Љиљана Бегенишић: Граматика српског за осми разред највећи политички проблем Хрватима

Сви су се послужили са шведског стола на коме је био сервиран српски језик, рекао је лингвиста Слободан Реметић

Фото: Новости.рс

Као да су заборавили време када су се екстремисти у Вуковару чекићима обрачунавали са ћирилицом, хрватски државници затражили су да Србија поштује хрватски језик у српским уџбеницима.

Наљутило их је то што у граматици за осми разред пише да су јужнословенски језици бугарски, македонски, словеначки и српски, а да српски језик – Хрвати, Бошњаци и поједини Црногорци – називају хрватски, босански/бошњачки и црногорски.

Они су лекцију протумачили као негирање постојања хрватског језика.

Бес је био толико велики да је хрватски премијер Андреј Пленковић проблем подигао на највиши ниво, па је на Брду код Крања, где су европски и регионални лидери разматрали најзначајније теме везане за будућност ЕУ, тражио од председника Вучића – да Србија исправи грешку у уџбеницима.

Гордан Грлић Радман: У Србији се не признаје хрватски језик и фалсификује историја

А да ли се ради о грешци?

Српски лингвисти кажу да није посреди никаква грешка, него поштовање основних правила лингвистике и социолингвистике. Упозоравају да треба разликовати лингвистичке од политичких (симболичких) језика и истичу да су неки језици које смо добили након распада Југославије – симболички.

Њихове хрватске колеге, пак, сматрају да је садржај српске граматике политички мотивисан. Не кажу да ли је, рецимо, прекрајање речи које се у Хрватској одувек користе, а чему се и сами Хрвати некада чуде, заправо – политика или лингвистика.

Ни председник Хрватске Зоран Милановић није остао нем. Запретио је реципроцитетом, што би, ваљда, требало да значи да се негирају српски језик и писмо у Хрватској. Зар то већ није учињено?

А лингвиста Слободан Реметић понајбоље је објаснио стварање нових језика на овим просторима и то следећим речима:

Сви су се послужили са шведског стола на коме је био сервиран српски језик.

Опрема: Стање ствари

(Новости.рс/Искра, 8. 10. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

6 replies

  1. Oduvek je to bio , jeste i uvek će biti Srpski jezik.
    Jedan , jedini , a dijalekata mnogo.
    Oni koji „govore “ Srpskim jezikom , sa “ upotrebom“ ,
    dijalekata „mekog slova ć,č “ i „upotrebom“ dijalekata
    „mehkog slova ć,č“ , su oni koji su od Vuka
    Stefanovića Karadžića , naučili samo i isključivo
    slovo „U“ .

    16
    1
  2. Волео бих да неки лингвиста објасни тему која се ређе помиње: кајкавске и чакавске дијалекте / језике. Да ли они спадају у Српски? Или су то (оба или један) аутохтони Хрватски?
    Сећам се да, када сам као мали понекад гледао на ТВ-у хрватске серије са загорским темама, нисам разумео барем пола од тога што су причали на кајкавском. Мислим да би ми било лакше да разумем македонски, њега често чујем и сада. А о чакавском знам тако мало да уопште немам никакав став.

    13
    3
  3. Докле год нам језикословни догматичари подучавају подмладак о црквеном а словенском језику који се није говорио а који се је развио у средњи а бугарски језик до појаве руског а словенског језика, јужним а словенским језицима и на крају о проналазачу српског језика Вуку Караџићу, много нам је битно шта пише на тарабу.

    2
    13
  4. Видим да ми неке ****** лупају дислајкове зато што сматрам да је знање (да ли, лингвистички, кајкавски припада Српском или не) боље него незнање.
    Е, далеко ћете догурати с љубављу према незнању.

    5
    3
  5. МИШЕЊЕ ЉУДЕВИТА ГАЈА О СРБИМА

    У овом контексту подсетили бисмо на мишљење Људевита Гаја о Србима (1809-1872), хрватског политичара и књижевника, оснивача Илирског препорода, који је примио српски књижевни језик и као хрватски.

    Гај је у листу „Даници“ у бр. 31 за 1846. годину објавио чланак под насловом „Чије је коло“, где између осталог стоји:

    „Како да се препиремо што је код Србаљах народно, што ли није; код Србаљах, у којих од олтара до чобана ништа бити не може што неби народно било; код Србаљах, од којих ми језик у својој мудрости и у свом богаству, и обичаје у својој изврсности и чистоћи учити морамо ако хоћемо да илирски живот обновимо; код Србаља који су у светињи свога српства онај народни дух и оно родољубство уздржали, који смо и ми у новије доба, ради слоге, под пространим именом „илирства“ новим животом ускрснули; код Србаљах, који су нама од старине све сачували, а којима ми мало али сасвим, гледе самога народнога живота дати не можемо…“

    Ако овоме још додамо Гајево извињење што је за његовог отсуства Анте Старчевић, похрваћени лички Буњевац, протурио у његовим „Народним новинама“ извесне чланке против Срба. Гај је у напису од 3. децембра 1852, који је објављен под насловом: „Изјављење ради Старчевићевих чланака о Србима и серпском језику“, дословно писао:

    „Као што ја, тако и већа част родољубивих Хрватах, који браћу Сербље и Сербство као најглавнији темељ југословенске, или како ми полаг старе догодовштине назвасмо, илирске народности, сматрају, који славна дјела прошасности, узорно јуначтво и безпримерно пожертвовање ово – и оностраних Сербаљах с љубави пуним удивљењем и одушевљењем, као што заслужују, до звијездах дижу, паче за звјезде надежнице сматрају… Кад би г. Старчевић само у једно дјело свога најближег земљака, који се такође на твердим обалама мора јадранскога родио, Павла наиме Витезовића, Сењанина, под насловом „Сербиа Илустрата“ био увидио, био би се увјерио, да је онај наш велики муж полаг све своје хрватоманије у 8 књигах, у којима је списао хисторију Сербах, признао величанство и первенство народа Сербскога, тако гледе његове народне важности, као што и језика…“

    Такође, Гај је у „Илирским новинама“ за 1840. Годину писао за ћирилици „…коју су Илирци источне цркве под славним посебним именом серпским не само за се, већ и за нас неоскверњену сачували…“

  6. @Душан Буковић
    То што сте прикачили о Људевиту Гају је историјски занимљиво али небитно са садашње тачке гледишта. То је можда могло бити битно у 19. веку, мање после Првог светског рата. Али након покоља Срба у Другом светском рату, Гајево србофилство је историјска аномалија која ничему више не може да послужи. Јер са Хрватима не може и не сме никада више бити помирења. Пристојних односа да, али помирења никада.

    5
    2

Оставите коментар