Слободан Владушић: Ковић мора да буде протеран са Филозофског јер не рони сузе над Павелићем

Живи симболи стварају енергију и делују на друге људе, храбре их и подижу. И баш зато што је постао такав симбол Ковић мора да буде протеран са Филозофског факултета

Милош Ковић (Фото: С. Гарић)

Информацију да је почело емитовање Сезоне 02 серије Избор у звање проф. др Милоша Ковића пренео ми је пријатељ док смо седили, а где другде него у кафани Мајо, у Суботици, у друштву флаше пива и чаше шприцера. Тај мој пријатељ ми казао: ,,Човече, како време брзо пролази – као да је јуче била 2017.” Наравно, мислио је на годину емитовања С01 истоимене серије. Тада су анонимне ,,силе мрака и безумља” изашле на светлост дана како би покушале да тадашњег доцента Ковића онемогуће да постане ванредни професор и да га тако нимало нежним шутом у дупе деложирају са радног места на Одељену за историју Филозофског факултета у Београду.

Фото: Стање ствари

Срећом сезона прва, завршила се хепиендом и Ковић је ипак изабран у звање ванредног професора на радост гледалаца и његових студената оба пола. Али хепиенд је кратко трајао: од те 2017. до 2021. са Одељења за историју су приликом конкурса за избор у звање избачени на улицу Александар Фотић, Небојша Шулетић и Маја Николић док је Ковић, који је поменуте јавно бранио, добио на поклон укупно осам судских тужби (кривичних и парничних) који су поднеле следеће особе (азбучним редом послагане): Љушић Радош, Самарџић Никола, Станковић Влада, Стојановић Дубравка, од којих је првоспоменути Радош у међувремену постао пензионер, док је остала братија и сестрадија и даље упослена на поменутом Одељењу. То је био увод у ово што се сада емитује, а то је Избор у звање проф др Милоша Ковића, С02. Заплет је исти: избацити Милоша Ковића са Одељења за историју или, метафорички речено, спалити га на Студентском тргу слично као што су ономад колеге спалиле Ђордана Бруна на једном другом тргу. Његова кривица: није хтео да одустане од истине и прихвати догму иза које стоји гола Моћ.

Никола Самарџић (Фото: Медиа Центар)

Разуме се, о ово што се (поново) догађа Ковићу, може се интерпретирати врло једноставно. На неки начин то би ми и приличило, ако се узме у обзир да сам редовни професор на Филозофском факултету у Новом Саду. У тој улози углавном и пишем ове текстове у Печату. Међутим, данас сам одлучио да случај Ковић исприповедам као романописац. Дакле, хајде да прво упознамо три јунака нашег романа.

Први је Самарџић Никола (СН) шеф Катедре за општу историју новог века на којој је запослен и Ковић. Црњански се у Роману о Лондону на почетку позива на Квинтилијана који каже да за познавање човечанства није потребно познавати цело човечанство. Доста је упознати, добро, и једну фамилију. Исто важи и за СН-а. Да би се упознао СН, не треба читати цео његов опус, већ је доста упознати добро само један његов лајк, односно знак слагања са следећом реченицом на твитеру (цитирана су и оригинална правописна ,,решења”): ,,Србија је у глибу митоманије свињокрадице и коњокрадице Карађорђевића. Они су трудној жени одсекли сисе, измислили Косовски бој, измислили СПЦ, створили светог саву и остале глупости, направили ршум у Цг и Косову Јасеновац је одговор на њихову владавину нема већих злотвора.” Ово: Јасеновац је заслужена казна за Србе – то је СН лајковао.

Милош Ковић: Како смо дошли до тога да универзитетски професор историје лајкује усташке „твитове“

Да је онлајн, то би сасвим сигурно лајковао и поглавник НДХ, Анте Павелић. СН и Павелић о Јасеновцу мисле дакле, врло слично: да су сви ти људи тамо поклани оправдано.

Тај лајк је оно што је довољно знати о Николи Самарџићу.

А ко су они који ту твит фекалију не би лајковали? Пада ми на памет Јаша Алмули, аутор књиге Јевреји и Срби у Јасеновцу у којој се може пронаћи податак да је од 2 милиона Срба у НДХ њих 600.000 убијено, 250.000 је покатоличено, а исто толико протерано.

И пада ми на памет Милош Ковић.

Укратко, Милош Ковић мора да буде протеран са Филозофског факултета зато што не лајкује Јасеновац и зато што не рони сузе над атентатом на поглавника државе која је Јасеновац створила, као што је то учинила Дубравка Стојановић.

Dubravka Stojanović Foto: Vesna Lalić

Није Ковић једини који мисли као Алмули, а не као Павелић, али је ипак по нечему изузетан.

Наиме, мало ко је тај лајк и све остале сличне лајкове и смајлије над српским гробовима, доживео попут Ковића – као понављање злочина који се управо дешава пред нашим очима, док се његови извршиоци цере у осећању свемоћи и некажњивости. Уместо да као сав ,,поштен” свет прави каријеру, прилагођавајући се, понизно, лајковима и смајлијима нових владара наше историје, Ковић је почео да се бори против тог ужаса у својим колумнама, јавним наступима, гостовањима у медијима, предавањима…. Тиме је јавност непрекидно подсећао да се не може живети као ,,сав нормалан свет”, док неко у Београду оплакује смрт Павелића или лајкује Јасеновац.

За ту борбу Ковић није добио никаква директорска места или станове, па ни академску заштиту (која није никаква привилегија, већ базично право) – да јесте не би било овог серијског рада на његовом избацивању са радног места на улицу. Уместо тога добио је ништа.

Међутим то ништа и овај прогон, нису Ковића претворили у депресивног дефетисту, нити су га спречили да се против тих лајкова за Јасеновац бори и даље без остатка, рачуна и без предумишљаја. Ковић дакле, илуструје могућност живота као мисије. А мисија је у томе да се истина не поколеба пред догмом иза које стоји Моћ.

И последице те борбе се виде: Ковић је током времена и без своје воље, постао и симбол и доказ да се у Србији неко може борити за нешто без личног интереса, дакле из начела и принципа, ерго да није нужно бити крпа и бескичмењак, већ да је то само избор људи малог формата и слабог карактера.

Професор Милош Ковић са студентима на Газиместану (Фото: Приватна архива Милоша Ковића/Спутњик)

А живи симболи стварају енергију и делују на друге људе, храбре их и подижу.

И баш зато што је постао такав симбол Ковић мора да буде протеран са Филозофског факултета.

Тако долазимо до трећег јунака овог романа, заправо трећег човека, који је увек ту (2021. као и 2017.) али се упорно прави да га нема.

Књижевност, међутим, има моћ да невидљиво учини видљивим и захваљујући тој моћи пред нама се управо материјализује слика и прилика декана Филозофског факултета Данијела Синанија.

Погледајмо свет нашег романа очима овог јунака. Шта он види? Види прво да је СН у својству шефа катедре, предложио састав комисије за избор Милоша Ковића у звање ванредног професора, иако је Ковић већ ванредни професор који испуњава све критеријуме за напредовање у звање редовног професора. То је дакле, прва очигледна неправилност.

Наш јунак види и то да Самарџић Никола који је предложио састав комисије врло сличан, па можда чак и идентичан оном Николи Самарџићу који је тужио неког Милоша Ковића, који је опет, врло сличан оном Милошу Ковићу кога та комисија треба да непристрасно и објективно оцени. То је дакле, очигледан сукоб интереса. На то су га подсетили и шефови катедара Одељена за историју у једном допису.

Милош Ковић: Опет ме прогањају НАТО историчари

Позиција декана даје Данијелу Синанију законска овлашћења да прекине прогон Ковића. ОН сам, као декан, има законско право да предложи комисију која ће објективно и непристрасно да састави реферат о Милошу Ковићу.

И тако смо дошли до оног тренутка када сваки човек мора да одлучи на чијој ће страни бити.

Данило Киш на крају Пешчаника пише да је боље бити на страни прогоњених (што у роману односи на Јевреје) него прогонилаца (што се у роману односи на нацисте односно хортијевце).

Синани тренутно верује да је сигурније бити на страни прогонилаца.

Претпостављам да Синани размишља овако: прогон ће се једном завршити, све ће бити као што је било и раније (осим што прогоњених више неће бити на Филозофском) и све ће заборавити: ко ће се за десет двадесет година сећати неког Ковића који је некада давно био на Одељењу за историју? Нико жив. Ако се баш и сети неко, прегледајући пожутеле странице новина, које више нико не чита, замишљам како том неком Синани одговара тугаљиво: синко, таква су времена била.

Данијел Синани (Фото: Н1)

На жалост, морам да разочарам Синанија: ово се неће заборавити, тачније памтиће се. Наиме, врло сам близу идеје да ми цела ова прича коју овде приповедам послужи као увод у нефикционални роман типа Хладнокрвно Трумана Капотеа, који бих лично написао уколико Ковић насилно буде протеран са факултета. (До сада сам иначе написао четири романа, у 14 издања, са преко 20.000 продатих примерака и 4 књижевне награде. Толико о компетенцијама). Или као што би казао Квинтилијан: не морате знати судбину сваког Србина, ако желите да упознате Србију на почетку 21. века. Довољно је да упознате судбину једног човека. На пример, Милоша Ковића.

Ако Синанија ово не чини срећним, онда нека престане да глуми духа и појави се пред свима нама као декан. Уосталом, закон му даје могућност да прекине прогон Ковића. Нека спаси своје достојанство као и достојанство установе у којој је декан.

Милош Ковић: Избацују ме са Филозофског факултета

Уколико се то не буде догодило, ма колико се правио невидљив, сва је прилика да га чека улазак у историју српске књижевности, заједно са осталим јунацима па да врлини покажемо њено сопствено лице, пороку његову сопствену слику, а самом садашњем поколењу и бићу света, његов облик и отисак, као што би казао један Шекспиров јунак.

Нећу ништа измишљати, али нећемо ништа ни прећутати.

И никада се неће заборавити: ни то шта се догодило и ни то како се ко понео.

Опрема: Стање ствари

(Вечерње новости, 30. 10. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

38 replies

  1. Поштовање правила и закона се подразумева. Зато није довољно само правилно спровести процес о статусу професора Ковића. Они који су разбојнички избачени са универзитета морају се легално вратити на иста места на којима су били, са потпуно проходном могућношћу стицања виших звања. Основна ствар ипак није то. Разбојничко гнездо на Филозофском факултету се мора елиминисати. Бираним чврсторукачким речником треба дефинисати целу ствар. Лажни професори морају бити суочени са последицама свога пропагандног, а не научног деловања. Овај садашњи замајац треба искористити да се они не само склоне са факултета, него да се процесуирају за фалсификовање чињеница, за политизацију научно-образовне установе, за злоупотребу руководеће позиције, за деградацију Београдског универзитета, за увреде части и достојанства. Нема разговора о Ковићу. То има да буде решено у микросекунди. Робије које ће добити узурпатори на катедри за историју треба да трају. Протести студената треба да буду одбрана права на право образовање. Цео БУ треба да се побуни, не само због часнога Ковића, него због свих оних десетина часних који нису хтели да служе НВО хијерархију. Али то треба да буде само део приче. Грађани, пре свега интелектуалци, треба да устану против омаловажавања и компромитовања сопствених диплома и достигнућа. Трутови који пропагирају све антисрпско што могу, не могу за то бити плаћени из буџета. Буџет пуне људи који не желе да им неке плаћене јајаре преправљају историју. То су ипак потомци оних који су је правили. То су потомци страдалих, то су људи којима може да се прича о великом херојству Американаца на Ивоџими, али не може о Јасеновцу. Па није историја само оно што пишу добри или лоши аутори. Историја је, пре свега, прича предака, гробови, ордење. „Експерти“ који се позивају на некакве спискове са именима убијених су они исти којима не сметају бирачки спискови у којима има више имена, него живих у Србији. Врло принципијелно, једни спискови имају број који се не може повећавати и не признаје се постојање оних изван списка, док се други списак не може смањити и не признаје се непосројање оних на њему.
    Значи, ништа нисмо урадили ако четворка са Историје не заглави робију. Фалсификовањем прошлости, крали су и још увек краду будућност наше деце. Први и основи захтев је то. Све остало после тога долази на своје место, па и прави људи.

    37
    2
  2. Са позиције интереса Запада положај прогонитеља на ФФ БУ је савршено прецизан: они се налазе на правом месту, иначе како би другачије имали утицај и моћ на прекрајање протеклог времена и такње будућих истина и саморазумевања: као продавци новина не би, засигурно.

    Нација мора саму себе да негира, себе не пропозна у рефлексу прошлости, произведе се у нешто друго, прихвати ново, а туђе, као сопствени, овог пута „прави“, путоказ и схватање сопства, и постиди се онога што се и како се, по њима, „стварно“ десило, а катогорички одбаци сву досадашњу „митоманију“. „Српска заблуда“ не би престала да голица њихова за веровати је и наручена схватања док на костима српских предака не би угравирали симбол превредновања њих самих: неки unknown: некад си био једно, писао то исто једно, па си увидео да те то сукобљава са центрима – војне, политичке, финасијске – моћи, па си сад нешто друго, опонент себи самом, разуму, етици, постојању, али „тераш“ даље јер је комфорније за личну бенефит. Довољно је толико знати, па да таквог отпадника деградира занавек, али код човека меморије, сећања, дубоких сазнања.

    Па шта је за велике културе, тачније онај интересни део истих, или за погубне нације силе, каква је без сумње америчка, српско бивство са свим својим рефлексима кроз време: па ништа: исто као и индијанско, гуанчианско. Вредно је, само, за сопствени народ и све оне народе истих, опсаних и претећих, прилика, као и за све оне који се воде истином и разумом. Ако се не одупре, народ, нестаће.

    Уз, све, то, проблематика сеже до тачке колективне резигнираности, утрнућа елементарне, иманентне, функције критичког друшта обавезног учествовања – данас, и саме способности разлучивања и тог и таквог учествовања – тако да интерсна јавност скоро да не постоји: а она би требала бити круцијални одбрамбени мотор, увек и у свим временима, покретања на отпор и одбрану, тако кроз М. Ковића одбрану и себе самих.

    Срећа па им не иде баш како су замислили, ваљда не рачунајући са једном ванредном жилавошћу, отпорношћу, земље сељака, брдовитог Балкана.

    20
  3. Занемелима

    О, лудило великог града, када увече

    крај црног зида убогаљено дрвеће штрчи,

    када дух зла гледа кроз сребрну маску;

    светлост магнетичном камџијом прогони камену ноћ.

    О, потонуло глашење вечерњих звона.

    Блудница у леденом грчу рађа мртво дете.

    Бесно бичује божји гнев чело суманутога,

    пурпурна зараза, глад што ломи зелене очи.

    О, преужасно смејање злата.

    Али тихо крвари у тамној шпиљи муклије човечанство,

    од чврстих метала склапа спасилачку главу.

    11
    2
  4. Милош Ковић и дружина вероватно доживљавају себе свеснима и освешћенима, што, авај, није довољно да увиде да је једина последица њиховог јавног деловања што умртвљавање што завођење остатака људскости у бесмислено трошење и погибељ тамо где јој није место. Наравно, ова момчад са ФФ је провинцијално – конформистички треш, али успева да својом улогом потрошне навлакуше троши и потроши резерве нашости. Јавно иступање из рефлекса своје касте: да смо видели бар искру овог пламена печатељства када су осуђени онај банатски мученик (касније умро), и мајка и ћерка са југа, а због онлајн вређања Психа.

    5
    20
  5. Професор Веселин Чајкановић, научник светског формата, биран за декана Филозофског факултета у Београду три пута. Негде сам прочитао да је говорио петнаестак језика…Таква фаца дочека да га са факултета избаци наглавачке полудивља, неписмена Брозова крволочана партизанија.Умро је 1946. без икаквих права. Братија која наводно прогања Ковића, кажем наводно, јер Ковић није никакав посебан борац за Српство, никада није осудила комунистичко дивљање….
    Судбина професора Чајкановића је судбина Срба-Ковић је само колатерална штета

    23
    3
  6. Kratko i jasno : Miloš Ković je Srbin .
    Četvorka koja „jaše“, grozovog belog konja , su
    građanski jahači , juče „Grozoslavije“, a danas „Eurorajha“, globalističke epokalipse.
    Kako „juče“ tako i „danas“, a bogami i „sutra“, svi
    građanisti su ujedinjeni u istu ekipu sa jednim jedinim ciljem i zadatkom :
    Pretvoriti Srbiju u „Građanušu“.
    Na Filozofskom fakultetu , svi da budu „Građani “
    Sveta i Europe .
    Na tom putu im stoji Srbin ,Miloš Ković, koji neće da bude , građanin , ni sveta ni evrope.
    Miloš Ković , kao i uostalom i svi nacionalno svesni Srbi i Srpkinje, hoće da se Srpska istorija , posmatra sa Srpskim Naočarima , a ne „građanskim“.
    A pogotovo ne „svetskim’ ili „takozvanim evropskim“,
    naočarima , napravljenim u zemljama ,koje su od 1389 godine ,pa preko 1908 , 1914,1941,1991, 1995 ,1999,
    2006, i 2008 godine, pokazale i dokazale kakvu
    Dioptriju , neguju prema majci Srbiji.
    Miloš Ković je Miloš Obilić , danas na tkzv.
    filozofskom „polju“, istoimenog fakulteta.

    22
    5
  7. Или другим речима; Граду у коме нема споменик Драгољубу Михаиловићу не треба ни улица Благоја Јововића….

    21
    3
  8. За „Предраг Вулин“: набројте од око 11 милиона Срба, укупно, ко се то „посебније“ бори за српство, а да се то може извагати без велике муке!? Нико не каже да таквих нема, наравно, него да видимо који су то и колико их је! Односно, колико је оних који прстом нису мрднули за Србе, спрам ових других који јесу, и тих трећи „посебних“! Знате, бити и само гојазан, а да то није последица патологије, већ неконтолисаног порива ка ждрању, нарушава укупну слику сопственог народа: мањкање одговорности, дисциплине.

    „За ту борбу Ковић није добио никаква директорска места или станове, па ни академску заштиту (која није никаква привилегија, већ базично право) – да јесте не би било овог серијског рада на његовом избацивању са радног места на улицу. Уместо тога добио је ништа“. Зар Вам ова реченице не говори довољно: или: шта још треба М. Ковић да уради како би завредео ту „посебност“: нико није безгрешан, јасно, па ни он. И оно неизоставно: где сте Ви ту у борби за српство; како то да нисте свој живот испели на висине на којима су ти посебни: књигама, говоримам, и сл.

    Лако је скривати се, вечно, иза овог или оног професора, јавног радника, пискарати нека незадовољства, коментаре, него се Ви мало истурите, па да се други Вама послуже као таоцем. А за то треба доста рада, одрицања, талента, храбрости, одважности. Пут, продор, у јавност подразувема већ неку посебност: како позитивну тако и негативну.

    Човек који говори/пише доводи себе у опасност, излаже се ризику, замера моћницима, вековној политици интереса, а могао је, исти тај, да оћути на све и прође, у овој арени бесмисла и материјализма, изванредно.

    Толико пута се понавља погрешна интерпретација феномена професор: они су ту да нешто кажу, напишу, и да се, ако ништа друго, бар не продају. А не морају ни то. Колико је професора БУ, осталих универзитета у Србији, који реч једну нису рекли ни о Србији, српству, Космету, политикама пропасти и издаје. Па само ова чињеница обавезује на поштовање тих неких.

    А више но довољне јесу књиге које је написао да га утврде у свом послу поводом српске ствари. Питање је да ли се ико, икад, бавио научним радом у животу, а ако јесте колико дуго, колико пута, да ли је добацио до звања ванредног професора БУ, итд., па би знао да тежег посла, који разноси време једног живота тако лако као ветар пустињску прашину, од тог нема.

    В. Чајкановић јесте формат великога ранга, не само српског, словенског, већ и европског, а то, дакако, значи светског. Неком је европско изнад светског, врло разумљиво. Сасвим је оправдана сумња да је говорио и више од 15 страних језика укључујући и оне најтеже: језике старог света. Само, кад се помене таква реткост међу укупним Србима оним слепим фанатицима туђе религије, палестинске, буде намах неугодно. Они газе преко Веселина да би уздигли туђина од чијих теоријских списа, посебно новозаветних, нису једну страну прочитали. И не само то, већ намећу укупности српког интелекта, ума, тај дискурс секте позног јудаизма. Зато, нека не чуди брисање Веселина Чајкановића, не само онда, већ и данас.

    Један је чак написао, пазите чуда, да је реч паганин од речи ПОГАН, и то позивајући се, ни мање ни више, на етимологију и семантику, и да она представља нешто наопако, подљудско. Такве ствари кривотворити без трунке сумње, а тако лако провериве, само услед сличности двеју речи и тенденциозне клерикалне порпаганде за масе: лат. paganus – СЕЉАК.

    6
    16
  9. За Катарину/њега или њу/

    „Зашто хоћеш да се удаљиш од нас и од нашег миШљења?“ Ја не пишем да бих вам се допао, ви треба нешто да научите“…Јохан Волфганг Гете

    10
    6
  10. @ Катарина

    „Један је чак написао, пазите чуда, да је реч паганин од речи ПОГАН“

    Прво, говорите неистину. Тај „један“ сам ја, и рекао сам да је реч „паган“ сродна са речју „поган“. У западним српским дијалектима се чак употребљава искључиво варијанта „поган“, и за паганина, и за поганог. Који је облик старији, велико је питање. Сем тврдње лингвиста, инспирисаних и школованих на Западу, да су Словени углавном преузимали страну терминологију, других доказа о првенству израза „паган“ – нема.

    Друго, злоупотребљавате чињеницу да је тадашња дискусија обустављена на захтев уредништва Стања Ствари, којом приликом је и обрисан ваш завршни коментар којим сте ме упоредили – због навођења блискости израза „поган“ и „паган“ – са неандерталцем. Једноставно понављате једно те исто, без икакве самоконтроле:

    https://stanjestvari.com/2021/09/15/okamenjena-crkva-varagic/#comment-173285

    „Само, кад се помене таква реткост међу укупним Србима оним слепим фанатицима туђе религије, палестинске, буде намах неугодно.“

    Има ли икакав доказ да је Чајкановић изрекао нешто слично у истом тону? Може може ли тај доказ на видело, а да вам не буде намах неугодно?

    Сем тога, ваше обилно и несметано вређање православља на овом сајту је савршен доказ о томе колико су Срби изгубили компас, потпуно се изгубивши у пракси „толеранције“ на сваког свог непријатеља, укључујући и на нечастивог лично.

    18
    1
  11. За „Милан“:

    Српски језик, након реформе В. С. Караџића је прилично постао симплификован у поређењу са језиком, рецимо, Доситеја. Оно што је Вук урадио, погрешно, је то што се писана средњовековна традиција потпуно пренебрегла, дакле језик узвишеније природе, а за књижевни језик узет је пучки, народни, пијачни говор, говор међу светином. На страну што његов први речник садржи 1/5 оријенталних, персијски, речи. Укупно узев, улога Вука је немерљива, свакако…

    „Прво, говорите неистину. Тај „један“ сам ја, и рекао сам да је реч „паган“ сродна са речју „поган““.

    Јован, име, реч, је сродна са речју ОВАН, па Јован није ОВАН.

    Суштина је у религијској предетерминацији и наметању погрдности, пошто се није могла обрисати у свести људи толика историја, ономе дотад једином реалитету. Како можете, осим са клериклане позиције, у новом добу, уопште називати неког поган (поганим), штавише пристајати уз дискурс старог века или средовековља ломача. На шта то личи: је ли хиндус поган, будиста, итд. Право човека је да буде слободан, да се осећа слободним, да верује или не верује, у било шта.

    Српска лингвистика, филологија, лексикологија нарочито, су толико прожете старо и новолатиснким, старогрчким, дакле грецизми, па даље англицизми, хиспанизми, галицизми… да би ваљало извести проценте (дотицај/утицај/уплив) лексике претекле из облика српског и словенског, и свих осталих.

    „Који је облик старији, велико је питање. Сем тврдње лингвиста, инспирисаних и школованих на Западу, да су Словени углавном преузимали страну терминологију, других доказа о првенству израза „паган“ – нема“. Латински језик је делако старији и разуђенији од српског језика, а тек да се не говори о периоду средњег и старог века: само поређење домета литерарних, књижевних, довољно је, искреном, паметном, наравно.

    Реч паганин долази од латинске речи PAGANUS и значи, изворно, етимолошки и семантички, СЕЉАК. Дакле, означава читаву касту, људи којих је било највише. Као шта данас у Србији је највише, тих истих, сељака, најбољег што Србија има.

    Узгред, а где су то требали да се школују: на Оријенту, као (велики) везири… Где су требали да се инспиришу него тамо је бивствовао Микелађело. Ако су Коимбра или Саламанка, и остали, то што су, толико старији од остатака света, па то не да говори по себи само, већ толико питорескно погађа суштину да су речи сувишне.

    Старогрчки и латински су основа свих европских филологија, то су језици који претоходе, који су дали највећа писана дела човечанства, а и остала, уметничка. Довољно је то што се данас све мање изучавају, што су класичне гимназије укинуте, а неки програмери зарађују плате од хиљаде и хиљаде евра: све зато што остатак блудне цивилизације не скида очи, буљећи, са паметних телефона. Колико може да заради, месечно, професор старогрчког, старолатинског: продавајући на пијачној тезги поврће, јасно! Хуманистичким наукама збогом, давно је речено.

    „Има ли икакав доказ да је Чајкановић изрекао нешто слично у истом тону“? Његово укупно дело говори о томе, само човек се држи научног метода и не труди се, као ова страна, да Вас по сваку цену избави из дубоких заблуда.

    Него, шта сте све читали од новозаветне, палестинске, литературе, и препричајте, својим речима дакако, најзвишеније моменте, најдубље утиске на Вас. Да чујемо па да критикујемо озбиљно или исмејемо најдубљи субјективизам, усменог предање предака, односа човек-туђи Бог?

    5
    7
  12. За „Предраг Вулин“:

    „Зашто хоћеш да се удаљиш од нас и од нашег миШљења?“ Ја не пишем да бих вам се допао, ви треба нешто да научите“…Јохан Волфганг Гете

    Не можете се позивати на Гетеа а писати којештарије. Бесмислено је. Ту Гете, дражајши, не иде. Ево, хоћемо нешто да научимо: па, побогу, НАУЧИТЕ НАС већ једном. М. Ковић не ваља, ко и шта ваља. Откуд шкртост поводом спаса Србије и њеног народа. Зашто Ви сами нисте довољно ваљанији, ваљанији од Милоша. Кукати зашто је неки војник промашио непријатеља у току сукоба, а седети у соби намактуних завеса: пушку у руке па покажи како се пуца, покажи то срце јуначко!

    Вама ни М. Ковић, човек који иза себе баштини толики научни рад, уско везан за српско питање српског народа, унутар европске, те светске, историје и породице народа, са свом својом појавном благошћу, пристојношћу, и једнставношћу, не ваља. Знате, кад би човек пристајао уз овакве Ваше критике, и сличне, па Србија не би трајала ни хефту дана. Поменути Р. Караџић: три Србина четири политике.

    Ово сте написали: „јер Ковић није никакав посебан борац за Српство“. Јасно, није, по Вама. Али, сад, дајте генезу: зашто није, шта не ваља, да ли нешто бар ваља, шта да предупреди, ко то ваља, ко се посебније бори за српско питање, и на крају повуците једну просту, исконску, ГЕТЕОВСКУ, паралелу: ЈА – ОН. Овде упорно НИКО прича НЕКОМЕ а да тај НИКО не може НИШТА. Онај ко не може НИШТА силом обичајности мора да СЛУША.

    Одговорите на неко питање, образложите нешто: на начин не купио сам, јер то је лако – отићи у пекару у купити хлеб; направите га и (про)дајте – већ продао сам. Па ћемо тада да видимо нешто у вези Ваше „посебности“: вреди ли куповати од Вас, што. По чему бисте Ви били ПОСЕБАН борац за Србе и Србију.

    Међутим, ту долазимо до онога: а куда бисте Ви да нема овог портала, где бисте нашли смирај колективног осећања посебности.

    Дали Ви можете да одговорите на, већ, постављено питање: како то да појава овог портала (2013.) коинцидира са највећим удесом – државним, политичким, културним, правним, егзистенцијалним, образовним, моралним… – српске државе и народа. Како такве људске громаде, окупљене око једног портала часних и патриотских тенденција, који тако лако професоре, једним потезом руке, склањају и бришу њихове заслуге, немају ама баш никакву моћ???

    4
    7
  13. За „Милан“:

    „Сем тога, ваше обилно и несметано вређање православља на овом сајту је савршен доказ о томе колико су Срби изгубили компас, потпуно се изгубивши у пракси „толеранције“ на сваког свог непријатеља, укључујући и на нечастивог лично“.

    Нико не вређа православље, већ га, само, схвата у својој суштини: људи, Србије, њен већински народ, не чита ништа од основне школе, евентуално средње, притиснути тешким условима живота у којима нема времена за тако фине ствари интелекта, камоли новозаветну, палестинску, философску, литературу, нимало питку, односно врло сложену: одговорност државе, и друштва, је ту огромна. И то већ једном прихватите. Колоритност религијских представа јесте усменог предања: имагинација сопственог Бога, који симболише правду и правичност, и који је мање-више њихов, Србин: српски Бог. Па да им потурите овог из књига туђинских, јудејских, па не да би га опсовали већ би Вам и спочитали да их не учите памети коју су давно стекли.

    Некоме не треба компас да би знао где се налази: довољно је Сунце: па како Бог може бити већи од Сунца: кад је Сунце и лепше, и снажније, и дуготрајније: волети Звезду (спортски: и Црвену) рационалније је него Бога: кад греје осетите, кад не греје осетите, кад га нема видите, кад се кроз капи кише прелама јави се дуга… А не, не, тог Бог црта дугу, свашта…

    Ко су ти „своји“ непријатељи? О чему Ви пишете? Са ким се свађате?

    Е сад посластица: НЕЧАСТИВИ ЛИЧНО. :)))))) Па тај нечастиви редовно долази у мисли, собу, седне тако, сав у црном; углађен неки Нечастиви: Добар дан г. Нечастиви Лично (презиме: Лично; име: Нечастиви). А како сте данас? Него, које су Ваше даље инструкције, обузетој особи од Вас самог, у рушењу српства? Него г. Нечастиви има ли још вас г. Нечастивих који вршљају по свету? Да ли је г. Нечастиви за кафицу, сокић. Има ли г. Нечастиви г-ђу Нечастиву. А Ви г. Нечастиви изводите вашу госпођу по неким местима пакла, дискотеке, кинотеке! Да ли је г. Нечастиви понекад нечастив, знате на шта мислим… А г. Нечастиви колико сте векова стари, пардон: миленијума тј…

    Само, знате, тај г. Нечастиви може да се појави у трошном интелекту, страху разума, бојазни схватања феномена. Хоће се рећи: у Вашем.

    Волите Сунце, јутра која се умивају њиме, волите природу, и покушајте схватити човека: возећи ауто, недавно, згазио је јазавца. Јадни јазавац. Осим што му је станиште пресекао друмом, осим што пушта ловне псе на њега, осим што пуца у њега, још га аутом гази. И??? Крив је, дакле, Бог што је створио човека, једину сметњу на планети земљи: свет би био најлепше место да човека нема: пошто га има онда је ту религија: Бог-Ђаво, односно Нечастиви, па то тако, па то овако. Овај, дакле, наш човек, експлоатише нафту, конструише ауто, и гази недужне јазавце. Или је и јазавца г. Нечастиви Лично обузео, па Јаза скочио под ауто.

    Замислите свет без човека и ето утопије: чисте реке, кљове не красе дневне собе, или рогови јелена, нема испуштања канализација у реке и мора, нема загађивања атмосфере и ваздуха, нема оружја, генцоида, стрељања људи, силовања, злочина, отимања, непавде, прељуба, пуно небо птица, нека срна пасе на, у тој замисли, непостојећем углу Кнез Михаилове и Вука Караџића…

    5
    9
  14. Сада поуздано, србско-српски речник је немогућ

  15. Такозваној Катарини:

    Јавио сам се искључиво зато што сам прозван за наводну нетачност своје тврдње о сродности појмова „паган“ и „поган“, и због тога што се позивате на Чајкановића приликом вређања православља, што је невиђена дрскост.

    Највећи ауторитет српскохрватске етимологије, Петар Скок, трвди да је реч „поган“ балкански латинитет од речи „паган“ – страна 694, загребачко издање другог тома његовог „Етимологијског рјечника“, 1972.

    Израз „поганин“ се редовно употребљава и за паганина, и за поганог – у Славонији, Лици, и Далмацији. У Црној Гори, Босни, и Херцеговини, то је углавном архаизам, а и у Србији се јавља спорадично. Ако бисмо у корпус српског језика укључили и хрватски – што је једино здраворазумски – онда се тај израз јавља и у ијекавском и у икавском хрватском дијалекту. Израз је дакле, редован у најмање три до пет српских дијалеката, а јавња се и у свим осталим.

    Толико о томе ко је овде неандерталац, односно сељак. И то је само што се семантике тиче, а о етимологији са вама не бих ни да расправљам, пошто се у то разумете још мање.

    Остадосте ми дужни за одговор на питање о Чајкановићу, али то у вашем случају уопште није изненађујуће. Блам се код вас јавља тек у сасвим специфичним ситуацијама:

    https://stanjestvari.com/2021/10/11/slobodan-antonic-ko-to-tamo-huska/#comment-173790

    Религијски део мог коментара није намењен вама, већ је критика целог српског народа, укључујући и овдашње читаоце и коментаторе, а завршно са уредништвом овог сајта, који толеришу овакво понашање.

    Ако желите да и даље поганите православље, ја вам у томе нећу помагати.

    6
    4
  16. За „Милан“:

    „Највећи ауторитет српскохрватске етимологије, Петар Скок, трвди да је реч „поган“ балкански латинитет од речи „паган“ – страна 694, загребачко издање другог тома његовог „Етимологијског рјечника“, 1972“.

    Он може бити ауторитет непостојеће српскохратске етимологије, и ништа више.

    Реч PAGANUS јесте латинска реч, стара преко 2000 година, а то што јој натурају пучко значење, превредновано, промењено, прилагођавано уступцима, клерикално, итд., то заиста нема никаву тежину.

    Како може да Вам падне на памет да реч која својим значењем надилази, вековима, хиљадама година, модерну српску лексику значењски превреднујете! Па то радите и са религијом: не можете мењати нешто што се десило: то, што се Вама, лично, не допада паганска прошлост Срба, и не само њих већ и осталих Словена, и свих осталих Европљана, апсолутно не дотиче нит историје нити истине.

    Управо зато постоје семантика и етомологија, као делови науке о језику, да се не би вршиле замене и губила изворна значења речи.

    И нико не погани православље!!!

    6
    10
  17. Молим све коментаторе да се врате теми, надам се да је свима јасно да је тема проф. Милош Ковић и његово (не)остајање на Философском факултету.

    Коментари који се не држе теме неће бити објављивани – посебно они који настављају „старе ратове“ (flame war).

    Хвала свима на разумевању,
    Александар Лазић

    10
  18. Борислав Пекић
    Као припадник СДОЈ-a је осуђен на петнаест година робије са принудним радом. Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш. Помилован је после пет година 1953. године. Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су спречавале издавање његових дела у Југославији.

    Антоније Ђурић
    Због писања против комунистичког режима, робијао је седам година у сремскомитровачком затвору у исто време кад и Стеван Мољевић који је преминуо у затвору, Ђуро Ђуровић, Војин Андрић, Коста Кумануди, Драгић Јоксимовић који је такође преминуо у затвору, отац Сава Банковић и Борислав Пекић.

    Драгослав Михаиловић
    Михаиловић је тврдио да је дошао у сукоб с Управом државне безбедности (УДБА) пошто се побунио против хапшења својих другова, који су ухапшени због политичких вицева. Након тога, један сведок је изјавио да се Драгослав Михаиловић од самог почетка определио за резолуцију Информбироа, као и да је изјавио да је Тито „амерички шпијун” и да је партија „ликвидирала СКОЈ”. Године 1949. избачен је из кандидатуре за члана Комунистичке партије Југославије, а 15. септембра 1950. је ухапшен. На Голи оток пребачен је 28. фебруара 1951. и тамо је провео 15 месеци.

    Толико о гулагу званом СФРЈ!!! Ја немам ништа против професора Милоша Ковића, како Ви/Катарина/ у вашем субверзивном маркетнишком памфлету покушавате да прикажете. Његов случај за мене је само један у низу, али ништа „посебно“, имајући у виду ко влада Србијом и ко одлучује о судбинама људи, ко хапси и пресуђује.!!! Никакав селективан приступ, кад је реч о гушењу људских права, нечовештву или злочину према било коме, никада и ни под којим условима не бих подржао ни оправдао. Хвала уредништву „Стања ствари“-срдачан поздрав….Нећу се поводод овога више оглашавати

    11
    1
  19. @ Александар Лазић

    Слажем се, али се надам да то убудуће неће подразумевати то да „неки“ имају право да прозивају „оне“ који се уопште нису јавили у овој дискусији, а да прозвани немају право да то одговоре, као што се, уосталом, то десило и у овој дискусији.

  20. @ Милан

    Јесте ли и сада остали ускраћени за одговор?

    Александар Лазић

    4
    1
  21. За „Предраг Вулин“: Молим Вас, једно је написати „…јер Ковић није никакав посебан борац за Српство…“ што је изазвало одговор(е) и питања, а, сасвим, друго ово:

    „Толико о гулагу званом СФРЈ!!! Ја немам ништа против професора Милоша Ковића, како Ви/Катарина/ у вашем субверзивном маркетнишком памфлету покушавате да прикажете. Његов случај за мене је само један у низу, али ништа „посебно“, имајући у виду ко влада Србијом и ко одлучује о судбинама људи, ко хапси и пресуђује.!!! Никакав селективан приступ, кад је реч о гушењу људских права, нечовештву или злочину према било коме, никада и ни под којим условима не бих подржао ни оправдао. Хвала уредништву „Стања ствари“-срдачан поздрав….Нећу се поводод овога више оглашавати“.

    Није лепо то што радите, баш није лепо. На страну што сте помнули неправедно осуђене а преживеле, док нисте све оне који су са метком у челу завршили као тобожни противници прогреса нове стварности или припадници четника, dakle стрељане osobe без суда, одговорности, потпуно произвољно, из обести комунистичке, и сл.

    И какав, побогу, маркетинг! Откуд то, сад, у причи. Јесте један у низу од прогоњених професора: то српска традиција врло поседује у својој архиви: наравно да ће прогањати професоре, умне људе, али оне који говоре, јогуне се, јер они су опасност по устаљену доктрину владавине. Знате, развијати умне способности значи већи отпор спрам бесмила, идеологија, религија, немогућност подвргавања замишљеним правцима моћи, итд…

    И ниједну реч нисте написали како бисте оправдали, поткрепили, изнету тврдњу. Зашто Вам је то толики проблем. Све остаје у тривијалној речитости, док стварност наставља да се урушава пред очима свих.

    „…јер Ковић није никакав посебан борац за Српство…“ – у чему би се огледала та посебност, ко је прононсира, где се очитује… ништа од свега тога, до: „Нећу се поводод овога више оглашавати“. Знате, на подао начин сте увредили проф. М. Ковића и тек тако се одјавили.

    4
    9
  22. @ Александар Лазић

    Коментатор је у свом последњем одговору имплицирао да сам негде тврдио да реч „паганизам“ није латинска, и да се залажем за називање српског језика – српскохрватским. Ето само једног примера онога на шта нисам одговорио.

    Ако је дискусија окончана, онда је окончана, и потезање исте теме, а нарочито омаловажавајућа лична прозивка, тиме није предвиђена, барем колико се ја разумем у кохезију. Ако дискутант жели да ме прозива због окончане дискусије, оспоравајући да су речи „паган“ и „поган“ сродне – о чему треба да одмах спреми докторску дисертацију – онда му омогућите да изрази те своје оригиналне идеје на дискусији коју сте претходно затворили, а не да се сваки час потеже иста тема, а да се блокира онај ко жели му одговори на прозивку. А на страну систематско троловање о „српским злочинима у Сребреници“, и о „суптилном“ називању крсне славе паганизмом-поганизмом:

    https://www.urbandictionary.com/define.php?term=Trolling

    Срби можда и нису митомани, само су, ето, малчице погани. Директно релевантно за Владушићев текст.

    9
    1
  23. @ Катарина
    Много сте и врло опширно писали о језику, мада и није био баш главна тема, са много дигресија, али добро, о језику се треба старати! Што се тиче паганизма и латинског термина, нисте поменули зашто је тај појам изједначен са појмом сељак, и који је израз био, да тако, кажемо први! Наиме, сељаци су у Риму постојали и пре хришћанства, дакле и мало дуже од 2000 година! Но, пошто сте толико о језику писали, рекло би се да Вам је он важан, што је добро и тако и треба да буде, треба да га чувамо. Зато је чудно, ваљда Вам је у жару расправе промакло, али је ипак чудно, да напишете да Ковић „иза себе баштини“, што, признаћете, баш нема много смисла! И, пре тога – „та бенефит“! Да сте употребили одвајкада постојећу и у српском народу и српском језику уобичајену реч за тај појам – корист, не би се појавио проблем с родом! Корист је та, а бенефит ће пре бити тај! Али, Ви сте против „пучког“ језика, па може бити да ово „бенефит“ звучи отменије?!

    8
    1
  24. Прогресивни мислиоци – назовите их како хоћете, прогресивисти, либерали, или социјалисти, има их са разним идентитетима – потпуно су преузели дизгине српске, и не само српске културе.

    Када се неко већ нашао у тако моћној позицији, прилично је бесмислено вајкати се због тога што ту своју моћ и практикује, због тога што те, како се изразио Владушић, „силе мрака и безумља“ једним „шутом у ду*е“ терају Ковића са универзитета.

    Владушић ту моћ назива „догмом“, и ту невероватно греши, и то на нивоу елементарне логике. Моћ није никаква догма, већ чињенично стање. Неко може да има моћ, или да је нема. Све што није прихватање тог факта представља забијање главе у песак. Препознавање легитимне моћи непријатеља, као и препознавање тога да се уопште ради о непријатељу, а не о некаквим „институцијама“, чије процедуре треба следити, први је корак у дијагнози болести српског друштва. Сама дијагноза је први корак на путу излечења.

    Сам Владушић одлично препознаје поменути проблем, схватајући да се идентитет оних који ту моћ имају, може сагледати у једном једином „лајку“ Николе Самарџића, Ковићевог екскомуникатора, који тим лајком препоручије став којим се Срби називају патолошким лажовима, односно, како се то у психијатрији каже – митоманима.

    Такозвани „митомани“ су израз клиничке психологије и психијатрије, који је у јавни дискурс лансирала хрватска пропаганда, и који се од тада употребљава за вређање Срба, и њихову систематску дискредитацију. Израз су касније преузели сви они који су искрено антисрпски настројени, или пласирају антисрпске ставове по службеној дужности. Реч се најчешће везује за број жртава јасеновачког концентрационог логора, који су проценили службеници Рајха, који су умањивали цифре службеника НДХ, а који је југословенска и српска историографија затим некритички преузела. Тиме се српски народ увредљивом фразом оптужује да преувеличава сопствене жртве, зато што цитирају немачке изворе, који умањују хрватске процене.

    Заиста је интересантно колико једна једина реч – наизглед суптилна, а у ствари вишеструко изражајан галиматијас – може одати човеков идентитет, циљеве и ангажман.

    Ковић сигурно није први који је протеран са Универзитета због тога што му се не свиђа тај дискурс, а још сигурније је да је много више оних који нису ни приступили катедри због таквог става.

    Шта је са њима?

    Није безначајно то што се Ковић сетио неправде тек када је њега „погодила у ду*е“. Шта је са свим онима који нису ни примљени на Универзитет? Сви који предају или држе вежбе знају кроз какве клике или менталне топле зечеве морате проћи да бисте уопште дошли у ту позицију. Тада им то није сметало.

    То што закон декану, који се прећутно слаже са квалификацијом Срба као „митомана“, даје могућност да „прекине прогон“ Ковића, није никаква нада и није никакав повод за оптимизам.

    То Владушић одлично зна, и зато, антиципирајући негативан исход декановог практиковања „права на могућност“, предлаже да „памтимо“ ту његову будућу одлуку – овде је памћење синоним за освету, као инструмент правде. Стање ствари у којим је Србима остало само да „памте“ зла која су им нанета, није прихватљиво стање. Није прихватљиво, ако другови професори желе ишта да промене. Како ће се „памћењем“ променити чињеница да је просрпски дискурс неприхватљив на српском Универзитету? Како ће се „памћењем“ променити не само потпуно урушавање кредибилитета Универзитета, већ и потпуни крах српске културе, економије, и угледа?

    Никако. У овом случају, памћење представља пуко вајкање и звоцање, без обзира на то ако Ковић чак и остане професор.

    Ирци су измислили далеко ефикаснији метод борбе против непријатеља. Назив му је бојкот, а практиковао се тако што се прекидала свака комуникација са оним ко сарађује са непријатељем, који би у том случају бивао остављен без икаквог легитимитета, потпуно изопштен из друштва. То је био не само начин за остваривање политичких права, већ и табање пута до ирске независности од британске империје. Уместо да се буните због тога што сте изопштени, ви треба да изопштавате своје противнике.

    Можемо ли да замислимо Владушића који бојкотује Универзитет? Можемо ли замислити чак и Ковића да то уради? Ово што обојица раде јесте управо супротно – боре се за останак на државним јаслама. На јаслама оне државе која промовише појам српске митоманије, промовише хомосексуализам, промену свести, противљење суверенизму, предају економије странцима, и тако даље.

    Има ли међу Србима наде на проактивно делање, уместо пасивног очекивања даљих догађаја?

    10
    1
  25. За „Salus“: хвала, тачно. Нико није тврдио да је непогршив. Свака нормалност и указивање на грешку, а да она то јесте, ће се прихватити. Посебно што се не лекторише текст… Мисли путују на начин како путују да писање, грамитка, постане погрешно, тј. мање важно од саме мисли. Човек ваљда јури мисли, које брзо чиле, а не павописну грешку или граматичку. Отуд лектор.

    Писац, прави, велики, кад понови исту реч на две узастопне стране, гомилу пута, није у стању, читајући наново и наново, да је уочи. Просто, такав је мозак који свој производ другачије види. Мора неко други…

    „Наиме, сељаци су у Риму постојали и пре хришћанства, дакле и мало дуже од 2000 година“! Наравно да јесу, и да је било речи о томе гомилу пута.

    „Ви сте против „пучког“ језика…“ – нико није то рекао, не мењајте контекст: пучки говор пре генерисања књижевног језика из кога су изопштени високи тонови писане књижевности. У руском то није случај, па је он отуд богатији, пунији синонимима, погоднији за фино, књижевно-уметничко, изражавање, итд.

    Пазите сад себе: „Зато је чудно, ваљда Вам је у жару расправе промакло, али је ипак чудно,“ – шта је чудно ако неко у брзини писања одговора погреши. За Вас је прво ЧУДНО па то ЧУДО резонујете, правдате, жаром расправе, али ипак ЧУДОВАТОСТ коју сте сами образложили, остаје ИПАК ЧУДНОВАТОСТ. Прилично жалосно.

    Ви, ваљда, најбоље знате зашто сте се јавили, и зашто на овакав начин.

    1
    3
  26. За „Милан“:

    Уз дужно поштовање Вама доиста није јасно да некад није било струје, телефона, пеницилина, железнице, моторне тестере, секире, шешира, ћускије, овог модерног језика, књига, итд. Са Вама не вреди дискутовати ни о томе да ли је Дунав плав! Ево, да ли је Дунав плав, како Штраус тврди или није.

    Како не разумете да идући од Голубца до кладенца у Црним шумама тај Дунав није једно те исто.

    „А на страну систематско троловање о „српским злочинима у Сребреници“, и о „суптилном“ називању крсне славе паганизмом-поганизмом“. – Зашто на страну??

    Ово заиста могу само људи најнижих моралних погледа: реч је била о стрељању ратних заробљеника, ма ко они били, за које сте Ви налазили оправдање. Срби су диван народ, ванредан, не-злочиначки, не-стрељачки, и биће још дивнији када се ограде од неколицине који пишу глупости и неистине на начин како то Ви чините. Друга ствар: суочавање са свим злочинима сопственог народа, истраживање до танчина и процесуирање истих. Само тако се оставрује нормалност и кредибилитет у тражењу правде, и истине, за сопствене, српске, жртве којих је било, током последњих векова, превише.

    Нико Вама није крив што ствари доживљавате непромењивима, без трунке сумње, жеље за дубљим значењем феномена, баз трагања, читања, у страху спрам Бога толиком да га морате, унутрашњом компулзијом, бранити и додворавати му се: зар немате поштовања према оној особи која стоји сама самцијата, која се не додворава никоме, па ни Богу, штавише супроставља му се. Не жели га као што не жели да гласа за СНС. Жели да живи без њега, слободна, самоодговорна, без ичије помоћи: ово за оне који верују у помоћ Бога, итд. Ово све, наравно, и да се прикаже да је стварнији од сопственог ока.

    И то слава па слава па слава… Па добро, слава, и славимо је сви, и славићемо је заувек, али шта је она, откуд ту: са неба пала, и она! Па пре нас постоји најмање српских 1000 година колико-толико знаних, других оквира бивства, разумевања света, непросвећене раје кметовског статуса, итд.

    Дубока би несрећа била да су Срби детерминисани, били, кроз историју, туђинском религијом, туђинским осећањем ствари, да нису били кадри изнедрити сопствену религију, налик највећим Грцима, или великим Римљанима. Срби у томе јесу успели и отуд тај моменат вреди више но читаво хришћанство. То је Србе утврдило у величини једног народа!!! Дакле, имали су развијен сопствени гениј, док им нису наметнули Јудеју и Палестину. Али, имали су они и на то одговор. То је небиблијски народ, народ који је наставио да имагинира сопствену религију и Бога.

    „Крсна слава првобитно је била празник митског претка и свих предака, и у исто време празник највећег националног бога; као што је и наш старински празник који је претходио Божићу био празник и врховнога бога и свих предака“.

    Све има у књигама само треба их, гле чуда, читати.

    Хајде да се сви опозициони Срби моле Богу и свецима са својих икона, слава, да их реше председника и његових првобораца, па да видимо исход!

    Да постоји, као што не постоји, осим у главама све мањег броја људи, Бог онда је он најодговорнији за толико страдање Срба, претрпљени геноцид, све лажи које се плету око тог народа, и коначно, крив је за најновија дешавања политичке стварности: чиме су Срби, напаћени, страдални, народ, заслужили оваквог председника и компанију??? Чиме???

    Нисте, дакле, читали ништа од новозаветне литературе, као и што се мислило!

    4
    5
  27. За Катарину
    Сасвим сам јасно написала зашто сам се јавила. Сматрам да неко ко се јавља врло често, изузетно опширним текстовима, пише тако самопоуздано о крупним питањима из најразличитијих области науке, до религије и теологије, треба да обрати пажњу на то како пише, па не видим шта је ту жалосно и какав је то „овакав начин“? Пре би се требало запитати зашто неко у бројним и опширним текстовима поучава тако много људи, придикује им и вређа их? Да се и не говори о начину! Читате ли Ви све то што пишете коментаторима и како пишете? Да није све то прилично нејасно, а можда и жалосно?

  28. За „Salus“: Вама људи доста ствари, чисто елементарних, није јасно.

    Знате ли Ви колико се данас у Србији, па Европи, па Свету, напише коментара!!! Да ли сте Ви ОБАВЕЗНИ да их читате.

    Нико Вас не тера!!! Или!? Да се не јави неко као Ви особа не би помислила да јој се посвећује толика пажња. Хвала свакако.

    То су само коментари и ништа више. Ништа лично, заиста…

    Ваше сматрање је бесмислено: дакле, ако неко није на савршенству, лекторском, приликом писања коменатара – истини за вољу толико само словних грешака се поткраде – онда он не треба да се јавља, пише. Па то је логика која не пролази испит претшколаца. Премда сте сами написали: „…ваљда Вам је у жару расправе промакло…“ – и шта ћемо сад: промакло, у жару, ужарено, схватате… али ни жар није довољан: угаснуће можда.

    Узгред, све струке, осим хуманистичких, су прилично неписмене, а причају и пишу људи, шта ће друго. То треба поправљати, дефинитивно. Ова страна је више него задовољна када јој се укаже на грешку: било је речи: доста може да се научи од других људи, обичних, не-јавних: од гастрономије, преко науке и уметности, енологије, до занатства. Само врло ступидан, сујетан и огрничен човек не усваја оправдану критику.

    Ова страна се пореди са највећима и отуд је свесна, прилично, сопственог ништавила. И нема, никакав, проблем да то каже. Дакле позиција је јасна.

    „…пише тако самопоуздано…“ – ово су ВАШЕ речи!!! Нико није, никад, написао: моје писање пршти од самопоуздања. Да ли Ви видите у шта сте себе упетљали!!!

    „…поучава тако много људи, придикује им и вређа их…“ – како неко може да помисли овако нешто: да ли Бог, или нека сила, или нешто треће, насилно приморава да се коментар ове стране чита: да се подуче: напоје са корита знања??? И ако је тако будите љубазни и кажите КО!? Никоме није на памети поучавање: уосталом ако сте већ прочитали само одбаците то и крај. Али сад ту провејава нека узнемиреност, рађање сумње, јер зашто би се неко дрзнуо што тамо неко пискара.

    „Да се и не говори о начину“! – свако бира начин за који мисли да је најбољи, не позивајући на насиље, ружне речи, непоштовање слободе, права, једнакости, без дискриминације, итд.

    Погледајте шта се пише овој особи: „„Don Quixote: „Du gehst zu Frauen? Vergiss die Peitsche nicht!” Мада, сумњам, да би и то помогло““. Да се бичује, ни мање ни више!!! И??? Где сте да то осудите? Где сте да осудите оправдавања стрељања заробљеног човека??? Нема Вас.

    Неко чудно осећање у вези свих Вас: као да је, „нека“ пчела, улетела у погелпну кошницу, па сад побуна.

    „Да није све то прилично нејасно, а можда и жалосно“? – За особу која пише – није. За друге можда јесте, то је већ изван могућности сазнања ове стране.

    И Ви, додуше дискретно, тражите да се особа сама ућутка!!! То није лепо.

  29. @ Коментатор Катарина

    Овде сам предложио да се сви јавно одрекнемо масовног убице заробљеника и злогласног идеолога злочина, који је побио далеко више ненаоружаних људи од српских злочинаца у Сребреници, и то на монструозан начин. Ваљда се риба од главе чисти:

    https://stanjestvari.com/2021/10/11/slobodan-antonic-ko-to-tamo-huska/#comment-173722

    То нисте желели.

    Што се свега осталог што сте навели тиче, уз дужно поштовање, могу да понудим ** *** *** ***** *****.

    Ако чак ни то не желите – ко сте онда ви, и шта више хоћете од мене?

  30. За Стање ствари:

    Зашто јучерашни, поподневни коментар – одговор Salus – није објављен???

    Сад мора опет да се сриче…

    Хвала

  31. @ Катарина

    Поштована,
    Проценили смо да Ваши коментари, нажалост, изазивају „злу крв“ и – чини ми се по први пут од 2013. године – наш сајт у свом важном делу коментара читалаца добија оно што смо од почетка хтели да избегнемо: препуцавање на личној основи. Кривица није, сигурно је то, само до Вас – али нека буде овако формулисано: Ви јесте најбољи и беспрекорни, али лоше утичете на остале 🙂

    И још више, бојим се да је то непоправљиво: једини услов, рекох то једном и на СС УЖИВО, за сарадњу са Стањем ствари јесте вера у ЈЕДНУ СВЕТУ САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ. Ако је то прејак захтев за читаоце/коментаторе – онда нека макар то поштују ако не верују. Нажалост, код Вас се превише пута показало изругивање према ономе што је код нас неписано правило.

    Верујем да ћете се и Ви и сви ми боље осећати ако нађете сајт чији је credo сасвим супротан од онога на Стању ствари, или макар различит.

    Свако добро, и хвала на разумевању,
    Александар Лазић

    7
    3
  32. За „Александар Лазић“:

    ОДБИЈА се формулација: „нека буде овако формулисано: Ви јесте најбољи и беспрекорни, али лоше утичете на остале“!!!!!! Нити најбоља нити беспрекорана, далеко од тога, предалеко.

    Дакле, побуна је уродила плодом, ускраћивањем гостопримства, прастарог српског обичаја. Занимљиво.

    Вама хвала на искрености: ово ће бити дефинитивно последњи коментар. Оставља вам се, свима, цео простор да се брчкате у њему, учтивим протеривањем особе разлике.

    Дакле „вера у ЈЕДНУ СВЕТУ САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ“ по сваку цену и увек, ма шта она чинила, говорила, ма како се понашали њени великодостојници, ма шта времена доносила. Исувише клерикално али зато погубно по слободу.

    Узгред, ово је био једини сајт, први, али и последњи вероватно, на коме се писало, и на коме се ова страна осећала људски. Тако људе одгуривати, на овакав начин, значи само једно: дезинтеграцију нације, културе, суштине, појма бића.

    У нади да ће одговор „Salus“ бити објављен, као и овај, последњи, отпоздравни, све најбоље, свима и хвала на дружењу.

    5
    4
  33. За „Salus“: Јучерашњи одговор није објављен, па ћете добити нови.

    Да ли сте свесни колико се на дневном нивоу у Београду, Србији, Европи, па свету, објави коментара? Да ли Вас неко тера да их, све, читате, или, пак, имате слободу избора?

    „Сасвим сам јасно написала зашто сам се јавила“. – Доста тога није, баш, јасно.

    „Сматрам да неко ко се јавља врло често, изузетно опширним текстовима, пише тако самопоуздано о крупним питањима из најразличитијих области науке, до религије и теологије, треба да обрати пажњу на то како пише, па не видим шта је ту жалосно и какав је то „овакав начин““?

    Ваше сматрање је прилично несолидно. Право човека је да се јавља колико год хоће пута, и кад год то пожели, као што је Ваше право да ни не приметите то јављање, камоли да га студирате.

    „…пише тако самопоуздано…“ – ово су Ваше речи: да ли је ова страна икад написала: моје писање пршти од самопоуздања! Није, наравно, нити пише да би оставила такав дојам, нити би, икад, стекла тај осећај да није оваквих похвала: она, дакле, само, пише, онако како разуме, и осећа, а други нека се одређују или не одређују, уопште. Дакле, Вама није јасно у шта сте се упетљали оваквим конструктом. Ви, дакле, осећате, то, самопоуздање, на Вас тако делује, вреднујете га, уочавате га.

    „…о крупним питањима из најразличитијих области науке, до религије и теологије…“ – да ли је забрањено писати о најразличитијим областима, њиховим крупним питањима, и да ли то није сасвим логично спрам академистичког, симплификованог, испрацелисаног, неинтегралног, начина образовања, који одваја неодвојиво. Дакле: стручњаштво (економски исплатљива јединка по систем тлачења и експлоатације нечијег рада) спрам интелектуализма (највиши појам о слободи и свест о укупности човекове збиље како би живот имао смисао).

    Разлог опширности, који наводите, такође је само олакшање за Вас да одмах прескочите коментар.

    „…треба да обрати пажњу на то како пише…“ – а шта ако неће да обрати пажњу, или просто не може! И на то има право. Међутим, Ви оно што сте сами приписали „жару расправе“ желите да претворите у разлог цензуре, па аутоцензуре. То је прилично ниско, неморално.

    „Пре би се требало запитати зашто неко у бројним и опширним текстовима поучава…“ -па запитајте се, имате сву слободу (само)запитаности. Нико, никог, не поучава и да нема Вас, таквих, особа би мислила да су њени коментари далако мањег домета и утицаја. Отуд, хвала.

    Опет, како се то поучава коментарима: тој аргумент би имао смисла да сте натерани на слушање, читање, али нисте. Па шта онда председник републике ради: лоботомише, да, јасно, али кад људи не би имали избор да искључе радио, тв, склоне се из простора у коме митингује, прошетају Кошутњаком, итд. Једноставо, нико Вама ништа не намеће. Разлог Ваше репулзије, побуне, је чисто лични.

    Узгред, осим хуманистичких наука остале науке су прилично неписмене. То треба мењати и унапређивати, под тачком хитно. Али Ви спочитавате да неко ко није савршен у познавањи граматике, лекторски universale uomo, ко прави грешке – иако их разумете на начин ужарености – премда бенигне по суштину казаног, не би требало да се јавља: до ког часа онда? Док се не вине до савршенства филолошке сложености? Или ни тад? На шта то личи, ево реците. Пошто неко није перфектан оратор, писац, то га лишава права мисли и саопштавања. И највећи писци су лекторисани, сасвим природно.

    У вези вређања: није познато колико сте упућени у целу причу. Нема псовки, ружних речи, позива на насиље, цензуру, што је са друге стране, све то, долазило. Чак се пише МИ. Дакле, Србија је прилично, друштвено, идеолошки, подељена. Свако утерује своју барку у ону луку у којој ће мишљења, ставови, погледи, бити већ априори усвојени. Али то није Србија у укупности, нити решење трагике у којој егзистира. Овде се десило нешто што врло импонује, а то је један вид побуне на начин кад пчела улети у погрешну кошницу, па се сви труде да јој покажу пут напоље.

    Овој страни се гостопримство, прастари српски обичај, перманенто ускраћује. Цитирају се, велике, књиге у којима се каже да кад се пође код жене треба понети и БИЧ. Па одмах затим изражава сумњу да би и бичевање помогло. Молим Вас…

    „Да није све то прилично нејасно, а можда и жалосно“? – За особу која то пише није, а за друге – то већ излази из могућности оквира сазнања.

    Коначно, ова страна ће увек прихватити опаску на грешку за коју се испостави да то јесте, како се не би поновила, и како би језик бивао, још, бољим. Нико није безгрешан, посебно у писању, а да му, притом, то није основна предилекција.

    Овој особи је поглед упућен ка најбољем што је европска, те српска, култура изнедрила – отуд је свесна своје ништавности и просечности. И нема проблем, као што видите, да то каже!

    4
    6
  34. Треба ли да пишем специјалну молбу да се објави деманти да нисам починио кривично дело, или треба да напишем масним словима напомену да је то ДЕМАНТИ?

    Ево, масним словима – мој претходни коментар, послан у 5. новембра 2021. • 19:50, јесте ДЕМАНТИ у значењу да никада на овој дискусији и на целом сајту Стања Ствари никоме нисам претио, а за неке друге дискусије и учеснике у њима не знам, нити за то могу бити одговоран.

    Објавите ова два коментара, и више се нећу јављати, то је овде, изгледа, рискантно.

  35. @ Милан

    🙂

    Неће Вас нико гонити кривично, не брините, за све коментаре на сајту одговарам ја 🙂

    А не могу да пустим одговор госпођи Катарини јер се она „одјавила“ са сајта, није поштено да јој се одговара кад није ту.

    С најбољим жељама,
    Александар Лазић

    ПС. Ако се и даље плашите да бисте могли заглавити затвор – слободно напишите још неки деманти, само у уопштеној форми, без помињања оних који су отишли са сајта…

  36. Аха – уопштено!

    Извињавам се што сам био нефер према „онима“ који ме „уопштено“ називају човеком „најнижих моралних погледа“, који још није чуо за електрицитет, пати од симптома шизофреније, компулзивних поремећаја, а усто је и кукавица и удворник, и уз све то поштује онога ко је најодговорнији за Јасеновац, што, како без уопштавања сазнадосмо, раде уосталом сви хришћани. Онима који су ми, након тога, уопштено, прикачили и кривично дело.

    Нисам знао да сам требао редакцију „уопштено“ да питам зашто је све то објавила, нарочито ово за „насиље“.

    Што се тиче „затвора“, одговорићу и ради читалаца – не иде се у затвор због ових поганлука, али се може добити неколико саслушања, с*ебаних неколико дана/месеци, можда чак и привођење ако се службена пошта „загуби“.

    Што се тиче „правног савета“ да се у том моменту уздате да ће неки Аца да настрада уместо вас, саветујем да га свако избегне. То да ли ће он да надрља, вас се уопште не тиче, и не треба да вас се тиче.

    И друго што нисам знао јесте да треба да се „одјавим“ са сајта, да би неко престао да по мени уопштено се*е на дискусијама на којима се нисам ни јављао, а тек нисам знао да то треба да урадим два пута, да бих се стварно „одјавио“.

    Ево сада и друге „одјаве“.

    3
    1
  37. Ако може без ускрћивања коментарисања.

  38. @ Dragan Nastiasijevic

    Ако може без ускрћивања коментарисања.

    Не „ако може“ – него МОРА без ускраћивања могућности коментарисања. Наравно, правила се морају поштовати, па и наша Правила коментарисања.

    Пишем ово јер вам је ово ПРВИ КОМЕНТАР који сте уопште послали нашем сајту, а залажете се „да се не ускраћује право коментарисања“?! Јесте ли сигурни да сте на правом месту?

    Александар Лазић

Оставите коментар