Слободан Владушић: Чија су наша деца?

Aко је Држава некада мобилисала своје грађане, Корпорација се задовољава да их претвори у идиоте

Рене Магрит, Декалкоманија, 1966

Овај текст је могао бити написан и објављен у време када се појавила Дара из Јасеновца, али сам свесно одлучио да сачекам да се бура око филма у медијима и на друштвеним мрежама стиша. Да то нисам учинио, вероватно би овај текст био прочитан површно, у контексту за и против филма, а то нисам желео, јер би многима вероватно промакла поента. Истина је: неке ствари боље видиш, када им се приближиш. Тачно је међутим, и супротно: некада мораш да се удаљиш од слике, да би је видео као целину.

Још пре емитовања филма о Јасеновцу, сетио сам се једне тужне сцене са испита. Док је причао о роману Лагум, Светлане Велмар Јанковић, испоставило се да један мој студент никада није чуо за Независну Државу Хрватску, нити за постојање особе под именом Анте Павелић. Вратио сам му индекс. Када је изашао напоље, студент је љутито прокоментарисао колегама: пао сам зато што нисам знао за неког Павелића. Половина се саосећала са његовим болом, друга половина је била запрепаштена.

Неколико година након што се то догодило, ја речи тог студента памтим због језиве равнодушности која одзвања из њих. И та равнодушност је кључна ствар. Човек који је управо сазнао да је у једној марионетској држави која се звала НДХ, током Другог светског рата убијено пола милиона Срба и да је још толико покрштено и протерано (извор: Јаша Алмули, Јевреји и Срби у Јасеновцу) није осетио никакву језу због те спознаје, нити стид зашто о томе ништа не зна (да не говоримо да се без тог знања не може разумети роман који је добио као испитно питање). Емоција се појавила тек онда када је неко угрозио његову личну каријеру. Дакле, убијај, кољи, покрштавај, протеруј друге људе, то је ок. Брига ме, чак и ако су моји сународници. Али каријеру ми не ломи. Зато су емоције – бес, а можда чак и мржња – биле усмерене само према мени: са Павелићем није имао проблем.

Главни улаз у логор III Циглана (Фото: Викимедија)

Овај студент је изванредан, премда разочаравајући, пример корпоративног човека, који се данас производи широм цивилизације Запада – да употребим појам Самјуела Хантингтона из Сукоба цивилизација – па се производи и у Србији, иако ми, по тој књизи, не припадамо поменутој цивилизацији. Шта је корпоративни човек? То је особа која је пре свега заинтересована за своју каријеру што је синоним за микс осећања сигурности и упражњавања личних уживања. Према свему осталом је равнодушна. Корпоративни човек дакле, нема никакав свој лични однос према истини или правди или закону, већ подражава однос који према истини, правди и закону има Корпорација која му омогућава/даје каријеру. Корпоративни човек је аполитичан, осим ако му Корпорација не нареди да се политички ангажује или га плати да буде политички ангажован. Он је врло толерантан према свему према чему је и Корпорација толерантна; истовремено, он је врло нетолерантан према свему према је чему је и Корпорација нетолерантна.

Корпорација од корпоративног човека углавном тражи да буде равнодушан, а то је зато што се од Другог светског рата до сада начин ратовања променио. Рат се преместио са бојног поља у свест популације, било ,,своје” било ,,непријатељске” – мада је разлику све теже уочити – па је масовну регрутацију резервиста који треба да контролишу велика географска пространства заменила релативно мала група стручњака. Они преко медија, индустрије забаве те интернета, утичу на свест популације и тако овладавају њом и побеђују у рату без испаљеног метка и без жртава ако се сложимо да жртве нису народи који се претварају у масу зомбија са мозговима претвореним у кашу. Укратко, ако је Држава некада мобилисала своје грађане, Корпорација се задовољава да их претвори у идиоте, равнодушне према свему осим према сопственој каријери. У таквој атмосфери, сваки појединац одједном остаје сам самцијат наспрам Корпорације. Немоћан да јој се сам супротстави, он постаје роб коме се допушта једино то да експериментише са сопственим телом и купује производе Корпорације, наравно, док има од чега да их купује. О осталом се не пита.

Корпоративни човек није никакав либерал и то треба знати. Није случајно што је данас један од најупорнијих критичара корпорацијске свемоћи управо либерал Глен Гринвалд. За Гринвалда, међутим, истина, правда и закон нису нешто што је у власти Корпорација и то је оно што га разликује од корпоративног човека. Либерализам није идиотизам, све док се постоји свест либерала да човек није неко острво, окружено морем, већ само једно од острваца које тек у архипелагу имају неки смисао и снагу важења. Најзад, српска политичка и културна традиција познаје искуство либералног мирења индивидуализма и колективизма и у том смислу увек је корисно прочитати књигу Леона Којена У тражењу новог која то добро показује на примерима из српске књижевности и културе пре Великог рата. А није лоше прочитати ни текстове из тог периода: рецимо ,,Два индивидуализма” или ,,Лична и народна иницијатива” Јована Скерлића.

Данас би им се свакако требало поново посветити не само зато што траже меру између индивидуалности (личности) и колектива, већ и зато што се у њима открива један битан моменат тог времена, а то је настојање ондашњих српских интелектуалаца да активно учествују у подучавању свог народа. На крају крајева, Скерлића нису случајно називали учитељом енергије. Одјеци тог подучавалачког ангажмана истакнутих појединаца откривају се и у времену између два рата, рецимо, код Црњанског, који у путопису Љубав у Тоскани на једном месту исписује моћну реченицу: Народ хоћу да саградим.

Милош Црњански (Фото: Време)

Сви они су веровали да питање какав ће човек да буде не зависи само од (генетског) наслеђа, већ и од начина на који се образује.

Тај моменат подучавања је и данас веома актуелан. Студент са којим сам започео овај текст није неко ко се такав родио: он је производ једног процеса образовања. Он је научен да буде такав, каријеран, корпоративан, равнодушан према ближњима.

Када кажем образовање не мислим нужно на бубање чињеница у оквиру разних школских предмета, већ на општу изложеност деце и одраслих читавим низовима прича. Оне обликују њихов склоп вредности, а да они тога нису ни свесни. Ево примера: језгро корпоративног човека је прагматизам, односно уверење да истина и правда не постоје изван наше личне користи. Истинито је оно што нам је корисно, праведно је оно што нам је корисно. Одавде произилази да ако имамо неке користи од опањкавања и релативизације невиних српских жртава у НДХ, онда то треба и да чинимо: у том случају нисмо олош, само смо прагматични. Сада се запитајте колико сте пута у последњих десетак и нешто више година чули да неко повезује прагматизам и хуље. Ја нисам то чуо никада, али сам зато безброј пута чуо фразу да је патриотизам склониште хуља.

Ето, тако се образује корпоративни човек: у неком (чудном) образовању без образовања, када се нешто зна, а не зна се, ни ко те, ни када томе научио. А обично није ни тако како смо научени да јесте. Ако је образовање причање прича и њихово слушање, примање и свесно или несвесно подражавање, онда човек може да се образује сам тек онда када сам себи може да исприча причу, а то не може да учини ни као дете ни као младић или девојка када још увек улази у свет као у складиште прича које треба слушати, гледати или у њима учествовати. На крају крајева, неки људи никада себи не испричају ниједну причу. Они, нажалост, никада не дорасту до своје животне приче: увек само подражавају туђе, јер их је неко једном убедио да од тога имају највише користи.

Данас, у доба дигиталне телевизије, smart телефона, интернета, друштвених мрежа, и видео платформи, количина и густина прича којима је изложен човек неупоредива је са било којим претходним тренутком у историји људске цивилизације. Ако приче образују човека, то онда значи да држава више нема монопол у процесу образовања, чак и када би, у идеалном случају, успела да сачува ефикасност и сувереност свог образованог система (што Србији иначе, није успело, јер је неко имао личну корист од тога да јој то не успе). Решење није у некој врсти изолације. Прво, то је политички немогуће – знамо како је Кина ,,отворена” када је половином 19. века покушала да се изолује од британског опијума – а друго, то није пошло за руком ни СССР-у у време када интернет није постојао: ова држава је пропала зато што је била нема, односно зато што није умела да прича своје приче. Њени грађани су тада почели да понављају туђе, што је већину, на крају довело да незапамћеног понижења током деведесетих година прошлог века. (Корпоративној мањини је, као и свакој другој олигархији, било, напротив, одлично).

Слободан Владушић: Црна Гора, Косовски завет, Ђоковић и 1000 евра

У извесном смислу, увек ћемо дакле, бити изложени ефекту кућних јаничара. Ако је у прошлости, у оквиру ,,данка у крви” било нужно одвести децу од родитеља да се претворе у нешто друго, данас се деца комотно могу оставити кући: процес образовање у већини случајева несметано тече, док се родитељи брину за исхрану, гардеробу и остале потрепштине у наивној вери да су та деца још увек њихова и да је то једино што је тој деци потребно. За остало ће се ионако побринути јутјубери.

Они који мисле да је феномен кућних јаничара искључиво српски феномен и да тога нема у тзв. ,,нормалним земљама”, нажалост, греше. У неким другим државама које су донедавно биле пример нормалности, сада се дешава да деца потказују своје родитеље медијима… када се мишљење родитеља разликује од мишљења медија. На тај начин од кућних јаничара стижемо до реверзибилног образовања: да би родитељи још увек сачували привид да су деца њихова, а не корпоративна, они парадоксално, морају да преузму склоп вредности властите деце. Тако више родитељи не васпитају децу, већ обратно, деца родитеље. У име корпорација, односно Мегалополиса.

Ми се тој тачки ближимо.

Кључно питање стратегије образовања у Србији данас јесте, дакле, ово: да ли децу треба учити да постоје неке вредности као што су истина, правда и ближњи које су независне од финансијске моћи и које треба сачувати од притиска те моћи, или смо према овом питању равнодушни, па остављамо корпорацијама да ту исту децу науче да се људи деле не ,,успешне” и ,,неуспешне”, да нема никаквих ближњих, да је најважнија ствар на свету каријера до које се долази тако што се пристаје на то да је моћ има право да одреди шта је истина и шта је правда а да са немоћнима уради шта јој је воља?

Уколико се сложимо да корпорације не би требало да буду свемоћне, онда стратегија образовања треба да се установи начине и технике како би се та прича могла креирати и ширити по целом друштву, а да истовремено њен титулар не буде искључиво и једино држава. Разуме се, детаље те стратегије не би било паметно објављивати као што није паметно објављивати ни ратне планове. Стога бих и властите идеје сачувао за себе, бар у овом тренутку.

Слободан Владушић (Фото: Печат)

Уколико би одговор на постављено питање био онај други, онда је питање образовања у Србији већ решено: треба само наставити са урушавањем образовног система, потпирујући заваду између хиперзаштићене деце и њихових хиперамбициозних родитеља са једне стране и незаштићених професора са друге стране, све док се занимање професора људима у тој мери не огади, да тамо заврше само они који верују да их нико не може толико слабо платити, колико они слабо могу да раде.

Данас, још увек у школама раде и људи које са правом зовем својим колегама и пријатељима.

Али ускоро, то више можда неће бити тако.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 12. 3. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

11 replies

  1. Сјајан текст! Болна истина.

    29
  2. Један од оних ретких текстова који би, до пре неколике године, спадали у рубрику Вести од сутра. Нажалост, мало је људи који, попут Владушића, разумеју да је ово тек наше јуче. Време хиперсонично измиче нашим чулима, па немадосмо кад, бар протрептати, моменат, у којем се крунисао тај цар свих преврата и где се крије одговор на питање из наслова. Ко чита Владушићеве романе, схватиће да је овај текст само логичан след наратива којим он, речником 21. века, позадуго покушава, обичним људима, предочити да су они, већ давно, протраћили своје време, и да им само остаје опција да учине тек онолико да им деца не би доживела исту судбину. Но, ту се сусрећемо и с највећим од свих проблема данашњег човека – одрастањем. Некад је биологија била меродавна метрика којом се ценило колико је неко спреман за улогу васпитача, ту мајку свих рола. Данашњи (корпоративни) човек, ма колико га бѝле седе власи, тек је дериште с краватом. Он ће породичном лекару препустити да „брине“ о здрављу свих чланова породице, банка ће му планирати финансије и извесну будућност, а школа у коју му иду деца и фирма која, у замену за послушност, плаћа за беле зубе и шкембе за 5. разред , заједно правити план и програм, којим се, између обавеза на послу и „неговања породичних вредности“, прави идеални 16:9 омер, а међу којима доминирају сви могући спортови и физичке активности, као једино мерило здравља, свака од њих цедећи кућни буџет до суве дреновине, док књига, без дугиних боја, и одлазака у цркву – нема. Дапаче, те дегенеративне активности су друштвено непожељне, а ако треба, а треба, и означене као крајње опасне, па се нашем уфитиљенку даје на слободну вољу да изабере или трновити, тек фењером обасјани пут којим се ређе иде, и који у себи носи печат друштвеног изгнаника и духовне слободе, или стандардни, из ‘Олвуда пресликани, блештави петак навече, уз децу, џојстиком уморену, и полегану свако у своју собу, те свеће, вино и камин, након којих следи тројан-цепање дрва у виду „вођења љубави“ без љубави. У понедељак, Јово наново, деца на ајфон едукацију у школу, а биолошки родитељ на даљу градњу каријере, како наш Рудимир Бомбардировић назива посао од 9 до 5. Тамо ће се, у плодним паузама за скупу сурутку, коју још и кафом зову, сит испричати с колегама о предстојећем грандиозном пројекту, вредном 36 милиона, и од ког, тако су му рекли, зависи судбина целе земље, а тиме и света. Одговорност брале.
    Као последицу неговања наведених „вредности“ имамо пуко испуњавање форме у виду споменика Немањи (са’ће и краљ Аца да дође на ред), па највећи избор вакцина у Европи, најмањи пад БДП-а, укључење Завода за уџбенике у штампање уџбеника (мо’ш мислит), у којима ће и Дара од сада стајати, ауто-путеве… Насупрот таквим грандиозностима стоји тричарије попут предатог Косова, па немачки уџбеници за српску децу, из којих се и даље смеше Даша и њене две маме, неодговорна омладина, која држањем за руке шири смртоносну заразу, па због њих Кон невољно мора да уведе нови полицијски час, ИСИС терористи, звани слатки мигранти, који, јадни, морају да силују и пале по срспким селима, кад држава неће да нареди сељанима да буду послушни, него их препушта себи самима, и слична „десна скретања“ којима крезуби гибаничари малтретирају здраво друштвено ткиво.
    Ту лежи и коначни одговор на питање из наслова. Наша деца су, какво је сад стање ствари, синови и кћери наших унука, а ми смо деца своје деце. Пуки биолошки чин помаљања из материце не представља ништа више од тога, ако дебилно, инфантилно дневно церекање власнице ♀, и придруженог јој ♂ члана, не успева да се исправи из чучња нивоа детета, и скупи кредит, звани Богом дани живот, коначно стане отплаћивати.

    29
  3. Срцем за истину

    Свим срцем истину зборим
    Сладак ко мед, ко пелин грк
    А кад се са сумњом борим
    Правац ми каже ђедов брк

    Ја нећу сивило твоје
    Слаткасте, серијске снове
    Хоћу живот, пуне боје
    Јер мене суштина зове

    Нудиш ми своје излоге
    Свјетла рекламе што сјаје
    Нема ту за ме улоге
    Ја срце за срце дајем

    Момчило

    12
  4. Прецизни Владушић и АммА

    10
  5. Господине Владушић,

    Ви сте то разочарање доживјели од студента, а мени се догодила обрнута ситуација.

    На постдипломским студијама на једном факултету у Београду, прије нешто више од десет година, предавач је изложио двије опције за дефиницију ИСПРАВНОГ.

    Исправно је оно што је корисно за већину.
    Исправно је оно што је корисно мени.

    Предавач је сматрао да бисмо се требали понашати у складу с првом дефиницијом.

    Да будем искрен, згрозио сам се. Нисам могао вјеровати да тако усмјеравају оне на којим свијет остаје. Претпостављам да је то само некритички преписано из неког уџбеника са Запада, али…

    Дакле, можемо радити све што је у корист натполовичне већине. А остали нека цркну.

    Срећом, до постдипломских студија скоро сви већ имамо у себи дефиницију исправног. Али, можда се ово сервира и основцима.

    А шта је с ИСПРАВНИМ ПО СЕБИ? Без обзира да ли, у том моменту, доноси икоме корист.

    Давно је речено: „Не ради другима, оно што не би желио да теби раде“

    27
  6. „Корпоративни човек је аполитичан, осим ако му Корпорација не нареди да се политички ангажује или га плати да буде политички ангажован”. Корпоративни човек јесте, врло, врло, политичан – са, веома могућим, личним осећањем аполитичности (изванполитичности) – самим тим што јој припада понашањем и мишљењем, јер све је политика, а посебно што су њени домети глобални, снажно идеолошки и тако упечатљиви: сваки човек јесте политичка животиња, односно политичко биће, несумњиво: чак и они који никад нису гласали, нити прате политичка дешавања. Питање је, уопште, колико дотичне персоне, на начин неиницираности у НДХ, али и, тог, осећања за практичност, осећају од слојевитости живота и времена: разлог, круцијални, њихове уобразиље политичке аполитичности. Јер, толико људи живи, а да није свесно да усвајањем или зрачењем неких друштвених феномена не представљају никакве логичко-природне следствености сопственог израза, понашања, неке спонтанитете, већ јасно оцртане намере и циљеви разних интересних група. И није лако, унутар система, који као мешалица не престаје да окреће, меша стварности, приметити доста тога.

    Део реченице: „…у наивној вери да су та деца још увек њихова…” – далеких је домета: све је више оних који су нечији, а све мање оних који су своји.

    Грчки философи су писали: стицање богатства је драгоцено, ако је у питању честит човек! Али, писали су и то, да свако ко тежи савршенству мора да се ослободи беде физичког рада. Данашњи човек превише ради (из чега произилази да је превише бедан), у име, и за корист, другога, тако да за себе (ону духовну димензију личности) нема ни времена, а ако би и изналазио за себе неки сат, у недељи, онда за децу не преостаје ништа: тиме их предају, у већој мери ако им не посвете ту неколицину сати времена. Односо, сумрак је загарантован брзином којом глобални поредак, и распоред моћи, остварују, тако лако, било шта што науме. Простије: стари људи су скупљали време, слагали га по логици и разуму, модерни га расипају, стихијски, што глобалном и системском компулзијом, што личном једноставношћу и наивношћу да су аутономни – своји.

    Замислити, само, треба да једна јака пропаганда, почне да убеђује људе како је живот нешто одурно, трагично, колико би се њих снажно запитало о томе, а неки и пректично реаговали на(по) себи: и дан данас о Србима, на Западу, круже приче као кољачима, злочинцима, дивљацима, а мало је оних који би преиспитали сервирано. Човека сумње, Декартовог, мења човек поклањања потпуног поверења да буде вођен: као путници аутобуса који гледају кроз прозор, док возач вози брзином, стилом, путем, којим хоће.

    (На)вођени човек је опасан човек.

    Премали број људи је у позицији да ужива у свом послу, и да, што је најважније, може кроз њега да се бави и умним радом – духовно уздиже: перманенто се намеће та модерна образованост која, заправо, значи само анализу (рашчлањивање), док би интелектуализам, ерудиција, подразумевали синтезу (сједињавање). Таква мањина, углавном, представља интелигенцију, памет, једне културе, односно народа. Једна од најчудноватијих ствари јесте потенцирање познавања, више но других, енглеског језика: када се зарони у ту појаву, заправо, увиђа се да енглески не треба служити за аутентично изучавање Милтона, Шакспира, Раскина, Гибса, Мила, итд., већ ради лакше комуникације у циљу размене, кретања, робе и добара, олакшавања капитализму да подјармљује све већом брзином. Осам сати дневно, бачених у име глобелне економије, берзе, неких система, а након тих сати особа, изморена, као радна, теглећа, животиња, није ни за шта. Маркс је био у праву поводом једног, сигурно: гро човечанства учествује у стварању општег материјалног благостања (капитала), док, истовремено, најмање учествује у његовој расподели (добити). Дакле, човек је крив, јер трпи и допушта, пристаје да не сумња, пружа руку на команду: обичан човек (то значи цело човечанство) се најмање питао за сва зла која су задесила људско друштво, а највећу цену је платио, и плаћа. Тако, канда, заувек..

    8
    1
  7. @Момчило

    Драги наш песниче… нисам баш сигуран да се могу с вама сложити у потпуности. Можда се нисмо разумели, све зависи од садржаја, али батина има два краја, па би тако ваш професор могао покаткад бити и у праву. Не мислим ни да је његов став „некритички преписан из неког западног уџбеника“, јер је темељ постојања (и пропасти) Запада управо корист мањине, до нивоа појединца (БЛМ, те латино и блискоисточни мигранти, као најсвежији примери). У горњем тексту Владушић управо говори о томе како је мала група (корпорација, која може и нарасти то неслућених размера (моћи), али је увек руковођена оним што је корисно за уски слој на врху) фактички киднаповала однос између Државе и појединца и сваки однос који укључује колективну свест – државни фактори су сведени на лични интерест носиоца функције, чија нит постојања сваког часа моше бити цвикнута, а развој свести корпоративног апартчика сведен на избор између јефтиних, ускогрудих истости. Ако гледамо шта се све подразумева под правима мале, мале, мале групе педера, ви би се лако могли наћи на истој страни на којој и ваш професор, јер, ако је доследан, онда ће, по њему (а не сумњам и вама) исправно бити оно што је корисно за 99,9% Срба, а корисно је да се очувају темељне вредности попут Богом дане породице коју заснивају муж и жена, а настављају отац и мајка. Исправно је и корисно, за бар 80% Срба, да се Косово третира као неотуђиви део Србије. Срби су, генерално, народ индивидуалаца, али големе друштвене помаке праве само као колектив. Отуд литијама изазвани земљотрес у Црној Гори, гдје је највећи српски духовни колектив сабрао оно што се није могло сабрати 30 година правом и мишљењем појединца шта је корисно за њега. Отуд и правични напади на академију, као најзначајнији секуларни српски колектив, где управо осуђујемо оно што је „исправно и корисно“ за академика Костића, и њему сличне, и тражимо да се академија, као унисони скуп појединаца, усагласи око оног што је корисно за цело српство. Онаквим менталним склопом академици управо раде другима (великој већини) оно што не би да већина ради њима – наносе бол у души. Неком би он био изазван предајом Косова, а неком пуким укидањем дебелих апанажа и бенефиција. Мала група из Кризног штаба не пита огромну већину да ли је за полицијски час и брњице, само спроводи оно што је корисно за чланове-скупљаче Фајзерових туристичких купона. Мала група, са још мањим директором Музеја геноцида, инсистирањем на оном што је корисно само за њих, наслањајући се на тековине Стеве Крајачића, не дозвољава креирање преко потребне, и немерљиво корисне, колективне свести о размерама и природи Јасеновца, као кровне конструкције свих наших страдања. Зато се Владушићу и десило да му на испит дође пунолетан човек ко није чуо „за неког Павелића“. Мала група путујућих вехабија ужива потпуну подршку и заштиту корпоративних управних структура и ради Србима, на њиховој земљи, оно што не жели да се ради њима, а већински Срби то баш не сматрају корисним за колектив.
    Наравно, постоји и свет иза огледала, попут оних који не желе да буду део експеримента на живим људима, иако су вакцине „безбедне и корисне“ за већину која је у САД, Израелу, ВБ, а богме и у Србији, стала у ред… танка је линија.
    Мајка Зије Диздаревића, који је такође крај нашао у Јасеновцу, рече давно сину, кад је полазио „на школе“: „Не иди средином џаде, сатраће те штогод, ама немој ни плахо уз крај – да те, бој се, не удари нешта с крова, вего хајде ‘нако, ‘нако..“
    Рекавши све ово, и знајући да је и вама то сасма јасно, питам се где је наступио куршлус?
    Поздрав.

    8
    2
  8. @АммА

    Драги пријатељу, ви спадате међу два – три коментатора за чије сам коментаре увијек спреман дати смјешка, чак и не читајући их. То сам и сада урадио. Наравно, након читања.

    Ако ствари посматрамо с ваше тачке гледишта ја се апсолутно слажем с Вама. На жалост, већина је дозволила да „мала група педера“ (схваћено и у буквалном и фигуративном значењу) управља овом нашом напаћеном мајком Земљом, а тиме и нашим животима. Могао бих дуго писати о оном што се слажем с Вама, али нећу. Потенцираћу оно у чему се не слажемо. Боље речено, оно што сте Ви превидјели у мом коментару.

    Пођимо од кључне ствари. Понуђене су нам ДВИЈЕ опције, између којих бирамо. Навео сам корист за већину или корист за појединца. Из овога се „мудро“ извлачи закључак да је исправније оно што доноси корист већини. Између два зла се бира мање. Подржавам.

    Превиђа се кључна чињеница. ИСПРАВНО ЈЕ ИСПРАВНО ПО СЕБИ. Без обзира на број оних којима ТРЕНУТНО доноси корист или штету. Библија каже: „Познаћеш дрво по плодовима које доноси“. Слиједећи Вашу логику: Шта ће се десити, ако „мала група педера“ (не дај Боже) постане већина? Да ли би они самом својом бројношћу добили аргумент да су у праву. Не треба сметнути с ума да покрет политичког хомосексуализма расте. (Њих не бркам с малом групом особа чије су сексуалне склоности различите од огромне већине). Колико сам схватио г. Владушића, „корпоративни људи“ су спремни зарад властитог „бенефита“ декларити се и као хомосексуалци, иако им природне склоности нису такве.

    Да се вратимо на ДВИЈЕ ОПЦИЈЕ. Понуђене су двије опције, па ви бирајте. То неки називају демократијом. Иза сваке од њих је брдо новца, наравно.

    Понуђени су нам Звезда и Партизан. Дакле, црвена петокрака и лик који је носи на својој капи. Па ви бирајте. Шта ако кажем да нећу?! Да ми је (бар због имена) дражи Обилић. Ово наравно, не може проћи у народу. Звезда и Партизан су корпорације, које нам генерацијама испирају мозак. Зашто нпр. Србин из Ниша не би навијао за Синђелић? А за Раднички, нека навијају нишки радници, којих је све мање (јер нема посла)…

    Понуђене су нам Кока Кола и Пепси. Да ли је Кока Кола боља, јер је више народа пије?
    Ја бих ипак радије сок од боровнице.

    РЅ Кад смо код сока од боровнице, чуо сам да је прије посљедњег рата био забрањен на сарајевском стадиону Грбавица, због „извјесног“ Здравка Боровнице.

    17
  9. У прилог драгоценом чланку и дискусији свију претходних коментатора да поделим једно читање.

    „Скорашња навала у проваљивању идентитетских превараната – типично професионално успешних људи који се продају за припаднике неке угрожене мањине – привукла је пажњу јавности. Свет оних који се претварају да су нешто што у ствари нису, од преживелих 11. септембра до оболелих од рака, експанзивнији је него што се многима чини.“

    Ово је најава текста на The Atlantic | Helen Lewis | The Identity Hoaxers (цео чланак овде: https://www.theatlantic.com/international/archive/2021/03/krug-carrillo-dolezal-social-munchausen-syndrome/618289/ , $$) чије делове ћу пренети у слободном преводу..

    Минхаузен синдром односи се на лажирање болести или, у појединим случајевима, чак и њено изазивање. Термин је први употребио британски лекар Р. Ашер (1951) да би описао пацијенте који би стизали у болницу са акутном болешћу за коју није могао бити пронађен узрок. Присуство великог броја ожиљака на стомаку, као од истражне хирургије, лекарима је био траг да су у присуству лажњака. Такви пацијенти су иначе обично успевали да данима или недељама „вежу“ лекаре за себе; „потребан је био ‘смео’ лекар хитне помоћи да одбије пријем“, писао је Ашер. Тврдио је да су многи од ових пацијената на неки начин били заиста болесни, „премда је њихова болест прекривена дволичношћу и изобличењем“. „Најистакнутија карактеристика“, сматрао је Ашер, „јесте очигледна бесмисленост тог синдрома“.

    Данас на западу користе термин “factitious disorder” који би се, на друштвеном нивоу, могао превести и као „поремећај (заиста) лажних вести“, да не кажем „чињеницититис.“ Поремећај даље рашчлањују на „класични“ Минхаузен (према самом себи) и „посредни“, усмерен ка особи која се негује а чије здравствено стање се лажира, нарушава чак. У францској се раме уз раме са овим термином користи и термин Pathomimia (рецимо овде: https://simptomi.rs/bolesti/168-dermatologija/2292-pathomimia) о чијој је појави, мада су „политички“ мотиви изгледа били у питању, било речи поводом недавног самоповређивања младог ЛГБТ активисте у Црној Гори. Тек је током истраге надлежних органа признао да је повреде по телу (урезан крст на груди) нанео себи сам.

    Хелен Луис даље пише о лажњацима и шарлатанима, каже да се ради о користољубивости и похлепи код једних док се код других може видети како се „мала обмана извија и расте, док им претварање не поједе живот.“ И наставља, посматрајући део ове појаве и кроз призму БЛМ:

    „Ипак, нешто компликованије, психолошки запретеније, очигледно се дешава са горе описаним расним идентитетима. Како сам читала све више и више ових прича, обрасци су почели да искачу. Већина њих су интелигентни и високо образовани. Они користе свој нови идентитет за полагање права на јавни глас – говорећи на панелима, пишући књиге, водећи протесте. Они се одлучују за рад у пољима која су повезана са њиховим позајмљеним угњетавањем. Интензитет њихове идентификације странцима би могао изгледати готово пародично … Они контролишу идентитет других људи, оптужујући их да нису ‘довољно црни’ – интригантан психолошки тик, с обзиром на то да они сами нису Црнци“.

    Хелен разговара и са амерички психијатром Марком Фелдманом који је популаризовао термин „Минхаузен от Интернет“ (Munchausen by internet), кога пита да ли се може говорити о друштвеном Минхаузен синдрому: „ако тако хоћете, лажирање социјалних повреда на исти начин на који би класични Минхаузен пацијент лажирао астму или рак“.

    Фелдман одговара да свако мало добије е-пошту у којој неко лаже о свом идентитету али изгледа да не лаже о болести. што га увек доводи у недоумицу везано за синдром. Каже да томе није посветио пуно пажње и додаје: „Мислим да нам промиче огромна већина случајева (интернет) Минхаузена јер, у огромној већини случајева, обмане су успешне.“

    Хелен Луис (1983, https://en.wikipedia.org/wiki/Helen_Lewis_(journalist)) је занимљив аутор. Објавила је књиге „Тешке жене: историја феминизма у 11 борби“ и „Искра“. Прва је представљене као „несавршена историја феминизма“ док у другој интервјуише „11 радикалних мислилаца који се труде да промене свет“.

    Прошле године јавно је говорила о томе како је дошло до тога да је почела да преиспитује своја либерална опредељења у вези равноправности између полова. „Постала сам мање либерална а више, претпостављам, социјалиста“, рекла је.

    У све више области овдашњег јавног и друштвеног живота налазим оправданост њених увида о „друштвеном Минхаузен синдрому“.

  10. @Момчило.. Сад сте јаснији. Оно што је недостајало, или (ће прије бити) ја нисам ухафиз’о да сте хотјели рећи, у првом коментару, јесте заправо стављање пред лажни избор. Пластика-папир, до прозора-до пролаза, business-pleasure. Мој колега, демократија је …
    Кад би’ нашао истину сучељену Христу, ја бих стао уз Христа.

    Поздрав.

  11. @АммА

    Ради концизности, а некад и због недостатка времена (или стрпљења), врло често пишем прекратке коментаре. Некад је нешто само назначено, али не и експлицитно објашњено. Нажалост, то може водити ка превидима и неразумијевању

    Што се тиче ваше посљедње реченице, будите спокојни. Никад нећете наћи истину сучељену с Христом. Макар је лучем тражили.

    Христос је Пут, Истина и Живот!

    Свако добро!

Оставите коментар