Извештај са онлајн конференције „ЕУ и Западни Балкан после усвајања нове методологије проширења” у организацији Фондације „Ханс Зајдел” и Института за европске студије
Фото: Дојче веле
Упркос чињеници да су у тренутним кризним околностима глобалне пандемије друга питања занемарена, питање односа Србије са Европском унијом и даље остаје на врху приоритета спољне и унутрашње политике наше земље и суседа. Такође, јавне политике земаља тзв. „Западног Балкана” у великој мери су инспирисане процесима који се деценијама одвијају у ЕУ. Самим тим, сваком питању које се односи на Европску унију требало би посветити нарочиту пажњу.
Препознајући важност ЕУ, београдски Институт за европске студије и минхенска Фондација „Ханс Зајдел” (нем. Hanns-Seidel-Stiftung) 12. марта 2021. године организовали су онлајн конференцију под називом „ЕУ и Западни Балкан после усвајања нове методологије проширења”. Повод овој конференцији, којом се наставља дугогодишња и плодна сарадња Фондације „Ханс Зајдел” и Института за европске студије јесте нова методологија проширења Европске уније о којој се до сада спорадично говорило.
Као резултат структурне кризе ЕУ и отвореног незадовољства појединих утицајних западноевропских земаља новим чланицама, на нарочито инсистирање Француске почетком 2020. године усвојен је нови систем преговарања. По њему, досадашњих 35 преговарачких поглавља груписано је у 6 великих кластера (владавина права, тржиште, економија, зелена агенда и повезивање, пољопривреда и ресурси и спољна политика) који ће међусобно много више зависити једни од других. Такође, по затварању кластера земља кандидат почеће да се у тој области третира као чланица ЕУ. Уз то, Брисел новим механизмима жели да повећа и контролу над спровођењем реформи у земљама кандидатима за чланство. Теоријски, напредак у преговорима зависиће од рада земаља кандидата, али и од позитивне оцене бриселске администрације и чланица ЕУ. То значи да ће Северна Македонија и Албанија преговарати у новом формату, док ће Србија и Црна Гора морати са старог система преговарања да пређу на нови у, још увек, неодређеном року.
Отварајући конференцију „ЕУ и Западни Балкан после усвајања нове методологије проширења” директор Института за европске студије др Миша Ђурковић и регионални директор Фондације „Ханс Зајдел” за југоисточну Европу др Клаус Физингер поздравили су учеснике, истакли важност научног посматрања процеса европских интеграција и још једном похвалили успешну сарадњу Института за европске студије и Фондације „Ханс Зајдел”. У кратком уводном излагању Клаус Физингер изразио је уверење да ће нова методологија побољшати примену владавине права у земљама кандидатима за чланство у ЕУ.
Миша Ђурковић (Фото: Медија центар Београд)
Након уводних обраћања, уследила су и излагања учесника ове конференције. На почетку, Дејвид Хадсон је, као представник Европске уније и њеног Генералног директората за суседство и преговоре о проширењу, говорио о важности нове методологије. Исказујући нескривену наклоност према новом начину преговарања, Хадсон је истакао да је потребно да се у преговоре уведу принципи поузданости и предвидљивости како за кандидате, тако и за ЕУ. Истичући принципе кредибилности, посвећености и целокупности, представник бриселске администрације закључује да су ЕУ потребне земље које ће имати висок степен демократије, владавине права, економске и институционалне функционалности, али и низак степен корупције. Питајући се да ли је нова методологија еволуција или револуција у досадашњој пракси проширења, Хадсон је нагласио да без дубљих погледа у досадашња искуства проширења тешко може да се схвати зашто се ЕУ определила за овакву промену начина преговарања. Хвалећи систем кластера, Хадсон истиче да се захваљујући њиховој међуусловљености процес преговарања може учинити динамичнијим и квалитетнијим. Делећи уверења са својим бриселским колегама, он верује и да ће кластери омогућити бољу контролу над реформама у земљама кандидатима. Истовремено, затварањем кластера омогућава се и рана интеграција у системе Европске уније, а са њом долазе и користи чланства. На крају свог излагања, Хадсон је подсетио присутне да међу земљама тзв. „Западног Балкана” постоје разлике у приступању. Истакао је да Србија и Црна Гора имају отворена поглавља и да је одређен нови оквир преговарања, док ће Северна Македонија и Албанија тек морати да прођу кроз тај процес како би отворили кластере. У случају Србије и Црне Горе, тренутно се ради на детаљима око начина функционисања преговарања. Излагач није прецизирао када би две земље које преговоре воде скоро две деценије (прво заједно, а од 2006. и одвојено) могле да почну да преговарају у новом формату.
Ирис Голднер Ланг, редовни професор Правног факултета Универзитета у Загребу, учесник у преговорима и стручњак за европско јавно право, своје излагање усмерила је ка принципима нове методологије. Причајући о принципу предвидљивости, Голднер Ланг је истакла како је ЕУ веома важно да детаљно испита искуство пријема источноевропских и централноевропских земаља у пуноправно чланство како би могла да се детаљно припреми за будуће проширење. Анализирајући принципе кредибилности, динамизма и снажне политичке воље, она сматра да се поверење ЕУ нарочито гради истрајношћу у изградњи правне државе. У том погледу, принцип динамизма у преговорима омогућава не само брже преговоре већ и могућност квалитетнијег спровођења реформи у фундаменталним областима права, економије, личних и колективних слобода. На крају, говорница је (као представница Хрватске) истакла и значај Загребачке декларације из маја 2020. године. Према њеном мишљењу, овај програмски документ посебну важност има у области миграција будући да он позива на снажну политичку вољу и сарадњу ЕУ са њеним кандидатима за чланство.
Ирис Голднер Ланг (Фото: Сајт Правног факултета Свеучилишта у Загребу)
Наредни излагач др Павел Олсевски, члан Института за политичке студије Академије наука и уметности Пољске, такође је говорио о новој методологији проширења. Према његовом мишљењу, кластери су веома битни, али је од њих још битније успостављање чистих правила преговарања (то јест јасније дефинисање система награда и казни за кандидате). Уз то, представник Пољске сматра да је грађанима земаља кандидата неопходно објаснити важност и разлоге толиког трајања интеграцијских процеса. Нарочиту улогу требало би, према мишљењу Олсевског, да имају политичари који поред обавеза према грађанима морају да воде рачуна и о кооперативности и квалитетној комуникацији са ЕУ.
Посебно место на конференцији имало је – према оценама учесника накнадне дискусије – излагање др Бернара Зенелија, директора истраживачког тима Института за промене и лидерство из Тиране. У свом веома критичком осврту на досадашње искуство евроинтеграција, Зенели је упоредио цео процес са чувеном драмом апсурда Семјуела Бекета „Чекајући Годоа”. Поред декларативне жеље за интеграцијом, према излагачевом мишљењу, у реалности тај процес је бескрајно компликован и политички условљен. То велико чекање довело је до тога да се цео процес приступања посматра као стресан и дуг што за последицу има губитак жеље грађана. Зенели посебно примећује да ни сама Европска унија није довољно терминолошки конзистентна када говори о проширењу. Простор тзв. „Западног Балкана” у кратком временском периоду се перципирао као „Југоисточна Европа”, а популаран је био и назив „Балкан”. То је унело, сматра Зенели, и нову димензију терминолошке конфузије. Такође, излагач изражава сумњу у ефикасност нове методологије пошто је она донета у сред глобалне пандемије, а пре избора у великим европским земљама чији би исход у знатној мери могао да утиче на будућност проширења ЕУ. Уз то, Зенели подвлачи да у ЕУ не постоји процес хармонизације интереса будући да се 3 велике групе (званични Брисел, земље ЕУ и велике страначке групације у Европском парламенту) воде сопственим, често веома супротстављеним, интересима у политици проширења. Не посматрајући све из угла званичног Брисела, Зенели истиче и да веома битну улогу у тренутном стању ствари имају: а) званични Берлин (који води паралелан процес праћања евроинтеграција кроз тзв. „Берлински процес”); б) Вашингтон (који званично подржава проширење ЕУ); в) Москва и Пекинг (које све више, према Зенелијевом мишљењу, постају активни играчи и такмаци Вашингтону и европским центрима моћи на овом простору).
Бернард Зенели
Позивајући се на пример Албаније, Бернар Зенели закључује и да су евроинтеграције донеле сужавање националног суверенитета што није дало одговарајуће резултате (Албанија није решила територијални спор са Грчком, у земљи постоји озбиљна ерозија владавине права итд.). Анализирајући улогу проширења у процесу демократизације западнобалканских држава и друштава, излагач износи мишљење да се политика проширења ЕУ није рефлектовала на потпуну демократизацију земаља региона. За Зенелија упитна је и објективност преговарачког процеса будући да доста зависи од политичког утицаја и личних веза лидера ЕУ са челницима земаља тзв. „Западног Балкана”. Уз то, евроинтеграције у регији успоравају, сматра говорник из Албаније, не само појава евроциника и евроскептика, већ и све већа монополизација тржишта, трговина дрогом, корупција, али и појава радикалног ислама. На крају, Зенели позива ЕУ да повећа политичку вољу за проширењем, да изврши дебирократизацију сопствених извештаја, као и да се заиста оријентише ка проширењу.
Након излагања стручњака из Европе и нашег окружења, уследили су и говори српских представника на овој конференцији. Најпре је др Владимир Ристановић, научни сарадник Института за европске студије, говорио о контрадикторностима које прате политику проширења ЕУ. Према Ристановићевом мишљењу ЕУ је превише компликован механизам (због мноштва језика, великих социоекономских разлика итд.) да би се унификовао у блиској будућности. Као предлог решењу сложености, он позива не само на повратак поверења у ЕУ, већ и на повратак општеевропског самопоуздања међу државама чланицама ЕУ и заустављање двосмислених порука које званични Брисел и земље чланице шаљу земљама кандидатима за чланство. Као пример недостатка унутрашње кохерентности и конзистентности у ЕУ, Ристановић наводи чињеницу да буџет уније веома скромна средства издваја за проширење (што излагач перципира као прави доказ тога да Брисел и не жели проширење), док европски званичници у својим јавним иступима дају лажну наду политици интеграција.
Уз то, Ристановић поставља и реторичко питање- да ли ЕУ може решити стање на Балкану уколико ни сама није решила унутрашње противречности у сопственој кући. Као посебну опасност у новом механизму преговарања излагач издваја то што се нису дефинисали јасни критеријуми преко којих се постиже напредак земље у процесу интеграција. То је, по Ристановићу, огроман простор који отвара Пандорину кутију различитих тумачења и политичких условљавања. Такође, овај говорник изразио је и скепсу према систему тзв. „Малог Шенгена” будући да се њиме не решавају структурни економски проблеми у свакој од држава чланица. Заправо, цео предлог регионалне интеграције подсећа на CEFTA систем који није имао нарочитих резултата на дугорочном плану. На крају, излагач истиче да економски аспекти евроинтеграција и јачање економских система држава кандидата зависе од специфичности тржишта и развоја квалитета робе, услуга и знања како у ЕУ, тако и у земљама кандидатима.
Последњи излагач на конференцији, а уједно и њен модератор, др Урош Ћемаловић, научни сарадник Института за европске студије, говорио је о позитивним и негативним странама нове политике проширења ЕУ. Са једне стране, у позитивне стране нове методологије Урош Ћемаловић убраја пре свега спречавање преклапања у садржајима преговарачких поглавља и добру прегледност приоритета у сваком тренутку преговора. Са друге стране, Ћемаловић види проблеме у систему награди и казни свакој држави која напредује/назадује у преговорима. Међутим, још проблематичнија су, по Ћемаловићу, начела програмских докумената нове методологије. Наиме, она су непрецизна, веома уопштена и остављају простор за различита тумачења и политичка спорења. Ово последње посебно се, према Ћемаловићевом мишљењу, види у бугарској блокади Северне Македоније, али и у мађарско-пољском спречавању усвајања буџета ЕУ. Анализирајући савремени тренутак, говорник истиче да епидемија коронавируса спречила озбиљну дебату која би се бавила техничким аспектима нове методологије и проблемима трошкова евроинтеграција. Уз то, пандемија је, према Ћемаловићу, постала одличан пример недостатка супернационалне структуре у одлучивању ЕУ будући да се свака од земаља чланица сналазила у својим националним оквирима.
Урош Ћемаловић (Фото: Сајт Уроша Ћемаловића)
Колики ће бити успех нове методологије проширења? На ово питање не можемо да добијемо одговор у скоријем периоду. Међутим, ова конференција је указала на противречности новог приступа и презентоване сугестије могу дати корисне смернице доносиоцима политичких одлука како у ЕУ, тако и у земљама тзв. „Западног Балкана”. Са једне стране, до будућег проширења еврооптимистима остаје вера да се процес интеграције неће претворити у вишедеценијско чекање по турској рецептури. Са друге стране, евроскептицима читава вишегодишња криза ЕУ и одлагање проширења послужиће у доказивању тога да је процес евроинтеграције у великој мери постао кафкијански.
Петар С. Ћурчић, истраживач-приправник
Институт за европске студије (Београд)
Позив на ново предавање Института за европске студије
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар