Слободан Владушић: Ово време уцена више подсећа на 1914, него на 1999.

У данашњем концепту ЕУ, кога је моделовао НАТО, важи правило да Немци треба да буду под Европом, а Руси изван ње. У таквој Европи, показало се, нема места за Србију, каже познати писац

Слободан Владушић (Извор: Печат)

Пре сто година Европа је била синоним за напетост између Британије и Француске на једној страни и Немачке и Аустроугарске на другој страни. У таквој констелацији снага, у њој је било места и за Русију и за Србију. У данашњем концепту ЕУ, кога је моделовао НАТО, важи правило да Немци треба да буду под Европом, а Руси изван ње.

У таквој Европи показало се, нема места за Србију. Не зато што смо ми овакви или онакви – то су приче у које могу да верују необразовани људи којима је лако манипулисати – већ зато што је у таквој Европи нама намењено место не члана, већ колоније. У неком другачијем концепту Европе, рецимо оном који је заговарао Де Гол – у Европи од Владивостока до Ламанша – Србија би имала своје равноправно место. Лично мислим да не би требало да будемо фрустрирани, јер ово што данас јесте Европа није ни једина, а ни најбоља Европа.

Познати писац и редовни професор књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду Слободан Владушић овако оцењује садашње место Србије међу некадашњим ратним савезницима са којима је наша земља победила 1918.

Слободан Владушић: Чија су наша деца?

Наш саговорник Првим светским ратом бавио се у свом роману “Велики јуриш” који је овенчан наградом “Светозар Ћоровић”.

Како гледају на Србију, видели смо 2018. године у Паризу приликом обележавања 100 година од завршетка рата, када је чак и Хашим Тачи имао важно место међу земљама победницама, а председник Србије није. Зашто се Француска тако понела?

Понела се зато што је Француска данас више део једне екипе, него земља која има спољнополитичку аутономију. Та екипа је признала независну државу Косово. Ми нисмо и надам се да то никада нећемо учинити. Догађај који наводите јесте био велико понижење за Србију, али је био понижење и за Француску. Став који је на том месту и у том тренутку Француска имала према Србији исто тако представља и њен став према њој самој из оног времена. Тада је била светска сила. Данас то више није.

Делите ли мишљење да је у току ревизија историје, жртве се проглашавају кривцима, а Србија оптужује за почетак Првог светског рата. Да ли наша земља довољно чини да се одбрани од наметнутих тумачења историје?

Делим то мишљење. Сматрам да држава Србија није урадила довољно да се смисао и сећање на Први светски рат усади у свест данашњег српског народа. То се ради производима популарне културе и то је део културне политике једне државе. Ми данас немамо филм или серију о пробоју Солунског фронта или Кајмакчалану, или Колубарској бици или почетку Првог светског рата. Иза таквих подухвата треба да стоји држава. Надам се да ће се нешто променити у будућности по том питању.

Српска артиљерија у Великом рату (Фото: Министарство спољних послова)

Како оцењујете данашњи тренутак када је реч о КиМ, Републици Српској и превирањима у БиХ. Историчари тврде да услови који нам се данас постављају подсећају на аустроугарске ултиматуме због којих је и почео Велики рат?

Мислим да 2021. година много више личи на 1914. него на 1999. годину. Те 1999. године били смо сами самцијати у једном униполарном свету, а данас живимо у мултиполарном свету, што признаје чак и Пентагон. Дакле, имамо више маневарског простора и ја се надам да ћемо тај простор користити и на Косову и Метохији и у Републици Српској и у самој Србији. Што се тиче Аустроугарске, она је волела да са Србијом разговара путем ултиматума и неко време је имала успеха у томе. После Сарајевског атентата, она се међутим, прерачунала. Показало се да је њен напад на Србију био кобна грешка. И мислим да нико, осим Аустријанаца, није плакао за том земљом када је нестала.

Да ли су Срби платили највишу цену стварајући две Југославије?

Настанак Југославије је имао два оправдања: први је заштита Срба који су живели изван граница Србије, а тог становништва је тада, 1918. године, било више него сада. Други разлог је потреба да се германском продору на Исток што значи и на Балкан супротстави једна већа и моћнија јужнословенска држава, који би могла да гарантује безбедност и суверенитет народима који је чине. На плану идеје, Југославији се нема шта приговорити.

У ту државу су ушли и народи који су почели да је руше чим је формирана, нарочито су се истицали Хрвати…

Једини проблем је био то што се та идеја није могла остварити услед чињенице да Хрвати нису иживели свој државотворни сан и што је нажалост, тај сан подразумевао етнички чисту Хрватску. Тако су 1941. године, Немци у Загребу дочекани као ослободиоци, а недуго затим почео је са радом Јасеновац и до краја НДХ више од пола милиона Срба је било ликвидирано, а још толико је било протерано и покрштено.

Потом је дошла и “Олуја”…

Последње поглавље те приче је била “Олуја” и оних 250.000 људи који су на тракторима напустили Хрватску. Мислим да се ту прича о Југославији или било каквом сличном политичком организовању под другим именом, заправо завршава. Иако језички блиски, Срби и Хрвати припадају различитим цивилизацијама, и имају другачију судбину. То не значи да неки лични контакти не могу да постоје и да они не могу да буду пријатељски. И сам имам доста пријатеља који су Хрвати и у граду у коме живим, и у Хрватској. Исто тако верујем да ће се у Хрватској још дуго времена гледати српски филмови и слушати српска музика. Али, идеја неке посебне политичке, цивилизацијске, колективне блискости и присности више не постоји, посебно зато што је за Хрватску “Олуја” постала конститутивни национални мит.

Слободан Владушић: Ковић мора да буде протеран са Филозофског јер не рони сузе над Павелићем

Ризикујете да се замерите југоносталгичарима, којих је највише у Београду…

Југоносталгичари, којих је у Србији неупоредиво више него у Хрватској, јесу просто дезоријентисани људи који пред изазовима савремености предлажу да је решење повратак у мајчину утробу. А како тај повратак није могућ, ти људи су просто изгубљени у лимбу, јер назад не могу, а напред не смеју.

Живимо у друштву померених вредности, да ли је то пролазни тренутак и какве ће последице оставити?

Мислим да морамо бити свесни да се свет мења. Пре пола века нисте имали ни “Јутјуб” ни “Инстаграм”, а данас имате могућност да живите од реклама на својим профилима или каналима ако пре тога нађете начин на сакупите неколико стотина хиљада пратилаца. Друго, ми већ дуго живимо у друштву у коме се форсира нарација о успеху по сваку цену, а успех је и медијска препознатљивост, која може да се претвори у новац. То ствара атмосферу површног, флуидног живота од данас до сутра, који неким људима доноси добит, али већину води до ординација психолога и психијатара.

Постоји ли други начин да се супротставимо тој површности?

Да бисте се тој површности супротставили морате да имате организован систем образовања. У Србији тога нажалост, нема. Навешћу само један пример: број часова српског дакле, матерњег језика и књижевности нам је најмањи у Европи, а и без тог поређења, број часова би морао да буде много, много већи, јер књижевност јесте противтежа површности и визуализацији живота, у коме све почиње и завршава се тренутном сликом. Иако постоји декларација, коју су саставили универзитетски професори који предају српски језик или српску књижевност, у којој се тражи повећање часова матерњег језика и књижевности, ресорни министар не жели то да учини. То, по мом мишљењу значи само једно: да је наш образовни систем препустио образовање деце медијима и јутјуберима. И мислим да то није урађено случајно.

Слободан Владушић: Ликвидирати човека књижевности

Онлајн настава није добра

Свакодневно се суочавамо са различитим мерама у борби против короне. Често се, међутим, инсистира на затварању школа, док истовремено раде кафане, организују се разни масовни догађаји…

Што се тиче инсистирања на затварању школа, ту долазимо до једног занимљивог момента, а то су границе струке. Ако је некоме стало, примера ради, до тога да сузбије корону, онда ће му можда пасти на памет да у крајњем случају ликвидира све невакцинисане људе. После би дошли на ред недовољно вакцинисани, па вакцинисани недовољно добрим вакцинама. Знате, када се једном почне, онда лако иде. Шалим се, наравно, али хтео сам да кажем ово: увек постоји шира слика, а тако је и са короном. У ту ширу слику улази и то да онлајн настава углавном није добра и да не доноси добре резултате.

Љиљана Бегенишић

Опрема: Стање ствари

(Новости/Покрет за одбрану Косова и Метохије, 10. 11. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , ,

1 reply

  1. Докле год имамо професора попут професора Владушића има наде за нашу будућност! Хвала Вам!

Оставите коментар