Слободан Антонић: Ко то тамо хушка?

Дежуловић, Грухоњић или Бешлин заборављају да су говорни акти саставни део чинидбе: чим се поручи „Српска је геноцидна и не треба да постоји“ тиме је већ отпочет акт агресије и дехуманизације

Слободан Антонић (Фото: Медија центар)

У уторак је на сајту телевизије N1-Србија објављен коментар Бориса Дежуловића у коме он изједначава Републику српску са НДХ, а за патријарха Порфирија чак каже да је, у тој паралели, гори од Степинца (овде).

Реч је о познатом низу дисквалификација: 1. у Сребреници је извршен геноцид; 2. злочин је починила војска РС; 3. Република Српска је, онда, геноцидна творевина; 4. и НДХ је држава геноцида; 5. дакле, НДХ=Р. Српска.

Фото: Фејсбук страница Град Бања Лука

Консеквенца оваквог закључивања је ова:

  1. Сваки нормалан човек је против НДХ;
  2. Сваки нормалан човек треба да је против Р. Српске;
  3. Р. Српску треба укинути.

Сличну паралелу Хрвати праве и са Републиком Српском Крајином. Истог дана кад је објављен Дежуловићев чланак, и Жарко Пуховски, омиљени зг. филозоф Круга двојке, дао је следећу изјаву:

„Тзв. Република Српска Крајина има на овим просторима сличности само с НДХ. Извана доведено, без икаквих демократских категорија, злочиначки режим који је требао пасти. Но како се у Хрватској тугује за људима који су без суђења побијени на Блајбургу, тако у Србији тугују за људима који су истјерани из Крајине или тамо поубијани 1995“ (овде).

Прављење оваквих паралела – РС=НДХ, и: усташе побијене у Блајбургу = жене и деца побијени у Олуји – има двоструку функцију: 1. нормализује се НДХ, а Хрвати се ескулпирају због геноцида над Србима; појмовно се нацификује Р. Српска, а ретроспективно оправдава уништење РСК и протеривање Срба из Независне Хрватске 2.0.

Нека је особа А мучила и убила дете, а особа Б колима, пијана, улетела у излог самопослуге, па су обојица у затвору. Онда ви кажете: А и Б су исти, јер су обојица затвореници.

Да, у неком смислу А и Б су исти, али то што су они урадили није и не може бити исто. Сребреница је била осветничко стрељање заробљених непријатељских војника, каквих има готово у сваком рату. Рецимо, Тито је стрељао заробљене Италијане, а Коча Поповић четнике (у једном тексту написао сам да онај ко за Младића каже да је ратни злочинац то исто мора рећи и за Кочу, и обрнуто, онај ко за Кочу каже да је херој то исто мора да каже и за Ратка Младића; то се није много допало ни једнима ни другима, па су ме својски напали, али grosso modo то је некако баш тако).

Слободан Антонић: Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац

Но, НДХ није вршила никаква осветничка стрељања ратних заробљеника, већ систематски покољ жена, деце и свог другог цивилног становништва међу Србима. НДХ је имала систем логора смрти за масовно истребљење Срба, Јевреја и Цигана, то је радила четири године и успела да зверски побије на стотине хиљаде људи.

И ви сада изједначавате НДХ са РС или РСК? Па то је стварно монструозно – нехумано, увредљиво и лажљиво.

И, што је најзлокобније, ратнохучкачки. Јер, проглашавати РС геноцидном творевином значи позивати на њено укидање. А свима је јасно да тај народ тамо то неће да дозволи. Српска се не може укинути без новог рата. Зашто тако причате?

С друге стране, и раније је бг. грађанерија ружно говорила о Српскојпонављајући мантре бошњачког и хрватског шовинизма. Стога су ТС називали: „Република Шумска” и „Шумски Рајх настао на геноциду” (Петар Луковић овде) „гнусном Караџићевом државоликом крастом”, „гломазном цркотином, разјапљеном насред пута”, „’Розмарина бебом’, прекомандованом из пакла међу живе људе” (Теофил Панчић овде), „ентитет настао на терору и геноциду“ који, „док постоји, тражиће нове (жртве)“ – јер „звер је увек гладна крви“ (Миливој Бешлин овде), у РС су 1992-1995. „Срби починили скоро све масовне ратне злочине”, јер је „успостављање РС једино било могуће на злочинима”, па је РС створена „серијом геноцида и етничких чишћења од стране Војске РС и уз подршку Београда” (Милош Ћирић, овде) итд.

Ово Дежуловићево бљување по Српској на београдској N1 телевизији само је део најновијег таласа делегитимације и дисквалификације РС, као и оптуживања Србије да и даље чини геноцид (!?).

Борис Дежуловић (Фото: Н1)

Тако смо у понедељак читали Динка Грухоњића који поручује да је „Србија крива јер чини продужени геноцид“ пошто „у Србији, 26 година после (Сребренице), и даље траје геноцид, злочин државе, у својој последњој фази – порицању“ (овде). Ми смо и даље у истом рату из 1995, објашњава Грухоњић, који „траје и данас, и трајаће сасвим сигурно и у генерацији већине деце у Србији“.

Као што је то протумачио Андреј Николаидис, „геноцид у Сребреници није био никакав изоловани инцидент“, већ „крешендо брижљиво планираног и спроведеног злочиначког потхвата“, чији су саучесници они који су „тенкове засипали цвијећем“:

„`Наши православни` су четири године палили, клали и етнички чистили по Босни, да би на крају починили геноцид у Сребреници. … Нити један човјек због своје припадности једном народу није крив за злочине које су припадници његовог народа починили. Онда, пак, када се упусти у релативизацију или негирање тих злочина, он, својевољно и при пуној свијести, постаје саучесник у њима“ (овде).

Дакле, ко каже да у Сребреници није био геноцид, тај аутоматски постаје саучесник геноцидаша. Пошто је у Србији таквих огромна већина – сви смо ми криви. „У Србији само камен није крив“ – лепо рече председник Хелсиншког одбора за Војводину.

Андреј Николаидис (Фото: Јурица Галоић)

Или, како за грађане Србије каже Динко Грухоњић:

„Сви су они не само знали, већ и одобравали. (…) Нема хепиенда за друштво које је ћутало од 10. до 19. јула 1995. године. И које упорно ћути ли ћути, до дана данашњег. … бајстендерси. То су они који ништа не чине него само посматрају. Док им низ улицу промичу камиони натоварени људима чије су руке везане жицом. Нож, жица, Сребреница. Нема ту хепиенда“ (овде)

Они нам, дакле, поручују да смо, ако не признамо оно што није, ако не кажемо: Сребреница је геноцид и РС=НДХ, е онда смо сви ми саучесници у злочину, онда смо геноцидаши, онда за нас нема хепиенда. Они нас систематски фашизују, и Републику Српску, и распету РСК, и сада целу Србију, плашећи нас етикетама „нацисти“ и „фашисти“, траже да напустимо наше сународнике у РС, да мирно посматрамо како бошњачки шовинисти укидају Српску.

Сатанизација Српске као „геноцидне творевине” реално је позив на њену ликвидацију упркос легитимитету који произлази како из међународног права (Дејтонског споразума), тако и из демократске воље њеног становништва.

Карта: РТВ

А тамо у БиХ где нема РС, данас више нема ни Срба. Баш је чудан тај „геноцид“ после ког у РС има 17% Хрвата и Муслимана, наспрам само 2% Срба у мултикулти ФБиХ-у.

Дежуловић, Грухоњић или Бешлин заборављају да су говорни акти саставни део чинидбе: чим се поручи „Српска је геноцидна и не треба да постоји“ тиме је већ отпочет акт агресије и дехуманизације – који се, када је реч о хрватском  или бошњачком шовинизму, по правилу завршава протеривањем и геноцидом.

Док се, формално, глуми антиратна настројеност, хуманизам и људскоправаштво, заправо се вехементно хушка на нови етнички рат и на рушење мира и поретка. Република Српска смета хрватском и бошњачком шовинизму као препрека за Die Endlösung („коначно решење“) „српског питања“ западно од Дрине. Зато толико бесова на њу.

Оно што сваки пут изнова запрепашћује јесте да најогољенији бошњачко-хрватски шовинизам цвета у сред Београда. У прошлом тексту сам се запитао како наша опозиција, с таквим медијима какав је N1, мисли да сруши Вучића. С текстовима Бориса Дежуловића? Динка Грухоњића?  Изјавама да је „суд рекао своје“ о Сребреници, и да више ту ми немамо шта да коментаришемо? Позивањем да се призна, па да кренемо у будућност?

Послератно окупљање припадника 28. дивизије АРБиХ (Фото: Надим Грабовица/Кликс.ба)

Шта је с вама? Погледајте само шта нам ти душебрижници причају, док нас хорски уверавају да лепо све признамо, па ће нам можда и опростити што су нас тукли. Јесте, кажу, не постоје геноцидни народи, само појединци, али онда одмах веле: ћутали сте 11. јула 1995, гласали сте за Слобу=Хитлера, тенкове сте испраћали цвећем, и даље волите геноцидну творевину Српску, идете у цркву код злочиначких попова-топова-лопова… Па стварно, у Србији само камен није крив!

Колико год да се посипамо пепелом, колико год да признајемо и оно што јесмо и оно што нисмо урадили, код таквих душебрижника за нас нема милости. За њих ћемо бити добри једино кад престанемо да дишемо – а можда ни тада.

Зато – РС није геноцидна творевина; нбгус; и готово.

Текст је пренет уз дозволу редакције „Правде“

Опрема: Стање ствари

(Правда, 8. 10. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

37 replies

  1. Па и да нестану сви Срби вероватно би орали, уништавали и палили земљу, тргове, улице, по којима су они корачали, вероватно би онда замрзели и ветар који им, однекуд, доноси мирис (за њих: смрад) српског народа, све док не почну и своје мисли мрзети које их прогањају тим „ужасним“ људима: и да убију човека, и да спасу човека херојским чином, или да учине напрадак у науци, спорту… дакле за истоветан чин… заувек ће оно српског бити, у позитивним стварима, нижег реда, истовремено у негативним највишег реда, у паралели са другим европским народима. Ствар је опасна, и озбиљна, али утолико умирујућа што им се, још увек, одговори. Тешко је борити се против лажи кад је она најгласнија, пуцајући са савршене позиције блиског домета, док истина мора да тражи најситније рупе како би оживела, али као лептир смртна, и да рачуна са неправдом: тзв. интерпретација истине.

    27
    3
  2. „Како наша опозиција, с таквим медијима какав је N1, мисли да сруши Вучића?“

    Никако – јер уопште ни не намерава. Нити за тиме има икакве потребе. Зато и гостују на Н1, а не предводи их Коштуница, већ Ђилас.

    Када буде требало да се обави неки прљав посао, после којег ни Дунав и Сава не могу да те оперу, наћи ће неког новог Коштуницу, којег ће „жути приморати“ да сарађује са Хагом, индустрију баци у старо гвожђе, ратосиља се излаза на море, а војску онеспособи. После прљавог посла „жутих“, „проруси“ се враћају назад на власт.

    За тако нечим сада нема никакве потребе, барем не колико ја видим.

    Једино ме помало чуди Антонић, који, у својим годинама, и даље верује у Деда Мраза.

    24
    6
  3. @Катарина

    Ах какав заводљиви (за Голеш планину) коментар — као да је ауторка у овоме на страни истине, а не ратнохушкачке пропаганде садашњих CNN деривата?

    Док су њени „сребренички“ коментари на СтСт ****** пример пропагандног роварења управо на идеолошкој линији коју следе антисрпска пискарала споменута у тексту.

    21
    4
  4. Антонићеви текстови постају толико предвидљиви, да се све мање налазим у чуду кад погодим шта ће писати у другом пасусу ниже. Мало ми је, или мало више, пун куфер српских аналитичара, који, оно што би, за живота, видео и Реј Чарлс, цеде натанко по папиру, к’о Мејра кадаиф, и нуде као резултат систематског прегледа – ниво антитела на усташтво нам је низак, витамин Д још гори, јер не гледамо сунце, па смо, сходно томе, рахитични. Ета серјозна? Шта је циљ оваквог текста и коме се Антонић обраћа њиме? Мени, и већини других читалаца ових страница, не мора. Каквог ефекта принашају ове кривосрастајуће, зеватељно-произвађајуће анализе које, по хиљадити пут, нуде закључак да нас, скоро без изузетка, Не-Срби и Полу-Срби мрзе тек што постојимо, док им професорове бројне, бивше, колеге из алтернативне Србије, с трибина аплаудирају, додају пешкире, а повремено и улазе у игру да их замене? Шта, ми као не знамо да је духовити Борис, по београдским кафанама, а богме и новинама, годинама, „с осмехем на лицу“, пунио своје усташке батерије? А какве ће друго? И сад су криви сви ти Сабахудинићи, који не раде ништа до свој пос’о? Што, драги нам професор, за промену, не узбурка јавност неким скандалозним текстом, па уместо ових црвених „овде-овде-и-овде“ линкова на прошлост, не постави празан плави линк на будућност, под којим би стајала анализа на стање у Србији након што су, ови ломброзовски Дежулаидиси, а на, рецимо, професорову(?), иницијативу, били по слову закона обрађени, осуђени, протерани, забрањени, отпуштени.. шта већ коме следује?
    Уместо тога, он се једном руком посипа прстохватом пепела, а другом, нетом из шерпе с млаком водом, испира главу, а све односно текста, у коме каже, да је, у Антонића кући, мајка увек говорила, како је, „Коча одувек био некако наш“.
    Где је анализа на понашање Антонићевог, још од другосрбијанских времена, врлог пријатеља, и Грухоњићевог имењака, Ћирјаковића, коме професор има обичај тепати „Ћиро, мајсторе!„, а који се, откако се мало убуцио на муфтијином ражевом лебу, углавном бави рекалном спелеологијом, па Вучића гледамо како, повремено, у Надаловом маниру, намешта панталоне, и, погледујући уназад, шапће: „Ћиро, смири се мало“? Антонићев та-та-та-ти-ра другар Ћира, не избива с Марићевог канабета, где, наједен, сеири о „општинском геноциду“ у Сребреници, и износи експертску агрокултуларну анализу о копривама на пасјим хумкама, из времена кад је вртео ђеврек у CNN-овом возилу. Прва је љубав … Онда то још мало зачини с афричким паралелама, за које је такође шофер-експерт, па се питам да му певаљка Сандра није украла надимак? Нек и њему неко нешто украде, јер су термини *аутошовинизам и случајни Срби, настали пре Ћире, он их је само први рабио мало јавније и чешће, док није преузео ауторска права. Што рек’о Халкокондилас, „то поуздано знам“, нарочито за овај потоњи термин. Своје колеге, новинаре, од којих су му неки намештали послове, да се мало скине жени с грбаче (нажалост, не из доги-стајла), као госте у студију, Ћира сад, неретко, части речима на којима му завиди и пвви у вадикала. Коме такво понашање више иде на руку, Србима или овима што их Антонић на филе сецира, питање је то? И сад ми, тобож, треба да се саблажњавамо што Динго пас режи с позицијa универзитетског професора, такорекућ Антонићев колега.
    Некоћ бих рекао: „Професоре, умете ви то и боље“. Сад видим да не може.

    46
    16
  5. За „Don Quixote“: као да бол никад неће престати… Ви нисте, чак, у стању убедити ниједног човека да је живот леп. Себе поготово.

    Интерпретација: забрана ПОГУБЉЕЊА у међународном праву датира из 60-их година 19. века: Абрахам Линколн тај облик понашања прогласио је међународним безакоњем, кршењем закона на које цивилизоване нације гледају са ужасом и тај чин заслужује најстрожу одмазду. Где је Линколн а где сте Ви.

    Ни за 10 живота, никад, особа као што сте Ви неће се помакнути са мртве, губитничке, тачке.

    Осудите већ једном стрељање ратних заробљеника! Стрељање заробљеног човека ко год он био, а осудите џелате ко год они били. Хуту народ Руанде, Јапанце и Кинезе, Хрвате, Немце… Пуцање у везаног човека или прислоњеног уза зид, заробљеног, разоружаног…

    Ви се логички понашате као ови горе у тексту: не може бити читав народ крив што је неки појединац или група људи из његовог корпуса починила злочин, али Срби су, ипак, сви криви.

    Осудите право џелата да узима ствар у своје руке и одузме неком живот без истраге, суда, пресуде! То је антидржавно, антихумано, кукавички, изванумно.

    Ниједан Србин, нити било који други припадник било које нације, нема онда право да се жали, тражи правду, за стрељање сопственог народа, ако исти чин оправдава. Па Срби су стрељани, преклани, народ. Кад дође до рата стрељања се дешавају, али она морају бити кажњена, од њих се мора оградити сваки нормалан човек. Не стреља храбар већ кукавица. Где сте читали да је Ахилеј стрељао људе: у борби је побеђивао.

    За рањеног Немца СТРЕЉАНО је 50 СРБА, за убијеног 100 СРБА. А где су то Срби стрељали Немце: са Нојбахером су у Сремској Митровици делили храну чак и они који су имали најскромније пакете делило би све и са њим. Нојбахер се није могао начудити нити надивити. Е то Ви не разумете, тај витешки импулс Срба, херојски, тај унутрашњи осећај да се удара на јачег.

    Генерал Лазаревић, поменуто је било више пута, је сваки злочин својих војника пријављивао вишој, надлежној, војној, инстанци. Да није био цинкарош или частан официр??? Нормално да ће пријавити јер то је војна, официрска, доктрина, људска коначно; даље: ти изроди каљају углед и нарушавају дисциплину војске као такве. Неки војник украо, силовао, стрељао цивиле или заробљенике… па ко то да правда.

    Кад сте јуначина, притом антихришћанин, опоменут од самог портала за вређање и псовање, заложите се јавно за те тезе, напишите књигу: знате ли колико ћете бити на слободи. Тридесет и једну годину Србија тоне, пропада, нестаје, губи нити са традицијом и културом, њен народ регресира умно, интелектуално, културолошки… а нигде јунака, тих, вајних да (по)стрељају одговорне, ма једног бар, осим по малим порталима где им ни Краљевић Марко није до ногу: ту они господаре, све би они то очас посла. У стварности човек, ипак, осети зиму кад је напољу -10.

    10
    25
  6. @Катарина

    Ах, прочитани сте госпођо коментаторка (или господине?) узалуд врдате.

    При том под „прочитани“ не мислим на читање Ваших километарских самопонављајућих солилоквија (читање више од једног би била форма самомучења) него правца у коме вербална дијареја истих тече.

    А тече на воденицу грухоњићко-CNN типа рекламирања подразумеване српске кривице за удвадесетостручен ратни злочин и слива се у исти млаз антисрпске пропаганде. (Написао бих см*адни млаз али не да цензор 🙂

    Пропаганде тако сирове и лажне да је још 1992-ге један часопис у Енглеској назвао Србе Црнчугама новог светског поретка. Тиме није хтео увредити ни Србе ни Црнце, него је сажето назначио расистички карактер ондашње америчко-западноевропске (дез)информативне харанге против свега српског. (Гле чуда, после неколико година часопис је био угашен, то јест, забрањен)

    Пропаганда никада није у служби истине, него напротив, служи се лажима и подметањима да припомогне, у овом случају, ратно-освајачке пројекте које спроводе господари једног војно-индустријског комплекса и помоћних структура.

    Аутори часописа „Живи Марксизам“ су схватили подмуклост инфо кампање док се ратни пожар још није сасвим разгорео, а ево неки закаснели домаћи помагачи кампање, иначе наивно-незнавени душебрижници, и то ћирилично-пишући, су у мраку сопствених заблуда чак три деценије касније.

    И тако, ратови прођоше али пропаганда и њени одјеци још трају.

    Потенцирање предимензионираних размера догађања у једном ратном дану 1995-те ево и после скоро три деценије само служи да одржава у потпирује ватру адске мржње (некада српског) народа муслиманске вере против својих православних суграђана (некадашње браће).

    Промотери међунационалне и расне мржње су злочинци против човечанства, истина, без испаљеног метка, али са лавином мржњехушкачког отрова. Као такви они и њихови помагачи би требали одговарати пред међународним судом правде да такав постоји.

    27
    3
  7. Говорни чинови, седма функција језика…

  8. @Катарина.. висока, лепа, плавоока паганко, из бајке Огледалце, огледалце моје, сестро Српкињо. Засигурно знате ону о уласку у погрешан воз и успутним станицама. Е ви сте једна од оних која је погрешила и перон, тако да су сви ваши закључци о догађајима у Сребреници погрешни. Изгледа да вама није познато да заробљене ратне злочинце нису стрељали војници Српске (а ко год да јесте чин је за осуду, и, под околностима, ништа више од тога), јер за то нема нити једног јединог доказа, чак ни у тзв. трибуналу у Хагу. Једино што има је премиса тамошње „господе“ с перикама, и у тогама, да „није имао ко други“ (иако су и novacula Occami, и хеуристички принцип непознати праву), те једно, једино „сведочење“ потврђеног умоболника, наводног извршиоца, коме је „униформа“ војске Српске била трећа по реду. Да није тако, своје резерве на ту трагикомедију, не би обзнаниле и неке хашке судије, којима је, и поред вишедеценијског, лукративног седења у топлогу#ним фотељама, потоњи опиљак савести јавио да би, ако ништа друго, било лепо да дају издвојено мишљење, а које је у несугласју са наводима тужилаца и вишеструким пресудама.
    Ви сте, у неутаживој жеђи, да тек надвисите осредњост, не само растом, можда и направили добар посао, но, у толиком расплинућу, да се умом покрије све и свашта, нисте ни прва ни последња која је јуфку отањила до зјапних рупа, па је ваше резоновање постало неслободно, copy-paste, онакво каквим гомила других интернетуалаца, и млатиглогињаша туђом алатаком, годинама запи*ава етар, па кад их западне танак лед, гледају како да се, одвећ пузећи, дочепају сигурности, а она увек лежи у некој гомили, у немуштом позивању на законе и обичаје, цивилизацијске вредности, хуману, покоју пригодну легенду, која и сама клеца, подупирући танконоги наратив, а крешчендо углавном затутњи ударањем на облик носа оног коме се пришива ваш лични недостатак храбрости.
    Ви сте удробили много неспојивог у аутожитије, па стално морате да мућкате, не би ли оцат и зејтин опстали као једно. Већ сам рекао да ни ви, нити било ко други, нема правних доказа, на које се радо позивате, а којима би се, макар и атомска, групица, војно-устројених Срба, ван сваке сумње, означила као некаква која се огрешила о обичаје рата и припадајуће јој конвенције. Но, ви би, ипак, да, и поред очигледног непознавања материје, судите, упорабом емоција и пренадуваног ега, мислећи да је право на мишљење истовремено и правни аргумент. И то појак. Отуд и ваш, ничим изазван, али одвећ присутни, вапај, за нечије туђе оспољење храбрости и поштења, означавањем чина стрељања као кукавичлука. Ма ајде, још само да и вама дају светосавску значку другог реда, па да с комуно-Вучелом одете на каву.
    Ваша крхка женска нарав (ма каква оштроконџа мож’ бити да сте) не зна ич о рату, као основном мушком начелу, па се, сходно томе, и ван Сребренице, не може другачије ни протумачити ваш став да „не стреља храбар, него кукавица“. Стрељање злочинца је чин који итекако захтева храброст, јер је, на крају, метак у мушко, солдатско срце, симбол честитог опроста, и данас је исто што је некоћ била звијук сабља иза врата, брза и безболна смрт, витешки чин. Није ваљда да никад на филму, или писаној форми, нисте видели како, један војник другом упућује последљу молбу „Please, make it quick“? Кама у дечији гркљан и мајчину утробу то није, ни данас ни онда, једнако као што нису ни вешала, електрична столица, душегубке и маљеви, ломаче и черечења. То не спада ни у кукавичлук. А не спада ни у српску ратну историју, чак ни на њене мрачне странице. Ко год да је стрељао муслиманске бојовнике у Сребреници, и поред факта да је то учињено мимо пороте, и као такво је, како казасмо, за осуду, послао их је, на рапорт Господу, на начин, на који, гро стрељаних, није удостојио своје неузрасле жртве из Кравица, као једноимена страдања целог српског Подриња. Све жртве су у метафизици исте, али, валери који је надилазе, су у броју, те роду и начину на који су жртве скончале своје животе, и у одговору на питања који су разлози томе и јесу ли крајње жртве вине или чисте пред лицем Свевишњег. Ако би смо се руководили претпоставком да је свако пуцање у ненаоружаног противника кукавичлук, онда би и Обилић и Принцип били исто што и Амон Гет.
    И кад смо већ код, како ово рекосте, … цивилизованих нација, и позивања на Линколна (о коме изгледа, такође, слабо шта знате)… Један од идејних твораца данашњих ратних „конвенција“, американски цивилизовани херој и легенда, генерал Ајзенхауер, поткрај оног рата, оставио је, на великој голој ледини Ремагена, више од пола милиона немачких заробљеника. И док су се њихови надређени углованом њихали по вешалима Нирмебрга, тај луксуз није допао овим несрећницима. Стари Ајк их није послао кући, како филмови министарства истине приказују, а није их ни, „кукавички“, стрељао. Оглушујући се о све позиве на Женеву, и друге трице и кучине, свемоћни генерал их је, једноставно, на запрепаштење својих подређених, оставио да, под отвореним небом, годину и по дана, у мукама, и са једним, једва за под зуб сувим „оброком“, умиру од глади, хладних ноћи и дизентерије. Од кише су се бранили поцепаним блузама, голим рукама копајући тунеле, у којима су се крили од мраза, а који би се, опет, често урушавали, затрпавајући живе заробљенике, што су се, на живот и смрт, борили с хордама пацова капиталаца, где су победници јели живо месо побеђеног. Генерал, и будући американски председник, се није много узбуђивао, руководећи се идејом да је и такав „третман“ бољи него онај какав су имали логораши по Аушвицима. Ето, тек толико да вас подсетим, да каткад удахнете, одбројите, или се лупите дланом по устима, пре неголи опет загаламите на кукавичлук. Где је Ајзенхауер, а где сте ви?

    43
  9. За „Don Quixote“: „Ах, прочитани сте госпођо коментаторка (или господине?) узалуд врдате“. Ви сте као гомила оних који тврде да је Андрић Хрват, Тесла такође, итд. Сви су они знали боље од обојице ко су они били. Замислите Ви знате боље од Андрића ко је био Андрић, човек интелектуално превисоке освешћености. Вас „сврби“ разлика и показујете унификујући дискурс.

    Вас баш брига за стрељаног човека: рат се деси и све је дозвољено: такве монструозности не могу да провире из мочваре у којој ни жаба нема. Осудите стрељање заробљеног човека, већ једном!!!

    „А тече на воденицу грухоњићко-CNN типа рекламирања подразумеване српске кривице за удвадесетостручен ратни злочин и слива се у исти млаз антисрпске пропаганде. (Написао бих см*адни млаз али не да цензор“. Заиста перфидност и нечасност какве нема: фаза САМОЛАГАЊА као вид превазилажења САМОМУЧЕЊА. Написано вам је 100 пута да онај ко се не огради од злочинаца идентификује се са њим: читава српска јавност – интелеркуална, политичка, грађанска, национална – је осудила сваки злочин (оно што је злочин по дефиницији и праву), па и Сребреницу.

    Али Ваше писање иде у прилог пропаганди сваке врсте: замислите када би јавност Србије правдала злочин, па и Сребреницу, колико би држава Србија постојала: не можете бранити неодбрањиво: такве државе се укидају. Неко је „упрскао“ ствар и треба да се то разјасни. Сребреница не може бити геноцид ни у највећој фантастици, Сребреницу је неко наручио, организовао, подстрекао, е да би је натурали као општу парадигму српског народа: тамо се десио ЗЛОЧИН СТРЕЉАЊЕМ/А ратних заробљеника, који се мора истражити до у најстиније детаље. И каква је то наивност посреди: па свако је знао интерес и ставове Запада који су чекали стицај прилика: ако се узме као правна, војна, реалност стрељање ратних заробљеника онда то није довољан разлог за укидање Српске, дакле за агресиван однос према њој и Србима, али ако се уметне оно геноцид, са консеквенцом геноцидне творевине, е онда се може настојати ка укидању и репресијама највишег реда.

    Нажалост Вама то није јасно јер сте ви јуначина унутар своје собе из које чим изађете схватите сву маленкост, небитност, немоћ за промену и утицај на велике токове српских, европских, светских збивања.

    „И тако, ратови прођоше али пропаганда и њени одјеци још трају“. Наравно, кад поделите противницима најбоље карте, штихове: па да се није десила Сребреница, за шта би се ухватили!!! Немогуће је да Ви увидите грешку која се десила и због које трпе сви Срби. Али грешку треба разобличити, истражити: шта ако су неке особе добиле велики новац да организују тај злочин: а Ви их браните. Кад обичан човек, неупућен, гледа са стране, из даљине, анализира, неки грађански рат: једни су се витешки борили, а други користили најнеморалнијим чиновима: на чијој ће страни бити: схватите, коначно, борбу за интепретацију, за „симпатију“. Срби су поражени медијски, пропагандно!

    „Потенцирање предимензионираних размера догађања у једном ратном дану 1995-те ево и после скоро три деценије само служи да одржава у потпирује ватру адске мржње (некада српског) народа муслиманске вере против својих православних суграђана (некадашње браће)“. Кад не дозоволите догађај, злочин (пошто се деси онда га осудите и моралне наказе, убице, силоватеље, кољаче, лопове… прокажете) кад нека власт не дозволи корупцију, кад председник не дозволи директан контакт, сусрете, са људима из криминалног миљеа, када пажљиво пере новац кријући рачуна или исти на рачунима других, онда сте МИРНИ и БЕЗБЕДНИ!!!

    Па нису Срби идеалан народ у укупности, ниједан није: постоје и ЛОШИ Срби: ако би се судило по подршци, вишемилионској, актуелном режиму највеће лажи и праваре, лоботомије која напада и са паковања кафе, па какав је закључак, онда: какав је то народ, какви су ти који гласају за њега: да ли бисте, сутра, бранили, на пр., Вулина само јер је Србин, или Мартиновића, С. Малог…. Зашто, упорно, браните злочине и зашто изједначавате, уопштавате, кад је то немогуће: није српска војска ЈЕДНО, недељиво: МОНАДА: у оквиру српске војске дешавало се све оно што се дешава и у свакој другој, када дође до рата: неко побегне из ње (рата), неко сарађује са противничком страном, денунцира, зарад сопственог интереса, неко прода оружје другој страни, неко силује, неко убије, неко украде, неко се напије на положају, неко не очисти оружје… Наши преци су подржавали комунизам, изјашњавали се Југословенима, протерали Светог Саву, неки и данас држте Титину (Титову) слику на зиду. Наши (Срби) су али су грешили, били заведени друштвеном једнакошћу, братством, јединством, и зашто их бранити, мимо истине.

    „Промотери међунационалне и расне мржње су злочинци против човечанства, истина, без испаљеног метка, али са лавином мржњехушкачког отрова“: па да, али шта су, ОНДА, они који наседну на, ту, промоцију и почну да испаљују метке, посебно у заробљене људе, јер су друге нације, религије, расе!!!???

    5
    32
  10. Особа која пише овакве глупости ни себе не познаје: човека није упознала. Да ли Ви разумете да је ово кажњиво законом што пишете. Е да не постоји закон, како би сваком било зелено светло на семафору: ко би био луд да чека.

    „Стрељање злочинца је чин који итекако захтева храброст, јер је, на крају, метак у мушко, солдатско срце, симбол честитог опроста, и данас је исто што је некоћ била звијук сабља иза врата, брза и безболна смрт, витешки чин“.

    Ко је злочинац? А ко је узео правду у своје руке? Онај за кога АммА каже да јесте. Напишите: МУЈО је стрељан, јер је био злочинац, урадивши то и то, а њему је СРБА просуо мозак са правом, из освете, задовољења правде.

    Да ли су храбре УСТАШЕ које пострељаше, преклаше, толике Србе! Срби у Хрватској никад неће престати бити злочинци, тиме што постоје, само!

    Да ли је Ћеле-кула ХРАБРОСТ?

    Да ли је сеча кнезова ХРАБРОСТ?

    Да ли је стрељање ђака у Крагујевцу ХРАБРОСТ? Па и они су злочинци: Немци кажу да су злочинци и крај.

    Да ли је стрељање Јевреја ХРАБРОСТ!

    Стрељање Јермена!

    Сви они су за противничку страну злочинци: злочинац се постаје кад се докаже кривица, једино тако.

    „Ко год да је стрељао муслиманске бојовнике у Сребреници, и поред факта да је то учињено мимо пороте, и као такво је, како казасмо, за осуду, послао их је, на рапорт Господу“.

    Па не знате ко је стрељао, да ли за новац, а правдате га и ликујете да је још и Бог уделио нову казну. Ком Господу и са којим правом! Јесте ли Ви били, већ, на неком рапорту код Господа па знате како то изгледа. Ко је стрељан, како знате да је баш стрељан био злочинац? Или су сви Муслимани злочинци, премда већина српског порекла! А по правилу се крволоци увек извуку.

    „Ако би смо се руководили претпоставком да је свако пуцање у ненаоружаног противника кукавичлук, онда би и Обилић и Принцип били исто што и Амон Гет“. Ово није нико рекао, не извлачите детињасте закључке. Реч је о ЗАРОБЉЕНОМ човеку, лишеном слободе, заточеном, ратном заробљенику, ма ко он био… Зашто би српски заробљеник имао,онда, право на живот: и њега је неко послао на рапорт, њиховом Господу. Е да је тако једноставно.

    5
    35
  11. За „АммА“: у вези траљавог коментара за текст С. Антонића: он, доста добро, показује Ваш начин схватања.

    Ви не разумете суштину јавне, интелектуалне, речи. Па неће С. Антонић да иде градом, селом, и штапом у чијем врху је магија да преобликује људе: његово је да каже, напише. Не верујете ваљда како он пише да се допадне Вама. А не мора ни то: да пише: много лепши би му био живот, материјално, да је на другој страни: оној коју критикује.

    „Антонићеви текстови постају толико предвидљиви, да се све мање налазим у чуду кад погодим шта ће писати у другом пасусу ниже“. Какав је ово аргумент: па толико је предвидиво и писање друге стране!!! И??? Исто 30 година. Јевреју су понављали 2000 година идеју државности. А 75 понављају геноцид, Холокауст. Руске Војне параде су предвидиве и за будућих милион година, у вези победе над фашизмом. Па истрајавају на томе, сви. Историја је понавање наученог, предвидиво. Будућност је понављање историје, предвидиво. Човеков живот је понављање, предвидиво. Пролеће, лето, су понавања тако предвидива. Дан и ноћ… Па је лепо… Зар не… Зато је важно истрајати и на другој страни: одговорити, учтиво, цивилизовано: наравно, Ви бисте то стрељали, јер су НЕПРИЈАТЕЉИ и ЗЛОЧИНЦИ. Узгред то што је предвидиво је добро: значи да сте научили нешто.

    Даље, зашто Ви нисте у позицији С. Антонића. Како се то постаје С. Антонић: редови професор, аутор више књига, држи трибине, бори се са српску ствар много више од осталих, и на начин, за веровати је, како најбоље уме и зна, итд. Зашто се Ви не уздигнете на те висине, сјашите с’ малог портала, и тако добијете поблицитет, моћ, али и мноштво удараца испод појаса. Ви, са неке непостојане висине, критикујете професора, а не схватајући да прво морате да се испнете тамо где је Антонић, што је, дакако, немогуће. Ако не ваља, он, покажите се бољим од њега, утицајнијим, луциднјим, што, је, поново, дакако, немогуће.

    Па следи ступидна самозапитаност: „Шта је циљ оваквог текста и коме се Антонић обраћа њиме? Мени, и већини других читалаца ових страница, не мора“. Тескст је ПРЕНЕТ, тако да се није обраћао Вама, нити другим читаоцима тих/ових страница: штавише, нисте му, добијате гаранцију, пали на памет док је писао. Веровати да један професор мисли на неке коментаторе на малом порталу, или било ком, уобразиља је која значи сукоб са стварношћу. Причање и у име других: забавно. Ви сте ЕЛИТА, интелектуална, надљуди, али која нема моћ ни на састанку стамбене јединице да истера једну тачку. Шта Ви уображавате: колико људи има, у Србији, који нису чули ни за Антонића: ујутро штала, њива, поподне ручак, вести са радија, увече дневник национаолни, и крај. То је доминантни живот, српски, у коме нема места за читање, сазнање, ученост. Да ли Вас је лекар некад прегледао и саопштавао Вам дијагнозу: мора да се спусти на основни ниво, а не да стручно-фразеолошки појашњава тегобе. Или Ви мислите да неко треба да пише за „умну елиту“

    „…по хиљадити пут…“: зашто то радите себи хиљаду пута, прескочите: тера ли Вас ко да читате. Друго, зашто Ви не урадите тако да се хиљаду пута разликује. Треће, поменуто: шта ради друга страна ако не масовна понављања; шта раде Хрвати већ 150 година него понављају исто у бези Срба; шта ради албански народ од Призренске лиге: па неодступно понавља. Не схватате ни то.

    Ово у вези З. Ћирјаковића показује толике пропусте: тај човек је нервно растресен и то мало дете увиђа. Његов приватни живот се прилива у јавни наступ. Он се, често, изгуби у тврдњама. Премда има бритак мозак, врло. Ту су ко зна какве све фрустрације по среди и лични интерес. Мислите Ви да то СА не види. Мислите да би текст о Ћирјаковићу, критички помогао или одмогао.

    „Што, драги нам професор, за промену, не узбурка јавност неким скандалозним текстом, па уместо ових црвених „овде-овде-и-овде“ линкова на прошлост, не постави празан плави линк на будућност…“: професор да узбуркава јавност: па Ви не разумете феномен професора: Вама је професор=старлета: можда Антонић деколте да обуче, минић, и тури кармин, па да је узбурка. Ви бисте да Вам неко каже где да уложите 100 евра а да добијете милион: нисте наивни толико колико се чини. Ви бисте линк за будућност, преко ноћи, путовање временом: Србија Елдорадо. Ма ту мора да се ради, стрљиво, макар 2/3 времена колико је Србија тонула у суноврат; мора већина да ради и да не види чак ни један плод свог рада, камоли убере га, е да би они који су сад деца можда назрели нешто од ових почетака.

    „Некоћ бих рекао: „Професоре, умете ви то и боље“. Сад видим да не може“. Чему ламент над С. Антонићем: превазиђите га умом, делом, статусом, положајем, радом. То је као да кажете Ђоковићу: может ти то боље, или не можеш: ма рекет у руке па да видимо шта Ви можете: учините Србију бољом.

    12
    28
  12. Мени се текстови професора Антонића свиђају и жао ми је што не излазе још чешће, да нас редовно опомињу и указују на овакве људе о којима се пише. За ове друге, горе поменуте, сам знао, њихова дела читам са муком и напором, али за Дежуловића нисам.

    Хвала

    26
    3
  13. Ево одличне прилике да се сви колективно оградимо од колективног мислиоца, заговорника и основног узрочника геноцида над Бошњацима. Средина деветнаестог века:

    „Сер Гарднер се високо изразио о способностима Петра II – почевши од његове омиљене вештине да погоди лимун који би неки од његових перјаника бацио увис („изузетна способност за једног владику“ сматрао је он), до вештине управљања државом; но био је констерниран округлом кулом поред Цетињског манастира, јер је била начичкана турским главама, пободеним на кочеве, и окружена гомилама лобања.

    „Лице једног младог човека“, писао је сер Гарднер, „било је посебно потресно; његова згрчена горња усна, која је откривала низ белих зуба, исказивала је ужас; било је јасно да је много пропатио, од страха или од бола, у тренутку умирања.“ Призор га је врло узбудио; он је доиста био доказ деморализације коју су Турци донели Европи. Протестовао је код Петра II, који му је уморно рекао да се ту не може учинити ништа. Ако би Црногорци престали да узвраћају на турски начин, Турци би помислили да су изгубили снагу и навалили би на њих. Могао је такође и додати да Црногорци морају да секу главе својим сународницима рањеним на бојном пољу да их Турци не би ухватили живе, јер би их потом мучили и сакатили; и да их је стога тешко кривити што Турцима чине оно што су их Турци приморали да чине свом сопственом роду.

    Дубоко згрожен, сер Гарднер отишао је у Херцеговину и приликом посете мостарском везиру доживео додатни шок: поред везировог двора угледао је округлу кулу начичкану главама Црногораца. И ту је покушао да протестује, али везир му је рекао да се ту не може учинити ништа пошто Црногорци невероватно окрутно поступају с јадним Турцима који никада никоме нису чинили ништа нажао. Сер Гарднер је онда предложио да посредује у примирју и разговара са Петром II, али везир је то одбио тврдећи да су сви православци преваранти; обећао је, међутим, да ће Турци престати да секу главе Црногорцима ако Црногорци престану да секу главе Турцима. То је убедило сер Гарднера. Несрећном Петру II написао је писмо у коме га је обавестио да је везир фин човек, спреман на договор о прекиду ових страшних злочинстава. Петар II није могао учествовати у овој преписци с превеликим одушевљењем, знајући да његова породица не може поново постићи оно што је постигао Петар I; када га је Наполеонов маршал Мармон прекорео у вези с овим истим питањем, Петар I је одговорио: „Чудно је да Французи такво поступање сматрају шокантним, с обзиром да су на тај начин погубили свог краља и своју краљицу.“ Зато је отписао рекавши само да мостарски везир и није тако фин човек, те је тешко веровати да је нарочито заинтересован за хуманитарна питања, будући да је надалеко чувен по својој окрутности и по склоности да живе људе набија на колац. Нема другог лека, додао је, осим да се Турци истерају из Европе.“

    Крај двадесетог века:

    „Сарајево, Босна. Приликом борби у насељу Сокоље, Турци, који су и даље у Европи, заробљавају једног српског војника. Преко радио-везе се међусобно хвале да су ухватили живог четника, што саборци заробљеног користе да ступе у контакт са непријатељем, нудећи противуслугу ако га пусте. Реципроцитет је прихваћен пошто је српски борац убијен, након иживљавања над њим и његовим телом. Тражили су тело погинулог сина локалног хоџе.

    Приликом размене, открило се да је српски војник испоручен без главе. Војник, који је водио размену, вади нож и одсеца главу са тела хоџиног сина. Окренувши се присутним снагама Уједињених Нација, поручио је свима да ће хоџа добити главу свог сина, онда када Срби добију главу свог саборца. То се никада није десило.“

    Прва половина двадесетпрвог века:

    Американци убијају милион Ирачана, харајући богатства Багдада и древне Месопотамије. Истовремено, ангажују масу пропагандиста да причају Србима о потреби промене њихове дивље свести – и сви су укључени у ту борбу – телевизија, штампа, блогери, чак и коментатори на интернету. Срби су, наиме, починили страшан злочин над џихадлијама у метрополама Shhhhczrebrenishhhcza и Rashhhhchczakhhh.

    Да пошизиш.

    37
  14. @Катарина
    Масовна стрељања без суда и суђења…
    Сувише често су их комунисти у Србији вршили од када су заиграли своје крваво коло а и дан данас о томе крију своје трагове.
    И и сувише често су Срби били масовне жртве злочина који су над њима вршиле Усташе, о чему се и сада забашурује и фалсификује истина.
    Баш зато и не само зато, сваком национално свесном Србину емотивно је ближа свака жртва масовног стрељања без суда и суђења од заступника национал-бољшевичког квазисрпског погледа на свет и њихових оправдања неодбрањивог. И да, ђаво је у детаљима, и треба се борити за фактичку истину, али суштина је иста – може се трагати за истином и узроцима али се ничим не може оправдати масовни злочин.

    21
    1
  15. @Катарина
    Кад сте се, релативно скоро, појавили на овом, како рекосте „малом порталу“, из ког, узгред, сад скоро и не избивате, ваљда зато што се на њему појављује, између осталих, ето, и Антонић, па испаде да и није тако мали, тај портал (о овом се договорите с оним огледалцетом од горе), ваша, несумњиво, лепа реч, беше освежење. Авај, убрзо за тим, даде се увидети да се репертоар тема, на које можете озбиљније дискутовати, просуо к’о сиров пиринач.
    Количина какофоније у вашој глави је толика да, кад би вас којим случајем, док пишете, прикључили на ЕЦГ, искочио би осигурач. Пошто ја немам толико слободног времена, колико ви и Антонић, одговорићу сад само на ваша неколика шмелца међу ушима. И нећу вам више отписивати.

    Ви, Дон Кихота, као Србина, позивате да се огради од злочина у Сребреници, што може значити само једно – у вашој глави нема дилеме, Срби су га наложили и починили. Томе сведочи паралела упућена мени: МУЈО – СРБА. А онда се сетите да сам вам ипак предочио конкретне, лако проверљиве доказе (а до којих би сте и сами могли доћи, да не губите време на гребање по површини милион различитих ствари, не сазнајући суштину ниједне) да то није баш све тако, па наједном причате како је ето тамо НЕКО ипак сместио Србима, сад баш и не знајући ко. Опет ћете морати пред огледалце на договор.
    Рекосте „Да ли Ви разумете да је ово кажњиво законом што пишете.“ (тачка је такође ваша). Шта је то тачно кажњиво, где и пред којим тачном законом и по ком члану тог закона? Па ништа и нигде, лупате глупости, јаче но војни бубањ, тек толико да би сте галамом подупрли труле ногаре на којима стоји све о чем неповезано трабуњате.
    Казасте и ово – „Ко је злочинац? А ко је узео правду у своје руке? Онај за кога АммА каже да јесте. Напишите: МУЈО је стрељан, јер је био злочинац, урадивши то и то, а њему је СРБА просуо мозак са правом, из освете, задовољења правде.“
    Одговор на ово питање је такође конкретан, дакле, није то рекао АммА, али се потрудите да сами нађете имена, уместо што користите исти борбени комплет као и Вељко Ђурић Мишина. Обратите се, као ја, Пројекту Сребреница, будите упорни, па ћете сазнати. Један мој пријатељ, бивши борац, потрошио је деценије живота скупљајући и креирајући базу унакрсних података с именима свих страдалих и одбеглих Насерових злочинаца, стрељаних и оних који су у Поточарима сахрањени. Знам да је теже него кесица инстант супе, али пробајте и ви, уместо што ******* у паузи између два хеклања. Сад је то све доступно и на интернету. Прочитајте и погледајте понеко сведочење преживелих који су побегли од покоља ’92 па ћете видети да Орићевих кољача има више стотина, који су идентификовани именом и презименом, јер се тамо велики број људи међусобно познавао. Да би се поклало 3.500 ненаоружане чељади (Срба у Подрињу) и покрио терен да се не да побећи, потребно је око 500 спремних злочинаца (тај део војне доктрине нисте знали, али ето, сад знате). Према судским и форензичким налазима, за 442 муслиманска заробљеника је, на основу повеза и лигатура, утврђено да су, скоро, сигурно стрељани. За друге није. Узрок смрти су биле прострелне ране од муниције и шрапнела. Не зна се да ли су заробљени или су богинули у борби. Go figure. Винко Пандуревић је пропустио хиљаде бојовника до Тузле (који су после заклали једног српког попа, бесни, јер им је један Србин дао на поклон оно што они њему никад нису и не би), и с њима дечаке од 16 година, које је Насер мобилисао и учинио легитимном метом, али српски генерал није искористио то право. Престаните више ср**и о злочину!
    Ваше речи – „Да ли су храбре УСТАШЕ које пострељаше, преклаше, толике Србе!“ Усташе, или правилније речено Хрвати и балије, нису стрељали, то би вам морало бити познато, али из неког разлога није. У Пребиловцима, Дракулићу, Глини, Јадовну,… масовне жртве нису добијале метак. Радили су србосеци, маљеви, бајонети и бацање у јаму или Саву. И престаните већ једном да у исти текст и исту раван стављате један мали ратни злочин (ма ко да га је починио), каквих је било на милионе од постања, и сипање мрвљеног стакла у помије које једу изгладнела деца. Већ сам вам објаснио да ни сви злочини, ни сви меци, нису исти, али ви, изгледа, пречесто проветравате главу. Стална промаја.
    До сад бисте морали знати одговоре и на питања о Ћеле-кули, Ваљеву, Крагујевцу и Аушвицу. Сви су ти случајеви различити. Тек толико да вам кажем.. и деца у 7. разреду знају да Немци нису сматрали стрељане ђаке злочинцима, али јесу партизане, због којих су деца страдала. Толико би сте морали да знате, па кад видим шта све не знате, питам се да ли ишта знате? Јевреји такође нису масовно стрељани од ’42. Немачка команда је увидела да њихови стрељачки водови не подносе баш најбоље уношење личног у убијање других људи, преживљавају стресове, само зато што жртве нису Немци. Зато су покушавали са душегубкама, док фабрика аспирина није победила на тендеру и циклоном решавала јеврејско питање. За разлику од Немаца, кроасани су учени да нема ништа милије богу у хрвата до ножа испод српског грла. Строго лично. Још ако је дете, тим боље. Али ваш НВО мозак то никако да си приушти. После оволико сазнања о вама, остаје још једно.. Да ли ви, на истој полици у кући држите пекмез, књиге и хулахопке? Дало би се наслутити да је тако.
    Приближавамо се вишњици на торти – „Ви не разумете суштину јавне, интелектуалне, речи. Па неће С. Антонић да иде градом, селом, и штапом у чијем врху је магија да преобликује људе: његово је да каже, напише. Не верујете ваљда како он пише да се допадне Вама… Ви, са неке непостојане висине, критикујете професора, а не схватајући да прво морате да се испнете тамо где је Антонић“. Ако ико овде не разуме ама баш ништа, а напосе суштину јавне речи, онда сте то ви. Па јавна реч и постоји да би изазвала рекације, поштену расправу, у којој мора да постоји сукоб мишљења, да би опстала поштеном. Чему писање ако ће сви да аплаудирају? Па то смо већ видели код Ћопавог. И шта значи то да ја требам да се „испнем до нивоа Антонића“ да бих стекао право питања или критике? У каквом свету ви то живите? Је ли и то део света „експерата“ који нас је обхрвао? Човек је, значи, по вама, имун на све критике плебесјке марве, ако је редовни професор, објављује књиге, држи трибине, бори се за српску ствар како најбоље уме? Па и Дубравка Стојановић и Никола Самарџић, и бог те пито ко још, такође имају штрихиране све до једне од ових ставки. И њима бих онда морао да климам главом и кеслам се к’о луд на брашно. Антонић је мој, као и Чавошки, Крестић.. нико не може да ми оспори право да их критикујем и изнесем валидан аргумент. Све да сам и пекар. Као што Антонић не пише да се допадне мени, или било коме другом, тако ни ја не пишем о драгом Антонићу да му се не бих допао, него да укажем на јаловост и недоследност казивања. То што нисам универитетски професор не сматрам неким хендикепом, дапаче. Разговарао сам с многима од њих, и видео да су моје младалачке замисли, како су то неке недодирљиве звезде, ништа друго до заблуде, а да су они тек људи од крви и меса, неретко рањиви и несигурни, што је сасвим у реду. Узгред, моје постове неки од њих цитирају. Ако ово Антонић прочита, бојим се да му се ваша борова адвокатура неће допасти.
    Још ово, па да гасим – „Ово у вези З. Ћирјаковића показује толике пропусте: тај човек је нервно растресен и то мало дете увиђа. Његов приватни живот се прилива у јавни наступ. Он се, често, изгуби у тврдњама. Премда има бритак мозак, врло. Ту су ко зна какве све фрустрације по среди и лични интерес. Мислите Ви да то СА не види. Мислите да би текст о Ћирјаковићу, критички помогао или одмогао.“ Шта рећи, а не заплакати? Нико није обзнанио дијагнозу коју му ви приписујете. Да употребим ваш „аргумент“ – ми сад треба да верујемо да је нервно растројен само зато што то Катарина каже? Он мени увек делује исто, несабрано. И да, ум му је сабља, то нико не спори. Његов приватни живот не познајем, нити ме, у овом случају, занима. Зашто би он имао попуст за баљезгање по ТВ пошталама, а ја не могу за сувислост на овим страничицама? Је ли ви мислите да нико од нас, на „малом порталу“, нема личних проблема, страхова, жучи, која се прелива и на наше постове? Па се не штедимо. Башкарење у Марићевој фотељи ми сад не делује, ни мање ни више, растројено, него пре убуљења Вучићу, до ципела. А ако то Антонић види, и ћути, зато што му је Ћира јаран (иако за Ћирјаковића и ви слутите да је претегао лични интерес), а Грубешлини нису, док п%де у исту тикву, чија екплозија неће бити баш тиха, онда је то питање за професора, зашто је тако селективан у приступу. Ја ту нисам ништа скривио, моје је да питам, јер и ја, као и Антонић, радим за српску ствар најбоље што умем.

    За крај, да ли сте кад били у Поточарима? Ја јесам. Једном. Једном превише. Кад сам прошао испод свода пред мезарјем, поглед на белину плоча је зграбио најбоље у мени. Плакао сам. Један добар душак. Нисам плакао за стрељаним муслиманским бојовницима, ни за свим другим изгинулим из 13 различитих општина, како дрско пише на самом спомен-камену, неке од њих 100 и више километара од Сребренице, не би ли се, како, и по сваку цену, намирио тај, негде другде, зацртани број. Ја сам се против њих борио, као српски војник. Плакао сам, за својом давно одбеглом браћом, која ми то више нису била. Тад и више никад. На другом, оближњем, гробљу, у Братунцу, које посећују још само чланови породица, и понеки политичар пред изборе, плакао сам, истог тог дана, за својом правом браћом, за којом плачем и данас, док ово пишем.

    42
    5
  16. За „Главни даса“: Ви сте сажели у један пасус суштину оного што ова страна заступа. Како могу Срби, стрељани народ, да стрељају људе: не могу, већ то раде изроди, умоболни лукративци од којих се мора оградити: злочин се мора осудити макар га рођени отац, брат, дете извршило: можете ли да замислите да отац силоване ћерке, осветнички делујући, силује ћерку силоватељу: да се изједначи, неким њима знаним реваншизмом, са монструмом. Па то људи пишу: они су ПРВИ клали, касапили Србе па би требало да је све допуштено… Па зар Срби да се врате 10000 хиљада година цивилизацијски, да регресирају, како би надмашили злочинце.

    Десет пута је управо аргумент стрељаних Срба од стране комуниста потезан, па од стране ендехазије, итд.

    Међутим, зашто не подвргнете критици оне који оправдавају стрељање заробљеног човека – човек је заробљен, лишен слободе – у систему који не познаје смртну казну стрељање, без да је над заробљеним спроведена истрага: па како људима не падне на памет да је макар један стрељан био добар човек, недужан, да можда није био за рат, да је мобилисан као толики други, иако је муслиман, Немац, Хрват, Кинез, ко год. Не, не може бити да је иједан стрељан био добар човек. Па то није нормално. Настрану оно како учи исуство да се увек највећи монструми извуку.

    Замислите питате оца силоване ћерке шта би урадио силоватељу: то се не пита, то се јасно назире, али кад би извршио освету судило би му се можда и за предумишљај: тај оквир демократије, цивилизацијске еволуције, неки никако да појме: они би то овако-онако, док седе у своја четири зида, а сви су изгледи да не могу ништа, чак ни променити распоред мобилијара своје собе. Њихово размишљање може само да доведе до нејпојмљиве анархије.

    2
    18
  17. Преварих се па дочитах један коментар @Катарина до краја, а кад тамо стоји:

    „Тридесет и једну годину Србија тоне, пропада, ,,,,… а нигде јунака, тих, вајних да (по)стрељају одговорне, ма једног бар…“

    Ето како женска (?) душица устрептала над догађајем у Сребреници, јуначки позива на убиство легитимних представника власти у Србији.

    Није јој доста (де факто) убиства С.Милошевића и (де факто) одстрела З.Ђинђића па би она „ма једног бар“ да „(по)стреља“.

    То јест, не да стреља она својом дрхтавом рукицом која још само може да клапара по рачунарској тастатури, него ламентира што се не нађе „јунак“ да то учини…

    Док се гуши у крокодилским сузама због догађаја у Сребреници, да ли је „душица“ свесна да (злоупотребљавајући јавни простор подарен јој на СтСт) позива на екстремни криминални чин?

    19
    4
  18. Главни ток српских национално-патриотских у јавност намештених и смештених бојовника на занимљив начин бира теме па тиме и непријатеље: почне се са појединачним никоговићима – паразитима, пређе се на разоткривања мрежа другонеких и њихових организација – хоботница, где се већина и заустави; посебно надахнути се међутим често ухвате у кости и са глобал/ним/истичким левијатаном, а богами и самим антихристом. Углед и харизма у патриотској јавности очекивано расту са снагом и величином одабраног противника, а учинак је очигледан – слуђивање добронамерних људи да је управо то „подручје борбе“- то где крваре наши професори и институтџије, млади књижевници и публицисти.
    Са првима, углавном старијима, је вазда угодно и лако, људска и патриотска зрелост сада бацају ново светло на општа места, а узгред тиме и доказују да понављање није мајка досаде, као и да њихово ми треба и ми морамо није исто као код политичких намештеника. Код потоњих, листом млађих, је пак увек занимљиво видети шта су то недавно читали, кога су нам то открили и критички објаснили, и како их је то додатно утврдило у ономе што су већ знали.
    Иронија наравно јесте јадан начин, нарочито овако лоша, но према свецу и тропар.

  19. За „АммА“: ако буде времена биће слова и о појединостима.

    Заиста толико Вам тога промиче: морате читати пажљивије и не пројектовати у тексту оно чега нема. Али толико замена теза, толико глупости… Као, е имамо портал, ту се кометарише, неко са стране се појавио, у почетку био то, а сад је ово… Утицај се мери другим аршинима: ова страна никад неће оправдати нити један злочин, ма ко да га је починио, нити једну неправилност. Заиста да ли је могуће да Ви наступате са становишта: тај и тај је злочинац, стрељан заслужено. Ви то не можете знати са сигурношћу, а и да знате немате право да узимате ствар у своје руке: да је тековина човечанства другачија, да су људи васпитани, законом овлашћени, да смеју узимати ствари у своје руке ако је неко очима својим видео, истрагом дознао, да је тај и тај чинио злочине, нико не би замерио ништа. Све време се указује једино на демократичност чињења, бивствовања: нико нема право да стреља, а само доказана кривица има тежину, е да би друштво могло функционисати. Да ли је неко тврдио да они, муслимани, нису чинили убиства Срба на зверскији начин, а да је оно што се преписује српској страни чињено највирепијим методима убијања. НИЈЕ! Зато се каже да је у интересу српског народа до танчина истраживање свих појединости у вези са Сребреницом: и тада кад имате истину у рукама ваша је предност: ако је неко добио налог, новац, да организује стрељање заробљеника, онда тог часа српски образ постаје чист, и светао, какав заиста и јесте: налогодавци, извршиоци, што тачнији број жртава, истрага у вези свих стрељаних да се види њихово претходно деловање.

    Дакле, видите шта се десило: уместо доказивати монструозне злочине муслиманске стране, указивати на њих, инсистирати, тражити одгвоворност, ствар се стубоком изокренула: Срби испадоше лоши момци, а ови други цвећке. И Марадона дао гол руком, али он је признат.

    Увек се тежило избегавању личног у писању: мајци особе која пише, ово, су српски војници, резмештени на ту регију – док су њена мушка деца крварила за српску ствар и нису могли да је заштите – одржавајући велико имање и бринући о стоци, претили физички да им да ракију, па неки други крали ту исту ракију, па убијали оружјем, по истој тој регији, овце људима, које би затим појели. Војници су размештани, долазили и одлазили, и није немогуће, како пример показује, да се нађе лош карактер: али такав поступак кад се осуди, уместо да се оправда, штити образ војсци, последично народу. Дакле, да ли је толики проблем, да ли је толика мука, рећи оно што цео свет зна: када дође до рата дешава се свашта нешто јер су људи различити: као што овде људи износе различита мишљења, тако и у рату: неко би да профитира, неко да часно положи живот за свој народ. Шта је спорно рећи да у Србији има особа, Срба, који су почини кривична дела силовања, убијања, отимачине, разбојништва: како то да их и у рату нема. Зашто их бранити. У сваком народу их има. Зашто да они заклањају видик према свим часним, СРПСКИМ, борцима, зашто да каљају један колективни образ, једно херојско држање. Осудом, уместо аблолицијом, народ задржава честитост у бивствовању, или нестаје.

    Како се Ви осећате након видите да председник рапублике срчано брани чланове своје партије након што извређају некога, поруше део града, или оно, чувено: ја сам видео снимак, Бабић није возио. Дајте да сви видимо, снимак, шта је проблем. Ова страна, знате, осети несигурност, бес, неправду, стави се у позицију да је страдала особа из аута рођена мајка.

    Како се осећате током гледања дивљања Албанаца на КиМ, скрнављења манастира, или посматрајући Олују и дуге колоне избеглица, итд., итд. Ове стране, и албанска и хрватска, бране злочине, легитимизирају их!!! Да ништа на свету нема, осим малог, српског, мозга, који иоле познаје истоју свог народа, довољно је да то никад не уради њима, нити икоме!

    Менгелеови научни домети се користе у медицини, али никоме нормалном не пада на памет да каже да ти његови поступци нису најсвирепији злочини.

    Нико никад није написао да стрељаних 10, 50, 100, 1000 стрељаних Муслимана више вреде од 10, 50, 100, 1000 стрељамних Срба, или да исти број Француза веће је тежине но исти број стрељних Немаца, итд. Овде се супроставља ничему другом до одбрани злочина: нико нема право да оправдава злочин, макар само ЈЕДАН човек стрељан. Ко сме да стреља човек, ко, ко, и ко? Срби нису такав народ.

    4
    12
  20. За „АммА“: Зашто не осветите своју праву браћу (шта год то значило: као да брат није брат, него постоји прави и неправи), зашто не кренусте на Насера, кад је прошло скоро 30 година од његових злочина, зашто те сузе не учините смисленим: злочинац на слободи. Где је Б. Јововић: немојте мртвим вуцима да бројимо зубе. Е, зато се указује на непотребно јуначење по малим порталима, зато што стварност има најјачу моћ деманта, и указује се, перманетно, на закон и право.

    Ово НИСТЕ СМЕЛИ написати никако: „На другом, оближњем, гробљу, у Братунцу, које посећују још само чланови породица, и понеки политичар пред изборе, плакао сам, истог тог дана, за својом правом браћом, за којом плачем и данас, док ово пишем“.

    И шта то говори о целој ствари, о српском односу спрам сопствених жртава!!!!!! Па он што је и А. Рајс писао, некад: није српски народ, ПО ВАМА, добар!!! Из мог писања је херојски, чист, светао, уз мане иманентне сваком другом народу, али Ви га нагрдисте да не може црње.

    5
    13
  21. За „АммА“:

    „…за 442 муслиманска заробљеника је, на основу повеза и лигатура, утврђено да су, скоро, сигурно стрељан“… па затим: „Престаните више ср**и о злочину“!

    ТРЕБА БИТИ ВАНРЕДНИ ГЕНИЈЕ ПА НАПИСАТИ ОВАКО НЕШТО. Дакле, није злочин стрељати 442 муслиманска заробљеника: ма једног човека стрељати злочин је и подлеже казни, е то дете у 1. разреду о.ш. зна. Убити човека мимо суда, на своју руку… Шта се овде мора објашњавати…

    3
    15
  22. За „АммА“:

    „Кад сте се, релативно скоро, појавили на овом, како рекосте „малом порталу“, из ког, узгред, сад скоро и не избивате, ваљда зато што се на њему појављује, између осталих, ето, и Антонић, па испаде да и није тако мали, тај портал (о овом се договорите с оним огледалцетом од горе), ваша, несумњиво, лепа реч, беше освежење“.

    Више пута је написано: нажалост малом порталу, врло, вредних текстова… само зарад истине и суштине…

    Ово је далекосежно сведочанство: вероватно да је неки од Ваших коментара прочитан али Ви, надимак, никад није примећен као нешто важније од онога шта он има за казати. Видите ли Ви чиме се бавите: као да је ваша авлија, па вирите ко улази, пролази, а Ви сви се знате, нека сигурна кућа за ставове или већ.

    За ово „лепа реч“ ХВАЛА, искрено. Лично не верује се да имате било какве лоше намере, само мало више толеранице, промисли у вези осетљивих питања, и исто тако лепих речи, па можда успете у нечему код саговорника. Неком је незамисливо да је могуће, јер је такве духовне конструкције, уопште да припадник његовог народа учини било који злочин – ратни, мирнодопски – али пошто незамисливо постане замисливо, након толико демантија, онда се злочин мора недвосмислено осудити.

    Дакле, нису муслимани, у том смислу, битни, већ Срби, сопствени народ и његово чинодејство. Зашто се изједначавати по назадовању, зверствима, са другим народом, хајде да се равна према великим културама у уметности и науци, спорту, итд.: рецимо: да ли је теже освојити 113 или 88 медаља на ОИ у Јапану или стрељати неког. То су ствари о којима озбиљни људи не би требали трошити речи.

    4
    13
  23. За „Don Quixote“: много сте неистина исписали, толико да је Дунав само поточић.

    „Преварих се па дочитах један коментар @Катарина до краја, а кад тамо стоји: „Тридесет и једну годину Србија тоне, пропада, ,,,,… а нигде јунака, тих, вајних да (по)стрељају одговорне, ма једног бар…““

    Како се десило да се праварите! Много ми је жао, Вас, преваре које сте жртва.

    „Ето како женска (?) душица устрептала над догађајем у Сребреници, јуначки позива на убиство легитимних представника власти у Србији“.

    Заиста Ви не разуме синтаксу, значења речи у речаници, а за дубљи смисао написаног посебно сте странац. Нико жив не позива не убиство, што је лако уочљиво, већ указ на бесмисао стрељања, кукавички, заробљеног стрељаног, човека: дакле, кад си мангуп да пуцаш у заробљеног, онда мораш пуцати и у „Љубу Земунца“, „Ескобара“… па ако промашиш следи драње коже… „Пуцати“ треба у суштину, у центар, а не у сићушну, дрхтаву, главицу неког заробљеног. А тек они који бране пуцаче у заробљене…

    „Није јој доста (де факто) убиства С.Милошевића и (де факто) одстрела З.Ђинђића па би она „ма једног бар“ да „(по)стреља““. Превише је убиство једног човека, и то се пише све време, али вама је мало пострељаних војника противничке стране: знате, човек увек себе пројектује – оно што би он – на друге.

    „То јест, не да стреља она својом дрхтавом рукицом која још само може да клапара по рачунарској тастатури, него ламентира што се не нађе „јунак“ да то учини… “ Ево нове ЗАБАВЕ: дрхтава рукица: дакле, Ваша рука дрхти по тастатури, па онда и опонентова мора исто тако.

    „Док се гуши у крокодилским сузама због догађаја у Сребреници, да ли је „душица“ свесна да (злоупотребљавајући јавни простор подарен јој на СтСт) позива на екстремни криминални чин“? Нико се не гуши, већ дише пуним плућима, преко ковида чак, у срећи што је мањина мањина само онај лош изданак.

    „(злоупотребљавајући јавни простор подарен јој на СтСт)“: поновни позив на цензуру: је ли то све што знате: уклонити човека другачијег погледа!!!

    Будите љубазни, након овакве мудролије из које нисте ни свесни шта је изникло, ОДГОВОРИТЕ:

    „Промотери међунационалне и расне мржње су злочинци против човечанства, истина, без испаљеног метка, али са лавином мржњехушкачког отрова“: па да, али шта су, ОНДА, они који наседну на, ту, промоцију и почну да испаљују метке, посебно у заробљене људе, јер су друге нације, религије, расе!!!???

    3
    15
  24. @Катарина
    Ви кажете, у одговору на моје јављањ:“Међутим, зашто не подвргнете критици оне који оправдавају стрељање заробљеног човека – човек је заробљен, лишен слободе – у систему који не познаје смртну казну стрељање, без да је над заробљеним спроведена истрага“
    А ја, у тексту о којем овако говорите: „Сваком национално свесном Србину емотивно је ближа свака жртва масовног стрељања без суда и суђења од заступника национал-бољшевичког квазисрпског погледа на свет и њихових оправдања неодбрањивог.“
    Мислио сам да говоримо истим језиком…

    13
  25. Сама чињеница да ова и оваква @Катарина, и на овом тексту и на оном претходном Антонићевом, где сам изразио благу сумњу да уважени проф. Антонић полако али сигурно пада и да у томе пролази „слава овог света“, тако здушно брани проф. Антонића, по мени је најбољи доказ да са њим нешто није у реду. И да би ваљало да се врати на default стање. Ако је, што рече Амма, то уопште и могуће!?!?

    Ово све више личи на шећерну водицу а све мање на озбиљне анализе које дрмају и могу нешто и да промене

    12
    3
  26. За „АммА“:

    Знате неки муслимани су Србима, у Сарајеву, и деци тих Срба, спасили животе. Неки… Довољно да не буду сви лоши. Настрану што је Меша, и толики други, подигао српски барјак, а потекао из тог, религијског, народа.

    Погледајте глупост коју написасте: „…ваљда зато што се на њему појављује, између осталих, ето, и Антонић…“. Па шта ово значи, не идите толико ниско, непотребно је. Антонић је довео Катарину на СС: eh тај Слободан… а ова за њим… Мора особа да се поцепа од смеха…

    „…на које можете озбиљније дискутовати…“: то су те цензорске реченице: ако се Вама не допада, не допада се ником. Замислите колико је, Немаца, прсталица нациста оним другим, антинацистима, Немцима, упућивало исте речи!!! Eво Ви сте врло озбиљан дискутант: сад треба да Вам буде лакше, је ли! Тривијалије…

    „…у вашој глави нема дилеме, Срби су га наложили и починили…“ – Ви од какофоније у сопственој глави пројектујете какофоније у туђим: то нико никад није рекао!!! Како могу Срби кад су Срби и они који живе ван СФРЈ, кад је то укупност. Дакле именовати појединце, наредба-организација-извршиоци (ако постоји та веза), и истражити позадину, намеру, до у детаље: 1000. пут написано.

    ОПЕТ: „…за 442 муслиманска заробљеника је, на основу повеза и лигатура, утврђено да су, скоро, сигурно стрељан“… па затим: „Престаните више ср**и о злочину“! ТРЕБА БИТИ ГЕНИЈЕ ПА НАПИСАТИ ОВАКО НЕШТО: стрељати човека није злочин: па шта је: МИЛОСРЂЕ!!!

    „Усташе, или правилније речено Хрвати и балије, нису стрељали..“ Како нису стрељали: стрељања су се дешавала, а то што им је омиљенији био други вид одузимања живота, говори о њима, али не мења суштину, која је јасна пре 6. разреда.

    „Томе сведочи паралела упућена мени: МУЈО – СРБА“: молим Вас реците именом и презименом: Алија Муслимовић је дана тих и тих, месеци тих и тих, убио тог и тог Србина, на тај и тај начин, његову жену такође, ћерку силовао… е да би га тај и тај Србин стрељао у Сребреници!!! Само то напишите, не уопштавајте. И тако све стрељане. Дајте да видимо, да сазнамо, ко су несумњиви, непосредни, извршиоци свирепих злочина који су се деисли над Србима, пре Сребренице. Само зато да не буде: Марко украо паре, Пера робија. Свако у Србији зна да неко тргује белим робљем, или да у фавелама бразилским постоје дилери дроге, да неко подстиче насилну проституцију: ко је НЕКО!

    „па ћете видети да Орићевих кољача има више стотина, који су идентификовани именом и презименом, јер се тамо велики број људи међусобно познавао“. НИКО и НИКАДА није рекао да их нема, кољача, али ни то не оправдава стрељање, све и да су свих тих 442 били, претходно, кољачи, али сигурно је ЈЕДНО: да гомила кољача и данас слободно корача или Бих или неком Западном државом: Насер први!!!

    „Шта рећи, а не заплакати? Нико није обзнанио дијагнозу коју му ви приписујете“. Па сам З. Ћирјаковић је причао о начину на који је отеран са факултета, видно смршавши, како су му живот загорчали, итд. Не верујем да можете заплакати…

    У вези С. Антонића: још један промашај: нико никоме не брани да критички наступа, али Вама је његов текст засметао, препунио кофер: коме се обраћа… ми све већ знамо… ми смо елитни одред умника… иако је текст ПРЕНЕТ. Глупа самозапитаност: слободни сте да га не прочитате: узгред бавите се Ви праћењем свих тих личности које он прати и сецира, па ћете видети да је то посао који одузима време и врло незахвалан: он то не мора и шта онда, неко би други, можда. Он се обраћа ономе ко хоће да га саслуша, прочита. Ви не схватате ни значење сопствених речи којима сте агресивно наступили… Критика мора да има, ипак, мало узвишености, уважавања. И још нешто: паралела са професором имала је за смисао ширу, већу, моћ деловања: лако је купити, али продајте Ви нешто, дајте ЛИНК, онај, за будућност, зашто то тражите од Антонића, или неког трећег. Постаните професор, дајте да се чујете, спасите Србију… Дајте да видимо колико присталица ћете скупити деловањем у том правцу спаса Србије: још боље, човек из народа, није јавна личност, неукаљан аферама, итд. Вара се свако ко и помисли да је овај суноврат лако зауставити…

    Да ли знате иједног човека, Србина, именом и презименом, који је стрељао бар једног противника у рату. Ја не знам!!!

    2
    14
  27. За „Главни даса“:

    Хвала, заиста. Не замерите. Мислило се на директно, непосредно, обраћање. Заиста, беспризорно је у шта људе треба уверавати: а притиом узалуд… Сваки мудар човек ће рећи: ја не смем да пуцам, ја не смем ово или оно, је не верујем да могу лишити живота нападача, у самоодбрани… па кад дођу те ситуације деси се обратно: човек је пуцао, смео ово или оно, лишио живота нападача у самоодбрани; а све и да се доказао, већ, у некој од поменутих ситуација, поново не би смео тако да прича: можда следећи пут не буде смео…

    Људи пишу о пуцању, одсецању глава, стрељању, а да им је толико тешко да замисле највољенију особу, дете рођено, у тој ситуацији. Па ко има право да одузме неком живот због идеологије, расе, нације, идеала, освете… без претходно доказане кривице… Ако друштво у те ствари мора убеђивати своје грађане онда је оно предубоко у амбису настајања.

    Неће да напишу шта би се десило да отац силоване и задављене ћерке масакрира, убије једним метком, или шта год, силоватеља-монструма!!! Читава јавност би нашла унутар себе ма и промил разумевања, већина и много више, али га не сме ослободити одговорности за чин убиства: јер, убио је!!!

    Толико је храбрих људи, исправних, одважних, предобрих, код којих те особине не излазе кроз речи, писање, већ из погледа, држања, понашња.

    5
    13
  28. За „sic transit gloria mundi“: Ви имате проблем, онда, са доказима. Нема потреба да било ко брани некога ко је далеко изнад њега, по ангажману, научним дометима, врсти борбе за српску ствар.

    „Ово све више личи на шећерну водицу а све мање на озбиљне анализе које дрмају и могу нешто и да промене“: шта, онда, Ви, побогу, чекате: дајте ДРМАЊЕ то, дајте формулу обрта, препорода. Ако од једног човека, или групе њих, а не од нас (нас=ми=народ) самих, зависи будућност, па овде је сукоб не само са будним оком људским, већ и са оним, толиким, склопљеним очима у историји.

    Узгред и за Ђоковића су говорили да му слава чили и да никад неће сустићи овај двојац, па погрешише. Дакле, то нико не може да зна и зашто се разочаравати, толико, јер неки аутор није задовољио укус очекиваоца: неки људи у 80-им су мудрији, виталнији идејно-умно, но момци у 30-им. У српским колностима не-издати је, већ, велика ствар: издаје се дневно-политички, страначки, идеолошки, метафизички…

    То чекање да Вас неко преведе преко воде, уместо да закорачите, запливате, победите матицу, речну, исто је као чекати да вам неко опере зубе. Зар није довољно што Вас јутро пробуди – зора, та тако лепа реч.

    6
    14
  29. Ti @Katarina bolje da prestanes da se blamiras. Covek ti je odgovorio samo tako, i napomenuo da nece vise da se smara stobom. Meni bi bio ziv blam posle onakvog odgovora (komentara) da se javljam vise. Mozda pod drugim imenom, …ma ni tada.

    14
    6
  30. То чекање да Вас неко преведе преко воде, уместо да закорачите, запливате, победите матицу, речну, исто је као чекати да вам неко опере зубе. Зар није довољно што Вас јутро пробуди – зора, та тако лепа реч.


    Поштована Катарина, ово не би ни Мирјана Марковић боље написала. Ја кад устанем не видим „зору, овде поток овде цвет, цвркут ‘тица“ него помислим шта би ми јадноме рекло двадесет генерација предака хајдука и вођа буна. (Ништа лепо, знам…. али ја се не бавим јавним радом и писањем чланака и довијам се како знам да ме се преци не постиде, макар не много……)

    И какве сад везе има Ђоковић!?!? Заправо и има, он је показо да много тога зависи од једног човека. Жао ми је што сам помислио да би нешто суштинско у овој земљи могло да зависи и од професора Антонића. Вас остављам да настављате неславну традицију и стил Мире Марковић а професора да се бави „твитер старлетама“. И баш на овом сајту је објављена изјава Милорада Вучелића о некоме да је тај неко „мачка извађених зуба“…. Таквог су ми домета садашња писанија и Ваша и професора кога здушно браните.

    11
    3
  31. Да.Професор,својим текстовима,па и овим,креће се у самозадатом борбено-извиђачком духу и геслуоштро око и сув барут.У Српске земље су доцурили свежи новци,дабоме без покрића,те су на овом сајту покуљали умивени аутошовнисти.Психотичари којима се привиђају Слоба и Мира.Дежуловић,Хемон,Николаидис,сабахудин грухоњић,миливој с клафовић бешлин?Како су актуелни назеби,па и овај кинески,није ни чудо што су се активирали као прави зрели носни производ.Ја бих мало да забодем бодеж у срце пакосних усташоида.СФРЈ је имала 255.804 км2 ; Централна Србија 77.474км2,Црна Гора 13.812 км2,Република Српска 25.053 км2,север Космета 1000.Када саберемо: 117.339км 2 или 45,871 % територије Југославије.Контролишу Срби,Четници if you like.Још се боримо за ових 9000 км2 Косова и Метохије.За Словенију и Македонију се нисмо ни борили.Па тко је онда,драге наше сорош-ватикан цвилидрете добио рат?Кад већ посежете за анксиолитицима,повећајте дозу:брате мој из Радикала,циганине са севера,предсједниче свих Срба Александре Вучићу да те Бог поживи и да владаш још два мандата.Обећао си нам да ћемо се решити куће цвећа са све дебелом љубичицом.

    5
    6
  32. У овом контексту пре него што пређемо на извесне цитате, најпре бисмо се осврнили на разуларене западно-европске и америчке тријалистичке, империјалистичке, идолатриске, окултне, темпларске, езотериске и ритуалистичке структуре које су инсталирали у свету и код нас и на њихов империјалистички програм о тзв. „корпоративном грађанину“ (“corporate citizen”) и буржоаско- мултикорпоративној Светској федералној влади (“World Federal Government, United World Federalist, World Constitution and Parliament Association…”), која је формирана 1935. године под англоамеричком хегемонијом, чије седиште се налази у Њујорку, у Сједињеним Америчким Државама, које данас личе на бивши Хитлеров мултикорпоративни Рајх и на пресликану фабијанско-бундистичко-бољшевичку Совјетску Унију (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre/eglise, Paris, France, 1967, cтр. 137; Gerry Spence, From freedom to slavery – A urgent wake-up call for all Americans about the growing attack on our freedom, New York, 1995; Murray Dobbin, The myth of the good corporate citizen – Democracy under the rule of big business, Toronto, 1998; John Robison, Proofs of a conspiracy, Published by Western Islands/Boston-Los Angeles, 1967; George Tahtaras, American military empire, New York, 1971; Gerard B. Winrod, Adam Weishaupt a human devil, Mataire, La, USA, 1985; Olivia Marie O’Grady, The beast of the apocalypse, Benicia, Calif., USA, 1959; Gary H. Kah, En route to global occupation – A high ranking Government liaison exposes the secret agenda for world unification, Lafayette, Louisiana, USA, 1992).

    За нас Србе, посебно је интересантна расправа академика Драгољуба Живојиновића, која је објављена под насловом „Дуга историја разбијања Русије и Србије“, где између осталог стоји:
    „Илуминати су били већина светских владара, а данас у Америци све важније позиције у државама САД држе они. Навешћемо вам само један пример монструозности америчког председника Буша Старијег, илумината, који је наредио да се 150.000 ирачких војника који су се под белом заставом повлачили из Кувајта побије америчком авијацијом. Да ле сте некада чули за тај злочин? Никада, јер је то строго чувана тајна коју ниједне новине на свету нису смеле да објаве! Да човек не поверује какво монструозно дело. Али зато Србе криве за злочин Сребренице који је намонтиран, пре свега број жртава и начин на који су заробљеници побијени. Не желимо да правдамо свој народ, злочин је убити и једног заробљеника, али су аршини различити. Нека они који знају истину о Сребреници оставе писани траг, напишу књигу, нека остане траг о великој превари коју је Запад смислио.
    За неког постоји Хашки суд, а за неког награда луксузног живота, моћ, утицај и „уважавање“ светске личности (овде мислимо на Буша Старијег…“ (Види: Академик Драгољуб Живојиновић, Дуга историја разбијања Русије и Србије, у: Радомир Смиљанић – Момир Крсмановић, Убијање Србије…, Београд, 2014, стр. 343).

    У београдском листу „Новости“ објављени су у априлу 1993. године извесни новински чланци под насловима „Америчко-исламска коалиција покушава да спречи пораз муслимана на Дрини“ и „Подриње и ратна психоза у режији ислама – Светске игре око Сребренице“. У чланку који је објављен под насловом „У Сребреници је почињен један од најсвирепијих геноцида над Србима – Уморено 1200 православаца“ , између осталог, стоји:

    „Комплетна документација са необоривим доказима о актерима геноцида у којем је уморено више од 1.200 Срба.

    СВЕТСКА МЕДИЈСКА кампања и смишљена пропаганда о напаћеном муслиманском народу у Сребреници, којом су Срби сатанизовани и оцрњени до размера највећег светског кољача, направљена је како би се, поред осталог, сакрила истина и да су муслимани поубијали више од 1200 недужних српских жена, деце и стараца и да је овај град етнички очишћен од Срба.

    Документација коју је сакупио Миливоје Иванишевић Бата, научни истраживач Завода за културу Србије, предочава доказе о овом монстроуозном злочину и објашњава зашто светски моћници не могу да прихвате истину о Сребреници.

    Поштујући законе и норме међународне заједнице и институција у доказивању насиља и злочина над цивилним становништвом, овај истраживач нуди необориве доказе о муслиманским злочинима над српским народом, спискове починилаца, доказе о начинима мучења, убијања, клања, масакрирања, пљачке, паљења и уништавања српске имовине и насеља.

    У ДЕЛУ документације о ратним злочинцима, где су виновници разврстани у три категорије аргументовано је да су антисрпску кампању и злочине организовали, подстицали или извршавали припадници Странке демократске акције који су и највећи узрочници трагедије српског народа на овим просторима.

    Под непосредном команедом муслиманских лидера или уз њихово учешће муџахедини су починили монструозне злочине над више од 1200 српских жена, деце и стараца. Од тог застрашујућег броја жртава до сада је утврђен идентитет 684 особе са подручја Сребренице.

    Због захтева међународних организација у материјалима су класификовани злочинци, међутим, ту треба подразумевати доста прелазних случајева, односно да поједини зликовци по својим злочинима припадају у две или три класификоване групе. Такође рддослед имена не подразумева аутоматски и степен њихове одговорности пошто то није приоритет овог материјала, нити је списак злочинаца дефинитиван.

    Захваљујући предусретљивости Миливоја Иванишевића, Новости су у прилици да прве објаве спискове муслиманских зликоваца из Сребренице и пре него што ова документација буде достављена Ун и међинародним организацијама.

    ГЕНОЦИД над српским народом организовали су: Мирсад Кавазбашић …“ (Види: У Сребреници је почињен један од најсвирепијих геноцида над Србима – Уморено 1200 православаца, „НОВОСТИ“, Београд-Франкфурт, 19. април 1993).

    Имајући на уму да се исламски империјалисти нису моглу помирити турским поразом у Балканском рату 1912. године, зато су се припремили за „свети рат“ против Срба, Грка и Бугара – “In 1912 there was a surge of pan-Islamic sentiment among Indian Muslims aroused by the defeat of Turkey in the Balkans wars and the loss of Libya: there was some talk of jihad…

    In 1912 the Indonesians were greatly exercised by Turkey’s losses in the Balkan wars and the Italian invasion of Libya. That solidarity of sentiment still remains and is still quite lively…” ( Види: G. H. Jansen, Militant Islam, London, England, 1979, стр. 100, 131-132).

    Да би се то постигло, разуларени муџахедини-муслимани су чекали као и сви остали западно-европски и амерички предатори-тријалисти погодан моменат, да под окриљем окупатора НАТО пакта крену у „свети рат“ протв Срба у Југославији. Посебно су били ангажовани у удруженом злочиначком подухвату против српског народа белосветски муслимански-терористи муџахедини и западно-европски и амерички видљиви и “невидљиви командоси и снајперисти“ према сведочењу извесних публициста, од којих бисмо поменули Питера Бергена (Види: Peter L. Bergen, Holy war Inc., – Inside the secret world of Osama bin Laden, New York, 2001 – Питер Берген, Свети рат, тајни и унутрашњи свет Осаме бин Ладена). Зато бисмо на овом месту поставили питање: каква је била улога муџахединских, западно-европских и амаричких видљивих и „невидљивих“ командоса – терориста у грађанском рату у Босни и Херцеговини и сребреничком злочину, када су без Суда и на мистериозан начин стрељани извесни заробљени војници непријатељских оружаних формација, који су из тзв. заштићених зона под окриљем завојевачког и свемоћног НАТО-о пакта и корпоративне, окултне, идолатриске и империјалистичко-тријалистичке организације тзв. Уједињених нација починили страшне злочине над српским цивилним становништвом у Босни и Херцеговини?

    Заробљени муџахедини у Сребреници нису смели бити стрељани без Суда од стране видљивих или „невидљивих“ туђинских командоса који су деловали на подручју Босне и Херцеговине или и извесних „српских“ оружаних формација, али још мање су смели очекивати спас од анти-српског естаблишмента Сједињених Америчких Држава на челу са Билом Клинтоном који је упрегао окупаторску НАТО алијансу у удруженом злочиначком подухвату против српског народа, који, на нашу жалост траје и данас.

    Такође, имајући на уму, између осталих и НАТО- новинара, империјалисту Ед-а Вулиеми-а, који је открио извесне ликвидације српских родољуба у којима су учествовали извесни командоси САС-ових терористичких формација у Босни и Херцеговини, који су само у једној акцији, између осталих, ликвидирали 15 Срба, који су били на стражи код Горажда 1994. године – “… An SAS officer tells the Guardian how one unit was stranded in the Gorazde enclave in April 1994, and stopped by Serbian patrol. The patrol of 15 Serbs was wiped out within a minute of shooting by the SAS…” (Види: Ed Vulliamy, Britain’s war in Bosnia, The Guardian, April 2, 1996; SRNA – London, April 2, 1996, UK’s secret war in Bosnia; Ed Vulliamy, season in hell- understanding Bosnia’s war, New York, 1994; Cameron Spence, All necessary measures – After two years of atrocities, a unit from 22 SAS secretly flies into the former Yugoslavia, London, England, 1999 – Кемрон Спенс, Све неопходне мере – после две године зверстава, 22 САС- ва јединица тајно је одлетела у бившу Југославију).

    10
    1
  33. За „dajer strejts“:

    Ti @Katarina bolje da prestanes da se blamiras. Covek ti je odgovorio samo tako, i napomenuo da nece vise da se smara stobom. Meni bi bio ziv blam posle onakvog odgovora (komentara) da se javljam vise. Mozda pod drugim imenom, …ma ni tada“.

    Вама прво недостаје елементарно васпитање: умешајте се мишљу, ставом, а не НЕБУЛОЗАМА. С тога сте сами по себи БЛАМ: појавни блам.

    Какав је то аргумент, на шта то личи: шта је, уопште, блам? Неко се избламира кад види своје млитаво тело пред огледалом, или лице пуно акни, неко пред лепом девојком, неко пред високим рачуном у кафани, неко пак не.

    Кад злочинци не осете блам док просипају мозгове људи, лопови док краду, политичари док издају националне интересе и неодступно лажу, сви они који дају глас политичкој партији врбујући породицу, пријатеље, познанике, за исту ствар, дилери док растурају дрогу… коначно, кад Ви немате блам да овако нешто напишете… зашто би било ко, ко наступа мисаоно, без увреда, поштујући закон и морал. Па и не осећа, наравно…

    Дакле, Ви видете блам у нормалности људског бића: наравно: као и силоватељ: њему је ненормално не силовати, он се никад неће сложити са смртном казном, у неким државама, или доживотном робијом.

    Ви некоме натурате БЛАМ, а јављањем сте се избламирали: па то може само плићак људске логике.

    Дакле, андрагошки: БЛАМ проглашава доброта, нормалност, традиција, стадијуми развитка друштва, а не неки НИКО. Замислите несвесност сопственог блама нациста или фашиста. Па Павелић је умро без трунке осећаја блама. Замислте шта би рекли неки други портали, који држе до неких других вредности и стандарда, када бисте написали да су КиМ саставни, неотуђиви, део Србије: они кажу да су такви будале, идоти, српски нацисти… који не прихватају реалност… с тога вам поруче: не бламирајте се. И???

    То што би Вас био блам, премда нисте таксативно побројали због којих тачно ствари особа треба да се осети тако: знате и Ђоковићу су натурали блам што је Србин, па Србима су, вековима, товарили блам што су СРБИ. Неки су престали да се „бламирају“ поставши неки други. Дакле, бити свој, остати свој. Замислите кад би неко због dajer strejts мењао себе.

    Па за Антонића су писали, такви логичари као Ви, да се прво окупа пре него напише нешто. Ви само не знате колико не знате.

    А то што неко каже: нећу да се смарам са тобом више, па након напише који пасус повијеног репа здими у тиховање, па то може свако, зар не, то је прилично лако! Ви бисте неког да ућуткате: трба да вас је БЛАМ!!!

    5
    9
  34. За „sic transit gloria mundi“: До ког часа је ваљао професор???

    Ви не видите зору кад устанете. Проблем је у Вама, не у ЗОРИ. Зора се и данас, малочас, десила.

    Као марљивом читаоцу дела и речи М. Марковић Вама неће бити проблем да одговорите: шта сте читали од М. Марковић? Дајте неке цитате да се виде аналогије? Чиме сте, највише, фасцинирани? Откуд веза!

    И, шта би Вам рекло 20 генерација предака: шта не-лепо??? Дајте нам то, будите љубазни! Зашто би Вам то рекли? Који моменти по прецима су жаришне тачке српског удеса! Можда би рекли и нешто у чему нису у праву! Ко не ваља?

    Да ли би ико од 20 генерација предака одобрио стрељање заробљеног човека или би оног, ко, само, изнесе ту теорију, лишио бедастих помисли?

    „…довијам се како знам да ме се преци не постиде, макар не много…“: довијте се мало и за друге, за колектив. На шта то личи: гледати само себе, да се Вас преци не постиде: а других да се стиде, је л’! Зашто мало не ускочите у ринг јавности да па да видите како ударци лете са свих страна. И какво довијање: поштено живети, не лагати, не бити користољубив, добротом се водити… ето, не треба се довијати. Просто је.

    Дакле, Ви, лично, сносите велику одговорност јер се нисте произвели у великог човека, државника, умника, који ће имати јак утицај на сопствени народ. И сад кукате на професора/е: увек неко трећи крив.

    Зашто остављате: ма узмите, не остављајте, олако остављате: и Србију тако остависте. Професора нико не брани, зашто би, али Ви показујете лично, дубоко, разочарање јер су неке особне наде потонуле. Шта он треба да ради по Вама, а што досад није урадио, шта да промени у наступу? Нећете ни да му помогнете, чак…

    Професор се бави стралетама: чиме се Ви бавите. Ко Вама брани да се бавите правим стварима и да пошаљете у „интелеткуалну пензију“ и Антонића и друге. Зашто се устручавате. Решите српски проблем.

    И коначно како је могуће да Ви очекујете од некод другог нешто, а не од себе. Како, како, како! Професор може бити само неко ко се, сопстеним напором, више успне на лествицама (само)спознаје, али он не брани другима да се успну још више. Знате, то лицемерно критиковање појединаца како они не могу да избаве Србију, а осталих милиони људи ће да раде шта.

    А каквог су домета Ваша писанија: дајте, побогу, пропишите се, покажите ПРАВЕ домете ПРАВИХ речи, речи снаге моменталног обрта. Дајте протресите Србију, разбудите нацију… Пустите друге, њихове оштрице су отупеле… Или се, сад, хватати за неког новог Антонића…

    Ђоковић, да, али није Ђоковић створио још туце Ђоковића!!!!!!! Схватате ли… Мора човек сам да се „створи“!

    Једна страна говори Срби су лоши, друга говори Срби су добри: прво понављање је добро, вредносно, а друго понављање је лоше, мањкаво. Хм…

    3
    9
  35. @Катарина

    Са Вама је ствааааааарно немогуће полемисати, сад сте и у причу са мном уплели „стрељане заробљенике“…… И поред најбоље воље нисам могао да видим какве то има везе са мном или мојим прецима. Разумем да имате опсесивну тему, али макар мене заобиђите. Разумем и вишак времена, и преопширност, ал га стваааааааааарно претерасте!!!!!!!

    А проблем са професором Ант. можда је баш и настао кад су такви као Ви почели да га хвале

    8
    2
  36. За „sic transit gloria mundi“: шта би рекли ти преци, дајте то, нахраните гладног, пружите руку дављенику, којом пластичношћу да вам се приђе!

    Од ког текста Антонић није добар Србин, то јест није Србин по Вашој мери??? Кад је поклекао?

    Па какав је проблем са С. Антонићем: што човек не узме Ваш текст и потпише својим именом; што сте исувише лични и емотивни спрам њега. Шта сте Ви конкретно урадили за ову државу, српски народ, а да је то могуће измерити вредносно-историјски! А ако се не може измерити, зашто се не може измерити?

    Какав по Вама треба бити Антонић, или неко трећи: како да се држи, пише, креће… Прострите то па да видимо на шта то личи?

    Не ваља овај, не ваља онај… па пошто не ваља нико, а Србија тоне, самим тим не ваљате ни Ви. Посебно што ваљате причу не-ваља, не-ваља, а ни на крај памети нема оног: ово-ваља. И у вези Вас је проблем, онда, велики: кад кажете не-ваља, морате, али морате, рећи: зато ово ваља.

    Постаните Антонић уместо Антонића и решите све проблеме унутрашње, спољне. Шта кочи! Излизани Антонић, истрошен, а Ви нисте ни дошли у позицију да се изложите, па истрошите… Делујте Ви неки месец, годину, интелектуално-јавно, а да сви остали оштре зубе па почну уједати коментарима, јер нисте испунили, нека тамо, очекивања толиких гневних.

    За једне неокупан, за друге све више мањкав, понавља се, прочитан… ни по чијој мери: тешко таквом човеку.

    Дозвољено Вам је да пишете, колико хоћете скоро: ииииии: нећете да дате идеје; што, жао Вам Антонића да га Ваше писање учини невидљивим… Или???

    Нема ту опсесије и нема заобилажења: морате да се одредите и Ви, и сви: особе које ниподаштавају стрељање заробљеног човека подлежу великој критици и осуди.

    Ја сам нико, Антонић је – без имало личног – засигурно, неко, Ви мислите да сте неко, али сте исто један нико. За то неко треба мнооооого, оног најтежег, најнезахвалнијег, рада.

    3
    8
  37. „Неко се избламира кад види своје млитаво тело пред огледалом, или лице пуно акни, неко пред лепом девојком…“

    Најзад – трагови истинске емпатије. Ту лежи идентификација и ту су узроци блама, а не због увреде оних који су уместо њих крварили гаће 1991-1999. За идеале гину будале. Паметни плаћају пластичну операцију. Ново време, нова нормалност – нови морал.

    5
    2

Оставите коментар