Богдан Златић: На путу ка Његошу или Чему Видовић у оскудно време

Нико се код нас није бавио Његошем као Жарко Видовић – пришао му је као прави научник, јер је покушао да га схвати и као његов савременик, али и као човек који је преживео калварију судара и распада две цивилизације

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

Сажетак

Студија Његош и Косовски завет у Новом веку представља најважнији, најобимнији и најоригиналнији рад Жарка Видовића. Писана је у периоду од 1976. до 1982. године за Институт за књижевност и уметност. У првом делу рада дат је кратак опис околности настанка и садржаја Видовићеве студије о Његошу. У наставку рада откривају се неки детаљи из Видовићевог духовног и интелектуалног развоја који су га припремили да Његошевом делу приступи на веома особен, односно себи својствен начин. У завршном делу рада приказани су најважнији књижевно-теоријски доприноси ове студије науци о књижевности и историји српске књижевности, и то са аспекта довршавања погледа на свет Жарка Видовића и његовог сазревања као мислиоца културе. Најзад, у иностраној рецепцији Видовићевог рада, нарочито оној у Русији,[1] о Жарку Видовићу се говори као српском Хајдегеру, па ће се у овом раду наћи кратак осврт на ту чињеницу.

Жарко Видовић је у својству научног саветника Института за књижевност и уметност у Београду 1977. године у оквиру пројекта Византијски корени српске културе пријавио студију о Његошу као посебну тему у оквиру тог пројекта. Првобитни циљ овог научног рада био је испитивање тзв. континуитета платонске мисли од средњовековне (старе) српске књижевности до Његоша. Платонизам је требало да буде показан као посебна одлика културе медитеранског хришћанства (и цивилизације) за разлику од културе западног хришћанства (и цивилизације) у коме се теологија и филозофија, током читаве историје, одржавају на смеру аристотелизма и метафизике. Овај рад је, заправо, на конкретан начин требало да осветли утицај богослужбених црквених књига на Његошево песништво, па је његова прва верзија гласила Његош и литургијске анагнозе.

Током рада на овој теми искристалисала се потреба да се Његошевом песништву одреди место не само у књижевној историји него и у српској историји. Његошево песништво требало је одредити према најважнијој чињеници српске историје – Косовском завету – а самим тим и према Новом веку који је негирањем ове чињенице тражио прекид српске историје. Овако замишљен рад о Његошу, којим се одмотава клупко настанка Његоша као трагичног јунака Косовске мисли и трагедијска судбина српског народа, отворио је непрегледан хоризонт тема које су све имале исходиште у сукобу смисла српске историје са бесмислом нововековља. Отуда долази и мотив аутора да промени назив студије у Његош и Косовски завет у Новом веку.

Жарко Видовић је у бројним коментарима које је писао о својим рукописима забележио да у њима постоји преко пет хиљада страница посвећених Његошу, односно више десетина рукописа који су обједињавани у различите рукописне целине.[2] Међутим, само једном делу ових рукописа о Његошу (2745 страна) Жарко Видовић је дао назив Његош и Косовски завет у Новом веку и као таквог предао за штампу научном већу Института за књижевност и уметност. Научно веће института је оценило да је студија „преопширна“, и дало предлог Видовићу да сачини скраћену верзију која би била „погоднија за штампање“. Жарко Видовић је предлог прихватио и сачинио скраћену верзију (527 страна) рукописа, али ниједна верзија ове студије о Његошу није изишла из штампе.

Велики је број текстова о Његошу који су настали после најкасније датираног текста из ове студије, а нису ушли у њен корпус. Најобимнији и најзначајнији део ових рукописа пагиниран је и груписан у студију под називом Платонизам, Његош и метафизика (733 страна).

Из рукописа студије Његош и Косовски завет у Новом веку до сада су објављена три већа текста:

  • Његошева трилогија, Савременик, год. 28, књ. 56, св. 7, јул 1982, Београд, стр. 5–30;
  • Апокалипса Владике Данила, Летопис Матице Српске, год. 192, књ. 498, св. 6, децембар 2016, Нови Сад, стр. 776–805;
  • Његош и литургијске анагнозе, као књига, Светосавска омладинска заједница Архиепископије београдско–карловачке; Матица Српска – Друштво чланова у Црној Гори, Београд–Подгорица, 2017. година.

Најзад, у издању издавачке куће Филип Вишњић 1989. године из штампе је изашла књига Жарка Видовића под називом Његош и Косовски завјет у Новом вијеку, а поновљено и допуњено издање ове књиге на екавици изашло је 2013. године.

У предговору за ову књигу од стотинак страница, аутор објашњава да је у њој заправо реч о веома кратком резимеу опсежног научног пројекта, те да је у најширој верзији студије под овим насловом обрађено четрдесетак тема. У овој књизи су само укратко препричани обимни текстови оригиналне студије. Тако је нпр. текст Његош, трагични јунак Косовске мисли сажет у 15 редова, а у рукопису има неколико стотина страница; такође, Класична формула Косовског завјета дата је у 30 редова, а у рукопису има 73 странице. Ова књига је веома заметна за читање и тешка за разумевање, па чак и за читаоце који су добро познавали аутора и његов научни рад.

Овом студијом Жарко Видовић заправо довршава „обрт“ у свом мишљењу, јер поред особеног и потпуно оригиналног увида у Његошево песништво он у студији о Његошу преиспитује не само историју српске књижевности него и своје и дотадашња схватања историје, нације, државе, цркве, културе, али пре свега односа личности и заједнице. Ово схватање се у студији о Његошу довршава као православно-хришћанско, насупрот оном које је он означио као „западно метафизичко“.

Сва наша ученост и поглед на свет који смо стекли у школама су резултат нововековног образовања и васпитања. „Књиге, браћо моја, књиге а не звона и прапорце“ – у знаку те реченице је све наше образовање и васпитање од времена Доситеја Обрадовића – о чему 1936. године надахнуто пише синђел Јован Рапајић: „Професор Владимир Вујић је добро учинио, и он је то први учинио, кад је у својим културно-историјским расматрањима супротставио Растково бекство у манастир Доситејеву бекству из манастира. У знаку те супротности се и одиграва сва наша историја.“[3] Трновит пут Жарка Видовића кроз европске универзитете и концентрационе логоре у време Другог светског рата први је део његовог интелектуалног и духовног трагања које ће дубински започети тек сусретом са архимандритом и игуманом манастира Ћелије др Јустином Поповићем, професором Универзитета. Наиме, приликом једне од посета манастиру Ћелије, у коме је био по протеривању са Свеучилишта у Загребу, Жарку Видовићу је авва Јустин Ћелијски рекао „да треба да свој научни рад посвети Његошу“.

Богдан Златић (десно), Милош Ковић и Владимир Димитријевић (лево), на округлом столу „Жарко Видовић као мислилац књижевности и културе“

Питање на које би требало да, бар делимично, одговоре наредне странице овог рада је: какав је претходни духовни и интелектуални пут морао да пређе Жарко Видовић да би након искуства из манастирских сусрета са Светим Јустином Ћелијским и потом кроз научни рад о Његошу довршио свој аутентичан поглед на свет? И, да ли га је икада довршио – јер се и сам Видовић на том путу и подвигу служио језиком као еминентним „алатом метафизике“ а не оним песничким изразом о коме говори Парменид – јер исто је дивити се и бити,[4] погрешно превођеним као јер исто је мислити и бити.

Наиме, у нашој учености са једне стране стоје језик и књижевност а с друге скоро све остале науке (и знање) које углавном примамо и прихватамо алатом који се зове језик. Како је могуће кроз језик и помоћу језика довести у питање његову смисленост? Да ли је тако нешто уопште могуће? Видовић тврди да језик није никаква кућа у којој станује битије како тврди Хајдегер, те објашњава:

„Насупрот свим Хајдегеровим ,конструкцијамаʻ, језик није истоветан са битијем, него му је баш супротан. Језик може бити истоветан са ,појмом битијаʻ (битијем схваћеним као појам који говори!). Али, битије није појам битија, него – како нас упућује платонска диалектика – самоистоветност суштог које може бити само показано (а не појмљено) у његовој разлици од свих других суштих.“[5]

Заправо, језик је најчешће „кућа мишљења“, и то оног метафизичког. Ослободити се заблуде да језик сам по себи носи некакву истину значи преиспитати сопствену „начитаност“ која је уткана у сва наша размишљања.

По вокацији философ, Жарко Видовић на Свеучилишту у Загребу започиње студије медицине али убрзо прелази на студије филозофије. Отац Стеван, иначе официр војне полиције, добро је упознат са ситуацијом у Краљевини Југославији, па на студије шаље сина у Загреб, а не у Београд, са жељом „да му се са студија син не врати као комуниста, него као Србин“. Марксизам је у то време виђен не само као довршење западне филозофије него и као довршење историје и као такав опсенио Београдски универзитет. У Загребу Видовић постаје сведок тзв. „сукоба на књижевној љевици“ и постаје свестан да се иза овог естетског сукоба крије процес одвајања комунистичких партија Словеније и Хрватске од КПЈ, и то по католичким линијама, а у вези са конкордатском кризом. Касније ће ово искуство бити један од мотива за Видовићеву студију Папска црква света држава[6] писану за Институт за савремену историју. Такође, ово искуство ће му помоћи да уочи разлику између средњоевропског и медитеранског римокатолицизма и да искристалише разлике између медитеранске и западне цивилизације.

Жарко Видовић је депортован у Јасеновац 1942. године у коме је, стицајем околности, провео само неколико дана, али довољно да буде сведок логорашке судбине српског народа и да тада открије смиреност коју може имати човек када се суочава са смрћу. Сазнавши околности под којима је усмрћен Свети великомученик Вукашин Мандрапа, те да су те околности надилазиле сва њему позната трагедијска искуства, Видовић ће открити дубљи смисао античке трагедије – када касније почне да је сагледава из хришћанске и литургијске перспективе. Тада ће открити да чин Светог Вукашина собом довршава све чинове античких трагедија на начин на који је античку трагедију довршио хришћански литургизам.

Прошавши немачке логоре и суочивши се са животом као постојањем човека изузетог из правног поретка, односно са тзв. голим животом човека за чије убиство нико неће бити осуђен (homo sacer), рани Видовић (пре студије о Његошу) ставља у центар свог философског мишљења онтолошки појам слободе: „слобода је моћ човека да одлучује о својим поступцима упркос претњи смрћу“. Као конститутивну вредност западне цивилизације Видовић ће утврдити управо слободу. Међутим, човек може да одлучује само о својим поступцима, па и када успе да досегне онтолошку слободу он је тада тек човек praxis-a, а не личност. Наиме, човек не може да донесе одлуку ни о вери, ни о заједници, ни о уметности, јер за појаву вере, заједнице или пак уметности потребно је осећање изазвано неким посебним надахнућем. Личност је појава за коју није довољна људска одлука, као што се ни љубав не рађа одлуком него се догађа (често упркос) моћи човека да одлучује о својим поступцима. Мистерија којом човек praxis-a (западни човек) бива преображен у личност (медитерански) постаје родно место философије Жарка Видовића. Но, у областима у којима се рађа личност престаје мишљење (као један од атрибута моћи одлучивања) и започиње љубав (осећање о чијој појави човек нема моћ одлучивања). „Љубав има границе: крајња граница љубави је Бог“ – тврди касније Жарко Видовић позивајући се на тзв. византијске корене српске културе. Европска књижевност својим трагичним јунацима поставља другачију границу: крајња граница љубави је смрт – да би оправдала своју чистоту пред светом љубав мора показати да је јача од смрти.

Богдан Златић: Жарко Видовић – човек 25. часа

Након бекства из логора у Норвешкој и доласка у Шведску Жарко Видовић испрва учи језик читајући шведски превод Библије из петнаестог века. Краљевски саветник за Универзитет у Упсали, професор и протестантски пастор Н. Холмдал, сазнавши да је епископ бачки Иринеј (Ћирић), иначе његов пријатељ, дао Жарку Видовићу благослов за упис на богословију, лично се ангажује да Видовић добије стипендију за студије у Упсали. Жарка Видовића дубински потреса сусрет са нордијским протестантизмом и културом дијалога који је произишао из њега. У разговорима са шведским студентима уочава историјску паралелу која постоји између шведског краља Густав-Адолфа Великог и његове погибије у бици код Лицена 1632. године за време европског рата против крсташке римокатоличке војске и Светог Кнеза Лазара. Тадашњи амбасадор Југославије у Шведској Александар Авакумовић, веома образовани дипломата, упућује Жарка Видовића на студије историје цивилизације и читање књиге Карла Гринберга и Рагнара Сванстрема Светска историја – живот и култура (разних) народа [Vaerlds historia, Folkens Liv och Kultur] која прави разлику у схватањима демократије:

„шведска демократија је демократска култура и однос државе према човеку у свакој од шведских комуна-општина, а британска демократија је демократска политика: преданост и подршка њених бирача светској империјалној политици Британије, као и користи коју они имају од те светске-империјалне политике.“

Професор Холмдал, иначе ненаклоњен марксизму, говори Видовићу да, ако је већ марксиста, треба да добро упозна ту филозофију, па му прибавља ону марксистичку литературу са којом се ондашњи југословенски левичари нису могли срести. Дакле, зачетак схватања марксизма као довршетка западне метафизике јавља се код Видовића већ на студијама у Шведској. Најраније белешке Жарка Видовића о промишљањима на тему марксизма у том контексту нису сачуване, али он већ тада постаје осведочени критичар марксистичке филозофије, и то пре него што ће она за собом оставити крваве трагове у његовој отаџбини.

Прва и последња вокација Жарка Видовића ипак је философија – то није ни уметност, ни историја уметности; ни вера, ни богословље; ни историја, ни историософија – него је то пре свега и изнад свега философија. Кроз све што је прошао, а прошао је много тога, он је то учинио као философ. Ако је уопште могуће да се нешто назове православном философијом, то је мисаони пут Жарка Видовића. По завршетку рата враћа се у Југославију и одмах бива ухапшен због свог интелектуалног деловања у Шведској, да би касније био пуштен на слободу због недостатка доказа. Све ове околности утицале су на њега да се више не бави оним што је његова вокација, па да би избегао да се бави унапред пропалом ствари – марксистичком филозофијом – Жарко Видовић се опредељује за студије историје уметности.

Међутим, није само лични разлог проналажења уточишта и склањања са марксистичке ветрометине одвео Жарка Видовића на студије историје уметности. Наиме, он осећа да се философским питањима мора прићи на другачији начин од оног уобичајеног – метафизичког – па философији прилази испрва кроз проседе уметности, па онда касније и вере, јер… и вера је уметност! Оваквим приступом Видовић, заправо, врло брзо долази у ситуацију да брани и историју и уметност од филозофије (односно од западне метафизике), која је након Другог светског рата толико исполитизована да се претворила у пуко оправдавање технике. Све више се на интелектуалним хоризонтима указивала чињеница да тај рат није био сукоб добра и зла него сукоб за превласт унутар истих цивилизацијских вредности.

Жарко Видовић: Слобода је директни пут у покајање   

Заправо, завршетак Другог светског рата није донео спокојство ни на политичком, ни на духовном хоризонту Европе. Већ крајем јуна 1945. године Жак Елил објављује есеј под називом Хитлерова победа?[7] Елил у овом есеју тврди да је Хитлеров систем само дао одлучујући подстицај за развој новог доба које започиње са његовим системом (1933-1939), а не победом над тим системом. Пораз Вермахта био је само епизода у општој консолидацији новог модела масивне техничке организације. Елил тврди да „није први пут да војно поражени – политички порази свог освајача!“.[8] Победници у Другом светском рату преузели су идеологију пораженог – невероватну формулу за стављање духовног у службу материјалног, за претварање духовног у средство за остваривање материјалних циљева.[9] Победила је техника као суштина метафизике. Хајдегер води белешке (1936-1946) које објављује као рад под називом Превладавање метафизике:

„Пре него што буде могло да се у својој почетној истини догоди, биће мора да се скрши као воља, свет мора да се доведе до слома, земља – опустоши, а човек – присили на пуки рад. Тек после такве пропасти догађа се, кроз дуги период, нагли тренутак почетка. У пропасти се окончава све, то јест бивствујуће у целини истине метафизике. Пропаст се већ догодила. Последице тог догађаја су датости у светској историји нашег века. Оне дају још само ток оног што се већ окончало. Његов ток се историографски и технички сређује у смислу последњег стадијума метафизике.“[10]

Након оваквих мисли Хајдегер се све више окреће поезији, песништву и филозофским тумачењима поезије и уметности. Надахнут стиховима Хелдерлинове елегије Хлеб и вино „… и чему песници у оскудно време?“ Хајдегер 1946. године у најужем кругу слушалаца држи предавање поводом двадесет година од смрти Рајнера Марије Рилкеа. Међутим, према Жарку Видовићу, Хајдегер не успева да превазиђе дубоко наслагане слојеве западне метафизике и у својим Огледима о духовном искуству тврди:

„Овде указујемо на две битне чињенице језика: прва, да је појам оно једино што је у језику саопштиво (а да је саопштив зато што је истоветан са речју или знаком), и друга, да је искуство несаопштиво, јер није истоветно са појмом (са оним јединим што је саопштиво). Те две чињенице показују колико су промашени напори Хајдегера да метафизику обнови и заснује дубље од класичне метафизике.“[11]

Наиме, Хајдегер је желео да промисли и критички преиспита целу западну филозофску традицију, посебно западну метафизику, па се најпре вратио предсократовцима, који су заправо били свештено-поете, а тек накнадно читани као филозофи, и најзад се обратио поезији, дакле, уметности, све зато да би покушао (неуспешно) да спасе ту метафизику. Реч је о томе да је Хајдегер и поезији пришао из метафизике (мислим, дакле постојим), а да је, насупрот њему, Видовић метафизици пришао из поезије, и то свештене (дивим се, дакле постојим).[12] Тачније, Хајдегер је, да би подупро своје метафизичко мишљење, некакву „истину на чистини искуства мишљења“, потражио решење у мишљењу о песничком искуству, док је Видовић песништво узео као извор доживљајног искуства. Дакле, Видовић је на путу к поезији (овде на путу к Његошу), а не као Хајдегер на путу к језику: „Разговор мишљења с поезијом тежи да дозове суштину језика како би смртници опет научили да станују у језику.“[13]

„Заокрет“ Жарка Видовића као усмерење к уметности има конкретан повод – припреме професора Светозара Радојчића за Париску изложбу српских икона и фресака (1950). Све време студија професор Радојчић својим студентима говори о рукописним минијатурама црквених књига, о иконама и фрескама српских манастира, а док им показује и објашњава живописе манастирских храмова, пре сваког предавања он саслужује са монасима и клиром у тим храмовима. Реч је о томе да свака икона или фреска приказује (изображава) неки празник (догађај или личност) и има одговарајућу службу. А та служба има своју „књижевност“ за тај празник, и одговарајућу „музику“ односно начин на који се празнични текстови читају – односно поју. Дакле, овде одмах искрсава празнични смисао старе тзв. средњовековне српске уметности. У православљу је уметнички доживљај сликарства, књижевности и музике заправо јединствен празнични доживљај дивљења кроз живопис, свештену поезију и црквено појање. Кроз тај празнични доживљај православни хришћанин прилази истини битија, а не кроз примену естетике и ликовну критику или књижевне теорије или тзв. концертним приступом музици.

Жарко Видовић на студијама историје уметности открива доживљај уметничког дела као најважнији моменат у сагледавању истине битија коју неко уметничко дело износи пред онога ко у њему „ужива“ и пише: „Дакле, ја, колико се сећам, нисам настојао да пишем критике (,учене критикеʻ) него своје утиске и доживљаје, чак – нарочито после 1948 – неке посебне изразе захвалности, а све то у осећању припадника истој историјској заједници из које је, као душа те заједнице, говорио (или требало да говори, пише, слика, пева, глуми) глумац, редитељ, песник, сликар, данас и филмо-творац!“.[14] Овај став је насупрот „критици“, која је заправо идеолошки став интелигенције наспрам (и против) уметности – „и зато је (,критичкаʻ!) теорија уметности могућа само ако је филозофска!“.[15]

Прикази сликарских изложби које је објављивао још као студент, затим дипломски рад о Сави Шумановићу (1952), као и теоријски написи у вези са сукобом традиционалиста и модерниста изоштриће Видовићев научни категоријалнин апарат не само када је реч о историји уметности него и философији, али ће га, такође, припремити и хабилитовати за статус универзитетског предавача историје цивилизација. Посредно учешће у припреми Париске изложбе српских икона и фресака актуелизоваће питање постојања и драме послератног сусрета двају историјски супротних европских култура: евро-медитеранске и евро-атлантске, и то захваљујући појединим западним народима (у првом реду Французима) који не заборављају своју евро-медитеранску прошлост. Од времена Париске изложбе, као манифестације евро-медитеранске културе, па до одласка у Париз, у коме је боравио као стипендиста владе Француске ради истраживања односа архитектуре и ликовне уметности (1956-1957), Жарко Видовић започиње темељно и систематично да преиспитује скоро целокупно философско наслеђе – од предсократоваца преко Плотина (коме је приступио с посебном пажњом) до Хајдегера. Ово преиспитивање интензивно траје све до почетка рада на студији о Његошу, али се, заправо, никада није завршило – до краја живота Видовић упорно преиспитује своје погледе на философију, уметност, културу, историју, веру, личност и заједницу. О свему о чему размишља он записује у свеске и потом их сређује и преписује тако да после тог рада остају хиљаде страница рукописа. Само рукопис о Августину има преко три стотине страница. Такође, он све време допуњује и мења основни текст ових рукописа, јер ово преиспитивање стално траје. Прве белешке за Огледе о духовном искуству настају по повратку Жарка Видовића из Париза (1957), а прва верзија рукописа под насловом Феноменологија сјећања на доживљај бива заокружена 1964. године. Како је првобитна инспирација за ову студију било испитивање доживљајног искуства уметничког дела – те да се на крају довршила испитивањем немоћи метафизике да одговори на питања: шта је то дух, шта је то историјска свест, морал и систем вредности и смисао цивилизације – рад на њој трајао је паралелно са Видовићевим истраживањем историје цивилизације и уметности у пет различитих епоха цивилизације, а касније и са радом на студији о Његошу.

Током рада на припреми наставно-научне грађе за разврставање мноштва цивилизација из историје човечанства, на основу њихових конститутивних вредности Видовић је предложио поделу на пет основних типова (епоха) цивилизације (Првобитна, Архајска, Класична или медитеранска, Западна и Модерна). У том свом раду он је нарочито истакао разлике које постоје између медитеранског и западног типа цивилизације. Те разлике се често не разумеју, а оне су баш битне и болне за српску нацију јер је темељ српске културе медитерански. Због тога питање разликовања ових двеју цивилизација постаје веома важно пред улазак српске нације у модерну цивилизацију коју је Видовић у својој студији о Његошу назвао Новим веком. Медитеранску цивилизацију крунише и довршава Источно римско царство православних народа, Нових Ромеја, са духовним, културним и административним центром у Константинопољу. То царство има правни и политички континуитет Римског царства јер баштини владавину закона чији је основ римско право као темељ правног поретка и државног устројства и хеленску културу која као христијанизована представља континуитет развоја вредности античке културе. Као цивилизација континуитета она нема историјска размеђа карактеристична за западну цивилизацију – стари век; рани, средњи и позни средњи век; ренесанса и барок. Дакле, у Новом Риму (тзв. Византији) римско право се у мањој или већој мери развија и примењује све време, а Јустинијанова кодификација представља само један важан догађај из хиљадугодишње државне и правне историје Новог Рима. Ауторитет закона је изнад ауторитета царева. Стивен Рансиман наводи пример једног сенатора који је ручао са царем Јустином II, уместо да одговара у неком спору пред судом, па је био избичеван због своје непокорности.[16] Државе и народи који желе да приступе овом „комонвелту“, како га је назвао Димитри Оболенски, морају да код себе примене норме римског права. Због тога је Законоправило Светог Саве кључни документ старе српске књижевности, не само као један од најважнијих споменика српскословенског језика тог времена, него и као доказ приступања овом „комонвелту“. Оно је пружило словенским народима византијског комонвелта јединствен меродаван приручник канонског и световног права и постало основни устав српске, бугарске и руске цркве.[17] Антички идеали хармоније, склада и лепоте живе у свим облицима културног живота; платонска мисао уткана је у најтананије расправе о хришћанској вери; а литургијски поредак код Јована Златоустог и Василија Великог уређен је тако да подсећа на неку од изгубљених античких трагедија. Овде је, заправо, хришћанство „крштени хеленизам“, а античка философска традиција је жива – монашке библиотеке поседовале су рукописе античких философа.[18] Нови Рим фаворизује национални израз у испољавању верских осећања, пре свега превођењем богослужбених књига, па на тај начин аутокефалне цркве постају носилац верског идентитета националне заједнице и тиме важан фактор у стварању хришћанске нације.

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

У западној цивилизацији римскоправне кодификације јављају се након вишевековног дисконтинуитета (римско право након пада Рима наставља да живи у Италији, Шпанији и јужној Француској – на Медитерану!)[19]; развој европске књижевности на народним језицима отпочиње њиховим прожимањем са латинским средњим веком; папска црква у жељи да постане света држава гуши националне изразе у испољавању верских осећања, тако да се већина европских нација рађа кроз отпор овом агресивном папизму. Заправо, мотор западне метафизике је папска клерикална организација која себе назива црквом, а њено погонско гориво је метафизички схваћено хришћанство.

Бројне разлике између медитеранске и европске цивилизације настају због различитог схватања конститутивне вредности сваке цивилизације – а то је представа о томе шта је човек и какав треба да буде: на који начин човек постаје личност, те на какав начин настаје заједница и какав је однос личности и заједнице; шта је црква и на који начин настаје нација; шта је историја и ко су субјекти историје; шта је вера, а шта су култура, уметност, књижевност, философија? Одговори на сва та питања зависе од схватања шта је човек, односно, тачније, ко је човек?

Сагледавањем историје цивилизација Жарко Видовић увиђа да је прекид историјског континуитета медитеранске цивилизације и њено ишчезавање имало пресудну улогу у културном развитку и континуитету идентитета српског народа. Драма српског народа је у томе што открива западну цивилизацију у тренутку у коме је она не само у сумраку (схваћеном шпенглеровски) него је већ тада (Бечки рат и Велика Сеоба Срба 1689-1690) у тзв. Новом веку који корача ка модерној цивилизацији. Но модерна цивилизација није наставак медитеранске него западне цивилизације. У Новом веку је за појаву заједнице потребан „друштвени договор“, а не појава личности (а у медитеранској цивилизацији нема заједнице без личности ни личности без заједнице). Нововековна нација је заједница језичка а не духовна (мистеријска), нацију стварају институције световности, односно државна одлука и језик (она је магијска, хајдегеровска, јер „смртници треба да науче да станују у језику“ – као што ће у српском језику научити да „станују“ све нове „нације“ које данас говоре српски језик чим им Запад направи институције световности: од академије језичких наука до „суверене“ државе). Историја је научна историографија коју сервирају катедре за историјску науку по диктату институција световности државе, а није као у медитеранској цивилизацији: непрекидност, континуитет једне заједнице у њеној самоистоветности и идентичности сачуваној кроз векове упркос смрти која раставља поколење од поколења, дакле, опет појава духовне заједнице.

Жарко Видовић: Како да схватимо себе?

Овде смо врло близу месту (топосу) с ког је Жарко Видовић приступио к Његошу, јер га тумачи из визуре старе српске књижевности – односно из њених тзв. византијских (медитеранских) корена. У том смислу студија Жарка Видовића Његош и Косовски завет у Новом веку могла би да носи и наслов Источно питање – приказ целокупног проблема! Најпре је потребно уклонити један семантички шум. Источним питањем назива се политичко питање настало због слабљења и повлачења Османске империје на простору Источног римског царства и предмет је геополитичких интереса некадашњих „великих сила“. Овде није реч о томе – источним питањем би се у студији о Његошу могло назвати питање присуства византијског културног наслеђа: верског, национално-идентитетског, историјског, философског, књижевног, уметничког, па и правно-државног – наслеђа које је наставило да живи на том простору и после пада Византије, али и након повлачења Османске империје из овог дела Европе. Треба имати у виду да све време од пада Цариграда постоји држава која је чувар медитеранског наслеђа, а то је монашка република на Светој Гори Атонској. Ако неко жели да види и да доживи „живо“ византијско наслеђе, то може да уради на том месту. Ово стога што се с тим медитеранским наслеђем Жарко Видовић срео у манастиру Ћелије, као и с Јустином Ћелијским – личношћу која је сведочила вредности те цивилизације. Истини у атар: Никодим Светогорац (Свети Никодим Агиорит), један од приређивача Добротољубља (Филокалије), антологије аскетских текстова насталих између XIV и XV века, отворено се супротставља Хетерији и њеној борби за грчку независност од Турске с почетка XIX века, с образложењем да Турци потчињеним народима нису задирали у питања вере (и идентитета, и начина на који схватају себе, свет и све), за разлику од Запада чији ће утицај на веру православну бити погубан.

Нико се код нас није бавио Његошевим делом као Жарко Видовић – пришао му је као прави научник, јер је покушао да га схвати и као његов савременик, али и као човек који је преживео калварију судара и распада две цивилизације, те најаву рађања треће – модерне – која тада још није стигла да се појави у пуноћи сопственог бесмисла.

Жарко Видовић је доживео медитеранску цивилизацију кроз познанство с елитним делом српског монаштва седамдесетих година прошлог века. За то монаштво (и њихово схватање православне културе) постоји јединствена светиња живота у којој нема раздвајања живота у литургијској заједници од оног световног. Медитеранска култура не познаје раздвајање сакралног времена и простора од оног световног – Празник је освећење времена и простора који световни живот заједнице, без које нема личности, чини продуженом Литургијом. Световни живот се Литургијом уздиже у Небеско царство, а духовни живот на тај начин постаје присутан у световном животу. Небеско царство није „загробни живот“ него је присуство духовног живота у световном животу обасјаном људима који су покајањем и причешћем унели то царство у свакодневни живот. За разлику од тога, Нововековна култура склања у зону приватности духовни живот и руга се Небеском царству, јер афирмише јавни живот човека као испољавање навика и понашања којим човек подражава општеприхваћену друштвену конструкцију стварности, односно „маску“. Одвајање приватног (духовног) од јавног (друштвеног)  у човеку, као да није реч о једном истом бићу, заправо показује да Нови век поништава и саму могућност појаве лика у личности човека.

Click to access njegos_i_liturgijske_anagnoze_krstopokloni.pdf

 

Жарко Видовић је трагајући за византијским коренима српске културе утврдио које је литургијске анагнозе Његош морао да као свештенослужитељ чита или слуша приликом припреме за своје рукоположење за епископа, као и приликом свих дана оног Великог поста 1845. године, док је писао Лучу микрокозма. А литургијске анагнозе су читања (чтениа) различитих делова Библије за време богослужења током читаве године. Жарко Видовић је Лучи микрокозма одредио централно место у Његошевој Трилогији и посветио јој највише пажње и простора. Видовићев приступ Лучи и њеним поетским визијама није био теолошки, односно дат кроз „научни“ приступ вери и религији, такозвани библизам толико присутан у Новом веку, него литургијски, дат као литургизам, дакле сагледавање ових поетских визија кроз литургијско слављење Библије. Те библијске анагнозе су, како доказује Видовић, инспирисале Његоша: „Та веза је исто толико чврста и очигледна колико и неиспитана: у Његошевој Лучи микрокозма, у којој се поетске визије могу тумачити само терминима платонске духовности и платонски мислећег христијанства. Без таквог приступа, сви досадашњи покушаји приказа и тумачења Његошеве Луче микрокозма представљају не само промашај, него најчешће и веома груба изопачења Његошеве духовности. Али онда настаје и питање: откуд Његошу платонизам? Откуд, ако највише, универзитетско образовање не отвара човјеку ни дан данас приступ и видике према платонизму?!“ [20]

У једном од текстова Жарко Видовић тврди да је нерешен проблем Његошевог места и значења у историји српске књижевности уједно: и нерешен проблем српске народне песме, и нерешен проблем континуитета српске књижевности (прекинутог привидно књижевношћу грађанском у јужној Угарској), и нерешен проблем праве периодизације српске књижевности, и нерешен проблем свести Косовског завета. Пошавши од Андрићевог открића да је „Његош трагични јунак Косовске мисли“, односно песник Косовског завета, Видовић закључује да он онда не може бити песник романтичар, те да је његово место у историји српске књижевности сасвим другачије од оног које му се додељује по нововековним критеријумима. Видовић даље пише: „Ако је Његош то што каже Андрић онда и читава периодизација наше књижевности мора да је другачија од познате нам (Средњи вијек, ренесанса, барок, класицизам итд), јер српска књижевност – ако она заиста постоји као таква, а то значи у свом континуитету као повијесна цјелина, као књижевност једне националне, духовне заједнице! – мора да је у својој суштини одређена Косовским завјетом.“[21] До овога става Видовић не долази на основу књижевно-теоријских поставки (како каже: метафизичких), рецимо теорије модуса историјске критике или било које друге теорије у науци о књижевности, него на основу става да је питање континуитета српске књижевности, као и српске нације, заветно питање. Видовић тврди да је српска књижевност поменутим (хуманистичким, метафизичким) критеријумима подредива и уобичајеном периодизацијом обухватива само у мери у којој одступа од своје суштине и повесне целине.[22] Одступање од заветности уједно је одступање и од суштине нације и од суштине њене књижевности, каже Видовић.

Реактуелизација питања Његошевог места у српској књижевности кроз место и улогу заветне мисли представља изазов који је Жарко Видовић ставио пред српску књижевну историографију. Оно што од читалаца своје студије о Његошу тражи Жарко Видовић је провођење целокупне српске књижевности кроз заветну мисао и њено преиспитивање, и то од Савиног Живота господина Симеона и старе српске књижевности, преко српске народне поезије и Његоша, па све до данашњих дана. Обимност ове студије је у томе што Видовић кроз уметнички доживљај Његошеве поезије сагледава не само српски нови век него и целокупно европско нововековље. У Новом веку је личност човекова апсурд, па је зато у том веку апсурдна и српска нација и српска историја – јер је за Нови век апсурдан и Косовски завет колико и Небеско царство.

Забрањени мислилац Жарко Видовић (видео)

Читав низ текстова из ове петотомне студије бави се односом епског шаблона и епског оптимизма у култу јунаштва младог Његоша (пре замонашења), те тезом да је епски оптимизам религија (култа јунаштва и ведрог фатализма) која онемогућује појаву историјске свести. Заправо, Жарко Видовић у овој студији пажљиво раздваја епско (код Његоша као сакупљача и писца јуначких песама) од онога што је код њега трагедијско, да би показао да је Његош пре свега трагедијски песник. У тексту „Његош и јуначка народна песма“ Видовић набраја све Његошеве јуначке песме и констатује да је он (у раној младости) бивао и народни песник, међутим истиче: „Трагични јунак Косовске МИСЛИ је онај ко је ТРАГЕДИЈСКИ доживео историју тако: као Откровење дато Косовом. Тај јунак је Његош.“ Но, овде се трагедијско не конституише у чисто књижевно-теоријском смислу, као књижевна драмска врста или модус приповедања, него се реинтерпретира као збивање исконске суштине човека – као кретање од осећања лишености ка осећању пуноће битија. „Тако је Његош учинио Косовски завјет актуелним у вријеме када је то изгледало немогуће, кад је изгледало да је нововјековна култура (епохално затворена у свој хоризонт) тражила од српске интелигенције да Завјет заборави и да се коначно ,европеизујеʻ“![23]

Особеност приступа Његошу и његовом делу код Жарка Видовића чини одсуство било какве дистанце према Његошевој религиозности и чињеници да је био митрополит и владар Црне Горе, као и приљежност разумевања времена у коме и Његош пише а његови читаоци живе. Када је у питању књижевно наслеђе, Његош је пред собом имао народну песму и могао је од најранијег детињства чути најизврсније гусларе. Његош се јавља на свршетку славног раздобља српске народне поезије. Било је потребно да се роди геније и да доврши једно вишевековно књижевно наслеђе. За Србе је тај велики мајстор био Његош. У рукопису „Његошев песнички однос према народној песми“ Видовић тврди: „Његошево је дело највиши достигнут облик самоосвешћења (и освешћења) који је народна песма достигла, а ваљда и могла достићи. При томе је Његош својом трилогијом постигао то освешћење народне песме и као своје лично освешћење“. Поред народног песничког наслеђа које је вероватно, макар делимично, стварано у српским манастирима и око њих, и носило историјску свест српског народа као Косовски завет, Његош је могао уз снагу сопственог литургијског приступа вери и религији да створи тако монументално дело. Ако је Хомер довршитељ једне дуге традиције грчког песништва које касније за њим отвара једна од врата за настанак античке трагедије, Његош је трагедијски песник једног Завета, који, поред осталог, има девизу: Нека буде што бити не може!

Закључак

Жарко Видовић је врло рано почео да преиспитује своју школску ученост и поглед на свет, почевши од марксизма и западне метафизике, па све до вредносних судова Новог века као феномена европске цивилизације. Студијом о Његошу он довршава период свог сазревања као мислилац културе. Видовић прилази Његошу као последњем песнику старе српске књижевности, односно баштинику византијских (медитеранских) вредности српске културе, али и као првом књижевнику грађанске књижевне епохе који се суштински супротставља Новом веку. Приступивши Његошевом песништву као историчар цивилизације Видовић у овој студији систематски и темељно открива све слабости нововековне културе.

Видовић испитује Косовски завет као суштину начела историје српске нације и његов однос према нововековљу и долази до закључка да је Косовски завет као смисао српске историје у најдубљем сукобу са бесмислом нововековне, метафизичке културе. Све у нововековној култури Срба делује против Завета. Српска нација је заветна заједница а не језичка. Обнова Пећке патријаршије је значајна јер омогућује да црква, која је одвојена од државе (турских институција), створи нацију уз помоћ манастира који стварају Косовски завет као свештено-поетско осећање. Косовски завет је настао преношењем монашког завета (Пећке патријаршије, светосавског престола) у Крајину, међу племенске главаре војне крајине, у народ, међу гусларе, по манастирским славама. Косовски завет настаје хармонијом (сагласношћу) Пећке патријаршије и војних крајина.

О Аранђеловдану 2021. године

Прилог за округли сто „Жарко Видовић као мислилац књижевности у културе“ одржан 18. новембра 2021. у Институту за књижевност и уметност у Београду

Напомене

[1] Александр Закуренко – преводилац Видовићевих радова Трагедија и Литургија и Огледи о духовном искуству.
[2] Видовић је о Његошу писао до краја живота – последњи његов јавни наступ био је посвећен Његошу!
[3] Синђел Јован Рапајић, За истином, Београд, 1994, стр. 39.
[4] Жарко Видовић, Огледи о духовном искуству, Балканија, Нови Сад, 2019, стр. 63.
[5] Исто, стр. 123.
[6] Жарко Видовић, Папска црква света држава, Философија, Београд, 1972, број 2. Стр 55-73.
[7] Jacques Ellul, Victoire d’Hitler?, Réforme, 23 juin 1945.
[8] Исто.
[9] Исто.
[10] Мартин Хајдегер, Мишљење и певање, Нолит, Београд 1982, стр. 9.
[11] Жарко Видовић, Огледи о духовном искуству, Балканија, Нови Сад, 2019, стр. 123.
[12] Поју Богу мојему дондеже јесам (Хвалићу Бога својега док сам год – прев. Ђуро Даничић) Псалам, 103,33 [дивим се Богу, дотле и постојим; или – докле певам, дотле и постојим; или – докле год сам песник, дотле сам жив, прим. Б.З.].
[13] Мартин Хајдегер, На путу к језику, Федон, Београд, 2007, стр. 33.
[14] Жарко Видовић, Библио-био-графија 1948-2015, Задужбина Жарко Видовић, Београд, 2018, стр. 73.
[15] Исто, стр. 72.
[16] Стивен Рансиман, Византијска цивилизација, Минерва, Суботица-Београд, 1964, стр. 76.
[17] Димитри Оболенски, Византијски комонвелт, Просвета, Београд, 1991, стр, 379.
[18] Луј Бреје, Византијска цивилизација, Нолит, 1976, стр. 445.
[19] Димитри Оболенски, Византијски комонвелт, Просвета, Београд, 1991, стр, 375.
[20] Жарко Видовић: Његош и Косовски завјет у Новом вијеку, Филип Вишњић, Београд, 1989, стр. 6.
[21] Исто, стр. 10.
[22] Исто, стр. 10.
[23] Исто, стр. 15.



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , , , , , ,

3 replies

  1. Tacno 40 godina nakon Svetog Nikolaja Ohridskog i Zickog, Srpskog i Svepravoslavnog, rodjen je jos jedan „zlatoust“ nase stvarnosti i savremenosti – mislilac Zarko Vidovic. Zahvaljujuci opseznom osvezavanju memorije, koje nam je omogucio Bogdan Zlatic, opet postajemo svesni da je jedan od pokazatelja smisaonosti onoga sto smo prosli i cinjenica da smo poznavali, slusali i „divili se“ Zarku Vidovicu. Ne toliko koliko smo mogli (izuzev pojedinaca) ali i ovaj tekst podseca na to da sve sto cinimo danas jeste pokusaj ocuvanja misleceg bica tj. alter ega – Zarka Vidovica u sebi. Preispitivanje naucenog u svim oblastima kojima se posvecivao bio je osnovni metod a cilj – uocavanje ontoloskog smisla. Zbog toga je on podjednako filosof, istoricar umetnosti teolog i jos mnogo toga cime se priblizava strukturi njegosevsko-nikolajevskog tipa licnosti. Uz zaljenje sto nisam bio u Beogradu kada je tribina odrzana jos jednom zahvaljujem na svemu sto cinite da njegovo delo postane dostupnije „zednima smisaonosti“.

    15
  2. У духовном смислу, кроз Жарка Видовића се у Срба и Србских земаља, пројавила, залучила заветна анагноза “ Нека буде што бити не може ! „, пројавила се, дакле Личност ! Жиждитељ и подвижник, витез и светилник , заветник и огледник Литурђијског Православног Појања Дивљења Творцу… Вечна благодарност и памћење !

    16
  3. „…Hajdeger je poeziji prisao iz metafizike (mislim, dakle postojim)…“ !!!??? Nema pogresnije recenice !!! Hajdeger se nakritikovao tog stava…(Hajdeger :“Nice“, razlika izmedju Protagorinog: „Covek je mera svih stvari“ i Dekartovog:“ Mislim, dakle jesam“, JOS BOLJE, kritika uobicajenog shvatanja Dekartovog „subjektivizma“ i njegov izvor u matematizaciji u „Pitanje o stvari, Kantova teza o bitku“).Problem odnosa pojma (ideje) i jezika pocinje sa Platonom kojeg Hajdeger optuzuje za antropocentrizam („Platonov nauk o istini“).Za Hajdegera, jezik je poiesis, pro-iz-vodjenje, nastajanje kao dolazenje u pojavu, samo pojavljivanje.On nije nikakva tvorevina coveka.Hajdeger kaze da jezik govori coveka.Istina je aletheia, neskrivenost, cistina, ona nije tacnost nekog iskaza, pa time ni pojam, ako se on shvati kao ono izrazeno u iskazu, a za Hegela, pojam se ne moze poistovetiti sa jezikom, vec sama mogucnost izricanja, kao izlazenja u pojavu bilo kao govor ili pismo (na neuvidjanju da pismo nije samo zapisani govor, vec da ima svoju sopstvenu logiku koja izmice pojmu (identitetu, logocentrizmu, evrocentrizmu…) Derida je napravio svoju karijeru).

    Hajdegerovo razumevanje umetnosti polazi od toga da estetika shvata umetnost kao dozivljaj, vrteci se oko pitanja posmatraca i umetnika, a ne pitajuci o samom delu.Hajdeger pokusava da izgradi teoriju o umetnosti u kojoj delo nece zahtevati umetnika i posmatraca, vec ce ono biti uslov i jednog i drugog.Covek moze samo da bude cuvar dela, kao sto je cuvar, pastir bica, ali to cuvanje nije ono koje mi poznajemo kao galerije, muzeje i istorije umetnosti.

    Cesto nastupam kao Hajdegerov advokat, ali nisam hajdegerovac.Kod njega sam nalazio polazista, ne puteve.Hajdeger je voleo bice i Parmenida, ja pukotine u bicu i Demokrita (k’o Marks, da prostite :))), ali i krugove, kugle i sfere (k’o, jos gore, Sloterdijk, koji sada sedi zatvoren u Austriji :))))

Оставите коментар