјски Архив КПЈ, Том 2, Конгреси и земаљске конференције КПЈ 1919-1937, Београд, 1949; Перо Морача, Катарина Рашић-Михајловић и Милован Босић, „Пролетер“, Орган Централног комитета КПЈ 1929-1942, Београд, 1968).
    У инструктивној комунистичкој брошури М. Рајића (псеудоним Милана Горкића, – моја примедба), коју је објаво илегално 1934. године за комунисте у Србији у вези полемике са Симом Марковићем под насловом “Са партијом или са класним непријатељем – Аустро-меншевички став броја 10 по националном питању“, на страни 20, дословно стоји: „Самоопределење народа до отцепљења и стварање самосталниих совјетских република:

    Србије, Црне Горе, Хрватске, Словеније, Македоније…“

    У овом случају, у вези самоопределења и отцепљења народа, цитирали бисмо комунистички часопис „Класну Борбу“, где између осталог, стоји: „Партија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије с албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовског Комитета и позивље радничку класу, да свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.

    Признавајући маџарској националној мањини у Северној Војводини право на оцепљење …“ (Види: Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Извори за историју СКЈ, „Класна Борба“, маркистички часопис, Орган КПЈ – Секција Комунистичке интернационале, Књ. 1, 1926-1929, Београд, 1984, стр. 541).

    На другом месту, у комунистичком листу “Трудбеник”, који је публикован као Орган радног народа Војводине, објављен је и један програмски чланак између осталог, у првом броју од јануара 1941 године под насловом “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, где на стр. 6 стоји: “1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије, Македоније уз помоћ крупних капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами опреде него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију. Једини спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске Мађаре јесте народно-ослободилачка борба на бази пролетерског интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин…” (Види: Нацонално ослободилачка борба народа Војводине, „Трудбеник“, Орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1, јануар 1941).

    Овде треба посебно нагласити да се на састанку Политбироа ЦК КП од 1 августа 1935 године у Москви српски народ уопште не помиње, јер су га комунисти-атеисти, бечко-берлински марксисти баљезгари, интернационалисти-глобалисти у својој програмској пропаганди сводили на ниво “малограђанске”, “великосрпске”, “хегемонистичке” и “буржоаске” групације. То је увидио и истакао између осталих и др Душан Лукач у у књизи коју је објавио под насловом “Раднички покрет у Југославији и национално питање 1918-1941“, Београд, 1972, где на стр. 296/97, дословно стоји: “И поред демократске ширине и револуционарног садржаја одлуке Политбироа од 1 августа 1935, о нациооналном питању још носе печт прошлости. У програму изградње федеративне заједнице не предвиђа се демократска скупштина српског народа, нити било какав одговарајући третман српског народа, што значи да КПЈ ПРАКТИЧНО НИЈЕ ОТВАРАЛА НИКАКВУ ПЕРСПЕКТИВУ СРПСКОМ НАРОДУ…“ (Подвлачење моје).

    Посебно је карактеристичан примјер Комунистичке Партије Југославије између два светска рата да се у сваком чланку, прогласу, дискусији и полемици Срби и друге народсности које живе у Хрватској просто игноришу и да се у сваком случају пази на то да се и не помињу… На стр. 323/324, дословно стоји: „Ипак, у жељи да се што више оповргну оптужбе да је класни покрет у Хрватској анационалан, у неким програмским документима КП Хрватске осећа се прецењивање националног фактора и извесно запостављање класне борбе. У Хрватској у већем или мањем броју живе и други народи, али се не говори о статусу тих народа у Хрватској нити о односу према најбројнијем од тих народа Србима. Иако се истиче да је будућност хрватског и свих осталих народа у слободној и равноправној Југославији, (види: “Пролетер”, бр. 11, Октобар 1937, стр.1) ипак се у обраћању народу Хрватске каже да је Комунистичка странка Хрватске (дакле, не само Хрвата већ и осталих народа у Хрватској) на својој застави исписала ‘као прву и највећу задаћу: борбу за националну слободу хрватског народа’, док се Срби не спомињу као да се њих проблем ослобођења у Хрватској не тиче. Такође, када се у поменутим документима спомињу окупатори хрватсаког народа, набрајају се упоредо немачки, турски и српски окупатори без покушаја да се ови појмови нијансирају и да се нађу неке мање и веће разлике међу њима. Ове ситне нејасноће могле су да штете уређивању односа између Хрвата и Срба у Хрватској и да успоравају њихову сарадњу, без које нема решавања националног питања ни Хрвата, ни Срба…” (Види: Др. Душан Лукач, Раднички покрет и национално питање 1918-1941, Београд, 1972, стр. 296/97 , 323/324).

    Према томе, да ово цитирање завршимо, узроке и последице данашњег стања нашег обесправљеног, потлаченог, пониженог, осакаћеног и несрећног србског народа, морамо сагледати и кроз одлуке комунистичких гебелса, бечко-берлинских марксиста баљезгара и туђинских структура у Србији и Црној Гори, у Подгорици-Титограду и Београду-Јосипграду.

    14
  2. Браво, још један ваш одличан текст..

    6
    2
  3. Овај чланак, а нарочито коментар господина Буковића, имају важан информативни и образовни карактер за Србски народ у читавом свету. Јасно се види да су против Срба били не само Ватикан, Аустрија, Немачка, него и Коминтерна из Москве. Сада је свима јасно зашто Црвена армија није наступала преко усташке нацистичке државе Хрватске, него је усмерена на север, после заузимања Вуковара. Нема никакве дилеме да је Совјетски Савез био анти-руски а комунистчка Југославија анти-српска државна творевина. Зато је Фрањо Туђман (пореклом мађарски Хазар) успео у своме злочиначком подухвату стварања данашње независне Хрватске државе.

    10
    1
  4. Upravo tako. Komunisti nisu mogli da oproste Srbiji sto je prihvatila Ruse, izbegle nakon Oktobarske revolucije. Kada je delegacija SPC 1946. pozvana da prisustvuje izboru patrijarha RPC od Mitropolita Josifa je ultimativno trazeno da se osudi delatnost ruske emigracije u Kralhevini Jugoslaviji, da se Rusima preda jurisdikcija nad pravoslavnom crkvom u Ceskoslovackoj i omoguci samostalnost eparhija u (severnoj) Makedoniji. Ovaj, svakako sveti starac sve je to odbio i jasno stavio do znanja novom patrijarhu Alekseju, da sve ti za SPC nije prihvatljivo.

    9
    1

Оставите коментар