Бојан М. Митић: Православни монархизам Првог свезаграничног сабора у Сремским Карловцима

Снажан утицај руских емиграната-монархиста на рад Свезаграничног црквеног сабора није неочекиван јер му је претходио Први монархистички конгрес, одржан у баварском граду Бад Рајхенхалу 

Учесници Сабора 1921. у Сремским Карловцима (Фото: Википедија/Дом русского зарубежья имени Александра Солженицына)

Стогодишњица два знаменита руска сабрања

Ове се године навршава један век од изванредно значајног догађаја у историји Цркве. Од 21. новембра до 3. децембра 1921. године у Сремским Карловцима одржано је Загранично руско црквено сабрање (рус. Заграничное русское церковное собрание), доцније названо „Првим свезаграничним црквеним сабором“, на коме су постављени темељи будуће Руске православне заграничне цркве, као самосталне црквене организације руске емиграције. Непосредан друштвено-историјски повод за појаву прве емигрантске Цркве у историји био је егзодус око два милиона Руса током Грађанског рата (1917–1922). С обзиром да је дошло до прекида комуникације између црквене администрације на територијама под контролом антибољшевичких снага са патријархом Тихоном и Светим синодом који су се налазили у „црвеној“ Москви, формирана је Привремена виша црквена управа која је имала да располаже пуном црквеном влашћу до успостављања нормалних веза с Патријархом. Када је у новембру 1920. Бела армија генерала Петра Врангела била приморана да се евакуише са Крима, на бродовима који су се отиснули пут Цариграда било је и више стотина свештеника, монаха и десетак архијереја Руске православне цркве, укључујући чланове Привремене више црквене управе.

Познато је да су Руска православна црква и Руска армија (што је био званичан назив белоармејских јединица) највише допринеле друштвеном самоорганизовању руског избегличког света. Међутим, иако је међу избеглицама било припадника различитих идеолошких струја и партија, руски монархисти су имали изузетно важну улогу као водећи духовно-политички покрет „заграничне Русије“. Мање позната чињеница је да су приврженици идеје о царском самодржављу као Богом благословеном поретку значајно утицали на сазивање Првог свезаграничног црквеног сабора и нарочито на одлуке које су избегли руски архијереји на овом сабору усвојили. У лето 1921. митрополит Антоније Храповицки (који се од фебруара исте године налазио у Сремским Карловцима) затражио је – и добио – сагласност српских црквених власти за прелазак руске јерархије, свештенства и верног народа из Цариграда на територију Краљевине СХС. Избегли руски архијереји топло су дочекани у Србији, али је и ниже свештенство и монаштво наишло на срдачан пријем. Покровитељство Српске православне цркве над избеглим делом Руске православне цркве озваничено је 31. августа 1921. године.

Свезагранични црквени сабор требао је да окупи све руске архијереје и чланове Сверусијског помесног сабора (1917–1918) који су се у јесен 1921. године налазили у емиграцији, затим представнике заграничних парохија, евакуисане Руске армије, монаштва, као и истакнуте појединце који су позив за учешће добили од чланова Више црквене управе – митрополита Антонија (Храповицког), архиепископа Евлогија (Георгијевског), архиепископа Анастасија (Грибановског) и епископа Венијамина (Федченкова). Међутим, од тридесет пет позваних владика Руске православне цркве, сабрању у Сремским Карловцима присуствовало је њих једанаест, док су остали послали телеграме и писма у којима су поздравили одржавање Свезаграничног сабора и признали ауторитет Више црквене управе. Сабор је бројао укупно 101 учесника. Поред архијереја, било је и 22 представника мирског свештенства и монаштва, док су остали учесници били мирјани, представници Беле армије, руски друштвени и интелектуални делатници. У име Српске православне цркве, Сабору су присуствовали митрополит зворничко-тузлански Иларион (Радонић), епископ горњокарловачки Максимилијан (Хајдин) и старешина Саборног храма у Сремским Карловцима протојереј Јован Јеремић.

Митрополит Антоније Храповицки (Фото: Православие.ру)

На самом почетку Сабора оформљена су радна тела која су се имала бавити организацијом заграничне црквене управе, парохијама, затим економским, црквено-судским, просветним, мисионарским и војно-црквеним питањима, као и духовном обновом руског народа. Међутим, важно је напоменути да је пре свега тога било усвојено да Свезагранични сабор „над собом признаје пуну архипастирску власт Патријарха Московског“, те да се све одлуке Сабора „подносе на одобрење Његовој Светости Патријарху, а до одобрења, само се у неопходним случајевима извршавају као привремена мера по налогу Више руске црквене управе“.[1]

По највећем броју питања на Сабору је била постигнута пуна сагласност. Међутим, када је Сабор требало да се одреди према Совјетској Русији и положају Цркве у њој, међу делегатима је дошло до дубоких подела које ће имати далекосежне последице. Наиме, Први свезагранични црквени сабор је од почетка имао јак политички колорит. Тридесетак делегата повезаних са Вишим монархистичким саветом, који је основан неколико месеци раније, давало је Сабору монархистичку оријентацију. На челу ове групе стајали су истакнути политички делатници Николај Марков и Александар Трепов, а подршку су јој давали председавајући Сабора митрополит Антоније (Храповицки) и његови помоћници кнез Алексеј Ширински-Шихматов и Александар Крупенски (обојица чланови Вишег монархистичког савета).[2]

Снажан утицај руских емиграната-монархиста на рад Свезаграничног црквеног сабора није био нимало неочекиван, с обзиром да му је претходио Први монархистички конгрес, одржан у баварском граду Бад Рајхенхалу од 29. маја до 6. јуна 1921. Званични назив – „Конгрес економске обнове Русије“ – требало је да пред властима Вајмарске Републике прикрије његов стварни, политичко-идеолошки карактер. Конгрес је имао да уједини руске монархисте у емиграцији, а присуствовало му је стотину делегата из тридесетак земаља света, међу којима и двојица архипастира Руске цркве, четрнаест генерала Руске императорске армије, пет некадашњих сенатора, пет чланова Државног савета, осам депутата Државне думе и многи други угледници некадашње царевине. Рад Конгреса отпочео је молебаном који је одслужио архиепископ Евлогије (Георгијевски), а за председавајућег је изабран Александар Крупенски. Међутим, још већи значај Конгрес је добио доласком митрополита Антонија (Храповицког), који је срдачно и врло емотивно поздравио учеснике. Митрополит је затим проглашен за почасног председавајућег Конгреса, а владика Евлогије за његовог заменика.

Један од најистакнутијих учесника Рајхенхалског конгреса, Николај Марков, у својим је обраћањима инсистирао да се руски монархисти морају дистанцирати од Белог покрета и конституционо-демократских идеја којима је он био прожет, те снажно заложити за обнову царског самодржавља. Конгрес је готово једногласно усвојио резолуцију по којој је „једини пут ка обнови Велике, Снажне и Слободне Русије – васпостављање у њој Монархије на челу са законитим Господарем из Дома Романових, сагласно Основним законима Русијске империје“.[3] Мајци мученички пострадалог Николаја II, царици Марији Фјодоровној, која се налазила у родној Данској, са Конгреса је упућена молба да сазове Породични савет који би именовао чувара императорског трона.[4] Коначно, на Конгресу је основан Виши монархистички савет (рус. Высший монархический совет) коме је поверен задатак да координира рад монархистичких организација, а оне су настајале свуда где је било руских емиграната. Заправо, Савет је себи поставио циљ да изгради покрет који ће бити одлучујући политички фактор за будућност руског народа, а најпре је требало светску јавност упознати са истином о свему што се од 1917. догађало у Русији.

Николај Марков (Извор: Википедија)

Од посебне важности била је одлука да се избеглим руским архијерејима помогне у организацији заграничног црквеног сабрања и у том циљу је на Конгресу формирана посебна комисија на челу са владиком Евлогијем. Међутим, због његовог неслагања са водећим монархистичким личностима, рад ове комисије није заживео. Главни иницијатор сазивања Свезаграничног сабора био је епископ Венијамин (Федченков), али су највећи део припрема за његово одржавање извршили митрополит Антоније и истакнути руски монархисти: Николај Павлович Рклицки (потоњи архиепископ Никон), Екустодиан Махарабалидзе, Николај Дмитриевич Таљберг и гроф Павле (Павел) Михаилович Грабе.

Први свезагранични црквени сабор усвојио је неколико посланица, од којих су две имале посебан значај. Посланица Чедима Руске православне цркве у расејању и у изгнанству (рус. Чадам Русской Православной Церкви, в рассеянии и изгнании сущим) позивала је на обнову монархије у Русији и повратак на власт „законитог православног Цара из Дома Романових“.[5]  Ова је посланица настала у саборском Одељењу за духовну обнову Русије, којим су доминирали монархисти, а потписао ју је митрополит Антоније. Друга је била обраћање међународној конференцији у Ђенови, која се имала одржати у марту 1922. године (рус. Мировой конференции от имени Русского Всезаграничного Собора). Заправо, био је то апел најмоћнијим државама света да помогну оружану борбу против бољшевика.[6] Међутим, на Ђеновљанску конференцију позвана је и совјетска делегација, па је апел био не само узалудан, већ је довео и до оштрих подела међу делегатима Свезаграничног сабора. Група архијереја, предвођена архиепископом Евлогијем, успротивила се усвајању такве посланице, сматрајући да се на тај начин Црква меша у политичка питања. Још веће незадовољство изазвао је предлог посланице Чедима Руске православне цркве у расејању и у изгнанству. Тридесет три члана Сабора, укључујући архиепископе Евлогија и Анастасија, епископе Венијамина, Аполинарија и Сергија, једанаест свештеника и тројицу свештеномонаха, поднела су следећу писмену изјаву:

Ми, доле потписани, изјављујемо да је питање монархије, које је поставила већина у одељењу „Духовне обнове Русије“, притом спомињући династију, у ствари питање политичке природе и као такво не може бити предмет расправе црквеног сабрања, због чега сматрамо немогућим наше учешће у његовом решавању и гласању.[7]

Додуше, неки од потписника ове изјаве и сâми су били монархисти, попут архиепископа Анастасија, на чији је предлог током Сабора одслужена панихида (парастос) за све који су пострадали за „веру, Цара и Отачаство“. Они су своје неслагање са предложеним документима образлагали бојазношћу од нових прогона Цркве у Русији, али и могућих подела у самој Цркви. Међутим, митрополит Антоније није одступао. Одговарајући на поднету изјаву групе незадовољних делегата, он је констатовао:

Питање династије није политичко, већ чисто црквено, јер одбацити ово питање значи одбацити постојеће темељне законе, које нико није поништио, значи сагласити се са такозваним „достигнућима револуције“, то јест одобрити свргавање Господара и царствујуће Династије, одобрити уништење руског народа, истовремено изложити га крвопролићу и ужасима бонапартизма и самозванштине. Ово питање је морално, етичко и стога – чисто црквено.[8]

Свети Јован Шангајски: О цареубиству

Након тога, већина учесника Сабора, укључујући већину архијереја, гласала је за усвајање наведених докумената, чиме је загранични део Руске цркве јасно потврдио своје антикомунистичко и монархистичко опредељење. Иако су се организатори и учесници Првог свезаграничног црквеног сабора позивали на духовни континуитет са Сверусијским помесним сабором (1917–1918), чињеница је да је Сабор у Сремским Карловцима био умногоме супротан духу „аполитичног“ Московског сабора, који је званично био потпуно индиферентан чак и према судбини Царске породице. Тачна је и примедба архиепископа (потоњег митрополита) Евлогија да су акти Карловачког сабора додатно отежали већ прилично тежак положај патријарха Тихона.[9] Међутим, премда они јесу послужили бољшевичким властима као повод за нове притиске и насиља, данас је потпуно јасно да би и без дотичних аката дошло до појачаног терора над Руском православном црквом. Сем тога, ако сагледамо ширу слику, очигледно је зашто су црквене власти у Москви, с једне, и избегла руска јерархија, предвођена митрополитом Антонијем, са друге стране, морале заузети потпуно различите приступе овим питањима.

Православни монархизам Првог свезаграничног сабора био је врло очит, али не и једини израз тежње за повратком идеалима Свете Русије. О томе сведоче бројна саборска разматрања и поруке по питањима важним за духовни и црквени живот, како руских избеглица, тако и руског народа у целини. Сабор се, између осталог, обратио старообредницима, којима је упућен позив на помирење и црквено јединство.[10] Православним Рускињама упућена је порука утехе и подршке, али и позив на очување хришћанског морала и светиње брака.[11] Посланица Руској армији позивала је „христољубиве војнике и неустрашивог Вожда“ (Петра Врангела) да стоје чврсто у отачкој вери у Бога и Свету Русију.[12] Социјализам је осуђен као деструктивна, антихришћанска идеологија[13], а са посебном пажњом Сабор се осврнуо и на проблем окултних учења, попут спиритизма и теозофије, чијем ширењу су Руси позвани да се одупру.[14] Напослетку, обраћајући се свим руским православним избеглицама, Сабор је, пером митрополита Антонија, поручио:

Наше изгнанство не траје 70 година (попут вавилонског изгнанства старозаветних Израиљаца – прим. аут.), већ само 3-4 године; но и овај је период довољан да спознате своје пређашње заблуде и вратите своје срце Богу, Цркви, Цару и своме народу.

Док се то не догоди, неће нам се вратити Русија, нити ћемо се ми вратити у Русију. Од вас зависи, руски народе, од вашег унутрашњег преображаја, да ли ће Господ опростити и скратити године и месеце како би нам вратио радост спасења Свога (Пс. 50, 14). Уготовите себи повратак у нашу благословену земљу, уједините се у патриотске групе, учите се једни од других познању Бога и своје отаџбине, своје прошлости и благоразумног устројства наше земље у будућности. „Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања…“[15]

Митрополит Антониј Храповицки

На Сабору су усвојене и бројне одлуке и смернице које су се тицале будуће пастирско-мисионарске делатности, а састављена је и Молитва за спасење Русије која ће више од 70 година бити читана на литургијама широм руског расејања. Но, најважнијом одлуком Првог свезаграничног сабора показаће се установљење Више руске црквене заграничне управе (рус. Высшее русское церковное управление заграницей), коју су имали да чине Руски загранични синод и Црквени савет. Одлучено је да Управом, односно Заграничним синодом и Црквеним саветом, председава митрополит Антоније (Храповицки) као „Намесник Свјатејшег Патријарха Сверусијског“[16]. Сабор је, такође, усвојио смернице за организовање заграничних епархијских управа и Парохијски устав. На тај начин положени су темељи Руске православне заграничне цркве, пред којом је била велика мисија и чију ће историју обележити бројни истински светилници православне вере. Додуше, повест Руске заграничне цркве биће прожета и многим споровима, сукобима и расколима који су се најчешће тицали њених односа са Московском патријаршијом, али су утицали и на западни свет који је посредством руске емиграције упознавао и прихватао Православље.

Аутор је директор Центра за истраживање православног монархизма


[1] Дѣянія Русскаго Всезаграничнаго Церковнаго Собора, состоявшагося 8 – 20 ноября 1921 года (21 ноября – 3 декабря) въ Сремскихъ Карловцахъ въ королевствѣ С. X. и С, Сремски Карловци 1922, 1.

[2] Николај Јевгењевич Марков био је последњи предводник Савеза руског народа, снажног монархистичког покрета који је у периоду од 1906. до 1908. године био на врхунцу снаге, а којем су припадали и многи угледни пастири и архипастири Руске цркве, попут протојереја Јованa Сергијевa (Светог Јована Кронштатског) и тадашњих архиепископа Тихона (Белавина) и Антонија (Храповицког). Александар Фјодорович Трепов је током Првог светског рата обављао дужности министра саобраћаја (1915–1916) и председника Савета министара (1916–1917). Кнез Алексеј Александрович Ширински-Шихматов је био сенатор (1904–1917) и члан Државног савета (1906–1917), а краће време (1906) обављао је и дужност обер-прокурора Светог правитељствујушчег синода. Александар Николајевич Крупенски био је некадашњи угледни дворјанин.

[3] Цитирано према: Владимир Христианович Даватц, Годы: Очерки пятилетней борьбы, Белград 1926, 48.

[4] Тада су многи још увек гајили наду да је царевић престолонаследник Алексеј жив. Међутим, руски емигрантски кругови су се убрзо поделили на „николајевце“ и „кириловце“, то јест на присталице великог кнеза Николаја Николајевича и оне који су подржавали претензије великог кнеза Кирила Владимировича.

[5] У посланици је, наиме, било речено:

„Карајућа десница Господња испружена је над нама. Због тешких грехова Русија безмерно страда, руски је народ расејан по целом свету.

Не постоје мере ни границе преступљења која оскрнавише земљу руску. Оскрнављени су храмови, светиње поругане, води се борба против Бога, крв се пролива.

Проливена је чак и крв Помазаника Божијег, који је свој земаљски пут окончао као мученик.

Земља је осиромашила, људи умиру, власт је безбожна, а Црква прогоњена. (…)

Наша неодступна молитва милосрдном Богу нека се непрестано уздиже: да Господ опрости нама, и земљи нашој, тешке грехе и преступе наше, да просвети разум наш светлошћу Истине, срце – пламеном љубави, да укрепи вољу нашу на стазама правде.

Руска је земља од давнина спашавана и вековима подизана вером, молитвама светитеља и подвижника, трудом царствених Помазаника својих.

Нека и сада непрестано пламти молитва наша, да нам укаже Господ пут спасења и изградње земље наше, да пода заштиту вери и Цркви и целој земљи руској, да осени срце народа и врати на сверусијски престо Помазаника… законитог православног Цара из Дома Романових.“

Дѣянія Русскаго Всезаграничнаго Церковнаго Собора…
, 82-83.

[6] У овом апелу је, између осталог, стајало:

„Народи Европе! Народи света! Сажалите се на наш добри, отворени, по срцу благородни народ руски, који је пао у руке светских зликоваца! Не подржавајте их, не снажите их против своје деце и унука! Боље помозите часним руским грађанима. Дајте им оружје у руке, дајте им своје добровољце и помозите им да изгнају бољшевизам – овај култ убиства, пљачке и богохулства – из Русије и целог света. Сажалите се на јадне руске избеглице, које су због свог родољубивог подвига осуђене међу вама на глад и хладноћу, на најгоре послове… Они, од којих сигурно половину чине војници, официри и генерали, спремни су да узму оружје и крену у Русију како би је избавили из ланаца срамног робовања разбојницима. Помозите им да испуне своју патриотску дужност, не дозволите да пропадне ваша верна савезница – Русија, која никада није заборавила своје пријатеље и која је искрено опростила онима који су јој привремено били непријатељи.“

Исто
, 151-156.

[7] Дѣянія Русскаго Всезаграничнаго Церковнаго Собора…, 50. Ову је изјаву својим потписом подржао и један од почасних чланова Сабора, српски епископ Максимилијан.

[8] Исто, 51.

[9] Митрополит Евлогий (Георгиевский), Путь моей жизни, Москва 1994, 554.

[10] Дѣянія Русскаго Всезаграничнаго Церковнаго Собора…, 139-140.

[11] Исто, 142-144.

[12] Исто, 68-70.

[13] Исто, 84-86.

[14] Исто, 144-150.

[15] Исто, 135-139.

[16] Исто, 36-40.



Categories: Васељенско стање

Tags: , , ,

Оставите коментар